[Bjanka]

• 

Ivo Andrić, pripovedač, romansijer, esejist i pesnik, rođen je u Dolcu kraj Travnika, 9. oktobra 1892. godine.
U mladosti piše poeziju i meditativnu lirsku prozu (Ex Ponto, 1918, Nemiri, 1920). Tu sklonost negovao je trajno, o čemu svedoči posmrtno objavljena knjiga zapisa Znakovi pored puta.

Ipak, univerzalnu književnu veličinu i svetsku priznatost Andrić je ostvario svojim proznim opusom, zapažen je pripovijetkom Put Alije Đerzeleza (1920), a uspeh se nastavlja se nizom pripovedačkih zbirki, te romanima "Travnička hronika" (1945), "Na Drini ćuprija" (1945), "Gospođica"(1945), "Prokleta avlija" (1954), "Omer-paša Latas" (1976, posmrtno). Prokletom avlijom, delom nenadmašne pripovedačke lepote i mudrosti, teško odredljivog književnog žanra, Andrić je dostigao vrhunac književnoga umeća i sublimirao svoju filozofiju istorije i ljudske egzistencije.

Svet Andrićevih proza sudbinski je povezan s Bosnom:

“Sve moje je iz Bosne”

Osim očigledne vezanosti za Bosnu koja je očigledna u njegovim delima, on svoju ljubav prema "zemlji mrke lepote" pokazuje i nakon što je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine, za roman "Na Drini ćuprija"... Novac od nagrade namenio je za "unapredjenje narodnih biblioteka na području Bosne i hercegovine".


Umro je u Beogradu 13. marta 1975. godine.

[Bjanka]

***Ljudi male pameti retko se trude da ne budu dosadni.

***Ništa ljude ne veže tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.

***Naš čovek ne ume da se pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni pri padu.

***Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebelo.
Trebalo je živeti.

***Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život
ulazite kao pljusci nošeni vihorima.

***Čudno je kako je malo potrebo da budemo srećni, a još je čudnije kako
nam baš to malo nedostaje.

***Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a
fukara se obogati.

***Lepša duša dublje jeca.

[Bjanka]

• 

"... Najposle sam došao do uverenja da svemu tome nema leka, ni pomoci. Portretišuci coveka, mi ga ubijamo svakim pogledom pomalo, kao što biolozi ubijaju životinjicu koju prepariraju, i kad ga umrtvimo potpuno, on oživi na našoj slici. Samo što je samoca coveka na portretu veca od samoce kostura u zemlji.
To je veština portretisanja. I zato pocetnici i rdjavi slikari ne umeju da rade portrete, jer ne umeju da ih izdvoje, izoluju, "prepariraju". Rdjavi portreti se i poznaju po tome što je licnost na njima pritešnjena, zapletena i povezana sa ambijentom u kom kao da produžuje jednim delom da živi, jer slikar nije smeo ili nije umeo da izvrši teški posao izdvajanja i oslobodjenja, "ubijanja" i "ovekovecenja" licnosti.

Meni je uvek malo sumnjivo kad cujem gde se govori: ima hiljadu nacina kako se može slikati. Otkud hiljadu? I zašto hiljadu? Ako ima više od jednog, onda ima izvesno i više od hiljadu. Onda nema granice. I šta koristi da ih ima i hiljadu, kad svaki od nas zna i ume samo jedan. Prema tome, postoji za svakog slikara samo jedan nacin. Oni za koje postoji hiljadu nacina, ti ne slikaju... "


Ivo Andric, "Razgovor sa Gojom)

[Branko Lori]

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

b:scratch_one-s_head:

[Branko Lori]

Opasni mogu biti ljudi koji zbog svoje ogranicenosti neograniceno veruju u svoju pamet i pronicljivost i u tacnost svakog svog suda i zakljucka”.

Ivo Andric "Prokleta avlija"


Kod unutarnjih borba koje čovek vodi sa samim sobom i sa
nepoznatim silama u sebi, važi više nego igde pravilo: ne predaj
se nikad! - Ni predaje, ni ustupanje! A pre svega, sto kažu u
Bosni: ne veži tugu za srce!
Biti uvredjen nepravdom ljudi menje je nego biti u bedi,
a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan jos
nije: umreti. Ali i kad je čovek uvređen nepravdom, tesko
bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da "pusti
rdji na se". Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu
i malodušnost. Izdržati trenutak, a vec idućeg časa čovek je
ili na putu da prezdravi ili mrtav.
A smrt je najveći i najsigurniji osvetinik. I. Andrić

[Branko Lori]

Ne ruši sve mostove

ne ruši sve mostove možda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoći je lakše neshvaćeno svatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...

Ivo Andric

[Branko Lori]

U čovjeku postoji nepoznata ali određena količina čežnje koja teži da se utroši i koja se, već prema prilikama, vezuje za ljude ili stvari, zemlje, ideje ili vjerovanja. – Ivo Andrić

[Branko Lori]

"Sad mislim da znam kako se umire. Kao dostojanstven zavrsetak svih mucenja, neizvesnosti, tegoba, poslednje snage u coveku pretvore se u strah, u gnev, u duboku odvratnost - i razbijaju se i razveju sa bezbednom silom. I to bez cilja i smisla, bez svedoka i bez traga, bez mogucnosti secanja. Tako ono sto je doslo u zivot kao nada, snaga i smisao, ili bar kao slutnja smisla, odlazi iz njega kao bestijalan slepi strah i neopisivi uzas, i nista drugo do to dvoje."

(Ivo Andric, Zapisi o nesanici)

[Branko Lori]

A šta da radiš kad sve ne dođe u svoje vreme?
Šta da učiniš, kad ti se život iščaši onako kao kad
ti se rebra pogrešno uglave, srce obesi s leve na desnu
stranu i zaboraviš ono radi čega si se uputio da se grebeš
po ovom trnjaku. Slomiš li nogu, ruku uglave ti nekako pa zaraste.

Nema na ovoj kurvi zemlji majstora to unutrašnje da namesti.

Andrić-Prokleta avlija

[Branko Lori]

U noći ima uvek straha, kao vlage, nekad više nekad manje.

Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak.

Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo, ponekad nas samo trenutno prođe,

kao jeza, a ponekad mu otvorimo sami dušu i puštamo ga da gazi i hara kako hoće.
Andric

[Branko Lori]

Kod unutarnjih borba koje covek vodi sa samim sobom i sa
nepoznatim silama u sebi, vazi vise nego igde pravilo: ne predaj
se nikad! - Ni predaje, ni ustupanje! A pre svega, sto kazu u
Bosni: ne vezi tugu za srce!
Biti uvredjen nepravdom ljudi menje je nego biti u bedi,
a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan jos
nije: umreti. Ali i kad je covek uvredjen nepravdom, tesko
bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da "pusti
rdji na se". Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu
i malodusnost. Izdrzati trenutak, a vec iduceg casa covek je
ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveci i najsi-
gurniji osvetinik.

Ivo Andrić

[Branko Lori]

Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad, nikad više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutnatako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana, samoobmana obmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja znam samo za nju.

JELENA ŽENA KOJE NEMA - IVO ANDRIĆ

[Branko Lori]

Cuvajte se prvih vecernjih casova kad se smenjuju dan i noc, sjaj sunca i blesak naseg ljudskog osvetljenja.
To su trenuci kad se cine pogresni koraci, kad nicu izdajnicki osmesi i padaju pogubne reci.
Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice, trazite spasenje u snu i cutanju, i cekajte da ponovo svane dan.

Andric

[Branko Lori]

Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas će ostati sami pepeo."
"Ako! Znaće se bar da smo bili vatra.
A iza vas će ostati samo balav trag, kao iza puža."

Ivo Andric
............... . ..

Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kad se izlaz nigde ne vidi i ne naslućuje, kad čovek oseća da je izgubljen, on, i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti.
Tada pritešnjenom i ugroženom strahovanju ne ostaje do jedna misao, obična i slaba. Ali jedina. I čovek se hvata za nju.
I misli...
Tako je, izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje, na svetu i drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugačijim odnosima i uslovima života, sa drugim izgledima, pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi.
Znači da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog položaja kao stvarnu, sadašnju, potpunu i konačnu, ma kako ona izgledala očigledana.
U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće ima zračak nade koji može biti spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoći nam da donesemo pravu odluku u trenutku kada sve izgleda izgubljeno.
Nije ta misao, sama, ona koja nas izbavlja i spasava, nego mogućnost njenog postojanja u nama. Ivo Andric

[Bjanka]

13. mart 1975. - 13. mart 2012

Čini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.

*

Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica, nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.

*

Živeti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti, i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati, to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom...

Znakovi pored puta

[JANA]

[Branko Lori]

Takav je „nas covek“, onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno.
Ali cim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga, ne da tu misao razradjuje, proverava i uporedjuje kriticki sa onim sto drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tacnu i jedinu pravu, a odmah zatim da izmedju nje i svake tudje misli iskopa sto dublji rov prezira, mrznje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudozdersku revnost na reci i delu.
Sreca je sto u nas ima dosta i takvih ljudi koji su drukciji i koji nisu pravi „nasi ljudi“.

I. Andric

[Branko Lori]

Kad god čovek oseti tako potpuno zadovoljstvo sa sobom, sa svim oko sebe i sa onim što je bilo i što će biti, to predstavlja za njega opasan trenutak, potpunu demobilizaciju onog najnužnijeg, minimalnog opreza koji je vezan sa postojanjem i održanjem svakog život bića. U takvom trenutku pune euforije, kad osećate potrebu da prema svakom budete i ljubazni i poverljivi, nailaze na vas neprimetne sitne ili krupne neprijatnosti.

Čovek je takav da sve dopušta da mu kažete, na sve pristaje lakše nego na to da je kao i svi ostali

Naučio sam odavno da u stvari i nema potpuno lažnih suza, nego da mi obično lažnim smatramo i nazivamo suze čiji nam izvor nije poznat, ili čiji povod nećemo i ne želimo da saznamo.

Ivo Andric-Autobiografija

[Branko Lori]

Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlju, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga.

Bilo je vreme da već naučimo da u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.

Ivo Andrić - Znakovi pored puta

[Branko Lori]

Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Između zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo, oni su neosetljivi i nepristupni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini.
Andrić