[prof. Cobra]

Da jednom otvorimo karte i jednom otvoreno kažemo bez stida svima koji su dobronamerni i hoće da pomognu: Ne znam!

Moj drugar Vlada M.se neskriveno nervirao kad je na poslu, posle i svojim sinovima, tražio da nešto
urade, a ovi mu nisu rekli da to ne znaju nego su nešto petljali.
''Kaži-ne znam'', urlao je Vlada M.
''Pitaj! ''
Postala je poznata njegova poslovica:'' Kazao sam sinu:Kad hoćeš nešto da uradiš izađi na ulicu i pitaj prvoga koga sretneš -kako !''

Ova je tema je 'prvi koga sretnemo'!

Zavisi kako ćemo je iskoristiti. Nikovi nam oduzimaju stidljivost?

P. S. Mladi komšija nije pitao oca i kupio je poluispravan motocikl za 750 e, koji nov košta 1200e.
Eno ih ispred solitera, čitav mesec nešto krpare, a otac sve zna i radi oko motora i samo sikće-''što me nije pitao ''.

Imate li vi nešto što niste pitali?

[SatanSrpski]

Konfučije je kazao da je mudar onaj ko zna ono što zna i zna da ne zna ono što ne zna. To se svakako odnosi i na postavljanje pitanja, kao i na odnos između onog ko traži odgovor i onog ko pruža odgovor. Verovatno je većini ljudi poznata Sokratova rečenica: Scio me nihil scire (Znam da ništa ne znam), ali je mali broj ljudi koji primećuju ironiju u ovoj izjavi. Ona se odnosi na Sokratovu metodu koja je po svom obliku dvostruka, tj.negativna i pozitivna. On se najpre služi ironijom (pretvarnjem u govoru) u razgovorima sa drugim filozofima i učenicima, pa shodno tome prividno izgleda kao da njega sagovornik podučava odnosno kao da je Sokrat u poziciji neznalice-učenika. Sagovorniku se čini da zna ono o čemu govori, ali u toku razgovora zbog velikog broja različitih pitanja koje postavlja Sokrat, a koja su često vezana za jednostavne primere iz svakodnevnog života, sagovornik počinje da primećuje brojne nelogičnostu i kontinuiranu nedoslednost u sopstvenim odgovorima. Tako ga Sokrat u obrnutom smeru metode, dovodi do toga da jednostavno prizna da ne zna, i potom sledi majeutika (babička veština) gde treba poroditi ili probuditi pravi pojam o nekoj stvari kod sagovornika-učenika.

Kjerkegor je takođe ukazivao na ovaj momenat, doduše na nešto drukčiji način:



„Moja dragi čitaoče! Ti ćeš sada shvatiti da se interesovanje vrti oko mladog čoveka, dok sam ja prolazna ličnost, takoreći kao neka porodilja u odnosu na dete koje porađa. I tako stoje stvari: jer ja sam ga takoreći rodio i zato kao stariji vodim reč. Moja ličnost je pretpostavka svesti, potrebna, upravo da se on istisne napolje, čemu nasuprot moja ličnost nikada nije mogla prispeti tamo, gde je on prispeo, jer izvornost, u kojoj se on ističe, drugi je momenat.”


Seren Kjerkegor, Ponavljanje