Тома Здравковић је био човек који би једнога дана био екстремно богат, а већ следећег није имао ни за хлеб и млеко. Верује се да када је умро, није имао пара ни за сахрану, јер је наводно све потрошио на пороке. Умро je 30. септембра 1991. године у Београду, где је и сахрањен на Централном гробљу.
Каријера
Своју певачку каријеру је започео прво у Лесковцу, а затим и у Београду, у кафанама. У почетку је имао врло мало успеха, [2] али је као већ искусан певач дочекао еру масовне производње плоча и касета, те је врхунац своје славе доживео 1980их.
У већини његових песама виолина даје меланхоличну атмосферу. Углавном је текстове за песме сам писао и скоро увек су биле аутобиографске. Реч је о кафанским, љубавним песмама, којима додатни дух даје његов умирујући глас, у којима се углавном говори о неузвраћеним љубавима и патњама.
Иза себе је оставио мноштво песама које су и дан данас велики хитови. Неке од најпознатијих су „Да л‘ је могуће“, „Бранка“, „Дотак’о сам дно живота“, „Кафана је моја судбина“, „Проклета недеља“ итд.
Томин велики пријатељ Кемал Монтено је написао песму о њему, коју је Тома снимио, „Песме моје“.
Његов рођени брат, Новица Здравковић, је такође певач народне музике.
На филмуТома Здравковић се појављује у улози певача у два филма (Балкан Експрес 1983. и Боље од бекства 1993) и две ТВ серије (Докторка на селу 1982. и Бољи живот 1987).
