[Bjanka]

• 
• 
• 
• 

Najlepši je i najveći beogradski park, istovremeno je i najznačajniji kulturno-istorijski kompleks, u kojem dominira Beogradska tvrđava iznad ušća Save u Dunav. Naziv Kalemegdan odnosi se samo na prostorni plato oko Tvrđave koji je osamdesetih godina 19. veka pretvoren u park. Plato je, dok je Tvrđava bila glavno vojno uporište Beograda, služio da se neprijatelj osmotri i sačeka za borbu; zbog toga i njegovo ime potiče od turskih reči "kale" - grad, to jest tvrđava i "megdan" - polje. Turci su Kalemegdan nazivali i Fićir-bajir što znači "breg za razmišljanje".
Preuređivanje u park otpočelo je, posle predaje Tvrđave Srbima (1867), po naređenju kneza Mihaila Obrenovića. Idejne skice za uređenje Kalemegdana napravio je prvi beogradski urbanista Emilijan Josimović. Zelenilo je zasađeno između 1873. i 1875. godine, kada Beogradskom tvrđavom komanduje pukovnik Dragutin Žabarac, ađutant kneza Miloša Obrenovića u doba njegove druge vladavine.

Plansko uređivanje Kalemegdana počinje 1890. Tada je vojska predala park Beogradskoj opštini. Ondašnji predsednik opštine Nikola Pašić odobrio je prvi kredit za uređivanje Kalemegdana od 10.000 tadašnjih dinara. Godine 1905. pristupilo se proširivanju parka, uređivanjem Malog Kalemegdana, koji se prostirao od paviljona "Cvijeta Zuzorić" do Zoološkog vrta.

Pre Prvog svetskog rata Kalemegdanski park završavao se na mestu gde su sada kamene stepenice (vode prema donjoj terasi). Zemljište iza ovih stepenica bilo je sve do 1929. potpuno neuređeno i obraslo u korov. Posle 1931. parkovske površine proširene su i na Gornji grad. U parku je postavljeno više spomenika poznatim kulturnim i javnim radnicima. Na Kalemegdanu su Vojni muzej, Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić", Gradski zavod za zaštitu spomenika kulture, Zoološki vrt, dečiji zabavni park, veći broj sportskih igrališta, ugostiteljskih objekata i drugo.

[Bjanka]

• 
• 
• 
• 
• 

Tašmajdan

Ovih dana završena je rekonstrukcija Tašmajdanskog parka... Završene su staze, igrališta i podloga za fitnes, ogradjen je poseban prostor za putšanje pasa, još treba dovršiti radove na fontani i finalno ulepšavanje.

O Tašmajdanu bi se mogle napisati tri posebne priče. Prva bi se odnosila na ono što svakodnevno vidimo. To je danas moderan gradski park sa širokim šetalištem, alejama cveća i lepim drvoredom. Na obodu parka je impozantna crkva Svetog Marka, a odmah iza nje je i mala ruska crkva. Mnoge generacije Beograđana su zimi dolazili ovde na klizanje, a leti na plivanje. Tu su i dve kafane sa dugom tradicijom – popularna Madera, omiljeno sastajalište rukovodstva i fudbalera Crvene zvezde i Šansa, koju su mnogi ljubitelji dobre kapljice nazivali i „poslednjom“ jer je nekada jedina radila do rane zore.
Mnoge Beograđane Tašmajdan podseća na lepe uspomene iz detinjstva. Počev od 1594. godine kada je, po svemu sudeći, upravo ovde Sinan-paša spalio mošti svetog Save, pa sve do poslednjeg bombardovanja Beograda 1999. godine, kada je samo u zgradi Radio-televizije Srbije stradalo 16 ljudi. Istorija beleži da se ovde nalazio i štab Karađorđevih ustanika, prilikom opsade Beograda 1806. godine, a na istom mestu, četvrt veka kasnije, pročitan je i turski Hatišerif, kojim je, između ostalog, Milošu Obrenoviću priznata titula kneza i pravo na kneževsko nasledstvo.
Druga priča se odnosi na nekadašnje najveće beogradsko groblje. Sve do pred kraj 19. veka na Tašmajdanu su se ljudi sahranjivali. Među stotinama pokopanih ovde su počivale i brojne poznate ličnosti, počev od gružanskog vojvode Tome Vučića-Perišića, pa sve do Josifa Pančića, koji je među poslednjima ovde sahranjen. Odlukom gradskih vlasti da se groblje izmesti na sadašnji prostor Novog groblja u Ruzveltovoj ulici, mnogi pokojnici su premešteni, ali je činjenica da nisu svi. Po kostima naših predaka i danas mnogi šetaju, a da pritom i ne slute šta im je ispod nogu. Između sadašnje crkve Svetog Marka i nekadašnjeg groblja je postojala i mala crkva istog imena, koja je teško stradala za vreme Drugog svetskog rata i ubrzo potom porušena do temelja. U njoj su, prvobitno, sahranjeni kraljica Draga i kralj Aleksandar Obrenović, da bi se njihovi posmrtni ostaci kasnije premestili u kriptu nove crkve.
Treća, možda i najzanimljivija priča nas vodi u lagume. Možda niste znali, ali celokupno tašmajdansko podzemlje podseća na švajcarski sir. Velike dvorane i brojne podzemne staze i hodnici, koji vode na sve strane, tek treba detaljno istražiti. Ono što se pouzdano zna, jeste da je ovde vršena eksploatacija kamena od Rimskog doba pa sve do sredine 19. veka. Uostalom, Tašmajdan i svoje ima duguje ovoj delatnosti (taš – kamen, majdan – rudnik), a o kakvom je kvalitetu kamena reč, možda dovoljno ilustruje podatak da je većina pronađenih, odlično očuvanih rimskih sarkofaga, pravljeno upravo od njega. Podzemni svet Tašmajdana je, po svemu sudeći, zajedničko delo prirode i ljudske ruke.
Tokom Prvog svetskog rata podzemne odaje su Beograđani koristili kao idealno sklonište od austrougarskih bombi, a sličnu ulogu su imale i tokom Drugog svetskog rata. Međutim, tada su se u njemu krili Nemci, koji su ovde smestili i štab Gestapoa. Ostalo je zabeleženo da niko od privedenih Srba, nad kojima je vršeno isleđenje, odavde nije izašao živ. Nemci su ovo podzemlje koristili sve vreme rata, a prilikom odlaska ostavili su mine i eksploziv u mnogim prostorijama i hodnicima. Oslobodiocima je bilo lakše da minirane hodnike jednostavno zazidaju, tako da se danas kroz njih ne može proći.
Podzemne odaje je u posleratnom periodu koristila i država, mada se tačno ne zna koja im je bila namena. Ono što tajanstvenosti ovog mesta, svakako, doprinosi je i nemar države da se ovo podzemno blago na pravi način predstavi.

[saveta]

Bjanka je lepo predstavila Tašmajdan pa samo nešto da dodam:

Jedno vreme, podzemne odaje su bile namenjene za celodnevni boravak članova gradskog rukovodstva (ratno predsedništvo) u slučaju neposredne ratne opasnosti pa i delimične okupacije, naarvno, tada se mislilo da opasnost preti od sovjeta.

Inače, park je godinama bio mesto okupljanja različitih "interesnih" grupa:
penzionera koji žele da se odmaraju na klupama ili da polako šetaju a stalno se osvrću da li će na njih naleteti neki junoša na biciklu,
majki sa malom decom, koje strepe kad šetaju da li će naleteti na neko starije dete koje juri na biciklu ili na nekog nezgodnog psa,
dečaka uzrasta od 8 godina i nešto starijih koji na maloj ledini, uz ogradu, levo od Šanse pikaju loptu sve dok ih čuvar parka ne pojuri,
zaljubljenih parova koji noću guguču,
ljubitelja pasa koji danju ili noću dovode svoje ljubimce da protegnu noge i istrče se.

U bližoj okolini parka nema pogodnih lokacija za pomenute dnevne aktivnosti.
Godinama sam stanovala u ulici koja izlazi na park, samo 7 brojeva od Bulevara i pamtim strepnje iz dva perioda:
prvo, kada su moji momci bili stari 2-3 godine, držim ih za ruke i šetamo i kad dođemo na veću raskrsnicu, oni se na osnovu svog dogovora na meni nepoznatom jeziku, samo opuste i jedan krene levo a drugi desno i ja ne znam gde ću;
drugo, kada su počeli da voze bicikl i odlazili na Taš, plašila sam se da ne nalete na malo dete ili staru osobu, na svu sreću, to se nije desilo.

Inače, pripadam onoj generaciji mladih koja nije znala za splavove i druga poznata mesta kakvih ima danas, pa je Šansa bila pravo mesto za ćaskanje pred spavanje u zoru.
Bjanka je mlađa osoba (znatno mlađa od mene) pa ne zna da je u sastavu plivališta i klizališta bio jedan običan restoran ali se u njemu pojavio prvi džuboks u gradu. Skupljali smo svaki metalni novčić samo da možemo da pustimo odabranu melodiju E. Prislija ili nekog drugog omiljenog pevača. Ne treba posebno naglašavati da niko iz mog društva nije imao kod kuće gramofon ali bili smo srećni i bezbrižno slušali muziku ili šetali parkom.

[Bjanka]

@ Paola Posađeno je 80 000 sadnica begonija u cvetnoj zoni, verovatno te to podseća na rasadnik. Da bi park izgledao lepo, treba vremena, ovako sve izgleda suviše našminkano i izveštačeno. Tek za par godina biće zanimljiv, ali trebalo ga je doterati. Ko da ne oseti nostalgiju kada se pomene stara "Šansa"ili "Pelivan" i "Šeherezada", iako su bili preko puta...

[saveta]

Paola, on 27.04.11, 17:00, said:

Ja stvarno molim nekoga da mi pomogne. Nije mi jasno zasto mi stalno izlaze duplikati postova??!!
Ja zaista ne uradim nista posebno - osim sto na kraju kliknem, vrlo krtako, da posaljem! I stalno mi se pojavljuju dupli postovi, nekada cak i 3??!! (Ocigledno da negde gresim, bar ja ne vidim da se to drugima desava.)

Po Vašim postovima na temu politike, Paola, rekla bih da ste energična osoba pa možda tako pritiskate i miš. Možda da pokušate da pritisnete nežno.

[saveta]

Paola, on 27.04.11, 22:14, said:

, evo, probam...
Hvala!

(Bilo je zaista najneznije moguce - OPET DVA!!!)
Dizem ruke...

za utehu, mene su podučavale Bjanka i Mara kako da okačim muzičku numeru, ne ide ali ne odustajem.
Iako je moje tehničko znanje oskudno, probajte sledeće:
na ponovljeni post siđite ispod crte gde su 3 komande:
odgovori,
pregledaj poruku ili
odustani pa kliknite na ODUSTANI.
ako uspete, pozivam se na kafu

[Mara]

Nacionalni park Plitvička jezera osobita je geološka i hidrogeološka krška pojava. Kompleks Plitvičkih jezera proglašen je nacionalnim parkom 8. travnja 1949. godine, šumovit je planinski kraj u kojem je nanizano 16 manjih i većih jezera kristalne modrozelene boje. Vodu dobivaju od brojnih rječica i potoka, a međusobno su spojena kaskadama i slapovima.
Odvojena sedrenim barijerama, za koje je bilo odlučujuće razdoblje od posljednjih desetak tisuća godina, temeljna je osobitost Parka.
Prostrani šumski kompleksi, iznimne prirodne ljepote jezera i slapova, bogatstvo flore i faune, planinski zrak, kontrasti jesenjih boja, šumske staze i drveni mostići i još mnogo toga dio su neponovljive cjeline koju je i UNESCO proglasio svjetskom prirodnom baštinom, 1979. godine, među prvima u svijetu.

Plitvička jezera

Ukupna površina je 29 685 hektara, od čega jezera čine 200 ha, šume 13 320 ha, a ostalo su travnjaci i ostale površine. Prosječna nadmorska visina je 600 m. Najniža točka je 367 m na Koranskom mostu, a najviša 1279 m na Seliškom vrhu. Godine 2006., bilo je 866 218 posjetitelja). Nalazi se na području dvije županije, 91% parka je u Ličko-senjskoj županiji, a 7% u Karlovačkoj županiji. Park je podijeljen na užu i širu zonu prema stupnju zaštite.

Nacionalni park se sastoji od 16 jezera, koja se stepenasto prelijevaju i silaze jedno u drugo u nizu od 5460 m
zračne linije. Jezera se dijele na Gornja i Donja jezera. Gornja jezera
su: Prošćansko jezero, Ciginovac, Okrugljak, Batinovac, Veliko jezero,
Malo jezero, Vir, Galovac, Milino jezero, Gradinsko jezero, Veliki
Burget i Kozjak. Donja jezera su: Milanovac, Gavanovac, Kaluđerovac i
Novakovića Brod.
Jezera natapaju vode Crne i Bijele rijeke s pritoka te Rječica i njene pritoke. Ima mnogo izvora, na kojima voda obilno izvire. To su tipična krška vrela nastala na rasjedima propusnih i nepropusnih geoloških formacija.
Najveće jezero je Kozjak s 81, 5 hektara površine, ujedno i najdublje s
47 m. Prošćansko jezero je drugo po veličini i proteže se od juga prema sjeveru u duljini od 2, 5 km.
Na Gornjim jezerima uglavnom je dolomitna geološka građa, a na Donjima od vapnenca. Spilja
ima oko 30. Sedrene barijere, koje dijele jedno jezero od drugoga su od
vapnenca istaloženog iz vode. Građa sedrenih barijera je vrlo
osjetljiva i krhka pa zahtijeva visok stupanj zaštite. Tri glavna
elementa su: obilje vode, sedrotvorci i sedra. Bez vode ne bi bilo ni jezera ni slapova ni bujne vegetacije. Sedrotvorci su biljke,
koje stvaraju sedrene stijene i mijenjaju oblik jezera i jezerska
korita. Sedrene barijere su biološki fenomen izuzetne ljepote.

http://upload.wikime...Plitvice_lakes. JPG/200px-Plitvice_lakes. JPG http://upload.wikime...Plitvice_lakes. JPG/200px-Plitvice_lakes. JPG Plitvička jezera

Izvor: Wikipedia

[saveta]

imam zbirku fotografija i mogla bih da pišem opširnije ali verujem da nijedan tekst ili fotografija, ne može dočarati svu lepotu Plitvičkih jezera, svako je različito, a tek boja vode, stoletne guste šume su poseban doživljaj,
vredi ostati makar jedan dan

[JANA]

Vienna