[Bjanka]

Dositej Obradović je rođen oko 1739. godine u Čakovcu. Ostao je bez roditelja, školovali su ga rođaci. Mladi Dimitrije bio je vrlo marljiv đak i revnostan čitalac crkvene literature. Dečak se toliko zaneo ovom literaturom da je počeo pomišljati da se posveti asketskom životu. Da bi ga odvojili od takvih knjiga i vratili stvarnosti, rodbina ga daje da izuči zanat. Dečak je toliko bio zanet mislima o asketskom zivotu da je napustio zanat, pobegao u manastir Hopovo, zakaluđerio se i dobio monaško ime Dositej. U manastiru je njegov verski zanos odudarao od načina života manastirskih ljudi i delovao kao anahronizam. Iguman manastira Teodor Milutinović odvraćao je dečaka od verskog zanosa i upućivao ga na drugačiju literaturu i nauku. Dositej se polako treznio, počeo je da čita literaturu istorijskog karaktera sa racionalističko-prosvetiteljskim idejama, teološku literaturu polemičkog karaktera, Ezopove basne, Zakonik cara Dušana. U njemu se sada javlja želja za putovanjem da bi što više video, pročitao, čuo i naučio.




Radoznao duh i žedan nauke i znanja, Dositej se otisnuo u svet 1761.godine: njegova putovanja trajala su četrdeset godina - živeo je i radio, učio i studirao, prevodio i pisao u mnogim zemljama i gradovima: Dalmaciji, Krfu, Grčkoj, Ugarskoj, Turskoj, Nemačkoj, Rumuniji, Francuskoj, Rusiji, Engleskoj, Italiji. Po više godina proveo je na Krfu, u Smirni, Beču, Bratislavi, Haleu, Lajpcigu, Parizu, Londonu, Trstu. Trst je bio poslednje odredište njegovog stranstvovanja- odatle je došao u ustaničku Srbiju i tu umro 1811.godine.
Dositej je učio celog svog zivota: on nije samo putovao i učio na putovanju, nego je učio jezik, slušao predavanja, upoznavao se sa novim političkim, socijalnim, filozofskim i pedagoškim idejama. U Haleu, u Nemačkoj, skida kaluđersku odeću i oblači svetovnu, na univerzitetu sluša filozofiju i estetiku. Ovde prihvata prosvetiteljsku krilaticu "prosvetom ka slobodi". To ga opredeljuje da svoja znanja praktično primeni u prosvećivanju naroda. Počinje da piše knjige u prosvetiteljskom duhu i zaokupljen je mišlju o izdavanju knjiga na srpskom jeziku.
Sva Dositejeva putovanja nisu bila baš ugodna. Putovanja i život su iziskivala materijalna sredstva. Sam ih je obezbeđivao radeći kao fizički radnik, učitelj, lektor, korektor, besednik, predavač u vojnoj akademiji. Postao je poliglota: naučio je klasične jezike grčki i latinski, novogrčki, nemački, engleski, francuski, ruski, albanski, rumunski, talijanski.
U ustaničku Srbiju, u Beograd, došao je u poznim godinama, slabog zdravlja. Došao je da poradi na prosveti. Otvorio je veliku školu u Beogradu, a kasnije i bogosloviju. Bio je ministar prosvete, diplomata, član Praviteljstvujuščeg sovjeta. Smrt ga je snašla 1811. godine kada je uveliko radio na osnivanju štamparije u Beogradu.
Dositej je vrlo plodan pisac, pisao je imajući na umu svoj narod, njegovu prosvetu: sve što je pisao namenio je srpskom narodu:

Pismo Haralampiju, 1783.
Život i priključenija, 1783. ; 1788.
Sovjeti zdravog razuma, 1784.
Basne, 1788.
Pesma o izbavljenju Srbije, 1789.
Sobranije, 1793.
Etika, 1803.
Pesma na insurekciju Serbijanov, 1804.
Mezimica, 1818. Ižica, 1830.

[Bjanka]

Redovna, sedma po redu skupština Zadužbine „Dositej Obradović“ protekla je 29. marta u znaku ovogodišnjeg jubileja - dva veka od Dositejevog postavljenja za ministra prosvete u ustaničkoj Srbiji, pa da se podsetimo i danas aktuelnih misli velikog prosvetitelja, koji je raskrinkavao zablude i sujeverja koji su kočili napredak i sazrevanje naroda:

“Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, Sunce bi ugasili... Evo šta prostota i sujeverje viče: “Tako su naši stari činili, tako hoćemo i mi!” No, naši su stari zbog mnogih kojekakvih stvari posle ljuto postradali: je li, dakle, pravo i pametno da i mi u njima ostajemo i stradamo? Nipošto! Kad bi ljudi uvek isti ostajali, nikada nijedan narod ne bi se poboljšao ni prosvetio. Razumni idu sve nabolje, a nerazumni ili ostaju kako su bili, ili (što je verovatnije), ako se ne poboljšavaju, a oni idu sve na gore. Celo društvo, i svak ponaosob, kad se ne upravlja po zdravom razumu i mudrim savetima, po nuždi se mora zlopatiti i propadati. Mi smo ljudi slični pticama koje se uvek u istim mrežama hvataju, i opet neće da se čuvaju. Od istih pogrešaka od kojih su naši stari stradali, i mi smo mnogo puta zbog njih zlopatili, i opet nećemo da ih se čuvamo.

Čovek rođen slep smeje se kad čuje da se oni što vide tolikim mnogobrojnim i različitim bojama i cvetovima čude i dive, o kojima on, siromah, nikakova pojma nije kadar imati. Takav nije podsmeha nego sažaljenja dostojan; ali, koji bi mogli što poznati, a zbog uporstva i visokoumlja neće, oni su dostojni poruge i osude. Štaviše kad neko oseća u sebi da mu bilo šta nije jasno i poznato, a o tome nešto tvrdi samo zato što su i drugi to tvrdili, o tome se inati i viče i kaže da on ne mari niti hoće što drugo da čuje ni da zna ― ovo je najposlednji stepen nerazumnosti i bezduhovnosti, koji nimalo čoveku ne priliči. Kad čovek hoće da je zao, gori je od zvera, a kad hoće da je glup, gluplji je od samog magareta. Evo uzroka zašto prosvećen čovek ono što misli i veruje rečima dokazuje, a glupi i divlji varvarin potvrđuje svoje mudrovanje i veru silom i oružjem...

Sav svet da ti kaže da si slep, ti, imajući oči i čisto videći, ne veruj svemu svetu. Sav svet da ti kaže da dva i dva nisu četiri, nemoj mu verovati. Sav svet da ti reče da će Bog u večnu muku i vražje ruke predati one koji jedu u sredu i u petak ribu i meso, nemoj mu verovati, to nije moguće, to ni turski sultan ne bi učinio.

Zašto, kad se šta počne protiv starih plesnivih i zarđalih običaja činiti, odmah viču “Propadosmo! Propade pravoslavlje!”?

[Baptista]

On je bio ispred svog vremena, a imao je jako tezak zadatak u borbi protiv duhovnih vodja tog vremena, a isti problem imao je i Vuk S. Karadzic.