[AnaM83]

Nadam se da mi necete zameriti sto otvaram novu temu da bih sa vama podelila neke moje pisanije... Bicu zahvalna za svaki komentar...

Ko svira balade u ove sitne sate?

Kome je dozvoljeno da seta mojim kejom

I da se glasno smeje?

Nocas je umrla jos jedna dusa,

Zapalite svece duz prizemlja

Da se prizemlji obican svet…

Obustavite zvuke nocne vreve,

Minut cutanja za mene molim

Pogasite sve solitere

To se ja za sebe bojim…

Drhtim nad sahranom svojom

Kao utvara nedorecenih misli,

Samo skripav pod - pod teretom cvrci

To iz moje lobanje ljubav nakazna - strci.

I dok dusa luta po hodnicima vremena

Tvoje mirise otresam sa koze,

Al’ uzaludno ruzim bolne sate…

Rodjendan I ja osvanusmo ruku pod ruku

U paklici nikotinskog smrada,

Dosta je svete bilo

I mene I ovoga grada…

Ometeno te vucem u korake srama

Ljubavi moja, ja prokleta dama

Plave krvi na plavom telu…

Otici cemo nocas u casu, niz vetar

za zaletom tradicionalnim

Jos jednom cu tebe da uklesem u sebe

I u dvoriste nase…

Srecan mi rodjendan, podignite case!

By Anna

U svoju krv sam te utopila,

I odcutala neizreceno,

Umocila svoje suze u dlanove

Bezbroj puta…

Nisam umela da budem vajana

Tudjim rukama, Bog me je okovao…

Tudjin sama sebi u jedrima bola

Kako nacrtati ljubav prostim bicem?

Ljubav je modra, to znam

Mozda sam zato volela jorgovane?!

I taj zlatni rub gulio je prste,

Ali ja sam bila vezana za tvoje udisaje…

Posetljina I svaka prostorija ispunjeni tobom,

Svaki delic zguljene koze poklonjen tebi,

Uz oprostajni mars gubitka sebe

Poklonila sam se naklonila podcinila

Sebe nisam nadzivela…nas nisam prezivela…

By Anna

Само један ред ићеваца

смеши се са гробница

у Београду, вољеном граду

пирамидама историју краду.

Сви једнаки смо црној земљи,

а да ли плавом небу јесмо?

Кад из Св. Томе одјекују звона,

Отац Михајло се пита где смо?!

Не опија мирис воска и тамјана

већ парафинa и вештачког цвећа псина.

Постискују се Срби, Православци

прекoпавају се наши преци

да уступимо земљу дошљацима

као што учинисмо са кућама и пашњацима.

Сад бранилац са издајицом трули

да би појединци новац сакупили.

Срамота нек` те буде Српска тишино

немаш више славу и не свешташ вино

већ опело спаљенима држиш

и наше душе Ђаволу нудиш.

Стид нек` је све ко вас назива крсташима

када одавно нисте међу нашима!



Анна

Sasvim obicno jutro
Jedna vena, naricala je u nikotin ususkana,

jos jedna kafa, jos jedno tesko jutro,

vredno poricanja.

Teski koraci prve smene robova,

obijaju pragove autobusa, hrleci

ka sedistima.

I Kosava najavljuje hladnu zimu,

dok se okovratnici krzneni

stezu jos jace oko debeljuskastih vratova,

poneka psovka za ugodan dan,

prasina na uglancanim cipelama,

vec poznata rutina.

I jedan covek i jedna zena,

nedozreli u svojim detinjim hirovima,

ruku pod ruku putem broja petnaest,

ispracaju muku rastajanja

u gradskim virovima.

Neko ljubomorno oko ce tada baciti kletvu

na jak zagrljaj i glavu na ramenu,

ali ce poljubac ostati snazan,

i naslutice volju stamenu.

I mrgudni nosic i usne sto se skupe,

i poneka poruka bacena u etar,

nece promeniti snove i borbu,

za malo srece kad izadjemo na vetar.

Okopnice stopala na putu,

ali ce se svet razvijati dalje,

ljubav je cudna igra,

koja ne daje, da se staje...

Jedna vena, naricala je u nikotin ususkana,

jos jedna kafa, jos jedno tesko jutro,

vredno klicanja.



By Anna

[AnaM83]

Lekcija za jedno dete

Da, učio si me da igram žmurke,
da se sakrijem od same sebe,
dresirao moje oči da budu tužne
kao štene u izlogu koje čeka na vlasnika,
bacio se me u vodu sa stene još kao bebu
da bih naučila kako je potonuti.
Da, učio si me da moje sve je malo,
da silni trofeji, priznanja i uspesi me čine ništavnom,
obećavao si mi i patike i letovanja i izlete,
samo da bi me pripremio na laži.
Pokazao si mi i na prvoj i na drugoj i na trećoj ženi
i na prvom, drugom, trećem... osmom detetu kako
muškarac zna da voli i kako ume biti tu.
Priuštio si mi lekciju napuštenosti i neizmerne praznine,
pa čak i kako bole bubrezi od tragova djonova
i kako obrazi umeju da bride do granice pucanja,
kada mrak preuzme čovečnost i kada je pitanje
oruđa da li ćeš svetlost dočekati ti ili ja...
I umeo si tako lepo da mi govoriš da sam ništa,
i kako sam eto Djavolje dete,
a tek sada shvatam sve te lekcije...
Hvala ti na tome što si me od malena učio
kakav je svet kojim koračam, ali moje srce
je uprkos tome ostalo naivno, budalasto i puno ljubavi,
pobedila sam te u tvojoj igri, matirala svaki tvoj potez,
ostala jača i postala neko od koga sada zazireš,
od koga oprost tražiš...
Hvala ti za podarenu moć reinkarnacije
i na punoj kantici ožiljaka od kojih ću naučiti
sagraditi kule, pre ili kasnije...

By Anna

I tako eto ti pesma, ludo jedna... *Hvala Djole...

Grudi, granatom raznesene,
suze narikaće narikače
majka će mrzeti sebe.
Čemu tuga? Odluka je radosna,
bol će stati na pločniku trinaestice.
Vrisnuće usamljena duša treće smene,
spraće neke kiše već,
mrlje crvene.
Nije to tuga, nije to očaj,
to je sramota od detinjih snova,
savest jednog ratnika razigrana,
učena u davnim japanskim običajima.
Čast iznad svega.
Ne pije se u nečije ime, već u svoje,
nazdravlja duša sama sa sobom,
ne dolazi se za života, a još manje
sa tmurnim grobom.
Nalivene reči u razumu tutnje
jedna misao kristalna kao čaša,
nadlakćena stoji na pultu,
razbiti se ne da lepota časa.
Taj predivni pogled, taj predivni zvuk,
mandoline u odsjaju senke,
ne sećam se zvečke i neću čuti zvonca
belilo ne pristaje uz belilo, samo crnina,
dan mi ne prija, treba mi voljena tmina.
Nisam dozrela u svojoj reči,
nisam dozrela za ženu,
pad se padom leči,
i najlepše ruže kad-tad venu...
Balavica balavi nad snovima,
neke princeze, zmajevi i kule,
sve je to mehur što se rasprsne,
i najveća ljubav na kraju splasne.
Okitite me i ne pitajte gde je okot,
na hrastov počinak stavite lokot.
Umrorne hrskavice trčkaju po masi
rasprsne se misao svaka u zaborav,
ne razaznaje se umiljato lice,
faliću jednom psu što će odbiti da jede,
baciće već neko sve značajne sitnice,
sve je to ritual poznat,
predivan pogled, 14ti sprat.
Samo će majka mrzeti sebe.

By Anna

[Bjanka]

AnaM83, on 28.10.11, 10:09, said:

Nadam se da mi necete zameriti sto otvaram novu temu da bih sa vama podelila neke moje pisanije... Bicu zahvalna za svaki komentar...

Šteta što najlepši stihovi nastaju u posebnim, uglavnom teškim, u periodima života kada se sudbina i okolnosti ne kreću u pozitivnom smeru i kada se čini da je život samo teret. Valjda su zato najlepe stihove i ostavili oni koji su sami odlučili dokle će trajati njihov život (Jesenjin, Majakovski, Sylvia Plath...).
Ipak verujem, da je tvoja lepa poezija samo posledica književne (pesničke) slobode, pa, samo napred...

[AnaM83]

Umes li?

Umeš li biti veći od vremena,
umeš li dati bez straha,
umeš li se predati bez sebičnih pobuda
i umeš li me ljubiti dugo, dugo, dugo
dok usne ne pomodre od strasti?
Umeš li učiniti da svet stane
i podariti mi pažnju i sitna šaputanja,
umeš li me zagrliti jako pred svima,
i dozvoliti da zaspim u tvom naručju
dok zore ne pomodre od nežnosti?
Umeš li me čekati i nasmejati
onda kada ne vidim izlaz
i umeš li biti tu i kad te ne zove
moj glas, već moja duša urliče
da te trebam dok oči ne pomodre od suza?
Umeš li sanjati sa mnom na javi
i plesati na kiši bez muzike čujne,
umeš li me držati za dlanove
i nežno prelaziti jagodicama
sve dok od umora ne podmore prsti?
Umeš li mi podariti cvet
i skuvati kafu i doneti u krevet,
umeš li mi skloniti pramen sa lica
i podariti bajku o kojoj maštam
sve dok zvezde ne pomodre?
Umeš li me čuvati od same sebe
i od svega lošeg što može da se desi,
umeš li me voleti više od sebe
iskonski, opipljivo i celim bićem,
sve dok vreme ne pomodri?
Umeš li biti moj svet, moj oslonac,
moj izvor svih sreća i zadovoljstava,
umeš li biti moj i svoj istovremeno
dajući se bez rezervi
sve dok život ne pomodri?
Umeš li?
Ako umeš - biću tvoja
dok svet ne pomodri!

By Anna
_________________________________________________________
Ljubav nije dozer

Strah se skupio na ćelijama mrtve kože. Htela bih tako mnogo sa svojim srcem, ali ono cupka u oklevanju. Nikada nisam sumnjala u to da ljubav zna put... to se samo čovek gubi...
Vrcka umorna reč slutnje u sivoj masi..i ja bih da vrisnem, da zagrlim jače... opomena dozera. Moram da brojim do deset i da ljubim umornije. Koprca se želja u stomaku, a ja okrećem leđa i pravim se da sanjam neke mirne snove. Moraju li baš ti sati, meseci, godine da se mere? Mora li da se vaga vreme?

Ja volim sada kao uznemirene struje Dunava... a jednom, jednom će možda opet okopniti led i doneti prelaz na drugu stranu obale... Pustite me da visim sa lijana kao razigrano majmunče, to je život u meni pokrenuo sokove kroz vene. Pustite da me volim kako umem, naivno i budalasto, a za uplakne stare vrbe biće vremena.

Smežurani prsti od dugog plivanja i pomodrele usne, ali osećaju, vraški osećaju poljupce i ruku u ruci... Oslonac jednog klovna i šarada, preveliki helijumski baloni i kikot... Bal pod maskama u neprikladnim haljinama, uvreda za jedan prošli vek i romantiku. Ne umem da tečem kroz slamčicu, onoliko kojom me jačinom povučeš..sasipam u grlo, pa ko se ne udavi – osetiće. Osetiće slast zanosa.

Ne umem ja tako, korak po korak, noga ispred noge... Ja krivudam i trčim i letim... Pustite me da budem nemirna mašna u detetovoj kosi i da preskačem lastiš i da volim kao što štene voli da pregrize kablove. Kako se ljutiti na sopstveni nemar. Dajte mi šareniš klikera i torte, velike voćne torte... ugostiću vas sa blesavim šeiširićima na čajanci...

Ama pustite me. Nedozreli snovi pucketaju opne kao što i ja i dan danas pucketam zaštitne mehuriće pakovanja... Želim da sastružem svu prošlost i neću da imam ja veze ni sa jednom, ni mojom, ni tvojom, ni tudjinovom... Hoću da volim, glasno i bučno i sa jakim stiskom, sa sve zvučnim odvajanjem usana... hoću da ne mogu da izdržim ni minut razdvojenosti i da me trebaš, da te trebam da želja boli u grčevima zadovoljstva... Neću da prećutim ljubav zarad izmišljotine od godišnjih doba... Neću da odćutim snove zarad suvišnih pitanja... pa pitajte, ne moram da vam odgovaram... Neću da čučim u ćošku jer je bolje ne leteti... Neću da budem nešto što nisam!
Ne umem da se delim na pondeljak, utorak, sredu..na praznike i ne radne dane... Hoću da ljubim, uzdišem i grlim kada celo moje biće urla da to učinim... Hoću da budem slobodna... Hoću da volim onako kako ja umem, a ne kako mi je rečeno i kako je pametno... ljubav nije proračun u 10, 20 ili 100%... to je potpuna predaja i nemoć da se suzdržimo od svoje veličine i pobede...

Strah da ne mogu biti ono što jesam iziskuje mozgarije... ne umem ja to..biti uplašena srna... ne umem ja ustuknuti na prvi šum razuma... ja galopiram prema izvoru... pa ili ću se napojiti ili poginuti... trećeg nema...

By Anna
________________________________________________
Usamljenost cupka u šupljini zidova,
ne izleću krici kao deca za loptom pod gume
vozača, da odrastaju u obliku kipova,
samo pluća od duvanskog dima šume.
Gravura snova na liniji života dlana
prekida se naglo očekivanje sreće,
u otužnom smiraju dana
nazire se samo svetlost sveće.
Pokušaj da sama sebi stvori romantični kutak
u kome će moći da zadovolji u sebi ženu,
kao što mora osole kameni oblutak,
kao što talasi pokore stenu,
i ona se bori da opstane u tišini,
da opstane u mraku koji grli,
navlači crnilo nezvanoj istini,
šutira psa što na njenu bol cvili.
Odbija da prizna da je prodala sebe,
da od njenih maštanja prah je otupeo,
od velikog praska i amebe
dalek se put prepešačio.
A srce je ostalo srce i kod beskčmenjaka
tupavo, ograničeno i lakoverno,
dalek je put do zvezda i oblaka,
ali jedan par cipela uzimamo naivno.
Glupost je obećanja neizbežna,
datih olako da se veruje u njih,
samo je jedna misao odvažna,
koja stavlja sebe ispred svih.
Upreću noćas balske kočije
i zavesti svaku žabu i princa,
telo bar može biti i moje i svačije,
tamo nekog činovnika ili klinca.
Svejedno je...
Svejedno je litar ili dva vina.
Svejedno je...
Da li smo noćas oseka ili plima.
Grunućemo na plaže i osvojiti kule
očijukati sa Tvorcem,
sastrugaće se već slepljene smole,
u ovom slučaju klin se izbija kolcem.

By Anna

___________________________


Inspirisana slikom napisah:

Dešavalo se, često, da mogu da sastružem sa nje očaj i još uvek su mi u nosnice uvučene njene kapljice znoja.
Ušetala je u moj mrak i ja sam se je upio, grozničavo i bez srama. Uvukao je u hladne zidine mog srca. Podhtavanje njenih udova je privuklo bliže mom telu, a ja... ja sam je gutao očima pregladnele zveri. Ispustih mučan krik u utrobi i prigrlih je. Zatvorila je oči u znak predaje.
Voleo sam je tog trenutka u svojoj mračnoj jazbini, voleo sam je najiskrenije, muški... Njena koža beše blagost koju sam dugo čekao, maleni prozor u svet.
I noć je prošla, a ja, posle dugo vremena sam ostao razoružan ratnik, nag, pred njom, plašljivom srnom i boginjom. I ćutala je i zaptikivala i ja sam ćutao sa njom i poslušno odgovarao. Golotinja moje duše je činila da nakrivi glavu u desnu stranu i da me posmatra. I ja se se po prvi put stideo svog mraka, ali... mrak nije nestajao.
Pripao sam joj u celosti i darivao joj svoje ruke i ona ih je uzimala, opet onako nakrivljene glave... i mislio sam ne mari za moje crne velove i utvrđenja, jer sam umeo biti njen. A žena, kao žena, nestrpljiva i prokleta, htela je da kreči moje zidove, da otvori širom prozore... žena kao žena, usuđivala se moj kutak nazivati našim... a naše je bilo vreme beskonačno i neizmerivo, ali ne i moja prokletstva i moje kamenice. Voleo sam je, onako pravo muški sam je voleo, ali mrak me nije napuštao. Neke stvari moraju ostati zabravljene, govorio sam joj, najnežnije... a ona je krivila glavu i prćila svoj nosić ljutito... Trebao sam je, očajnički sam je trebao, ali nisam mogao bez sebe.
Govorila je da joj ovo ropstvo nanosi bol, žmurila je drugačije i grčila usne, a ja sam povijao glavu pred njom, mojom Boginjom, nemoćan da se menjam. Dao sam joj celog sebe, ovakvog kakav jesam nesavršen, ali otvoren da je volim, onako pravo muški i bez rezerve... dao sam joj dušu, ali neopipljivo za ženu dovoljno nije... ona je i dalje mislila o zidovima, želeći svoje boje da ozvaniči u mom svetu... a moja koža je nosila tragove njenih mirisa i moje vene su nabrekle njenim postojanjem... ali nije bivalo dovoljno... ja sam bio sadista i mazohista istovremeno, a nijedno ne beše tačno... ja sam bio ja, ranjiv pred njom... a njoj ne bejaše dovoljno... krivila je glavu i mrštila nosić, okretala grudi od mene, a ja sam je voleo i kao ženu i kao iluziju... bolni grč na njenom licu kidao me je... šaputao sam joj, „neke stvari moraju da ostanu uklesane u kamenu rastinjem prekrivene“, želeo sam belinu moje princeze da sačuvam od tragova ožiljaka sa ovih radničkih ruku, ali je insisitrala... Trebao sam je, tako krhu, da je zaštitim... a ona je pomerala moju hoklicu govoreći da lepše stoji u drugom kraju sobe i ja, ja sam je strpljivo vraćao i govorio sam joj, sve sam joj govorio... hteo sam je zadržati, ali plakala je da ropstvo boli... i njene suze su bolele, znala je to... prestao sam govoriti, povio sam glavu i pustio je da mršti onaj svoj nosić... privijao sam je u svoje telo i hteo sam je zaštiti, onako muški kako sam je i voleo... i pustio sam je, pustio, onako muški da ode deo nje... i odćutao...

By Anna

Bjanka, on 28.10.11, 10:32, said:

Šteta što najlepši stihovi nastaju u posebnim, uglavnom teškim, u periodima života kada se sudbina i okolnosti ne kreću u pozitivnom smeru i kada se čini da je život samo teret. Valjda su zato najlepe stihove i ostavili oni koji su sami odlučili dokle će trajati njihov život (Jesenjin, Majakovski, Sylvia Plath...).
Ipak verujem, da je tvoja lepa poezija samo posledica književne (pesničke) slobode, pa, samo napred...

Uvek su me ljudi zapitikivali, zasto ne pisem o sreci, o lepoti trenutaka?
A ja sam uvek imala jedan te isti odgovor: Sreca je sama po sebi dovoljna... ona ne trazi reci, ona trazi cutanje i uzivanje... a bol... bol mora da se iscedi kroz nesto... da, cudno je to i o tome mnogo razmisljah za sve ove godine... imam negde pesmu posvecenu Majakovskom i njegovoj odluci, pa cu da probam da je iskopam... davno sam je pisala... Ali definitivno mi se svidja tvoj izbor...

___________________________________
Tako to valjda ide...

Zalopojka cvili niz kicmu i stvara neprijatno trenje ispod beline koze. Ruka klizi duz hladnog obraza sa neprirodnom neznoscu iskorenjenom iz prezira. Tu pred kovcegom stoji milion miliona uspomena gradjenih sa prvim koracima po ovom Zemaljskom tlu i jos godine i godine tisine punjene odbacivanjem genetike. 20 godina je proslo kao preparirani fazan na ulaznim vratima samo su prasinu skupljale i bese oprost tesko ponuditi…Kad kocija do podzemlja pristane, tada nazad se ne moze…ne moze se reci ni mrzela sam – ah, pa citava lista jedna…ne moze se reci, jer o mrtvim ocima sve najbolje se na kamenu klese. Hoce li me pustiti u prve redove krvnika da i meni sucut izjave ta strana lica laznih ili cu iz prikrajka, iza nekog rascvetalog drveta viriti na pokop kao zatvorenik kroz resetke u nebo. Hocu li smoci snage iako ne dugujem nista, da kamenujem popa koji je krocio na njegovo tlo, zbog nekad davno datog obecanja – da istom necu dozvoliti da kroci…a, mozda…mozda su se ubedjenja pred sudnji cas promenila…ne verujem, tvrdaglovost sam na njega povukla, kazu.

Ne moze se pobeci od svoje plazme, ma koliko puta odricala glavom…Sklonite te narikace, puskom cu ih u trube uterati... Mozda cu umeti da se nasmejem samoj sebi, dok budem kao lopov odnosila vino da ga prolijem velikodusno po suvoj zemlji…ah podrum toliki propade, pa zasto ne i ova flasa…

Ruka nenadanom neznoscu prigrli les, kakav gnusan prizor za decicu…i ne bi mi zao sto sam istrajala u svom ubedjenju da ste od reda svi gresnici, vec mi bese zao – livade, jarka i krava i onog gunja…bese mi zao zlatica sto sam trebila sa krompira i svog onog Kremisimo sladoleda…Kazu ptica svom jatu leti…ja sam oduvek se ugledala na Livingstona, praveci svoje krugove ispod Sunca…ignorisala sam da poneki i vas otkucaj u ovom srcu kuca…i nije mi bilo stalo – lakse je tako se drzati…

Deca od nakaze u nekom pogledu nakazna moraju biti, sa kolena na koleno siri se lose seme…ne zelim da deca moja i unici moji budu deo vas…ne moraju da znaju da im zatrovana krv u nekom procentu tece kroz vene.

I da, znala sam…zaplakah…nejasno mi cemu ta emotivna reakcija…i tuga koja me lomi i zal sto drugacije bilo nije…pa nije, sta sad?! Koliko god puta naglas govorila - briga me…poljubac u celo iskren se srocio…valjda sa poslednjim pogledom sve lose nestaje, valjda i otuda o mrtvima sve najbolje…Kad sklope se oci i pobeli lice, u zaborav sve otekne…sto je moglo da se govori, sada je vreme da se pokopa i sa ekserom u les zakuje…poslednji pozdrav tako to dolikuje…

By Anna

_______________________

NERETVA

Leptir je svoje suzne oci oprao u bukovima,
u pecinama krile su se tajne kopane vremenom,
a na stenama uslikan je njen lik suncevim sjajem.
Senke su plesale tango sa strazarima iz dubina,
i ona je drsko prebacivala haljinu kao crvenu maramu
i izigravala umilnu sirenu gutajuci ponose muskaraca.
Njena istancana damska crta vukla je poglede na
bozanski izvajane obline, a samo su se oci
nemirne caklile smeseci, zadovoljno, odigranim potezom.
A umela je ona tako lako podici u visine i isto, pa cak i
lakse, uvuci u vrtloge dubine…odbacivsi umorno smrtno telo
na plazu oblizanih oblutaka…a srce je lupalo njenim ritmom,
jer se njoj moglo prohteti i da te dodiruje tako da potones
u najsladje orgazme i da ti zada najstrasnije muke i ti bi opet
ponizno u nju zarivao svoje ruke i gutao slast njene
hladne srzi uzimajuci deo vecnosti u sebe.
A ona, ona je i sa tobom i bez tebe tekla.
Ti njoj potreban nisi bio, ali ona je tebe spasila od samog sebe,
darivajuci ti jedan ponizni trenutak, u kome si mogao
da kleknes i po dodiru ledenog maca ti vitezom se prozoves.
Ona, ona je bila ta koja je osmehom urezanim u vreme
znala da omadjija i najhladnije, jer je od njih hladnija bila,
dominatna u svakom pogledu.
Rusila je granice morala, budeci u coveku skrivene zelje,
izbacujuci na povrsinu fantazije, hraneci se stidom
rumenih obraza coveka koji je naucio da cuti.
I pomislices da te je danas volela vise nego juce,
ali sutra vec, krocis li opet u njene odaje, cuvaj se
promenjivog raspolozenja i impulsivnih napada besa,
jer ego sluzi samo da se pred njena stopala baci,
i ona je ta koja odlucuje o tvom postojanju;
glavu spusti, sesir nakrivi i podari joj naklon,
budi razuman u svom neznanju.
Moze te stici njeni darovi ili njena kletva,
ali jedno je sigurno ime ces joj sanjati,
jer ona, ona je laka dama ulice i kraljica,
lepotica sa hiljadu lica,
ona je, ona je…Neretva.

by Anna

____________________________________________

Tvoj rotvajler i ja

Vidis li upregnute kocije ispred verande?
Vidis li dorata medju lipicanerima? To ruzno pace, divne grive, vidis li?
U postanskom sanducetu obreo se koverat,
pise preporuceno. Preporuka da moram da platim ceh tvojih pijanki...
Oblacim stari kaput, jos su slepljene bale od
tvog velikog rotvajlera koga nisam volela i koji nije voleo mene.
Ruka uzima kljuceve i oziljak od ujeda bljesnu pod svetloscu zvezda... trebao te je jednako kao i ja, pa smo se grizli naizmenicno, on celjustima mene, ja njega makazama...
Njegove mesnate obraze sam isekla kad sam te drzala za ruku kod veterinara, rezao je kroz rupe... a ti si dobio zabranu prilaza izbezumljenom komsiji kome je zapisavao travnjak...
Kada je uginio od trovanja, zajedno smo ga sahranili iza kuce, a ja sam te drzala za ramena... to vece smo vodili ljubav...
Danas sam plakala, nedostajao mi je tvoj pas koga nisam volela, jer samo sa njim sam mogla deliti svoj ocaj trebanja tebe... danas sam sama sedela ponovo i makaze zarivala u svoje vene... danas sam iskrvarila i cekala te da dodjes da vodis ljubav sa mnom... danas nisi dosao... sutra si me sahranio pored rotvajlera u dvoriste, iza kuce... sutra je kuca bila tiha... sutra smo hranili crve tvoj debeli rotvajler i ja, da bi izniklo cvece koje ce ti privuci paznju... zabetonirao si taj deo iza kuce... prekosutra od nas nista ostalo nije osim makaza na stocicu pored viskija...

By Anna

_____________________

Eho - ti... ti... ti...

Gusta magla je obavila svoje pipke oko prozora moje sobe. Nakon pola sata hladni jezici ucinili su da moji obrazi utrnu. Laktovi su gulili farbu sa drvenih ivica ove nekadasnje vojne zgrade. Cak i pepelu koji je ocajnicki plesao na simsu je odavno bilo jasno da nemam smisleno posmatranje u daljinu. Tupo sam buljila u gustinu i tek po neka skripa kocnica bi me trgla na jednu beznacajnu milisekundu i opet bih se vracala zovu duse. Odjekivali su vapaji umrlih nadanja i u ehu se moglo razaznati samo ti... ti... ti... Razum se uporno opirao i hteo da dokuci ovaj rebus i cije je ime ispisano u tom dosadnom parajucem "TI"...
Setih se kontrole uma i zapoceh svoju meditaciju... trebala mi je samo jedna misao, misao kao odgovor, misao koja ce da zacepi rascepana usta utrobe. I... otvorih vrata kapije, koja su trebala ostati zabravljena za sva vremena, otvorih misleci da je rec o jednom saznanju koje ce me listi muka... otvorih budalasto naivno...
Pocese divljati jedna po jedna: seckaTI, rezaTI, prodiraTI, lagaTI, ubiTI, silovaTI, tuziTI, gurnuTI, zatrpaTI, muciTI... ti..ti... ti... umuknuTI... UmukniTE glasovi! Ne, nije bilo nazad... tornado grozota je nosio sada sve i krici prerastose u smeh... zar je moguce da sam upala u takvu zamku? Zar je moguce da sam nasela? Obmana srca da unisti razum!... ti... ti... ti...
Stiskam slepoocnice, udaram u gustinu i zelim da se vratim u onu sobu iz koje sam se sada dela... Lebdim nad gradom greha i vise nemam kontrolu ni nad grcenjem misica ni nad zamasima... jace... jos jace... trnu mi obrazi, sad osecam iglice u njima... iglice se pretvaraju u nozeve... i krvava masa iznutrica bacena u lice... istina...

Stojim na prozoru svoje sobe, gledam sa simsa u nistavilo magle, bacicu se u prekrivac, osetiti necu nista... i kad pomislih da sam konacno sigurna, ponovo poce da udara sa preglasnog basa mog srca... ti... ti... ti... okrenuh se i sedoh za sto...
pisaTI... pisaTI... pisaTI... i eho odjekuje za vecnost... ti... ti... ti...

By Anna

Posveceno mojim delima

____________________________________
Festina Lente

U carapu sam zadenula zelju,
navukla vojnicku cizmu i zakoracila,
neko je blato bilo i deca su se igrala lopte.
U mex* sam umotala glavu, dok iza ugla
cekali su neki mladi optimisti da me poliju farbom, borili se za pravdu lesa*,
da se ne nose mrtva telesa.
A moglo se srce pulsirajuce nositi i na sred glave, to je bilo nekako damski,
jer kakva je to zena, a da slomljena bila nije,
i lišaet* dusu je nekako viteski signet*,
koga nije posedovao, mora da je proklet.
Kucka je zalajala i prolajala kao u brzalici,
dok odapnula nije, to trezni cinovnik sirenu
je stedeo i voleo da tockove krvlju spira,
na asfaltnom balu drskosti i hira.
A ja sam se zaputila sa nakaznom svitom,
do nomera* tvog sa govorom iz glave,
coplo* se grcilo, a ja sam te volela.
Znas li da su u nekim zemljama,
svete zivotinje krave?
Ako se pitas sto ti to skazuјem,
to paznju skrecem sa ovih suznih ociju,
jer videh kako golotinja neke crnke iz druge
sobe dovikuje.
Remetim tvoj mir, izvinite molim, donecu papire za razvod, to sam dosla da Vam kazem,
ne telefon je u kvaru, nije mi alimentacija
na vreme legla.
Da mozes da doneses kosulje, bivsa ce da ih opegla.
Zatvaras dveri* i ja izuvam cizme na cosku,
jedem papiric sa zeljom, mozda tako deluje,
u život* se sklupcale zveri, unistile mi Zivot,
to je zakon ljudske prerije.
Muzjak hrli svakoj zenci, a zenka jednog ceka, volela sam te, da li sam to vec rekla,
pravo na vecnost, brakom nisam stekla.
Smerti* se koprcaju u umu, jedna jos žertva* tuguje na ivicama, bilo je neko blato i igrala su se deca,
lopta je pala na put, cinovnik gazi dete.
Kucka je zalajala i prolajala kao u nekoj brzalici ali prezivela. Zivotni ciklus, neko prezivi i neko umre. Tu ulogu igra trepet*.
Ma da, volela sam te, horošo* sam bila,
onda je lovac uzeo pusku i olovo sasuo
u jedna razapeta krila. Pero po pero u mastilo za rime, Kornjaca i zec.
Cizme vise obula nisam. Konec*.

By Anna

* - Ruski jezik

_________________

U celjustima neskladne zveri,
moze se videti deo mene, zapao za zub,
kad se otvore zabravljene proslosti dveri,
i samoubice se gurnu na mosta rub.
Poseban sastojak svih majki droga sam ja,
ona tanana prasina sto orgnizmom struji
sto dize u visine, spusta i opija
dok na odbukciji burgija lobanjom ne prozuji.
Ima me i na vrhovima ostrih metala,
kad kroz meso prolaze kao kroz puter,
ocrta se tad trag ulicnih svetala,
i putujem bezicno kao kroz ruter.
Veliki deo mene je i u kanapu
sto stiska vratove dok ne popucaju,
sto pravi grceve na prednjem trapu,
i oslikava se u zadnjem odkucaju.
U barutu sam spavala i ostavila trag
u podne se redovno osecala na okrsajima,
kada su leseve umotavali u sag,
u osvajanju slave, pokusaja.
Kupala sam se medju kamenicama
sto bacase na stubove srama,
ma bilo me i na podpeticama,
pomocu sutiranja zrtva se slama.
Kako cast nalaze bejah i u suvom granju
zvucno sam cvrcala nad spaljenim vesticama,
ruku na srce bejah u svakom zvanju,
sto dokone popove prekide u igranju mica.

Dolazim uvek u pravo vreme
na poslednju pocast
nosim svih slabica breme,
i delujem kao posast.

Ako neko se usudi i da pita ko sam ja
ili me glasno imenom pozove,
jasno je da je dosao do kraja
na duznost ova ja ce da se odazove.

Secnem deo mene i posaljem preporuceno,
isporuka brza, originalna i pouzdana
u napomeni nista nije sroceno,
ja sam od bezimenog mraka sazdana.

Mrzim sto na ploci nikad ne pisu zasluge moje
vec uvek - otisao je prerano, andjeo i slicno
moje remek delo pokusavaju da skroje
i oblikuju u nesto ne previse licno.

By Anna

____________________

STOP PEDOFILIJI

Izvadi moju krstenicu i pogledaj brojke,
vidis li zapisanu nevinost u njima?
Obrisi ostricu metala bezvrednom hartijom,
jer sta je dusa jedna do osecaja zadovoljstva.
Nad mrtvim ocima pentracija i tecnost
sakupljena u pamucni ves,
dokazi se nevesto skrivaju.
Osecaj srece na putu u samicu.
Suvenir obesen iznad jastuka i mirisi slasni
upijani dugo... dugo... dugo... a izdah bese tako kratak...
Ulicica pusta vrvi od zgrozenih lica, obrcu se stomaci i izlivaju po tragovima,
a plasticna kesa pokriva iscrpljenu ljubav.
Voleo si je, za jednu citavu bolesnu vecnost
i sada samo budj na vratima roditelja
oznacava trag vlaznih stopala dolazenja
iz parka nakon letnjeg iznenadog pljuska.
Cvile ljuljaske.
Kikice skakucu u potrazi za bolom umotanim
u obmani slatkisa ispred slasticarnice...
Jos jedan sladoled i stize kuci... jos jedan liz
i eto je u raju, andjeo maleni, skrahan svojom krhoscu navinosti...
Psi laju na vestacke osmehe i lazne barbike
u predvorju. Psi moraju biti zaklani, protiv
gazde se okrenuli.
Cvile psi.
Cvile ljuljaske.
Cvile barbike.
Cvili telo pod strujnim udarom pedofila
na elektricnoj stolici.
Cvili sprzeno meso i cvili pokajnicka dusa.
Mrak. Andjeli. U krstenicama pogledajte brojke.

By Anna

________________________

Smrt i ja u posleponocnoj setnji

Cuvar mojih snova lebdeo je u svojoj crnoj odori,
kosom je branio moje niti od besmrtnosti.
Covek bez lica, covek bez nadimaka, covek sa
samo jednom nesputanom zeljom - za posedovanjem
moje duse.
Svoje koscate prste polozio je na moje srce i pritiskao
ga nezno, sa puno razumevanja za moju mladost.
Moj spasioc, moja poslednja ljubav, moj pravi prijatelj.
Nit je bila tirkizne boje i lagano klizila duz ruba crnine,
i znala sam da je kucnuo cas.
Pitah da li se je obicaj ostavljati neku skrabotinu u vidu
oprostaja od svih onih koji su nas voleli,
dade mi jos par udaha da se odlucim.
Ljubav prema pisaniju izvuce nekoliko recenica
na papiricu umazanom kafom. Pitah ga za misljenje,
da li je dovoljno i da li ce to nesto znaciti?
Slegnu ramenima i rece: "Vreme je"
Klimnuh glavom i videh nit kako se kida.
Zadnji udah. Kraj. Blazenstvo osecanja
ravno najbolje dozivljenom orgazmu.
Pronadjoh oslonac u hladnom zagrljaju,
par reci tetosenja dok sam se odvajala od tela
i moj prijatelj i ja, podjosmo da lutamo dalje jedne
beskonacne noci bez zraka.

By Anna

____________________________________________

Miljkovicu (Tebi moj voljeni ume)

I ja sam bila labud i sanjala kristalna jezera,
I pisala danu s dusom elegije,
radovala sam se znas me, jer sam i ja tragala
za bicem svojim ne stedeci smrt.
Ti si mi govorio da je u pesmi sadrzana
patetika moga uma, a ne duse, ali nikada eto,
dispicplinu forme savladala nisam, jer smo se
po tom misljenju, razilazili.
Ako ti kazem da Ti spadas u mojih sedam mrtvih
pesnika, da li ce to iznenaditi ili ces hladno prihvatiti,
jednako kao kraj svoje 27. godine?!
A ja eto na pragu tih godina jos Heraklitu
doskocila nisam.
Upoznata bejah onomad zvanicno sa tobom,
kada je zaljubljeni decak pred mojim pragom
darivao mi pismo krasnospisom ispisano, a
kada ono ti. Podmuklo uzeo si moje srce i
decaku ostavio nista. Nije to lepo bilo sa tvoje strane.
Ali opet da li si ti pa mario za to? Ti si imao svoje
filozofije, svoja znanja i stihove i nista vise
nam nije bilo ni potrebno. Razumeli smo se, jer
sam te mogla upiti - bez da govoris.
I uzalud su te budili, ti vise nisi bivao isti…
a ja sam ceprkala po tvojim ostacima,
i krisom i javno, stidna i ponosna na to sto te razumem.
Sta to govori o meni, Miljkovicu, je li?...
Ja davno batalih teske rime,
one hridi, valove sto pucaju, oseke i plime,
i sva cudesa koja prozdiru i monstrume
oko mene, jer ja nisam ti, dabome.
Ali mogla sam ti prkositi svojim postojanjem,
remetiti tvoje saglasje misli, no, nisam
mogla osporiti da si u meni,
tu pored jos nekih, sto su se u grudima stisli,
e moj Miljkovicu, postovanje.
Ako me neko sutra pita, kako se usudjujem
darivati tebi moje laicke reci,
kao Pontije Pilat zatrazicu ruku pranje
i pokazati prstom na tebe, pa neka
ti budes na seci (Kneze pozeije)…
Kazes isto je pevati i umirati,
a ja vicem iz dubine utrobe svoje,
umirem li Miljkovicu, jer sam smogla
snage neprestajati,
u danima tuge, ocaja i srece koje se retko broje?
Umem i ja ponekad da naucim buducu zoru
surovosti, ti nisi jedini koji ume da se
nasmeje u crnini, da salu zapodene ispred
svoga kovcega i da se rastane onako ljudski
svima ostavljajuci gorcinu u ustima ispovracenog
rucka, samo ja to radim u rukavicama belim,
takvi mi maniri, zenski valjda.
Citajte rafal njegovih reci, neka vas obori
prva paljba (iz bucnih mracnih topova)…
Miljkovicu, djule jedno, opet si udario na
umove i srca, jer rekao si ako pronadju zajednicki
jezik ptica i vatra mogu da spasu svet…
O vatra je zgasla, ptice su prestale da lete,
nema tebi pomoci svete (zar je to bila tvoja poenta?)
Miljkovicu telo prostire svoju uzaludnost,
nagrizle su bubetine ostatke,
hvala inspiracijo, sto mi dade hirovit nagon,
da se manem opet svoje cudotvorne altake
i da zapisem koju (ne tebi blisku rec).
Ti i ja pronacicemo se bestidnici u spokoju
(jer smrt je podivljalo nista, prohodala praznina).

By Anna

______________________________

Vladimiru Majakovskom

U mraku tihog zveketanja lanci tamnice
se raspadaju na hiljadu hiljada komadica
i jasno mogu videti izlaz, ali me je strah
da se krecem tim stazama svetlosti
i gledam, gledam u tebe, i kroz tebe.
Samo jedna senka koraca i ja raspoznajem
oblike, ali ne i sustinu, onu opipljivu energiju.
Poznavala sam te nekada po osmehu,
a sada po pogledu besnom, besnom na
postojanje i na disanje i na gusenje...
Svima su noge koracale po zivom blatu,
isplivali smo, tako smo sklepani.
Ruka drhce dok otvara kapije i ja mogu,
mogu napred do kamenica lizanih vatrom
nekadasnjeg divnog zdanja naseg sveta,
i mogu poloziti suzu, jer odvec sam prevazisla
sebe i mogu naruciti pticama da iscvrkutaju odu...
Ja mogu, ja zatvorenik sopstvenog pakla,
ja bezosecajno bice sa krilima andjela,
dobro se zabavljam, ali i zuti dzemper jednom
se istrosi od pranja, zar ne, voljeni moj
Vladimire?
Sto ti je ruka posla za precicom, kada mozda
nisi mogao voleti zenu drugu, ali si se mogao
igrati sa decicom?!
Ma da li si ti veci covek od mene, sto ne prihvatas
manje?
Smatras da "covek" me nije dostojno zvanje?
A ja sam u pohodu svoje revolucije i ne slikam
po platnu portrete generala, slikam svojom paletom
svoju ostavstinu na njihovim srcima. To znao si, je l da?
I obale sam imala ja, pored jedne divlje reke,
naglas sam sklepala oblake nebeske,
vidis li sebe u mom nizu groteske?
A volela sam te, nije da te nisam volela,
samo ti nisam oprostila "Nedovrsenu", jer je nisam razumela.
Jednako su ramena nosila breme laznih darivanja,
jednako smo videli lakrdijase i debelguze po kazni,
a i jednako smo znali voleti zar ne?
Zar si morao na nebeske parkete da opravdas sebe?
A ja, ja nisam od tog kova... postojim i prkosim kao
i tome protestnim plakatima mojih stihova,
i bice ih u meni do poslednjih ispucalih rucnih plikova,
zapisivani ne kao ostavstina vec kao borba za danas,
e moj Vladimire, kasno li je za ljude poput nas?
Mozemo li menjati svoje umetnicke tokove,
nadmenost i inat i prkos u svojim dusama,
i mozemo li podneti sve osim ljubavi
koja se obrusava?
"Voljenom sebi", o kako sam te tada
i ja zavolela, znao si ti dobro tu igru recima,
jer lako je Ljilje pretvoriti u Marije, ako nam se samo
prohte, zar ne moj Vladimire?
Mozemo li sebe onda pretvoriti u ptice i naci se na
pola puta da podelimo iskustva i da ti kazem da si budala,
da si mogao jos biti i postici, da nije proslo tvoje vreme,
znam to je bila kazna za nju, kazna i za sebe jer si naglas
ime njeno konacno izgovorio, drsko i bezobrazno sa tvoje strane,
ali eto ne popucaju pod svakim teretom grane.
Ja sam najjaca od svih, podnosim razne penjace,
sva nevremena, nelagode i ugnjetavace, slicnih vrsta.
Ti i ja, slicni smo moj Vladimire, samo se pecati razlikuju,
pecati za kraj... ja necu otici u dimu, ali hocu sa vatrometom...
Ne, tu se razlikujemo, ja cu veselje, a ti si birao osvetnicko ludilo.
Nocas neka se nase duse primire,
(bez vina, hajki, stihova i misli)
red je...
zar ne, moj Vladimire?

By Anna

[Mikiliks]

Za mene je dobar pisac samo onaj koji piše onako kako bih ja pisao - kada bih umeo.

[Branko Lori]

Bravo Ana!

[AnaM83]

Branko Lori, on 28.10.11, 21:31, said:

Bravo Ana!
5D79E6D7626E-4.jpg

Hvala...

[Mikiliks]

- Dali je to sve ili sledi nastavak.

[AnaM83]

Mikiliks, on 08.11.11, 22:40, said:

- Dali je to sve ili sledi nastavak.

Pa ako treba jos i ako je neko zainteresovan da cita, ima jos mnogo toga sto sam ja napisala... nije problem podeliti ))

Ostaje samo:

Otupelost na osecaje me tera da setam kroz parkove, da sedam u ljuljaske premale za odraslu zenu... besmisleni osmesi baceni na decu i stence i rezak bol u stomaku... Hladna ostrica protrca kroz crvena zrnca i samo se Mesec naruga zivotu.

Zombicirane otrcane fraze utrljane u lice i predskazanje buducnosti olupano o glavu... Vera ume sahraniti dusu i pokopati sve ljudskosti coveka... Ko bi mi uopste poverovao da je meni krsnoj toliki teret pretezak? A zena je zena, lakoverna, naivna i sanjar... neizmerne gluposti! Ovisnik o zvukovima i mirisima - kosmarna jutra ucmala u bezoblicnom.

Vetrovi dlanova su sibali, a koza drveta je modrela, cvileci za milost... Dunav ume da zaledi povrsinu, pa i tu hladnocu bi cvokotavi zubi sazvakali, ali provalije ispod samelju smrtnika. Cuvari pravde nocas skupljaju ostatke i trpaju u prevelike kese, sabijaju se zivotni putevi i enegija tece... tece... prizivajuci duhove... ritmicki ples sa strahovima... zazmuri! Opustosena livada i posecena kopita! Beznadje! Kuda za vikend utopiti telo? Sirene zavijaju i slepi misevi udaraju o ceone ocaje. Samoubistvo misli i ponovno radjanje kroz biceve... Inadzija vuce magarce za sobom... i soba napusta prostor... ostaju samo tragovi i reci... ostaje samo nazeblost udova i oci zagledane u jedno Sunce dok ne oslepe...

By Anna

[Brin]

Ana, dopada mi se kako pišeš!

[AnaM83]

_______________________________________________________________
Raspisujem konkurs za novo oblicje!
Da, naravno da cu platiti vase usluge, vase vreme i vasu ljubaznost. O da, i taj osmeh cu platiti i tu kafu i to sto sam vam morala platiti cu Vam platiti. Ne brinite se, postacete bogat covek.
Odakle mi toliko sredstava? Ne brinite Vi za to, dobri covece. Prodali su me prijatelji, velike ljubavi i krv me moja prodala, debelo je unovceno moje srce, dusa i um. I eto ja sam raspolozena da sve to dam Vama za jednu jedinu stvar. Uzmite i nosite, samo Vas preklinjem ucinite to sto brze.
Ohladite moje vrele obraze koji pate za iskrenim dlanom. Ohladite moje usne. Ohladite moje srce koje je verovalo da iskrenost u ljubavi postoji. Ohladite moj um sanjara koji veruje u bajke. Ohladite moje oci, preklinjem vas, da vise nikada ljudski rod ne vidim.
Ohladite me i sve je vase.
Hteli biste tuznu pricu za kraj da natopite svoje grlo srecnim saosecanjem. Ucinicu Vam, ali kratka je to prica, dragi moj spasitelju, krvnice zlatne krune.
Verovala sam da ljudi umeju da cene. Ne, nemojte se smejati jos. Verovala sam da mogu ljubavlju svojom zadrzati njhovu dobrotu unutar njihovih bica. Da, mozda jeste naivno, slozicu se, ali sam verovala da ako dam sve sto imam, marice neko i za snove ovog umetnika. Da, jesam glupa, hvala dzelatu andjeoski.
Prijatelji, pitate. Prijatelja nema. Ljubavi. Da bile su tu. Porodica. Eh i njih je bilo. Slezete ramenima dobrocinitelju placenice?
Dati im svaki atom nije bilo dovoljno. Opet mi remetite pricu smehom. Da, slozicu se zabluda. Verujem da unapred znam vas odgovor, ali opet cu se usuditi da vas pitam: Zar je mnogo ocekivati da ce neko zeleti da Vam ulepsa dan nakon sto ste dali sve od svoje srzi satkano samo njemu da izmamite bore osmeha oko ociju? Da, razumljivo je iluzija.
Ovce su za sisanje i klanje, kazete. Da li ste najdrazi moj ikada culi krike jaganjca? Odricete glavom.
Da li ste ikada gutali svoje boli, mrzovolju i nabijali zaracem reci u stomak ne bi li sprecili da narusite neciji dan? Neozbiljni ste dragi gospodine, vi se neprestajete da mi se smejete. Ne moramo dalje pricati. Ucinite to. Ocelicite celikom ovo jadno ponizno bice pred Vama. Neka se ucauri hladnoca kada caure popadaju na tek obrisan pod. Poveravam i Vama potpuni strance svoj zivot u ruke... Budite moj Bog, moj sudac, moj zivot poklanjajuci mi najlepsi od svih poljubaca... poljubac...
snovi se zaustavljaju i cigra tuge prestaje da se vrti.

By Anna
_______________________________________________________________________________

Dacu ti sebe...
Dacu ti celu sebe i sve svoje mane i vrline... dacu ti moje osteceno bice, za tebe ponovo sklopljeno... sve cu ti dati jer poslednji put resih da podarim sebe... Previse je cistih izvora isuseno na obrazima zarad mulja u dusama onih koje sam sretala, ali sam eto, ponovo tu, doterana voljom da gradim... Sve cu ti dati. I reci cu ti pokloniti moj jedini izlaz iz bespuca i ovaj analiticki um prepun nadanja, filozofije i strahova i ovo drhtavo srce sa dve funkcionalne komore i druge dve podkomore unakazene prosloscu... Ali to sam ja... mazna i kruta, velikodusna u svemu osim u davanju tebe drugima, umiljata i ljutitog nosica, sa svim dobrim i losim danima, sa svim ambicijama i ponekad se lenjoscu da namestim krevet... ai eto spremna da te volim... dovoljno li je? Dovoljno li je moje sve zarad tvoje srece?
Hoces li umeti da me nezno zagrlis i sapnes mi na uvo najlepse reci? Hoces li umeti da me volis i kao devojcicu i kao devojku i kao zenu?
Hoces li? Ja sam i sanjar i surovi realista, ja umem da letim i umem da padam, ali trebam te... znas li to? Trebam te da mi kazes koliko ti znacim, da mi polozis dlanove na obraze i da u tvojim ocima procitam da ti je stalo? Da ti je stalo da zajedno stvaramo nasu srecu, nasu ljubav, poverenje, buducnost... Ja umem biti svasta, ali umem biti i zena za jednog coveka... umem se predati u potpunosti... umes li ti to? Umes li me voleti delic onoga koliko sam ja spremna da volim tebe? Potrebno je malo... toliko malo... neka ovaj put ne nedostaje!

By Anna

_________________________________________________________________________________________________________

Vojnicki mars za kraj!

Cvili nova godina kao tek rodjeno pseto zeljno majcinog mleka, a samo se kisa otapa duz oluka, stvarajuci barice otuznog secanja. Nisam Narcis da se ogledam u jezercetu, a nisam ni pljuvacka provincijalca da se stopim sa okolinom u vidu barsunaste pene…vojnickim marsom gazim i rasprsujem kapljice – tuga mora da se rasčereči u sušu.
Kič zlatne i srebrne boli oči sanjara naviknute na plavetnilo i modre boje Jogrovana, ali ni noj nisam da zarivam glavu. Nisam ni Kaligula da mi stopala celivaju prinudom, nisam ni Neron da pobijem bližnje i spalim Rim inspiracije radi, nisam ni približno ludačkom cezarovstvu... ali mi celivanje treba i inspiracija, a bližnji odavno nisu bližnji više...
Moje ruke ne nose mačeve u pohodima na nove teritorije, ali nose reč pomilovanja onima koji borave na posedu u mom vlasništvu i zaostaju sa porezom veliki broj godina. Odbijam biti tiranin, ali blagost moja osiromašene useve mi ostavi i ovo malo smežuranog srca da ih oplakujem. Šta je razumevanje ranjenih duša donelo do ranjene duše?
Nije davljenik onaj koji ne zna da pliva, već onaj koji pokušava spasiti tog, pa se ovaj preko njegove plutajuće lešine dokopa obale. Mrtva telesa plutaju...
Odbijam biti samo predmet spasa, a kako ne pomoći i oglušiti se na vapaje?
Otpustiš krik iz dubine duše i osluškuješ – jednom, drugi put, treći put... tišina! Svi veliki savetnici iz Senata po jedan nož u tebe zabiju... i tvoj najbliži u koga si se kleo...
„ Pa zar i ti sine Brute?“... čemu iznenađenje?!
Škripa kočnica da se ne zgazi pijanac, umire otac dvoje dece i voljeni muž... barica suza za lepe uspomene.
Gmiže ta neka nova - prezrena, vukući teret prošlih... pogled oko sebe i samoća... tupava samoća, ali mi ostaje vojnički marš... zar plakati ubici svoje dece na pogubljenju?
Ponos se uklesa u zenice i ledeni pogled prikuje za napred i korak po korak... Duša se ne kikoće zapodenutim šalama, a slike ko slike – blede... volela sam vas jednom – eh prijatelji moji, moja krvi, moj živote... volela sam jednom za jedan život ceo... bliži se kraj... i vonički marš se uvek završava uz posmrtni – tako dolikuje... vaša duše ište moju, moje više nema...
Kada dođe ploča hladna, hladnoća vas je popustila zarad očiju moje majke... a majka ko majka oprašta i voli... nuditi vam hleba i igara zarad dobre zabave, snositi žrtve – i nije više neki čin... izvikano sredstvo moga bića da zadrži masu voljenih, gladnih pored sebe... gladijator ovaj povlači se scene, osvaja slobodu u toploj utrobi lava... sigruno mesto za dobre ljude...

By Anna

_________________________________________________________________________________________________________________________

Sve ili Nista
Ko bi rekao da vreme ne tece... u mom srcu pescanik nije menjao zrnca... ja sam se cvrsto drzala svoje pustare, iako znajuci da su oaze samo puste price, uspavanke pred vecni pocinak... Kao razmazeno deriste, odricno sam mlatila glavom i od papira za razvod napravih one decije budalastine dvoje multipliciranih koji se drze za ruke... Da sam umela i dugu bi tu nakacila i neko Sunce... ali smo je kisa lila iz mojih ociju...
Umela sam u snovima opalo lisce nakaciti na drvece, okititi ih u zimu kao na Novogodisnje vece... to tako prazno i tuzno uletanje u jos jednu godinu... i zaturila bih i papiric sa zeljom, ali budjenje nije donosilo matorog u crveno belom odelu sa sarenim papiricima i kitnjastim masnicama... jutro je donosilo samo krmelje u umornim ocima i nista vise...
Onda bih dlanovima pokupila sve uspomene i zatvorila neizgovorene reci u nepca, zakljucala ih osmehom i skuvala kafu. Sa dnevnom svetloscu um je uranjao u svoj mrak, a ja sa stecenim slepilom jos uvek sam pamtila oblike i boje... Vise se nista u ciklicnosti moje duse nije moglo menjati, a bolelo je kao i plac deteta kad ga ubode za razgolicen stomacic osa... pece... pece i tu nema pomoci...
Dveri moje bajke sam drzala odskrinute, ali samo magleni obrisi su uvlacili svoje vlazne jezike... da li ljudski zubi mogu pregristi ovu tvar?
Da li moze sebicnost prevladati i zena pronaci utehu u hladnom bledom tenu?
Jednom je zapisano "Sve ili nista", dva puta podebljano kao obecanje dato sebi... bude se avetinje tih davnih vremena i rovare mislima trazeci putanju...
Jednom se dati malo li je?
Zvona naricu neku zalopojku, sa splavova treste narodnjaci... zakoraci pa sta bude... "Sve ili Nista"?!

By Anna

[Mikiliks]

- Što bi reko Šćepan Šćekić - "Ćeraj Zazo"! Ja baš i nisam neki ljubitelj poezije, više volim prozu, ali mi se sviđa ono što si napisala. Evo jedne od mojih omiljenih pesama:

NA KRAJU BIĆE OPET JEDNO ISTO

Kad pomislim da će kao pene nestati
i hridi ove, gde se jutros moja tuga
meša sa gorkim mirisom pelena,
kuda ću minuti ja kao svila zračna
samo, ispod plavih maslina i lovora zelena.

Kad pomislim da je sve ovo što me boli,
i večno tako se čini, samo senka nestalna;
i da će i more ovo, i zvezdu, i planinu snežnu
odneti vreme kao i čoveka,
i suzu njegovu zemaljsku i radost nežnu:

Mirna bih i gorka na pesak ovaj legla
i večito na njemu ostala,
ne tražeći ničemu na ovoj zemlji lek.
Na kraju biće opet jedno isto
sve, ma čime se ispunio vek.
I što bih, onda, činila ma šta
da mi radost dođe ili tuga prestane,
kad sam proleća jednog u maju postala
samo zato da me opet nestane.
(Desanka Maksimović)

[AnaM83]

Mikiliks, on 09.11.11, 18:45, said:

- Što bi reko Šćepan Šćekić - "Ćeraj Zazo"! Ja baš i nisam neki ljubitelj poezije, više volim prozu, ali mi se sviđa ono što si napisala. Evo jedne od mojih omiljenih pesama:

NA KRAJU BIĆE OPET JEDNO ISTO

Kad pomislim da će kao pene nestati
i hridi ove, gde se jutros moja tuga
meša sa gorkim mirisom pelena,
kuda ću minuti ja kao svila zračna
samo, ispod plavih maslina i lovora zelena.

Kad pomislim da je sve ovo što me boli,
i večno tako se čini, samo senka nestalna;
i da će i more ovo, i zvezdu, i planinu snežnu
odneti vreme kao i čoveka,
i suzu njegovu zemaljsku i radost nežnu:

Mirna bih i gorka na pesak ovaj legla
i večito na njemu ostala,
ne tražeći ničemu na ovoj zemlji lek.
Na kraju biće opet jedno isto
sve, ma čime se ispunio vek.
I što bih, onda, činila ma šta
da mi radost dođe ili tuga prestane,
kad sam proleća jednog u maju postala
samo zato da me opet nestane.
(Desanka Maksimović)

Prozu sam mozda vise pisala nekad kao blogove, a vecina moje ranije poezije se moze citati kao proza )) Hvala puno... Rado bih cula i o nekom konkretnom delu misljenje, tumacenje... uvek je zanimljivo otkriti kako ljudi dozive tvoje reci...

Ah... Desanka... medju prvim mojim pesmama koje sam citala... i bas ova mi je narocito draga pesma...

Dete Brin, on 09.11.11, 00:09, said:

Ana, dopada mi se kako pišeš!

Hvala... lepo je to cuti... nadam se da kada budes imala vremena i ako budes imala volje, mogu procitati i na odredjeno delo neki komentar
Hvala jos jednom!

________________________________________________________________________

Obrni okreni
Ne pisem vise... i ne, jer mi je zivot naprasno dobio smisao i pronadjoh iskonsku srecu, ne - jer se nesto menjalo na bolje... ne pisem, jer su reci dovoljno bola utapkale u moje vene. Ako ne zapisem mozda cu jednom poverovati da se neke stvari nikad nisu ni dogodile... mozda cu uspeti da ubedim sebe u to... zablezeno je zapecaceno... a po starim kutijama moramo kad tad da rovarimo... i onda iskopamo i sve isto prozivimo... i suze i grcenje i ponovni osecaj praznine... Kazu da prava ljubav deluje cudnovato na ranjeno srce i da ume da zaceli brazde na njemu... ali sta onda kada nam i ona promakne kroz prste? Ne samo sto ono zasivene popucaju, vec se i pojavi i citav krater na sredini, taman toliko velik da nijedno zivo bice na dve noge u njega vise ne moze usetati... suvise uske ivice da bi se iko odrzao... Cudan je taj osecaj gadjenja na ljude koji se tada talozi u usnoj duplji i jos cudnije kako je brzo nase okretanje prirodi i zivotinjama... Kazu ona luda baba sa 40 macaka... a ja se uvek zapitam ko li joj je slomio srce?!
Mozda neke rane i nisu stvorene da zacele... mozda i nepostoji za svakog od nas njegova druga polovina... mozda je sustina shvatiti da smo u stvari mi sami po sebi celi onoliko koliko se to moze biti... Mozda smo celi sa svojih par kilograma vise, promenjivim raspolozenjima i posesivnim stavom, sa svim svojim sitnim i krupnim nesavrsenostima... mozda...
Ranije sam verovala da treba da nadjem polovinu koja iz mene izvlaci najbolje i koja cini da se osecam potpunom..ali i kad sam nasla tako nesto, na kraju sam zavrsila u vecem rasulu nego sto sam pocela potragu... Nije tacno da su nam dozvoljene greske i da na njima treba da se ucimo... to je opste prihvacena laz koja nas je unistila... greske se skupo placaju... nema popravnih... kada jednom nesto slomimo, ostajemo i mi slomljeni zauvek... nikad se ne oporavimo... kada nadjemo nesto vredno, nesmemo sebi dozvoliti da ucinimo i jedan pogresan korak... a sa druge strane to vredno bi trebalo da voli i prihvati nas kakvi jesmo, jednako kao sto smo i mi prihvatili tog nekog, zar ne? Obrni okreni... izgleda da nije ni vredno, ni savrseno, a ni bolje...

By Anna

___________________________________________________________________________________________________

Ne vise
Toliko je godina proslo u spominjanju tvog imena, pa me i cirkuske nakaze zale jednom godisnje u poseti nasem gradu. Potapse me bradata zena po ramenu, kaze da ljubav dolazi u cudnim oblicima i da je eto i ona srecna…Drago mi je bilo zbog nje, ali to nije umanjilo moje nostalgicno dranje djonova duz ulica kojima si me nekad setao. Da, mene pokorno pseto koje je samo za tebe znalo, za svog gospodara…a pseto kao pseto mora nekad i da pokaze zube iako zna da ce uslediti kazna…paznja prija…
Zvezde nisam primecivala, ali sam oblacima davala tvoj lik i videla te jednom ili dva puta nasmejanog i mene tu negde iza…Snove sam bojila tvojim mirisima, eh kakvi su to divni mirisi bivali, za ne probuditi se vise…i nisam htela da se budim, ali su mi govorili da moram…poslusna tvoja devojcica ljubila je druge, grlila je lazno trudeci se da deluje iskreno, smejala se siroko i glasno i rumenela se na komplimente…eh tvoja mala devojcica, samo tvoja…izucila je mnoge nauke zavodjenja, pripadanja i zadovoljstava, ali je perjanim jastukom umivala lice kada bi sama konacno ostala…Neka Bolivudska rezija ljubavi…ja sam te volela, ja sam te imala, ja sam te izgubila, ja sam te cekala…nista se lepo desavalo nije dugo…jako dugo…Otvorih srce a samo drcne pticurine izletose iz njega, drekavci sa tudjim prstenovima oko nozurdi…pojedose par golubova i ostade samo zaceto gnezdo…sastrugli ga primitivci sa simsa…leteci pacov…glupog li imena za jedne snove... sasecene u vratnoj zili.
Kise su curile niz oluke spirajuci pepeo, a ja sam se klanjala svojoj proslosti, ne pustajuci je da ode…ti si jeftino prodao moj zivot, ja se nisam opirala…ti si bio gospodar, ja sam ti ljubila stopala…toliko je godina proslo u pomijanju tvog imena da su i vetrovi poceli da pevuse u ocaju tu melodiju, tu izludjujucu melodiju…toliko je godina proslo koje se ne mogu vratiti i ja i dalje cepkam vreme na juce…rastapam one sanse poput celika i tovarim otpad na pleca…vrucina stvara groznicavo stanje uma i samu sebe vise ne podnosim…i onda grom lupi svojom debelom sakom o sto i povika DOSTA! I ja zacutah…ljubav dolazi u cudnim oblicima, setih se…poceh po prvi put da verujem da taj oblik nije tvoj…i pseto izbaceno na ulicu navikne se na novog gazdu…paznja je potrebna…i jedno danas se rodi u bljestavom sjaju snega…promrzline se skorise i lotosov cvet otece u prste plesacice, ponovo je osetila note…poslusna tvoja devojcica, vise nije tvoja…

By Anna
_________________________________________________________________________________________________

Samokontrola
Danas je jedan od onih vojnickih dana. Da mi neko da pusku i kaze pucaj, ja bih pucala... nije vazna meta, bitno je da se oseti praznjenje i sa caurama mozda bi i odleteo moj bes.
Da, jeste to sto sam opet sebe bacila na test volje i jeste klasican zenski PMS i jeste to sto mi se blizi rodjendan pa frka strka oko organizacije, ma i onaj posao i to jeste, i one budale koje mi se mesaju u zivot i to jeste... ma sve se to coveku nakupi... a cutim... prokleto opet moje testiranje samokontrole... posledica stroge kazne ispastanja obecanja datog samoj sebi kada sam zadnji put opsovala majku i udarila psa u pomracenju uma... a kipti sve u meni... urlice sa dna utrobe da i ja treba da urlam...
"Zubi sluze da zadrze jezik", govorila je moja prabaka i ja sam sada trljala rane na istom o nepca od silnog stiskanja zuba. I vilica me boli. Samokontrola, savrsena samokontrola grimase i gutanja reci. Olaksanje bi bilo da isteknu na pod i razmazu se kao bljuvotina, grozan prizor pod nogama, onako nizak i nimalo damski - prilican kocijasu pijanici koga je upravo napustila zena i koga i rodjena deca mrze i pseto ono osugano sto je cerka pre par godina dovukla sa ulice... Eh bljuvotina sa komadicima proslo nedeljnog rucka, prezvakana u zeludcu vec po ko zna koji put... kakvo bi to olaksanje bilo!
No, suzdrzavam se i prstima nabijam unutar stomaka uzvrele uvrede. A odrekla bih se tog starog zivota, svih tih ljudi koji me bole, a eto volim ih, navika je cudo... godine su cudo... secanje je cudo... pa cutim... pravim se da razumem njihove provokacije i zaboravljanja... ma sto se vise pravim to mi cini mi se i sve manje postaje vazno... i prijatelji i sve te uspomene i besmislenih 26 godina zivota... ma sto bih ih privijala uz grudi kada su im odavno iznikli ostri zubi i sada sisanje postaje bolan cin na mojim grudima... I majka mora kad-tad oterati dete od svoje sise, radi njega samog, a i sebe radi... SLuzim svoju kaznu, sapnula bih sebi i gutala i dalje bol... taj izludjujuci tup bol koji nas vodi u insomniju, u depresiju... Ljubav, prijatelji, smisao - izmisljenje reci da bi se osecali bolje sami sa sobom... uvek sami prepusteni sebi... zivotno pravilo... tako je, kako je... Gadjenje na ljudski rod, na samu sebe... Samokontrola i osmeh!
Perverzno opstenje sa ljudskim umovima... glupost koja kao papir pravi sitne rezove na mesu i pece, strahovito pece... Gnjecenje sopstvenih kostiju tezinom zagadjenih krvnih zrnaca... Umor... konacno umor... od misli... od vremena... od bivstovanja... Vaseljena se nevino mrgodi na prezir i samo Mesec menja oblike, prazni se i puni, nadima i spusta kao ustajali dah u mojim plucima.
Siri se miris przenog kestenja i glad se uzburkala... Samokontrola! Prav korak i pogled pravo, sve mi mora biti pravo i kad mi nije pravo!
Bljuvotina bi bas lepo legla na plocnik, ali ostaje u meni... da mi je zapoceti tucu da mi neko izbije zube, pa bi jezik palacao slobodno, oralni sex bi doveo svakog do vrhunca... ah, taj pogani jezik, gladak i vlazan... ta tvar bestidnickog zadovoljstva... i reci, bludnicke reci talozene na receptoru za gorcinu... muce me... ali Samokontrola, dobrovoljna kazna i mazohisticki orgazam!

By Anna
_________________________________________________________________________________________________________

Sve je to stvar teritorije - muski cas!
Kada bi sve maske popadale da li bi ista do rascepane koze na tvom licu ostalo? Cudis li se boji beonjaca kada vuk ne spava, vec u vreme punog Meseca bez prestanka zavija?
Neke zenke su u teranju, ali vreme parenja jos nije doslo. Bori se za teritoriju, osvajaj, grizi i gazi svakog protivnika. Obojimo krvlju travke do pola pojedenih listova. Dusa je nagrizla i sve ostalo mora nagrizeno biti. Sape nabadaju pescaru, a sapat paukovih nozica isplesce kovceg za pokojnike. Osecas li trzaj? Pojuri ka zrtvi! Obmana! To su lesinari nocas zlostavljali plen. Blistava kap rose po jutrenju oslikava tvoj lik. Ti si zrtva pozornice. Ne kloni duhom. Zavijaj, to svako ranjeno bice cini. Vuku se labudovi udovci na groblje svojih nagona. "Zivim za jednu", tiho rece i nalete na pusku lovca. Kakva uzaludna zrtva, patka je ulov, ti si djubre koje se krije u jamama. Strah od naziva lovokradica i ubica... Rum natacu ljudi u case, srce se neka corba iz cinija, a na raznju okrece se zaklana svinja. Borba za teritoriju, muski cas. Neke zenke su u teranju, ma neka se teraju dodjavola, ovo je muski cas. Kada bi sve maske popadale da li bi ista na toj rascepanoj kozi tvog lica ostalo? Cudis li se sto je nocas Mesec razgoracio svoje beonjace da pogleda vuka koji neprestano zavija? Za sve je kriva zapisana teritorija.

By Anna

__________________________________________________________________________________________________

Zao mi petla...
Napad panike ispod pokrivaca. Koji to vracevi nocas moju sliku drze ispod presecenog grkljana petla? Telo kao u vatru baceno, nepomicno kao da je na lomaci vezano, satire krike nazad u utrobu. Strah me je od laznog placa, a osecaj da ce se nesto lose dogoditi me ne pusta. I prisecam se jednog mrtvog dana. Skazaljke su tada marsirale u mestu uz onu "Vojnicku", eh... tik-tak, srce-sat. I ravna linija ispred ociju. Vreo dlan na hladne kapke da se prazan pogled iz pristojnosti sakrije. Samo za tu pirliku nebesa upregnuse najbolju kociju i osvajaci silovase monahinje. Samo za tu priliku, vreme stalo je. A onda... Trenutak kada se ponovo svet pokrenuo, kada su se crkvena zvona oglasila i mladic je ruzmarin za rever zadenuo, neka mu devojka ljubavlju zivot spasila. Odigralo se tada i grupno samoubistvo otrovom iz burica, neka sekta rekla je da smak sveta dolazi, dati zivot za ubedjenja to je sica, kad besmrtnost i onako prolazi. I sve se vratilo u normalu osim mene, novine su i dalje pisale crnu hroniku i traceve, a ja, ja sam se zavukla pod jogran i dok se sa nesanicom borim, proklinjem vraceve. One sto zrtvu nocas prinose za mene, samo da me prokunu poslednji put, a sta jadan petao moze osim da krvari iz glavne vene i da plati ljudski dug. Neko rece "Zao mi konja" a meni zao petlova pernatih, zao mi pilica ne rodjenih u dorucku obilnom u vidu kajgane, ali bitno je da bude sto vise ljudi mesnatih, niko ne shranjuje zivotinju uz gajde. I dok vrelina przi moja cula, bitno je da se saosecanje zabelezi, jednog dana mozda budem usnila, da mi biti covek ne lezi. Plasim se nesto lose ce se desiti, grc u grlu ne popusta, mozda ce se neko meni blizak obesiti ili skociti sa mosta iz gusta. Najvise se plasim laznog placa i onog eh, Vojnickog marsa...

By Anna

_____________________________________________________________________________________________________________

Haoticno
Krv je trovala alkohol koji sam uprono nalivala u sebe…bilo mi je potrebno da bol stane…bol po kojoj je to vece mirisalo…prikrala sa drsko i uvukla duz grudi, zapela u grlu i pustila svoje nakazne pipke da grabe…Cutala sam, ali lupanje svog srca vise nisam mogla cuti…. Ocajnicki mi je bio potreban neko da me spase od same sebe…ali taj neko dolazio nije i ja…ja sama prepustena sebi, koprcala sam se... derala udove o asflat, krici su cerecelili glasne zice, a meni…meni je bio samo potreban razlog da odem….da pokupim svoje besmislene prnje i produzim negde u svet bez mirisa…drzeci se cvrsto kao davljenik za napuklu granu za osecanje koje me vezuje za onu mene koja je jos umela da sanja, pogledala sam po prvi put dubine sa ljubavlju i resila da im se prepustim….
U tom trenutku sam mislila da cu umeti da budem Feniks, da cu spaliti samu sebe do pepela da bih se izdigla iz istog u svom sjaju…ali nista do bljuvotine i praha ne bejah…
Protrcase sve slike ispred ociju, kako to navodno biva pred umiranje i oci se sklopise…mrtva dusa zarobljena u zivom telu – jos ne napisan scenario visoko budzetnog filma…cvrce osecanja na 300 stepeni i ja bih da postanem hladna…jedan obican les…pokopan…zaboravljen…
Verovah da mogu podariti svetu jednu veliku istinu, da cu uciniti neko zapamceno dobro…iako se zakleti mogu da bi povorka bila kilometar, bar, dugacka, opsteg dobra bilo nije…umreti – ziveti ma isto je bilo... svet nije stajao…vrteo se kao cigra…mozda bi bio trenutak neprijatnosti zbog mojih godina, ali i to bi proslo…nista ne traje vecno..kao sto nisu ni moja traganja i nadanja…pogresno vreme, pogresni ljudi, pogresna ruka i pogresan blef…svi pogresni potezi, na tako veliki ulog…glupost obicna…ma vreme ne bira putnke…upadas ili ispadas…ja nisam gledala gde mi noga kroci i sta je tu je…gutala sam splacine velikom kasikom iako sam bila predodredjena za nektar…sukob moje zelje da ostanem svoja i da budem svacija – doveo je do potpunog razora uma…sizofrenik bez dijagozne i bez lekova... jedna ranjena zver kojoj je trebao dobri samaricanin da puca ili da je leci…ali da je resi muka…no, samo je decurlija bockala stapovima rane…smejala se deformisanom licu u grcu patnje…drhtaji su trzali komore sa naporom da se jos jednom sastavim….varila sam samu sebe da bih se zavarila ali nisam uspela da svarim sve prozivljeno…postoji odredjena kolicina srece i nesrece koju covek moze da podnese….mislim da sam presla svoje granice…to nije nikakva tragedija, ali za jedno culno bice poput mene koje je forsiralo da oseca…probudjeni mazohizam oterao je u agoniju….agonija je oterala u ludilo…ludilo je oteralo u tamnice…a u tamnicama se skapava, ako nista onda od vlage…curila sam kao sladoled torta iznesena pred slavljenika po vrelom danu…curila sam niz dlanove, bradu i usne sve do stopala….prljala sam i bilo me je sramota..nisam tako ucena…ovo nije pravi cas da se energija zarobi u ovom telu..ona mora biti prenesena na neki drugi objekat koji ce umeti da je rasporedi….mucnina…iscedila bih sebe kroz desni…iskopala bih dletom tu mrvicu osecanja sto je zapela izmedju zuba…van pameti je misliti o isceljenju…nema sutra, samo danas…danas jadno i bedno koje ce postati juce…i sutra koje ce postati danas i opet juce…redjanje istrulelih lesina na nisku…
Glodjem sopstvene kosti ne bi li uspela da ugusim krike…jetra se kofrci…bubrezi pristiskaju…nista do pobesnele pljuvacke koja se nakupila i prodire kroz uglove usana…mnogi bi rekli cuti i plivaj…a ja nisam taj soj…ja to ne umem…mene zanima svrha svakog zamaha…
crtam romoboide kroz krugove zivota i shvatam da te tvorevine su bezoblicne za obicnu ocnu duplju…ne ide to, prijatelji moji…ne idemo ovaj svet i ja ruku pod ruku…cirkuska nakaza i visoko drustvo….ko ce jos na banaket kao pratilju povesti zenu sa bradom…zenu koja na kilometar strci medju onim bezlicnim licima..ne ide to tako prijatelju moj, zato ces razumeti…um se opire toj misli…ali ona uzima zamah…nema dvojbe kod skoka i premisljanja da li je bolje na noge…glava ide prva po pravilu i kad se radjamo…pa neka ide i kad umiremo…

By Anna

______________________________________________________________________________________________________

Poptuno oslobadjanje!!! - Klinicki!
Govorimo cesto kako su trenuci sve…pricala sam sa nekim ko pokusava da dostigne visu svest, da se izdigne iznad onih ogranicenja koje smo sticali godinama i koje nam je lazno potureno kao “ucenje i napredovanje” a u stvari je potpuno suprotno.
Trenuci jesu sve, bio je zakljucak…ali trenuci koje prozivljavamo, ne oni koji su prosli ili koji tek dolaze…
Opet je odlutao u svoje misli, mrmljajuci tek poneku naglas i onda se po ko zna koji put izvinjavao…a ja sam nakrivila glavu, slusala i uvidela da postoji jos jedan analiticar poput mene koji se tezeci ka oslobodjenju zapetlja u sopstvena tumacenja prozivljenog.
A trenutak je prosao i ostavio mir koji dugo nisam osetila…svi klisei su bas tada bili sruseni, svaka misao o moralu i nemoralu je bila iskljucena i zacudo, trebalo je da prodje dodatnih 10 sati da me popusti taj osecaj bezbriznosti, da bih zapocela sopstvene analize.
Oslobadjanje uma na ovaj nacin, “prakse trenutka”, je verovatno najkvaliteniji prah koji mozemo ubrizgati sebi…
I svi mi smo negde vec hiljadu puta sebi izgovorili “opusti se uzivaj” ali smo onda naglo upali u zamku ocekivnja, iscekivanja – drame. I ne, necu ja vas slagati i reci kako sam drugacija…u vecini slucajeva i ja bih se u istom sosu zadesila…ali…postoje momenti koje ipak uspemo da prezivimo uz ovaj moto, bez potrebe da se na njega podsecamo…
Taj covek je uspeo da podstakne u meni (on je govorio da su drugi objekti, a da mi sami u sebi nosimo sva osecanja) ono sto je dugo bilo zakopano. U polumraku sobe, instrumental je pojacavao cula, a dlanovi su vodili ljubav na senkama…bez i jedne izgovorene reci, tog trenutka ja sam upijala njegove najskrivenije tajne, zelje i strahove…a mogla bih se zakleti da je i on mogao da oseti moje…Zmurim i lezim obucena pored tog coveka, a nikad ogoljenija bila nisam…svaki prelazak jagodica preko zgloba i smena od najneznijih dodira do cvrstog stiska su budili jedinstvene osecaje u meni…mogla sam jasno cuti svoja pluca kako ubrzavaju disanje i udaranje srca…ali misli kao jasne ili haoticne, nije bilo…nisu postojala ocekivanja…i da se taj trenutak bas tu i tada zavrsio, apsolutno bi bilo dovoljno…onda je usledilo potpuno oslobadjanje…kao da sam ponovo proizisla iz utrobe svoje majke na ovaj svet bez i jednog jedinog predhodno stecenog znanja (ogranicenja)…Sada kada razmislim, prisetim se onih plesova uz vatru o vesticama, o kojima sam toliko citala, kada uz mrmljanje bemislica i igranje uz svoj ritam gole pored vatre traze svoje “oslobodjenje”….mislim, da me na to najvise podseca prozivljeno…da li su uzdasi bili glasni, sta je receno, kuda su letele ruke – ne secam se i nije ni bilo vazno…u tom trenutku cinila sam bas ono sto su sva moja cula zelela u savrsenom skladu sa ispraznjenim umom…on me je doveo u dodir sa samom sobom ili sam ja dovela samu sebe, nije bilo ni vazno…svet se zaustavio, vreme je stalo…cula su divljala…savrsena nota, savrsen ples bez kajanja kada je muzika stala…i mirisi…sve je imalo miris onog kisnog jutra u kome sam cesto mogla pronaci mir u tisini setalista i reke…svi poznati mirisi koje bismo najcesce smatrali odbojnim, sada su poprimili novu notu…znoj, zadah piva i cigareta nisu vise bili to…kao da su se nosnice procistile da mogu da upiju skrivene slojeve, koji su se krili godinama od nas…miris znoja se mogao osecati sada samo na opijajuci miris slobode, zelje, uzbudjenja…miris piva i cigareta na zadovoljenje jos jedne potrebe koje nas je ispunjavala…kroz te nekadasnje smradove, ja sam mogla razaznati svaki skriveni osecaj i uzivala sam u potpunosti u njemu…i ja sam osetila duboki dusevni mir…samodovoljnost…
I na kraju, muzika je stala, svako se povukao u svoj kutak udobne posteljine, zagnjurivsi glavu u jastuk, a ja mogla jos dugo osecati spokoj…Savrsen trenutak, savrseno osecanje…
I prosao je…ne moram se drzati za njega…moram otvoriti sebe da prozivim jos mnoge takve u ovom trenutku.. I naravno, logicno je pitanje, da li mi je on kao objekat potreban?
Tvrdice da nije, a i ja sam svesna toga…pomogli smo jedno drugome…sada smo dovoljni sami sebi…Otvorili smo kapije jednog potpuno novog sveta u kome vredi istrazivati... Da li imam ocekivanja? Na ovo vam ne mogu odgovoriti…covek sam samo…misljenja da mozda jos mnogo toga mogu nauciti o sebi kroz njega…ali trenutno se time necu zamarati…trenuci traju, ne treba ih propustati da prolaze pored nas…pa idem da ih zivim..a to sutra ce i onako samo po sebi postati danas…

By Anna

____________________________________________________________________________________________________

Jedna zena
Jedna zena, zigosana bolom... u svaku poru urezana joj po jedna nedaca i izdaja ljudskog roda... jedna zena, cerecena ljubavlju i nadom... krvlju svojom ispisivala je sutrasnjicu... jutra su svitala, ali se njen veo nije pomicao..crnina se viorila poput zastave, pobednicki, pred njenim ocima... Ko bi uopste poverovao da postoji posle svega?! Ko se uopste usudjuje reci joj "Bice bolje"?!
A opet ta zena, postojala je i upijala poput nikotinskog zavisnika dimne zavese lazi prijatelja... Dodjavola i sa njima... i oni - pseta, razumeli nisu njenu sustinu... prezirali su je i kad su je voleli...
Kao artista na zici balansirala je dane, tek da ih prezivi, da ne poremeti red Vaseljene i san onih, koje je ona uprkos svemu volela... godine su teze podnosile umeticku dusu i utapanje u mazohizmu... i ona je oticala sve vise... njena kap postala je odavno tudji izvor gasenja zedji... mrtvo meso sa mehanizmom... neko deseto cudo, vi to ne biste razumeli... Cekala je svoj trenutak, kada bi konacno mogla srociti jedno velikodusno "Zbogom" ovozemljskom koga prezire i pretociti se u energiju koja ce se mozda smiriti u nekom smislenom zivotu kamena ili pak, biljke...
Jedna zena, celicena sve dok celik nije sama postala... otresla je djonove sa svojih ramena i kucnula u drvo uroka radi, pa se pomerila s' mesta... taman toliko da izgubi tlo pod nogama...
Rodjena da voli, nakon svega, jos jednom je sakupila u svilenu maramu najneznija osecanja, obmotala oko dlanova i zagrlila iskreno i jako... jos jednom je osetila kako covek ume biti tezak, kada stopala polozi na srce...
Jedna zena zelela je da tratincice pretvori u orhideje, ali alhemija te vrste nije bila dopustiva... polozila je latice na svoju plocu na kraju korova... sama sebi je presudila... jedna zena, prokletnica, neka je jer se usudila i iskreno ljubila...
Kazaljke se brzo vrte, uskoro ce doci vreme, srce nemirno cupka, a krv odvec mili... tajne su upisane u redove, za amanet pokoljenjima nekih drugih zena, buducih majki... ova zena vise zena nije i istim se ne zove... pokopani plodovi jedinke nikad ispod betona izrasti nece... tvrda je to ploca, verovali vi meni ili ne... tik-tak, odkucava vremenski sat... blizu je, osecam...

By Anna
_______________________________________________________________________________________________________

Mi, Tigar ajkule, smo posebna sorta
Rekao je - ako ne izgaras, ti cekaj... cekaj da sretnes drugog koji ce "pomeriti" tvoj svet...
Znala sam da je u pravu... znala sam to i pre nego sto mi je sasuo istinu o meni u lice, ali sam cutala... Zanesenjaci poput mene se nikad ne mogu zadovoljiti sa manje... pokusaju i brzo prihvate realnost i odlaze... napustaju sigurnu kucu i odlaze u svet... vagabundovski nagon ih tera da pronadju adrnealinsku ovisnost u necijim ocima... depresivni su bez nje i cudljivog raspolozenja... dapace, deluje kao da im je potreban razlog za piromaniju kada je rec o sigurnosti... a tako ih je lako osvojiti zbog prirode svojestvene Tigar ajkulama, a tako tesko zadrzati jer slatko meso nije dostojno njene vrste. Zagrizu da osete, a zatim pljuju i odlaze... ostavljaju ranjeno bice bez zaljenja, jer smatraju da je posteno bilo okusiti, ali ne i odugovlaciti mucenje nepca.
Da li ovo cini da se plasite ovo vrste? Da li odbijate da je prihvatite jer je ne razumete i posezete zato za harpunom? Mislite li - da smo mi, nakazna bica kako nas vidite nesposobni da pripadamo i volimo? Istina je - da smo sposobni, ali partnerstvo u nasem oblicju je zahtevno i isrcpljujuce. No, ako uspete da prezivite prvu fazu i pokazete se dostojni da vam se jedno ovakvo bice otvori... onda otvarate i vrata neizdrzivog zadovoljstva u koje vas moze povesti. Tesko je to, to vam niko ne spori. Potrebno je prevazici tolike strahove, nasumicne ujede, prebrzo plivanje... ali... ali ako opstanete... znacete da je vredelo...
Cudna smo mi bica, skoro mitska... jedni nas nazivaju cudovistima, drugi nas obozavaju i dive nam se... ali mi smo tu u dubinama, opstajemo uprkos pokusaju mnogih da nas uniste..opstajemo zarad svog kosmicki datog prava da lutamo.
Da, mozete nam se pribliziti, ali vasa uloga je neizvesna. Umete li da se nosite sa rizikom? Umete li da ne pokazete strah dok stojite pred nama?
Potrebno vam je samo malo vere u sebe da nas mozete dodirnuti i upornosti i istrajnosti... da umete da prodjete test ukusa, da izdrzite bol koja ce uslediti, da umete uprkos tome da nas sacekate otvorenih ruku ne kriveci nas zbog nagona radoznalosti i taktike zastrasivanja... a onda, kada vam jednom zatvorenih celjusti uletimo u zagrljaj i dozvolimo da nas hipnotisete dodirom, tada postajemo vasi u celosti... dajemo vam prostranstva morskih lepota bez zaljenja i vi, vi vise nikad ne morate brinuti da ce vas dotaci neko zlo...
Da biste osvojili jedno od ovih cudesnih bica, morate biti posebni, odabrani... morate umeti i znati...
I ja lutam dubinama sakrivajuci se i isplivavam u opasne plicake nadajuci se da ce se jednom pojaviti neko dostojan, ko ce umeti i ostati... Ova moja uranjanja i izranjanja cine mene... i ja ne mogu pobeci od toga... ne, ja ne mogu postati ista drugo do onog sto jesam... I da, bio je u pravu kada mi je rekao... cekaj...
Talasi su zapljuskivali, dubine su dozivale da se povucem... a ja sam morala ostati i videti jos jedan zalazak Sunca i nadala se da ce mozda to biti cas u kome ce neko smelo krociti pred mene i da se nece plasiti onoga sto vidi... Hladna spoljasnjost ume da prevari... I hladna bica imaju topla srca...

By Anna

________________________________________________________________________________________________________

Tri oblika mazohizma coveka
Da, jednom sam imala pune sake snova i decijih mastarija o velikim ljubavima koje dolaze... imala sam svoje klinacke zaljubljenosti i prvi ukraden pogled, poljubac i srce... I snovi su kao pesak klizli kroz prste, jedno zrnce jedna bol... oticali pod djonove... i ja, ja sam pokusavala sacuvati sebe... ali znanje radja strahove, a strahovi stvaraju gardove i tako se napredovanje pretvorilo u nazadovanje... ocajnicki sam pokusavala da se vratim na one detinje mastarije, ali mudrost koju je zivot donosio ucila me je suprotno... povratka nije bilo...
Negde u procesu spoznaje sebe, receno mi je da ukoliko budem delila sa svetom sve velike istine koje sam spoznala cu moci da nadjem nacin da istrajem... da opstanem... naravno ni reci nije bilo o tome, da cu ja biti srecna, vec da cu uspeti da usrecim druge... svetac je uvek bio mucenik... ali zablude svih ideologija i serviranje tako morbidnih mitologija je otupelo coveka... O ima li uzvisenije zrtve do ciniti drugima na svoju stetu i biti prinudjen da se osecas ispunjeno? Glupost dragi moji, za koju sam predugo verovala da je istina...
A istina je - da jedina istinska sreca i bol dolaze iz sebicnog, onda kada prerasta u nesebicno... iako po difoltu je ova teorija neispravna jer sam davno zakljucila da nesebicni cin nepostoji u ljudskoj prirodi kao nagon... (ne, kada je rec o ljubavi izmedju muskarca i zene)...
Jedina iskonska sreca nastupa u kombinaciji sa zadovoljenjem nase mazohisticke strane... jedina sreca druguje sa bolom... Iako ste pomislili da je rec o onom kasnijem bolu koji nastupa razocarenjem, rasprsivanjem iluzija, slomljenim srcem - ne, to je samo produkt prvog stanja... rec je o onoj uzvisenoj boli...
Kada nekoga gledate i oci i vilica vas pece od razvucenih osmeha, kada vam koza gori od necijih jagodica, kada vam je zelja toliko jaka da se plasite da ako vas uzme kao zenu, ogluvecete ga vriskom i kada su vam iscekivanja susreta neopisive muke i kada potreba da cujete neciji glas je toliko jaka da ne mozete da mirujete ni jedan jedini trenutak... Sve je to jedna velika bol u kojoj uzivamo... Hranimo se istom i za nju zivimo...
Koliko puta ste imali srecu da dozivite orgazam na samo zvuk koraka voljene osobe? Jednom? Nijednom?!
Vas nemir koji se ogledao u moljenju da se vreme zaustavi i da se ubrza... vasih bezobroj budnih noci posmatranja kako neko dise ili zamisljanja kako dise, kako sanja i sta sanja? Vasi snovi koji ste zeleli da postanu realnost - u kome se vasi osecaji nisu menjali i njegov lik je ostajao jednako bolan za vase bice... a onda... onda bi dosao dan - kada se nije javio, kada je preskocio dogovor, kada je pogledao drugu, kada nije pohvalio vasu veceru, kada je odbio da vodi ljubav sa vama zbog umora... i ta bol od koje smo bili ovisni prerasta u bol koja postaje nepodnosljiva... i nos vam se sve cesce mrsti i celo bora, ton je sve hladniji... iluzija staje... bol koja nas je sacinjavala nas sada kida na delove...
Onda, prodju godine kada prestanemo da trazimo tu pokretacku bol i prelazimo na drugi oblik mazohizma... na onaj u kome smo sami sebi olicenje sadiste i prestaje da bude zanimljivo..euforija izostaje i svodimo se na prihvatljivo... Prihvatljivi poljupci, zagrljaji, sex koji nam nije bitno da li ce se odigrati ili ne, jutarnja kafa deformisanog ukusa, nervozno paljenje cigarete, izgovori i obaveze, vecera sa prijateljima koji su nekako postali zajednicki, rucak nedeljom sa familijom, izleti sa velikim grupama, setnje psa u vecernjim satima u tisini, usputnu pricu o poslu... sve u svemu uobicajena rutina kojom nismo ni zadovoljni ni nezadovoljni... odgovara nam sigurnost, ustaljenost, saznanje da imamo nekog..godine nas pritisle pa ako treba praviti porodicu onda je bolje to ciniti u nekom okruzenju gde nemamo nikakva posebno ocekivanja, pa samim tim ni velika razocarenja... manje razloga za tenziju i svadju... i opstajemo dan po dan u ciklicnosti - ni srecni ni nesrecni... i?
Je l' to to?
Ne. Postoji i treci stepen mazohizma. Deca. Deca su savrsen izgovor za ovaj stepen. Niko nam ne moze prigovoriti na nasu pozrtvovanost iza koje se krijemo, a duboko smo svesni da je ona cist apsurd. Da, treba ziveti za decu, ali ne treba prestati da zivimo i za sebe. Medjutim, neretko je slucaj da se ovaj apsurdni argument primenjuje kao odbrana za izostanak nasih zadovoljstava. Besmisao ovakvog postojanja u kojima imamo bol koju nam nanose nasi malisani u procesu odrastanja i koju smo mi isto nanosili nasim roditeljima - zbog kasnjenja, odustajanja, lupanjem sopstvenom glavom kroz zid, suza zbog odranog kolena, slomljenog srca, neuspelih snova... i opet se kidamo... No, ovaj treci stepen masovno nastupa jer smo sebi dozvolili da zaglibimo u drugi, te tako uzrocno posledicna veza se odrzava i odrazava na to da kao krajnji rezultat - postajemo olupina od coveka koja vise ne zna kako da zivi. Partner koga smo odabrali razumom i dalje nas ne ispunjava, deca su otisla svojim zivotom i ostali smo sami i depresivni... listamo albume, nostalgicno se dajemo u mastarije sta smo bili u mladosti i sta bi bilo da smo drugacije postupili... i dzabe... prodje zivot... Konacna istina - besmisleno postojanje i besmislena smrt.
Mozda, ovo zvuci surovo, ali i treba da zvuci tako, da se trgnete na vreme... Ustanovljeno je da smo svi mazohisti. Ono sto je vas izbor je - kom stepenu cete se prilagoditi? Onom u kome cete biti zivi i po cenu da se razocarate i ne ispadne onako kako ste hteli ili cete bivstvovati reda radi?!
Vreme istice - birajte! Birajte mudro!

Ako vas nikad bice (i um i telo i srce) nije zabolelo od zelje za nekim, onda je vasa bol nista drugo do puka pateticna potreba da privucete paznju na sebe.

By Anna

___________________________________________________________________________________________________

Udovica snova
Zamisao. Jedna prosta umotovorina u umu jedne devojcice. Teznja. Ostaje ceznja.
Busilica tetovira na sivim celijama depresivne slike, tetovaza za pamcenje proslih vremena…istrosile se igle i mastilo, a bolji dani ne dolaze.
Koga ja to danas vidim? Nakrivi mi sesir, odmahne rukom i sedne preko puta mene. Okrene mi ledja. Tupo ostavljam oci na prsljenovima. Krijem se u nervoznom dimu cigarete i malim gutljajima gorke kafe. Suncobrani ne pomazu, putanja zraka je previse varljiva. Gorim. Cvrci dzigerica pod teretom ljubomorne zene, a cemu i to sada…Prosle su godine kada je srce skakutalo na dlanu i moglo da se dariva svima, prosli su osmesi, zavodjenje i saputanje slatkih reci…dosla neka sarkasticna vremena…
Neko mi namigne, a ja onda oponasam tudjina, pa okrenem i ja ledja. Igra prekinuta pre nego li je i zapoceta. Na komplimente se nabora celo, a uzdasi se vise ne vrednuju ako nisu u samoci izvikani….i to najcesce od teskog rada, poput pranja prozora u providnom neglizeu ili pak okopavanja baste i cupanju korova. Zena ne ume vise biti zena, a da pride zbog toga ne mrzi sebe. Crveni lak, crveni karmin, crvene cipelice…pa isto mu dodje kao i crveni fenjer na verandi. Udjite, otvoreno je, samo da se skinem.
I onda pokupim sve u tasnicu, ostavim zavidni baksis nadobudnom kelneru iz provincije, odmahnem rukom i ostavim ih da tupo gledaju u moje crne sandale i okupane u mleku prsljenove. Udovica snova je napustila brod.

By Anna
_______________________________________________________________________________________________________

Nestaje
U smiraj tvoji mirisi polegnu svoju caroliju na vrhove mojih prstiju. Da li bi guljenje koze dovoljno bilo da te se otresem ili je amputacija potrebna?
Stegnem oci, zazmurim sve do onog grca u kapcima, jasnog bola u beonjacama i onda popustim... pustim da otices niz moje grudi i da se opet talozis na srcu.
Bol kao hrcak na tocku, ja u sobi kao u celicnom kavezu, a samo vetar narice neku svoju zalopojku. Kada bi moja nemost prerasla u krik, tada bi i hucna reka zastala, umrla u oticanju i ni jedna kap se sa drugom kapi spojila ne bi. Al' hrskavice vuku snazno napred, deca se zabavljaju prizorom...

Deca sada vec odrasli ljudi, zabrazdili u godine, kada bioloski sat otkucava nesudjenim majkama, vecitim sanjarima, a ocevi privode vec ko zna koju u bracni krevet...

Pice u baru, stranac pod ruku i ruz na jastucnici jeftinog motela. Hladna voda i preskupa kupka.

I starost... kome jos starost treba?! Naborano celo i kvrgave sake, deformisana stopala i organi u trecoj smeni...

Vodka i noz. I sve staje. I detinja iluzija koja nije dozivela staracke dane jer je sazrela u mladosti nestaje.
Prestajes.
By Anna
______________________________________________________________________________________________

"Ubi me prejaka rec"
Nebo je nocas blizu i andjeli bacaju vatrene lopte,
u predelu grudi nesto przi, razdvaja meso od duse…
Kad se sve skupi, kad sruseno vise ne mogu da ruse.
Srociti kakav epitaf za kraj i zamoliti
bliznje za oprostaj.
Pepeo vredan urne nije, ni Dunava, ni izlazeceg Sunca..
koske jedino iskrivise beton…To pod brojem 13 puca.
A pogled je mamio da jos jednom smognem snage
za jos jedan korak napred, varljiva raka ljubavnih jada
pomisao na sve one ljude drage,
i na utehu pateticnu oguglalog smrada.
I korak bi. Nepovratna vazdusata staza.
Prekorni pogled goluba za remecenje jutranjeg leta;
ne primajte k’ srcu, vasa patnja ne bese meta.
Smrtnost laka, a besmrtnost tvoja teska,
gubim se u vlaznosti proteklih kisa,
jedno je kad si mrtav i ziv, a posve drugo kad se disanje stisa.
A mogla sam, mogla sam tako mnogo da sam sudbinu
krojila drugacijim stilom,
umotah se u bodljikavu zicu, mesto da se obmotam svilom.
Al eto nisam. Tu sam gde jesam. Gledam iz sjajne kocije,
konacno se bundeva pretvorila u nju i konacno dosanjan san,
posle svih budnih noci, konacno jedan budan dan.
I ja u njemu.
I on u meni.
Bednog li svevisnjeg prizora.
Mozda bi i odlazak bio obzirniji, da nema ovih prozora.

By Anna

_________________________________________________________________________________________

[AnaM83]

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

"Zahir"

Rodila sam se kao Feniks u oblicju vestice. Iznova i iznova su me spaljivali zivu i ja sam se uzdizala iz pepela. Jedan Andjeo je sisao na zemlju sa visim ciljem, a prozvali su ga "Pali Andjeo"... Dobrovoljno je sisao, nije pao, pa odakle taj apsurdni naziv?!
Bog je stavio u vrtove Drvo poznanja dobra i zla da testira ljudsku hrabrost da rizikuje i da se prepusti neocekivanom. Mnogi se nece sloziti, ali on je samo ljude testirao i pripremao za ljubav. Iskonsko ucenje govori da je Bog ljubav, pa ne vidim sto je tako tesko prihvatiti ovu teoriju?! Bog nije mogao uraditi nista zlo, neprimerno i nije dovodio nekog namerno u iskusenje, samo mu je podario izbor - sigurosti i rizika. To su dva puta koja mozemo da biramo i da li cemo se ikada upustiti u ljubav otvorenog srca zavisi samo od nas samih i da li smo spremni da kusamo plodove sa tog drveta.
Koliko nam je Zahira dodeljeno u zivotu i da li ce nas povesti putem svetlosti ili ludila zavisi od nacina na koji cemo prevazici nasu nesavrsenost.
Vecina zanesenjaka voli da veruje da postoji samo jedna srodna dusa, dok oni manje optimisticni prihvataju da milioni oko nas mogu biti nas par. Ja sam uvek pripadala prvoj grupi, duboko sam verovala da postoji jedan Zahir koji moze kontrolisati otkucaje naseg srca. Nazalost cesce je slucaj da to bude nas lekar dok nas prikljucuje na aparate i daje nam vestacko disanje ne bi li se oporavili od svojih klinackih snova.
Uzmemo li u obzir cistotu duse koja nije spremna da mrzi ni jedno ljudsko bice, jedini put sanjara je da od mucenika postanu sveci, ali nuzno tim redom.
Kazu da nam nije dato vise nego sto mozemo da podnesemo i time se uspavljujemo u neuspelom pokusaju da ugusimo svoje teznje u perjanim jastucima. Tek u suton uspemo da uvidimo koliko daleko moze da seze nasa zrtva, a nismo spremni da prihvatimo da razlog nase krvi moze biti i princ, jer su uvek to ljubomorne macehe, zle vestice i drugi ljudi iz okoline, koji prestaju da budu vazni sa iskrenim prvim poljupcem.
Jutra donose nove korake, izlizana secanja guramo pod tepih i nastavljamo sa istrazivanjem novih puteva za Santjago.
Mozda na jednom od tih puteva uspemo da napojimo svoju dusu i nahranimo svoje srce, jer telo je prolazna stvar uzitka. Srecni smo ako upoznamo sebe i uspemo da prihvatimo 30 srebrnjaka urucenih sopstvenim dlanovima. Tek kada priznamo da smo sami sebi jedni neprijatelj, onda mozemo odkloniti opasnost i nastaviti da borimo bitke.

Moramo sebi dozvoliti da se dotaknemo razumom uvek otvorenog srca i priznati sebi da sve nesavrsenosti ne mozemo oblikovati u nase poimanje savrsenosti. Kamen uoblicen jakim strujama mozda bas takav i treba da bude zarad ravnoteze u Vaseljeni.

Svi ljudi su bogalji ne iz surovosti Bozije, vec iz date mogucnosti za poimanje sire slike. Nas hendikep treba da bude nasa inspiracija za traganjem celovitosti.

I ne brinite, neko je vec setao svim tim poljanama i pustarama osvajajuci planine i oaze i verovali ili ne, mnogi su pronasli svoj mir. Nije vazno da li je rec o fatamorgani ili o nekom opipljiviom mestu ispod ivinog drveta, svako je pronasao svoje parce zemlje za jednu plodnu vecnost.

By Anna

[AnaM83]

_________________________________________

KAD ODEM

Oprostice mi moji prijatelji

sto ce trositi zlato bez naknade

da ispisu velikim slovima moje ime

i godine.



I ja sam oprastala svasta njima,

i svakome ko je ruku dao na cuvanje,

obasipala sam dodirima i novcem,

kao neka svetica izvucena iz biblije.



Ispracajna putanja bice duga,

i rastimovan orkestar mudrijasa,

ogadice neku dragu pesmu iz mladosti,

i opsovace kocijas kocijasa.



Bice tu mnogo prikrivene radosti,

nekih vidnih suza i jecaja,

a opelo bar deset mantija ce unovciti,

i tolike godine moje borbe i stradanja,

neko ce u par recenica srociti.



Najteze vence ce nositi oni

sa najvecim brojem grehova,

i najdeblje svece ce paliti

nepostovaoci zemljanih plehova.



A ja u hrastovoj kucici,

ritajuci se od smeha,

pokidacu eksere, da ih podsetim,

da naivnost me u grob ne prati.



Pobelece lica u sred beline snega,

dok bljuzgu njihova stopala prave,

jer drska sam bila i na sastancima,

a ista ostajem i za oprostaje.



Ako gomilu lazi razgrnem,

razorem sve titule prijatelja i ljubavi,

jedna ce skrhana figura ostati,

samo one sto me od rodjenja prati.



Humano sam zivela i tako cu i poci,

bez teskih reci i razotkrivanja,

svih onih sto tragove vidne i skrivene

na mom telu i dusi uklesase.



Kamen ce istrpeti poslednje reci,

obicaji moraju biti ispostovani:

"zemlja se sada mojim telom hrani,

kao sto hraniste se svi vi kanibali,

neka cvetovi izrastu na ovom mestu,

da vam dzepove postede kajanja,

jer naplatice dobri Bog sva ljudska stradanja"



I prepoznace se masa goluzdravih pilica,

i oni vraski lazovi i oni bez sluha,

sto ih kao orlove iznesoh na grudima,

i tragovi kandzi ce se zaleciti,

ali istupljeni nokti ostace kao vasi pecati,

neuspeha.



By Anna