[Branko Lori]

Ajde da napravimo jednu malu datoteku svih pljački i otimačina novokomponovanih demokrata i Evropejaca

SARTID - najveća tranziciona pljačka Demokratske stranke

!. Pljačka
Piše: Dragutin Matanović

Slovačka kompanija U. S. Steel Kosice, koja je u sastavu velike američke korporacije U. S. Steel, kupila je 31. marta 2003. smederevsku železaru SARTID a.d., za smešno nisku cenu od 23 miliona dolara, pri čemu je oslobođena i obaveze plaćanja dugova koje je SARTID imao prema poveriocima, u iznosu procenjenom na preko pet stotina miliona dolara.
Zato je SARTID nesumnjivo najveća pljačka i otimačina srpske industrijske imovine od vremena bahate nacionalizacije Titovih komunista.

Savet vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije napisao je 10. maja 2004. obiman izveštaj o slučaju SARTID-a, u kome je između ostalog navedeno: "Po svemu sudeći radilo se o krupnoj korupciji u koju su bili umešani najviši predstavnici države, koji su uz svesrdnu podršku sudova omogućili stranoj kompaniji da ostvari veliku protivpravnu dobit; Ministar za privredu i privatizaciju (Vlahović) je davao izjave koje su bile usmerene na zbunjivanje javnosti i prikrivanje dogovora koji su se sklapali iza scene; Dogovor ministra Vlahovića sa privilegovanim kupcem (U. S. Steel), koji je prihvatila Vlada i Republički sekretarijat za zakonodavstvo, izveden je na štetu države, tj. svih građana ove zemlje".
Podsetimo se ukratko na operaciju SARTID, koju je kriminalno vešto obavila Vlada Srbije, pod potpunom kontrolom Demokratske stranke, a u saradnji sa američkim kupcem i američkim ambasadorom Montgomerijem.<BR style="mso-special-character: line-break">SARTID i faza - eliminisati konkurenciju
Prilikom kupovine neke firme najvažnije je odstraniti konkurenciju.
U. S. Steel je u borbi za SARTID imao opasnog konkurenta u kompaniji LNM Holdings, koja je u periodu od marta 2002. do marta 2003. godine, uputila niz pisama najodgovornijima u srpskoj Vladi - premijeru Đinđiću i ministrima Vlahoviću i Pitiću, o svojoj nameri da kupi smederevsku železaru, investira novac u razvoj i tržište i značajno poveća njen izvoz. Ali, LNM Holdings je ponudio i dve bitne stvari o kojima U. S. Steel nije hteo ni da razgovara - preuzimanje stečajnih dugova SARTID-a i realizovanje socijalnog programa za zaposlene. Srpski i američki gangsteri su zato odmah pokrenuli operaciju SARTID.
Malverzacije otpočinju 8. marta 2002. godine, Pismom o namerama o strateškom partnerstvu srpskog metalurškog koncerna i američkog giganta, koje potpisuju direktor SARTID-a Novaković, predsednik U. S. Steel Kosice Xon Gudiš i ministar A. Vlahović, a svečanosti prisustvuju premijer Đinđić i ambasador Montgomeri. U. S. Steel Kosice ovim ugovorom stiče ekskluzivno pravo da 5 godina upravlja prozvodnjom SARTID-a, ubira dobit i pri tome ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Takođe, slovačka kompanija je dobila i pravo da, u slučaju prodaje SARTID-a nekom drugom, još 7 godina upravlja železarom, odnosno eventualni kupac bi morao da čeka 12 godina pre nego što uđe u SARTID.

Sledeći potez povlači Trgovinski sud donoseći 30. jula 2002. rešenje o stečaju SARTID-a, pri čemu DS mafija, preko glasnogovornika Vlahovića, poručuje da je "blokada od strane ZOP iz 1998. bila brža" od namere Vlade da SARTID restruktuira kroz privatizaciju. Blebetanje o munjevitoj brzini blokade žiro računa iz 1998., koja u korenu saseca nameru da se SARTID privatizuje na uobičajen način, putem tendera, pokazuje drskost zvaničnika tadašnje Vlade, svesnih da pred onima koji rade za interese Imperije ne postoje prepreke.
Stečajni upravnik SARTID-a postaje B. Ignjatović, koji u trenutku postavljanja na dužnost nema niti jedan dan radnog staža i kome je glavna poslovna referenca kumstvo sa Nemanjom Kolesarom, šefom kabineta premijera Đinđića. Ignjatović kasnije postaje mudrac koji će predložiti Stečajnom veću da se SARTID proda neposrednom pogodbom sa U. S. Steel-om. Ali, iza ove mahinacije, kao i bezbroj drugih u vezi sa SARTID-om, stajao je Kolesar, što potvrđuje ministar G. Pitić juna 2004. izjavom za "Danas" da je "cela priča oko SARTID-a vođena iz kabineta premijera".

SARTID i faza - marketinški satanizovati železaru
Uvođenjem SARTID-a u stečaj, konkurencija je eliminisana i prelazi se na drugu fazu operacije - smanjenje kupovne cene. U ovoj fazi neophodno je medijski pokazati da SARTID katastrofalno posluje, odnosno da su im dugovi očajno veliki, proizvodnja nikakva i višak radnika ogroman, kako bi srpska javnost zaključila da je najracionalnije smederevski proizvodni krš prodati ma kom kupcu, pa makar i za dolar.
U tom cilju se dug SARTID-a naduvava od strane Amerikanaca, koji barataju cifrom od 1.7 milijardi dolara. Oni u dug računaju sve - glavnicu od 800 miliona dolara, 400 miliona kamata, 400 miliona duga prema ugašenim srpskim razvojnim bankama, 120 miliona duga inodobavljačima i slično. Već tada se znalo da će biti otpisana sva domaća dugovanja, kao i sve strane kamate, kao da će verovatno biti otpisan i deo inostrane glavnice, što se i dogodilo. Propagandna bajka o 1.7 milijardi dolara teškom dugu bila je neophodna za U. S. Steel da bi se snizila prodajna cena SARTID-a. Naime, u civilizovanom svetu je princip da sa kupovinom zaduženog preduzeća novi vlasnik preuzima dugove i za njih umanjuje konačnu cenu. Tako je U. S. Steel čeličanu u slovačkim Košicama platio 60 miliona dolara, ali uz obavezu da plati i njihov ukupni dug od 325 miliona dolara.

Takođe, Xon Gudiš je naširoko objašnjavao da u SARTID-u "gotovo uopšte nema proizvodnje". A činjenice su da je SARTID 1998. godine proizvodio 100.000 tona čelika mesečno, pa je, čak i posle bombardovanja, sve do kraja 2000. godine, proizvodnja dostizala 50.000 tona. Istina, kada je DOS preuzeo železaru proizvodnja se naglo smanjila, da bi u julu 2001. za 61% bila manja nego u julu 2000. godine, što sigurno nije bilo slučajno.
U mnogobrojnim izjavama Gudiš se žalio i da je za isti proizvodni kapacitet u Americi dovoljno 2.000 radnika, dok u SARTID-u ima 10.000 zaposlenih, ne pominjući pri tome da radnik u Americi košta U. S. Steel 16.98 dolara na sat, dok je satnica radnika SARTID-a samo 0.30 dolara. To znači, da za sat rada 10.000 zaposlenih u SARTID-u dobijaju 3.000 dolara - novac dovoljan za isplatu satnice samo 177 radnika u Pitsburgu.

SARTID i faza - proceniti što jevtinije
Posle faze medijskog pokazivanja SARTID-a kao tehnološko-poslovnog promašaja, sledi faza procene imovine. S obzirom da je kapitalna oprema SARTID-a koštala preko milijardu dolara, realne su procene da smederevska železara sigurno vredi više stotina miliona dolara. Uostalom, austrijski koncern Fest Alpine je krajem devedesetih godina procenio tržišnu vrednost SARTID-a na 430 miliona dolara, što nije preterana cene, jer je u to vreme i Fest Alpine bio potencijalni kupac. Međutim, to je nebeski visoka cena za američko-srpski gangsterski trust, pa se za posao procene kapitala železare angažuju dve revizorske kuće - Ekonomski institut iz Beograda i srpski Deloitte&Touche, naizgled međusobno nezavisne, a u suštini duboko povezane interesima istih ljudi, pre svega D. Đunića i A. Vlahovića.
I pored svih mogućih trikova sa umanjivanjem imovine, Ekonomski institut je procenio vrednost kapitala matičnog preduzeća SARTID a.d. na 57.6 miliona dolara, bez zavisnih kompanija Beli limovi i luka Smederevo.

SARTID i faza - očistiti dugove
Posle utvrđivanja bagatelno niske procene SARTID-a, prelazi se na fazu u kojoj treba dugove SARTID-a prebaciti na državu, da bi američke gazde kupili smederevsku železaru bez dugova, čistu kao suza.
Sa dugovima SARTID-a prema četiri domaće banke nije bilo problema, jer su one odmah posle petooktobarske revolucije ugašene. Strani poverioci su sklonjeni u Pariski i Londonski klub, pa je ostao jedino problem kredita od 80 miliona dolara, koji je Konzorcijum devet velikih evropskih banaka dao SARTID-u 1997. u cilju oživljavanja proizvodnje.
Da bi se izbegli zahtevi Konzorcijuma DS Vlada počinje da povlači konce u Trgovinskom sudu i kod drugih pravnih aktera, odnosno u igru ulaze Kljajević i burazeri, izvodeći neviđene pravne marifetluke. Savet za borbu protiv korupcije to detaljno opisuje u svom Izveštaju, navodeći: "Da je sud zloupotrebama svojih ovlašćenja propustio da sprovede stečajne radnje koje su se morale sprovesti pre donošenja odluke o prodaji stečajnog dužnika;... da je imovina stečajnog dužnika u postupku stečaja bila potpuno nezaštićena... ;... da sud nije javno oglasio prodaju stečajnih dužnika neposrednom pogodbom, kako bi kupovina bila dostupna svim zainteresovanim licima;... da su prava poverilaca povređena, jer su poverioci onemogućeni da ostvare svoja prava."

Pravnim akrobacijama Konzorcijum banaka je sprečen u naplati svojih legitimnih potraživanja, a zahtevi Konzorcijuma, upućeni srpskoj Vladi, ostali su bez odgovora, dok protest nemačkog saveznog ministra za privredu, Volfanga Klementa, poslat premijeru Đinđiću, hladnokrvno odbija šef njegovog kabineta Kolesar, što je poseban primer nepoštovanja međunarodnih protokola.

I Nenj York Times je o tome pisao 26. juna 2003., navodeći da je grupa stranih kreditora SARTID-a, na čelu sa nemačkim Njest LB i HVB Group, francuskim BNP Paribas, belgijskim KBC i britanskim Standard Bank, osporila prodaju SARTID-a i zatražila od srpske Vlade "novi javni tender", u cilju zaštite njihovog zahteva za plaćanjem 100 miliona dolara (kredit iz 1997. sa kamatama).


Šta je U. S. Steel kupio za 23 miliona dolara
Na kraju, čak ni krajnje mizerna procena Ekonomskog instituta nije ispoštovana - Kljajićev Trgovinski sud i stečajni upravnik smanjili su je za više od 60%. Tako je u martu 2003. operacija SARTID konačno završena i Amerikanci su kupili železaru budzašto, plativši za SARTID u stečaju 21.3 miliona dolara, a za ostalih pet zavisnih preduzeća još 1.7 miliona.
Za svoj novac oni su dobili kompletnu Novu železaru, koja uključuje šest čeličana i valjaonica i rasprostire se na 300 hektara zemlje, Staru železaru sa tri livnice, fabriku belih limova u Šapcu (investicija vredna 150 miliona dolara), smederevsku luku od regionalnog značaja, slobodnu carinsku zonu u Smederevu na površini od 21 hektara, fabriku kreča u Kučevu, kao i niz drugih nekretnina.
Za prodaju Nikole Žigića, bivšeg fudbalera Crvene Zvezde, njegov klub Rasing traži 30 miliona evra, a za skoro upola manje novca U. S. Steel je kupio "pola Smedereva" i najvredniju fabriku u Šapcu.

Koliko je novca U. S. Steel stvarno platio za SARTID?
U aprilu 2004. u izjavi listu Pittsburgh Post-Gazete, Ivan Vujačić, naš ambasador u Vašingtonu, izjavio je da je SARTID kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, 6 miliona za transakcije-provizije i 4 miliona za zbrinjavanje nezaposlenih. Očigledno da se tada ambasador zaleteo, otkrivši delove dobro čuvane tajne, što kasnije nije demantovano.
Naravno, 6 miliona dolara provizije u ovako velikom poslu je samo sitniš za moćnike iz Prve lige. Postoje dokazi da je u godišnjem poslovnom izveštaju U. S. Steel kupovinu srpskog SARTID-a uknjižio kao trošak od preko 550 miliona dolara, što odgovara realnoj ceni železare u trenutku kupovine.

Američka akvizicija SARTID-a je izgleda omogućila da ogromna razlika u ceni od 527 miliona dolara, posle niza finansijskih transakcija preko zavisnih preduzeća na ostrvima poreskih rajeva, završi u xepovima nekolicine američkih i srpskih političara i biznismena. Jedino ovo objašnjava zašto su, već sledeće godine po prodaji SARTID-a, otišli u penziju ambasador Montgomeri i Thomas J. Usher, predsednik U. S. Steel Corp.
Koliko je stvarno SARTID plaćen, kolike su bile provizije igračima Prve i Druge lige, šta je sve bila imovina stečajnog dužnika, koji su sve poverioci oštećeni i kakvi su bili dugoročni politički efekti operacije SARTID, znaju samo oni kojima je to u opisu posla.
Srbiji i srpskim građanima ostaje mogućnost da gaje grožđe u blizini smederevske fabrike gvožđa.



Američki JOK za UBPOK
Procenjuje se da je Srbija ukupno investirala u SARTID oko 3 milijarde dolara, da bi ga prodala za 23 miliona dolara. I pored toga ministar za privredu Vlahović se usuđuje da u aprilu 2003. maksimalno drsko i bezobrazno izjavi: "Taj kompletan paket je vrlo isplativ. Naročito kada se poredi sa ugovorima koji su zaključivani sa drugim čeličanama, ... na primer "Košice" u Slovačkoj". To je, naravno, laž dostojna barona Minhauzena. Košice su plaćene 60 miliona dolara, ali je tom prilikom prihvaćeno da se plati i njihov ukupan dug od 325 miliona dolara. Smederevska železara je plaćena samo 23 miliona dolara, bez obaveze plaćanja njenih dugova. Takođe, U. S. Steel je imao obavezu da tokom 10 godina u Košice uloži 700 miliona dolara i da za to vreme ne otpušta radnike, dok se u Smederevu obavezao na ulaganje od 150 miliona dolara, ali je zabrana otpuštanja radnika u trajanju od samo tri godine.

Po sklanjanju Demokratske stranke sa vlasti, islednici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala - UBPOK, verovatno po nalogu iz kabineta premijera Koštunice, maja 2004. ulaze u smederevski U. S. Steel i otpočinju sa saslušavanjem aktera operacije SARTID - Vlahovića, Kolesara, Ignjatovića i drugih. Međutim, Amerikanci reaguju munjevito, započinjući sinhronizovanu akciju u takozvanim "reformskim" medijima, koji uz zastrašujuću halabuku počinju da napadaju pokušaj Koštunice da rasvetli kriminalne radnje učinjene u SARTID-u.

I zvanični Vašington snažno staje na stranu U. S. Steel-a, prisiljavajući Koštunicu i UBPOK da odustanu. Novoizbrani američki ambasador Majkl Polt, odmah po dolasku u Srbiju posećuje Smederevo i U. S. Steel, stavljajući time do znanja da i posle Montgomerija važi Montgomeri.
Ali, to nije čudno. Istorijsko je pravilo da Imperija ima pravo na greške, gangsterizme i zločine, a ljudima koji su to činili za državni ili neki lični interes, ne sme da fali ni dlaka sa glave. Sve dotle dok Imperija vlada.
Istine, laži i idiotizmi

Amerikanci su došli u SARTID da ga kupe što je moguće jevtinije, da prave u njemu što je moguće veću zaradu, i da taj profit, po mogućstvu u celosti, iznesu iz Srbije. To su surova pravila modernog kapitalizma i biznisa i ona se moraju poštovati - uvek i na svakom mestu.
Sve ostalo su isključivo medijske izmišljotine, manipulacije, bajke i šarene laže. Zato tako imbecilno zvuči izjava ranije pominjanog Xona Gudiša, izvršnog potpredsednika U. S. Steel-a, data časopisu "Danas" juna 2004. godine: "Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje... Mi pomažemo Vladi Srbije, jer zapošljavamo ljude, tako da Vlada može da se koncentriše na neke druge probleme, a ne da brine o tome kako da obezbedi plate zaposlenima. To je sada briga privatnog investitora." Gudiš ustvari hoće da nam kaže da U. S. Steel nije došao u Smederevo da pokupi profit, već iz čisto humanitarnih razloga - da jadnoj radničkoj klasi Srbije omogući posao i mesečnu platu. To je isto tako komično kao kada bi neki srpski seljak rekao da dolazi svako jutro na pijacu da bi svoj kajmak poklanjao prvim kupcima koji nalete na njegovu tezgu.

SARTID je zato i odličan primer kako danas multinacionalne korporacije deluju u lokalnim zenljama gde su ukotvili svoj biznis. Prvenstveni cilj su im poslovni rezultati, ali i stvaranje interesne grupacije, koja će za njih medijski suptilno manipulisati domaćim javnim mnjenjem. Slugenjarska i poluobrazovana lokalna intelektualna i medijska elita zato sistematski plaši domaću javnost, šaljući poruku da će strane kompanije povući svoje investicije i upozoriti sve druge potencijalne investitore da zaobilaze zemlju domaćina, ukoliko vlast nije "reformska". A biti "reformski" znači da se ne sme povrediti niti jedan interes korporacija od strane izvršne, zakonodavne ili sudske lokalne vlasti, ili, naprimer, protestima i zahtevima lokalnog stanovništva zbog proizvodnje koja zagađuje prirodnu okolinu.

Novost stara 18 godina
Svečano pokretanje u rad Visoke peći u smederevskoj železari, juna 2005., bio je spektakl od državnog značaja. Prisutna je bila srpska politička i ekonomska elita, od Predsednika Republike, Vlade i Skupštine, pa do lokalnih moćnika. Među zvanicima su blistali Njegova Ekselencija Majkl Polt i samozvani prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Samo je drug Stari nedostajao.
Veličanstvena ceromonija je medijski vešto poslala u javnost poruku o izuzetnom američkim preduzetništvu, tako da se neupućenima moglo učiniti da su Amerikanci napravili Visoku peć. Međutim, U. S. Steel je samo, posle 18 godina pauze, pustio u rad ovaj tehnološki objekat, koji je bio ugašen 1987. u cilju modernizacije. Do 1992. bilo je završeno preko 95% radova, ali je onda nastupio prekid i zatišje, zbog međunarodnih ekonomskih sankcija nametnutih Srbiji.
Ova prilika je iskorišćena da bi najviši državni zvaničnici Srbije spevali ode o najvećim američkim vrednostima i vrednom i efikasnom radu koje su Amerikanci doneli u Smederevo, da bi ih nesebično podelili sa srpskim narodom i državom. Priča dostojna Al Kaponea.
Šta SARTID danas znači za ekonomiju Srbije?
Ključna parola multinacionalnih korporacija je - ono što je dobro za nas - dobro je i za vašu zemlju. Zato ono što je dobro za smederevski U. S. Steel treba da je dobro i za Srbiju! Da li je to baš tako?
"Reformatori" će prvo reći da je U. S. Steel jedna od najvećih multinacionalnih korporacija u svetu. I to je tačno, U. S. Steel na listi 500 najvećih kompanija u svetu - Fortune 500 za 2006., zauzima 158 mesto (prethodne godine bili su 149). Njihov prihod je u 2005. iznosio 14.039 milijardi dolara (0.5% manje nego u 2004.), a profit 910 miliona dolara (za 16.6% manje nego u 2004.).

Zatim će "reformatori" reći da je U. S. Steel najveći srpski izvoznik. I to je tačno. U 2004. smederevski U. S. Steel je ukupno izvezao 347.6 miliona evra, a u prva četiri meseca 2005. njihovi proizvodi su činili 16.7% ukupnog srpskog izvoza. Međutim, istina je da je i SARTID bio najveći srpski izvoznik, tokom svih godina od 1992.
Suština je da se od javnosti sakriva činjenica da U. S. Steel predstavlja istovremeno i najvećeg srpskog uvoznika, jer Srbija ne poseduje osnovne sirovine za proizvodnju čelika, koje učestvuju sa blizu 70% u njegovoj ceni - gvozdene rude i kameni ugalj. Procenjuje se da na 400 miliona dolara vrednosti godišnjeg izvoza U. S. Steel uvozi repromaterijala i sirovina za preko 300 miliona dolara. Tako je ukupni devizni neto efekat U. S. Steel-a relativno nizak za Srbiju. Takođe, s obzirom da je stoprocentni vlasnik železare, američka kompanija može neometano fakturno da naduvava uvozne cene sirovina i fakturno smanjuje izvozne cene gotovih proizvoda, umanjujući na taj način profit podložan oporezivanju u Srbiji.

Ali, najbolje tek sledi. Za svoju proizvodnju smederevska železara troši ogromne količine struje, čija je cena u Srbiji izuzetno mala u odnosu na evropske i svetske standarde. To znači da Srbija nema nikakve koristi od prodaje struje U. S. Steel-u, a da američka kompanija postaje poslovno izvanredno konkurentna, sa mogućnošću ostvarenja visokih profita.
Ipak, i pored svih povoljnosti smederevski U. S. Steel knjigovodstveno ne iskazuje nikakvu dobit, a u prošloj godini su njegovu poslovni rezultati bili čak negativni, zabeleživši gubitak od blizu 50 miliona dolara. Amerikanci jednostavno isisavaju novac iz Srbije. Između ostalog, to čine i da bi izbegli porez na korporativnu dobit, odnosno eventualnu podelu dela profita radnicima, kako im je u septembru 2004. obećao bivši generalni direktor Tomas Keli.
Znači, jedinu korist koju Srbija ima od U. S. Steel-a jeste porez na lične dohotke, koji kompanija plaća državi. A kako su plate radnika mizerne i ova finansijska korist je mala.
Formula uspeha

Prodati SARTID za šaku dolara. Dozvoliti američkom kupcu da profit neometano iznosi iz zemlje. Prodati mu struju po smešno niskim cenama za svetske standarde. Dozvoliti mu da, samo tri godine od kupovine železare, može slobodno da otpušta na stotine radnika. Prodati medijima priču o velikom uspehu reformatorskog tima Demokratske stranke. Dozvoliti da se sakrije istina o velikoj pljački i gangsterizmu tokom operacije SARTID.<BR style="mso-special-character: line-break"><BR style="mso-special-character: line-break"><BR style="mso-special-character: line-break">

[medolino]

Ako neko iz tuzilastva za privredni kriminal prati ovaj forum ovo sto si izneo u vezi prodaje Sartida
je sasvim dovoljno da se podigne optuznica protiv onih koji su o tome odlucivali.
Steta po drzavu je napravljena ali bi bilo dobro razotkriti koliko je tadasnja vlast bila umesana u sve ovo.
Tek tada bi znali ko je bio glavni finansijer za obaranje Milosevica uz pomoc domace pete kolone.

[šamur]

@Branko,
koji je motiv postavljanja ove teme na ovakav način, u smislu kome ovo treba i znači.

[Branko Lori]

šamur, on 07.04.11, 15:49, said:

@Branko,
koji je motiv postavljanja ove teme na ovakav način, u smislu kome ovo treba i znači.

Šamur! Samo da se zna da ovaj narod nepamti tri dana! Da ovo bude podsetnik kada dodju neki novi izbori.
A i nadovezaće se fino na temu " Dali ste prevareni 5. oktobra "

BEOGRAD - MUP Srbije podneo je krivičnu prijavu protiv bivših službenika Vlade Srbije Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića, kao i direktora fabrike "Novi Popovac" Darka Križana i direktora preduzeća "MCS grup" Miroljuba Jakovljevića zbog osnovane sumnje da su počinili zloupotrebu službenog položaja i pranje novca. MUP je prijavu podneo Okružnom javnom tužilaštvu.

Kao se navodi u prijavi, Kolesar, koji je bio predsednik Upravnog odbora fabrike cementa "Novi Popovac", i direktor te kompanije Križan sa neimenovanim predstavnicima firme "Holcim" iz Švajcarske postigli su dogovor da će, koristeći službeni položaj i politièki uticaj, omogućiti da ponuda preduzeća "Brajtenburger", koja je æerka firma Holcima, bude proglašena za najpovoljnijeg kupca "Novog Popovca" na javnom tenderu raspisanom 2001. godine. Januara 2002. godine, nakon tendera, ta firma kupila je sporno preduzeæe za 52 miliona dolara. Kako se navodi u prijavi, postizanju dogovora doprineo je i Jakovljeviæ, koji je imao poslovne kontakte sa predstavnicima "Novog Popovca" i "Brajtenburgera", pa je na taj naèin Kolesaru i Križanu pomogao u izvršenju dela.

Firma "Brajtenburger" je posle toga uplatila 2, 099 miliona dolara na raèun firme "Majron Sejls ltd" sa Sejšela, èiji je vlasnik Janjušević. Deo od 355.000 dolara ubrzo je prebaèen na lični račun Kolesara u Cepter banci, 250.000 dolara na račun Križana, 634.000 na nerezidentni račun firme Janjuševića, a 860.4590 dolara uplaćen je na Jakovljevićev račun, navedeno je u prijavi MUP-a. Kolesar i Janjušević dobijeni novac uključili su, kako se navodi, u legalne finansijske tokove kupovinom nekretnina u Beogradu, a Križan kupovinom potrošnih dobara.

Darko Križan, generalni direktor "Novog Popovca", rekao je da je za kriviènu prijavu saznao od novinara Glasa. "Niti sam je dobio, niti sam o tome obavešten", iznenaðeno je odgovorio Križan. Na pitanje da li je tačno da je čerka firma kompanije Holcim, firma "Brajtenburger", uplatila na njegov raèun 250.000 dolara, Križan je odgovorio odrečno.
...
<BR style="mso-special-character: line-break"><BR style="mso-special-character: line-break">

[Hemoland]

Branko, sve je ovo već poznato, a bilo je najavljeno od strane samog Slobodana Miloševića u njegovom poslednjem govoru pred oktobarske izbore(neko je u jednoj drugoj temi čini mi se već postavio taj govor).

Jednostavno je u prirodi ljudskog bića da mašta kako će on/ona, ali samo on/ona, jednog dana sedeti sa one druge strane stakla a da će drugi ostati "devojčica sa šibicama".

[šamur]

Ne znam.
Suviše je korupcije, suviše je provizije, jako je teško odvojiti kukolj od kukolja. Jednostavno svi su to radili, malo za partiju, malo za sebe, mnogo za nas.
"Kako da vadim med a da ga ne kusam" što reče jedan Južnjak.

Strah me je da su ove priče kontraproduktivne,

Šta ti misliš Branko, ima li svrhe, ili je bolje ne pričati o tome nego gledati danas i sutra, da se ne ponavlja, da se spreči ukoliko je uopšte moguće.

[medolino]

O laznim obecanjima Borisa Tadica i njegovog rezima mozete videti u ovom klipu, svaki komenter je suvisan.

[Branko Lori]

[medolino]

Kako izjavise ovi iz pogrebnog drustva vlade Srbije, Dugo Konačište" 2012 godine zivece se bolje i bice manje sahrana ali ima rizika da se to ne desi zato moramo biti oprezni.
Ko nije shvatio sta znaci biti oprezan da uprostim. Ukoliko sledece godine opet narod da poverenje ovoj garnituri ljudi iz sadasnje vlastii zivece se bolje, a ukoliko dodje neko drugi na zalost broj sahrana ce biti veci a zivot sve losiji.
To je glavna poruka koju je ova vlast poslala narodu i na njemu je da dobro razmisli i odluci.
Pa narode odluci se.

[mrBaki]

Одличан линк ка тексту како је тадићи уз помоћ политичке багре продао Србију:

http://srpskizurnal....BE%D1%82%D0%BF/

[Серафим]

mrBaki, on 02.07.11, 13:05, said:

Одличан линк ка тексту како је тадићи уз помоћ политичке багре продао Србију:

http://srpskizurnal... BE%D1%82%D0%BF/

Браво!

Једном приликом сам случајно налетео на овј асајт, портал како год и након тога више никако нисам успевао да га изнова пронађем, ајде сада у то име

[medolino]

Boris Tadic

"Ja bih odmah dao Đokoviću da bude predsednik i jedva čekam da nekom takvom ustupim posao, ali lošijem od Novaka sigurno ne", poručio je predsednik Srbije.

Opet lazes Borise Tadicu, opila je tebe vlast, lebdis u oblacima, krila su ti izrasla kao u belog labuda. To sto se Boris Tadic zeli uporediti
sa Novakom Djokovicem je njegova aluzija da je vredan, uspesan bar ko Nole ali na Borisovu zalost to nije tako.
On je sve suprotno od Novaka, nema rezultat i popularnost kod srpskog naroda. Da sam na njegovom mestu dao bih otkaz svim njegovim
savetnicima posto ga uporno savetuju de se pojavljuje i slika na svim dogadjajima koji mogu da mu donesu neki poen popularnosti.
Postao je mora i za malu decu bude se nocu i placu, ako ovako nastavi on i ovi njegovi iz vlasti pocece da idu i na otvaranje poljskih WC-a
da bi dobili na popularnosti pred izbore.

[spooky]

Tadić ''rešava'' problem ekstremizma u Norveškoj

Citat

Predsednik Srbije Boris Tadić razgovarao je danas posle podne telefonom s norveškim premijerom Jensom Stoltenbergom o situaciji u Norveškoj posle bombaškog napada u Oslu i napada na mlade u kampu na ostrvu Utoja, rečeno je Tanjugu u Kabinetu predsednika Srbije.

Ostatak teksta

Mislim da se ovoga puta nije izvinio nikome.. čudno...

[šamur]

Možda je bio bolestan?

[Серафим]

Након једне тужне и жалосне смрти објављено је опроштајно писмо бившег вође суботичког Отпора Бранимира Николића Бранчија!

Ја ћу писмо у целости да га овде постујем а писмо је објављено прошле године у "Nacionalni Građanski".
Писмо вреди пажљиво прочитати али такође и даље ширити по форумима и другим сајтовима!

Citat

Moja smrt dovešće do hapšenja korumpiranih političara!
Objavljeno 11.04.2010



NOVI SAD – Bivši vođa subotičkog Otpora Branimir Nikolić Branči izvršio je samoubistvo tako što se obesio na Paliću, zaključili su veštaci posle obdukcije. U Višem sudu u Subotici saopšteno je da pokojni Nikolić nije imao rodbine pa će njegovo telo biti predato Centru za socijalni rad kako bi konačno bilo sahranjeno posle deset dana. U međuvremenu je njegov advokat i školska prijateljica Olga Radičević dobila i Brančijevo oproštajno pismo te je postupila po želji pokojnika. “Nacionalni građanski” donosi tekst tog pisma koje je napisano rukom: – Da revolucija jede svoju decu vidi se na mom primeru. Nisam se štedeo niti bojao za vreme zločinačke vladavine Slobodana Miloševića, a ni isto tako zločinačke vladavine političkih stranaka DOS-a. Dokumentovano sam dokazao da su političke partije, sve odreda, obične mafijaške organizacije a da su vrhuške tih stranaka ogrezle u teški kriminal. Strašno je to što je Demokratska stranka postala glavna mafijaška organizacija u Srbiji. Kad je Boris Tadić izabran za predsednika DS-a, hteo sam da verujem da će očistiti stranku od kriminalaca, ali sam se teško razočarao, a posle braka Tadić–Dačić bilo mi je jasno da nema obračuna s korupcijom, nego će lepo udruženi DOS–SPS nastaviti genocid nad građanima Srbije po nalogu svojih tajkuna kao što su Mišković, Beko, Kostić, Peconi, Matijević, Cepter, Čakanj, Cane, Dragić… Dotični su skoro celu Srbiju kupili, kroz privatizaciju, opljačkanim parama i parama od droge i oružja. Na taj način je legalizovan prljav novac, privreda uništena, radnici ostali bez posla. Sve ovo je urađeno namerno, uz svesrdnu logistiku DS-a, odnosno njihovih ministara i visokih funkcionera. Čim sam podnosio krivične prijave protiv gore navedenih tajkuna, odmah su me zvali emisari iz DS-a, poput Olivera Dulića, nudeći mi novac i privilegije da povučem prijave ili bar da ćutim. Kao što znate, odbio sam da imam ikakve veze s tim šljamom i nastavio borbu protiv najvećeg zla Srbije – političke mafije. Znao sam kako ću proći i da će me uništiti. Egzistencijalno su uspeli, ali to su uradili i sa 90 odsto građana Srbije. Moralno nisu. Na desetine krivičnih prijava, koje sam podnosio u ime Otpora, protiv najvećih kriminalaca iz Subotice zataškane su u subotičkom tužilaštvu, što se i dalje dešava bez obzira na to što je postavljena nova osoba u višem tužilaštvu. To su krivične prijave protiv Lajoša Čakanja, Jožefa Kase, Geze Kučere. Glavni tajkun u Subotici je Lajoš Čakanj koji je sve kriminalne aktivnosti obavljao uz pomoć Jožefa Kase, Olivera Dulića, Saše Vučinića. Krivična prijava protiv Čakanja, Slavka Vujića, Marka Dukića, koju je podneo UBOPOK (zemljište na Prozivci – TUŠ) takođe je zataškavana. Ja sam siguran da je Oliver Dulić na brzinu uzeo veći novac čak i od Jožefa Kase – Don Kasina. Suboticu su uništili Jožef Kasa i subotički DS, odnosno njihova vrhuška. Uništili su naš grad zbog svojih ličnih interesa. Srušili su pozorište, ruše zaštićene zgrade u centru grada po nalogu investitora, nameštaju poslove preko javnih preduzeća, pljačkaju budžet grada. To su stvari zbog kojih treba svi odreda da zaglave u zatvoru a imovina da im se zapleni. Siguran sam da je jedini izlaz revolucija, jer nema drugog načina da se zaustave. Budite sigurni da će ova moja akcija izazvati noćne more kod svih prozvanih. Videćete jako brzo da se nisam uzalud žrtvovao i da je možda ovaj moj potez lud, ali da je delotvoran. Hvala vam na dosadašnjoj podršci. Nipošto ne želim nikakvu sahranu, nego želim da me kremirate, a pepeo da bacite na subotički trg. Olgice, kopije ovog pisma pošalji prijateljima (sledi spisak novinara i prijatelja, prim. redakcije). Tabloid da objavi ovo pismo. Prilog: Krivična prijava UBOPOK-a koja dokazuje i imenuje sve aktere političke mafije i način na koji su opljačkali Suboticu. Isti dokument dokazuje da je istina sve što sam godinama iznosio u javnost i zbog čega sam bio na udaru i spreman za odstrel. Na ovaj način ih želim naterati da se ova prijava procesuira i da se gradu Subotici i državi vrati njihova imovina. Ja vam više nisam potreban i samo bih bio na teretu prijatelja, što ne želim sebi da dopustim. PS: Molim vas da za Andreu Sigulinski skupite 250 evra za kiriju i režije koje sam ostao dužan zbog više sile. Ćao, prijatelji moji, Branči.

[Hadrian]

Ma da samo Tadić krade, pa i nekako... Ali kradu svi političari. Nedavno sam naletela na tekst o Radošu Ljušiću. Ne znam koliko vam je poznat ovaj nekadašnji dss-ovac, ali je čak i ugledni istoričar krao! Ne može im se ući u trag... Užas!

http://www.cins.org.rs/?p=6804

Radoš Ljušić, bivši direktor Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, tokom svog mandata je i sebi kao autoru isplaćivao honorare, što Zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima eksplicitno zabranjuje. Ovako je zaradio najmanje milion i osamsto hiljada dinara, a honorari koji su mu bili isplaćivani su višestruko premašivali unutrašnje propise Zavoda i honorare drugih autora. CINS objavljuje dokumentaciju o poslovanju Zavoda za vreme Ljušićevog mandata.

[medolino]

Ma svi su oni isti, ova podela junica u Jagodini nam govori sta su sve spreni da urade da zadobiju poverenje glasaca.
U sve se razumeju, eto sad su postali strucnjaci za junice, nebi me iznenadilo da izjave da su eksperti i za vestacku
oplodnju junica.

[Branko Lori]

DOS COMPANY
Čak osam bliskih saradnika Zorana Đinđića koji su oborili Miloševića otišlo u privatni biznis
BEOGRAD - Konsultanti, trgovci, vinari, pekari...
To su sada zanimanja sedmorice članova kabineta pokojnog premijera Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, koji ga je nasledio. Oni su pre tačno 11 godina (5. oktobra 2000) srušili režim Slobodana Miloševića.

Među najuspešnijim biznismenima iz politike su Aleksandar Vlahović, sada poslanik DS, Zoran Živković, nekadašnji v.d. premijera, Goran Pitić, bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Nebojša Čović, vicepremijer i šef Koordinacionog centra za jug Srbije i za KiM... Znalci da namlate pare su i Jožef Kasa, zvanično penzionisani političar, ali i nekadašnji potpredsednik vlade, bivši ministar policije Dušan Mihajlović, Dragan Milovanović, bivši ministar za rad i zapošljavanje i Goran Novaković, nekadašnji ministar energetike.

DUŠAN MIHAJLOVIĆ

sada
Vlasnik je kompanije „Lutra“, koja se bavi spoljnom i unutrašnjom trgovinom, marketingom, informacionim tehnologijama, projektovanjem, inženjeringom. Ranije je ta firma izvozila junad u Grčku. Kako je tvrdio Mlađan Dinkić, posle 2000. godine osnovao je još 13 firmi, koje su, navodno, na direktan način poslovale s vladom Srbije i MUP.

nekada
Još 1991. godine osnovao je „Lutru“.

GORAN PITIĆ

sada
Predsednik je UO Sosijete ženeral banke, a spekuliše se i da je suvlasnik Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA), na kojem i predaje.

nekada
Nije imao nikakav privatni biznis pre dolaska na funkciju ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom 2001. godine, a živeo je od ministarske plate. Kako je tada rekao, pokojni premijer Đinđić je članovima vlade zabranio da imaju druge prihode osim plate.

JOŽEF KASA

sada
Poseduje konsultantsku firmu „Most-hid d.o.o.“, koju je tokom leta ove godine preneo na sinove, od kojih je jedan maloletan.

nekada
Tokom obavljanja funkcije potpredsednika vlade, kako je i sam tada tvrdio, nije imao nikakav privatni biznis, ali je već tada nameravao da osnuje firmu.

ALEKSANDAR VLAHOVIĆ

sada
Ima 40 odsto udela u „Eki investmentu d.o.o.“, koji se bavi savetovanjem i investiranjem, 13 odsto u Ekonomskom institutu a.d. i poseduje čak 3.364 akcije u 10 firmi. Ima sedam nekretnina, a dva stana, u Crnoj Gori od 40 kvadrata i na Kopaoniku od 32, stekao je posle 2001. godine, kao i dograđeno potkrovlje od 150 kvadrata u Beogradu.

nekada
Pre funkcije bio je partner u firmi „Dilojt end Tuš„, a tokom mandata osnovao je „Eki investment“.

ZORAN ŽIVKOVIĆ

sada
Suvlasnik je vinarije Kuća vina „Živković“ nadomak Krčedina, vinograda od 47 hektara vrednog oko 1, 5 miliona evra, bavi se uvozom argentinskih vina i otkupom belog sovinjona i crvenog gamea. Vlasnik je luksuzne kuće u elitnom delu Niša i džipa „lend kruzer V8“.

nekada
Pre dolaska na vlast imao je deo kuće u Nišu i dva oldtajmera - „bubu“ staru 33 godine i „sitroen“ iz 1974. Živeo je od državne plate.

NEBOJŠA ČOVIĆ

sada
Posle odlaska s mesta direktora FMP u martu 2001. godine, bio je vlasnik svega 0, 04 odsto akcija tog preduzeća. Sada je ono potpuno njegovo: zajedno sa suprugom, većinski je vlasnik Fabrike metalnih proizvoda (FMP), poznatog proizvođača konzervi.

nekada
Po stupanju na funkciju tvrdio je da ne poseduje nijednu privatnu firmu.

DRAGAN MILOVANOVIĆ

sada
Poseduje firmu „Rubiko“, koja se bavi prodajom kancelarijskog nameštaja, bele tehnike i kućnih elemenata.

nekada
Od 1993. godine vlasnik je iste firme.

GORAN NOVAKOVIĆ

sada
Suvlasnik je firme „Energovind“, koja je angažovana za proizvodnju struje u energoparkovima (sistem vetrenjača). Bavi se trgovinom naftom i strujom. Po odlasku iz Vlade proširio je biznis i na nekretnine. Postao je suvlasnik fabrike kombajna „Zmaj“ i jedan od vodećih graditelja ekskluzivnih stanova na Dedinju.

nekada
Imao privatnu firmu tokom jednogodišnjeg mandata 2001. godine. Preduzeće se bavilo trgovinom naftom i strujom.

Vesti: nebojša čović, Zoran Živković, DOS, Demokratska opozicija Srbije, company, saradnici Zorana Đi

[šamur]

A gde su ti Đilas, Dulić, Petrović.

Interesantnije je pitanje da li ima neko od aktuelnih političara koji nije u uspešnom biznisu.

Danas sam pročitao izraz kontraverzni ministar.

[Garfield]

Interesantno je to da se u Srbiji, ono što ekonomski teoretičari i istoričari nazivaju "prvobitnom akumulacijom kapitala" odigrava tek u 21.veku...

što se tiče samog naslova teme, nekako mi zvuči preambiciozno s analitičke strane gledišta s obzirom na to koliko su srpski polit-biznismeni izverzirani u raznim mahinacijama...