[Branko Lori]

Pocetkom XIX veka, tadašnji predsednik Džems Monro (James Monroe 1751-1831) odreduje osnovne smernice spoljne politike svoje zemlje koje je samo tridesetak godina pre toga (1776) prestala da bude kolonija. Prvo je 1819. godine prinudio Španiju (cija je pomoc u ratu za nezavisnost bila dragocena) da proda Floridu, izgovarajuci se time da pruža utocište agresivnim indijanskim plemenima. Zatim je priznao sve novooslobodene zemlje Južne Amerike da bi potom proklamovao cuvenu "doktrinu Monro". Suština te ideje je "Amerika amerikancima" i otvoreno odbijanje bilo kakvog politickog uticaja Evrope na americkom kontinentu. Istovremeno je nastavljeno osvajanje novih teritoria na zapadu kontinenta. Metod tada primenjen je ostao nepromenjen do današnjih dana. Posle naseljavanja novih teritorija pridošlicama iz Evrope, bilo kakav konflikt sa lokalnim stanovništvom ili evropskim zemljama koje su tada još uvek posedovale kolonije na severnoamerickom tlu je korišcen kao opravdanje za vojnu intervenciju. Imperijalizam se širio bazirajuci se na mesijanskim doktrinama koje ga predstavljaju kao "izabrani narod" koji štiti slobodu i demokratiju i svoje, vec tada mocne ekonomske interese. (na ovom mestu bi bilo interesantno podsetiti citaoce na poznatu teoriju The Manifest destiny)

Da bi se bolje shvatio ovaj ekspanzionizam treba imati u vidu dva bitna elementa. Prvi je veliki porast broja stanovnika za koji su zaslužni evropski emigranti i visoka stopa nataliteta. Od nekih 5 miliona 1800. godine stanoništvo SAD je dostiglo cifru od preko 23 miliona sredinom XIX veka. Drugi razlog ekspanzije su bile dve velike ekonomske krize (1818. i 1839. godine) koje su primorale veliki broj stanovnika da potraži srecu na zapadu kontinenta. Uporedo sa osvajanjem zapada, SAD su tražile mogucnost širenja i prema jugu. Teritorija Meksika je bukvalno prepolovljena u ratu izmedu 1846 i 1848 godine kada je izvrsena aneksija republike Teksas. U nekoliko navrata je pokušana kupovina Kube od španaca ali pošto to nije dalo rezultate, 1898. godine je u ratu pobedena Španija morala da napusti sve svoje prekomorske kolonije, Kubu, Portoriko i Filipine uz jos neke manje teritorije. I opet je korišcen metod koji se i dan-danas primenjuje. Americki brod "Maine" koji je bio usidren u vodama Havane je potopljen jednom isprovociranom eksplozijom za šta je optužena spanska strana i što je iskorišceno kao povod da joj se objavi rat. Hronologija koju ovde prilazem je manje-vise poznata ali nije lose podsetiti je se jos jednom.

1893. Havaji:
Svrgavanje legalne dinastije i aneksija ovih ostrva koja ce se ozvaniciti tek 20.07.1959.
1903. Kolumbija:
SAD, ciji su se marinci vec iskrcali 1895.godine, intervenišu u Kolumbiji da bi podržali nezavisnost njene provincije Paname i izgradili kanal koji ce spajati Atlantik i Pacifik i koji ce 1914.godine biti aneksioniran.
1909. Nikaragva:
Marinci SAD, koji su se dve godine ranije vec iskrcali u zalivu Fonseka, uspevaju da smene sa vlasti predsednika (Hose Santos Selaja-Jose Santos Zelaya 1853-1919) zbog njegovog pokusaja da poveca poreze koje je placala americka kompanija The Rosario and Light Mines. Invaziju je prethodno najavila nota americke administracije poznata kao nota Knox. U zemlji se uspostavlja marionestski rezim ciji je predsednik bio Adolfo Diaz. Vlada SAD potpisuje sa Nikaragvom 1914. godine (tadasnji predsednik Emiliano Chamorro) dogovor Bryant-Chamorro kojim za tri miliona dolara kupuje pravo da izgradi kanal u Nikaragvi, iznajmljuje dva ostrva i uspostavlja zvanicno vojnu bazu u zalivu Fonseka. Ovaj sporazum izaziva izrazeno anti-americko raspolozenje koje dovodi do gradjanskog rata.
1912. Kuba
Americka vojska se iskrcava na Kubi da bi ugušila proteste crnacke manjine koja je protestvovala protiv rasizma i zahtevala socijalne reforme. Dodatni motiv je bio zaštita interesa dve americke kompanije Spanish-American i Cuban Cooper.
1915. Haití
Vojna okupacija Haitija da bi se "uvela demokratija". Operacija je trajala 19 godina.

1916. Meksiko
General Peršing (John Joseph Pershing 1860-1948) predvodi americke trupe koje ulaze u Meksiko. Njihov cilj je meksicki revolucionar Doroteo Arango Kinjones (Doroteo Arango Quińones 1878-1923) poznatiji kao Panco Vilja (Pancho Villa). Jedan od najvecih generala u istoriji americke vojske stekao je ugled kada je 1903 godine na Filipinima, da bi ugušio pobunu lokalnih muslimana, naredio da se streljaju mecima namazanim svinjskom masti.

1927. Nikaragva
Bezuspešan pokušaj americke vojske da uguši revolucionarni pokret pod vodjstvom Avgusta Cesara Sandina (Augusto Cesar Sandino 1893-1934) i koji je 1933. godine uspeo da prinudi marince da se povuku iz zemlje.
1950-1953. Koreja
SAD interveniše u sukobu izmedu dve Koreje cime postižu da se definitvno odloži pravedno rešenje korejskog pitanja. Svojim stavom u UN, Titova Jugoslavija je ucestvovala u obezbedivanju legitimiteta za ovu intervenciju.
1954. Gvatemala
Americka aviacija bombarduje Gvatemalu i uspeva da sruši s vlasti tadašnjeg predsednika (Jacobo Arbenz Guzmán 1913-1971) optuženog za komunizam jer je izvršio ekspropiaciju americke kompanije United Fruit.
1956. Egipat
Pritisak SAD na Francusku i Veliku Britaniju da povuku svoje trupe koje su pokušavale da sprece nacionalizaciju Sueckog kanala. Americka flota evakuiše nesto vise od 2000 svojih drzavljana iz zone.
1958. Liban
Americke trupe (oko 3000 marinaca) se iskrcavaju sa misijom da "zaštite živote svojih gradana i pomognu vladi Libana".
1961. Kuba
Neuspešan pokušaj oko 1500 kubanskih emigranata koje je organizovala CIA da se svrgne komunisticki režim Fidela Kastra iskrcavanjem u Zalivu Svinja. Americka intervencija završava potpunim neuspehom. (16-30.04.1961.)
1961-1973 Vijetnam
Slicno sukobu izmedu dve Koreje, SAD podržavaju Severni Vijetnam u borbi protiv komunistickog Južnog koji je podržavo SSSR. Upotreba najsavremenijeg (i najbrutalnijeg) naoružanja korišcenog i protiv civilnog stanovništva nije obezbedila pobedu SAD. Poraženi na domacem terenu od sopstenog javnog mnjenja i uz hiljade žrtava (oko 55000), definitivno se povlace iz Vijetnama.
1965. Dominikanska Republika
Americki predsednik Lindon Džonston, želeci da spreci uspon komunizma, izjavljuje da "nece tolerisati novu Kubu na Karibima" i interveniše, pomazuci sa oko 30000 marinaca da se uguši pobuna koja je trebalo da dovede na vlast legalno izabranog predsednika (Juan Bosch). Tako je i drugi deo ostrva koje dele dve države, Haití i Dominikanska Republika, samo cetiri godine kasnije, bio poprište nove intervencije Sjedinjenih Americkih Država.
1980. Iran
Posle upada iranaca u ambasadu SAD, bezuspešno je pokušana vojna operacija oslobadanja taoca.
1983. Liban
Napad protiv sirijske vojske koja je tada okupirala Liban kao odgovor na atentat protiv americkih interesa u Bejrutu.
1983. Granada
Ronald Regan, sa istim izgovorom kao 18 godina ranije Džonston, napada malu državicu izgubljenu u Karipskom moru. Legalno pokrice ovoj akciji dao je iznudjen poziv Organizacije karipskih zemalja, pošto je predsednik levicarske vlade ove mini-države ubijen u atentatu jedne ultra-desnicarske organizacije.
1986. Libija
Bombardovanje Tripolija i pokušaj ubistva Moamera el Gadafija, libijskog predsednika, zbog navodne umešanosti Libije u atentate protiv americkih interesa.
1989. Panama
Invazija Paname da bi se smenio Manuel Antonio Noriega, americki covek u zoni. Optužen je za trgovinu drogom, smenjen sa vlasti i uhapšen.
1991. Irak
Posle dugogodišnje vojno-politicke saradnje sa Sadamom Huseinom, narocito u ratu protiv Irana, SAD napadaju Irak pošto ovaj okupira Kuvajt. Osim nebrojenih irackih žrtava, desetine hiljada americkih i britanskih veterana i njihovih familija postaju prve masovne žrtve osiromašenog uranijuma koje su koristile Sjedinjene Americke Države u tom ratu. U toku narednih 12 godina Irak ce biti izložen brutalnim ekonomskim sankcijama koje su ostavile tragicne posledice, na prvom mestu visoku stopu mortaliteta medu najmladjima. Prema nekim podacima petoro od osmoro iracke dece ne doživi svoj deseti rodjendan zbog neuhranjenosti, bolesti (uglavnom potpuno izlecivim u drugim zemljama), kao posledica upotrebe (zabranjenog) osiromašenog uranijuma ili zbog incidenata sa nekom od mnogih neeksplodiranih mina "posejanih" u toku rata. Svemu tome treba dodati da je polovina teritorije Iraka bila pretvorena u zone zabrane letova (na severu kurdska i na jugu šiitska) i da je zemlja tokom svih ovih godina bila konstantno bombardovana od strane americko-britanskog vazduhoplovstva. U tim uslovima Irak se pretvorio u "pretnju svetskom miru" sto je bilo dovoljno da se u martu 2003. zapocne nova agresija na ovu zemlju.
1992. Somalija
Pod izgovorom pomoci raznim nevladinim-humanitarnim organizacijama dolazi do ovog bezuspešnog pokušaja mešanja u unutrašnje stvari jedne zemlje koji je ostao ovekovecen na filmskom platnu kao "Black Hawk Down" Ridlija Skota (Ridley Scott).
1994. Haiti
Još jedna u nizu intervencija da bi se "obnovila demokratija".
1998. Sudan
Bombardovanje i potpuno uništenje farbrike lekova sa izgovorom da se radi o fabrici hemijskog naoružanja. Desetine hiljada mrtvih kao posledica nedostatka lekova u celoj zemlji. Cak ni posle potpuno jasnog dokazivanja da se nije radilo o fabrici oružja, nije došlo do bilo kakvog izvinjenja ili ekonomske nadoknade za pocinjenu štetu.
2001. Avganistan
Napad na Avganistan uz zahtev da se preda Usama Bin Laden, bivši americki covek koji je optužen da stoji iza atentata u Njujorku i Vašingtonu 2001 godine.

Ovoj nepotpunoj listi trebalo bi dodati umešanost SAD u svrgavanje legalno izabranih vlada, uspostavljanje satelitskih, cesto diktatorskih režima, finasiranje pobunjenickih pokreta (u slucaju Nikaragve sa novcem dobijenim trgovinom drogom) nebrojeno kršenje rezolucija UN... Dragi prijatelj šiptara sa Kosmeta Ricard Holbruk zna dobro šta znaci kršiti te rezolucije; u doba Džimija Kartera bio je kreator politike SAD za Aziju i Pacifik kada je Indonezija vršila genocid u Istocnom Timoru. Americka administracija je ne samo podržavala tu agresiju nego je i prodavala oružje uprkos embarga UN. Kada se 1999. godine Istocni Timor vratio na naslovne strane svetske štampe, Holbruk ja vec bio "u drugom filmu", nažalost sa slicnim završetkom.

Smatram da svako od nas treba dobro da razmisli i donese svoj sopstveni a ne onaj koji mu namece ovaj tekst, koji mu namecu slobodni mediji u srpskom demokratskom raju ili koji pokušava da mu nametne direktno srpska vlast.

[prof. Cobra]

E, ovakav spisak treba natenane pročitati i uveriti se da sopstvena impresija ima realnu osnovu.

Najdepresivnije je da se na ponašanje takve jedne države ničime ne može uplivisati. Ispostavlja se da je sva
diplomatija pa i ona koja poziva na manje brzopleta rešenja -nema smisla.

Stav Medlin Olbrajt da ako već imaju svu tu silu nema smisla i ne koristiti je -je poguban rezon nekontrolisane osobe!

[Branko Lori]

Početkom 20. veka, kolonijalno pitanje postaje glavno svetsko pitanje. Sile koje su imale kolonije, imale su mogućnost za brz ekonomski razvoj. Sile koje su kasno nastale (Italija, Nemačka) nemaju kolonije, i to im smeta. Zemlje koje ne poseduju kolonije se udružuju.

1879. Nemačka i Austrougarska, a tri godine kasnije se priključuje i Italija i obrazuje se „Blok centralnih sila“, jak blok stvoren sa ciljem da iznudi novu podelu sveta, pre svega novu podelu kolonija. Svima su bile jasne namere tog bloka, i odlučuju da prave svoj savez, kako bi se zaštitile. I 1907. završeno je stvaranje „Atante“, bloka Velike britanije, Francuske i Rusije. Atanta što znači trojni savez. Blok oformljen radi zadržavanja starog poretka, stare podele sveta. Status kvo.

Stvaranje ova dva bloka bilo je opasno po svetski mir. Početkom dvadesetog veka nastaje opasna situacija po svet. Nastaje dosta kriza, ali rat je izbegnut, sve do 1914.. Tri najveće krize:

1905. i 1906. prva i druga Marokanska kriza, sukob Nemačke i Francuske, oko dominacije u Maroku.

Aneksiona kriza 1908, vezana za dogadjaje u B i H. Do 15. veka B i H je jedna posebna država, najviše vezana za Srbiju. Pokorena od Turaka u 15. veku. U 15. veku Turska dramatično slabi, a balkanske zemlje se oslobadjaju. Sve zemlje se oslobadjaju, a u Bosni, Srbi stalno dižu ustanke protiv Turaka. Muslimani se ne bune protiv Turaka.

1875. Srbi dižu ustanak u Hercegovini koj se širi i na Bosnu. Ponovo je pokrenuto „istočno pitanje“.

1876. otpočinje rat Srbije i Crne Gore protiv Turske.

1877. Rusija koristi krizu da reši istočno pitanje kako bi njoj odgovaralo i otpočinje rat protiv turaka. Ratuje uspešno, dolazi skoro do Istambula. Nemačkoj i Austrougarskoj ne odgovara uspeh Rusije na balkanu, jer planiraju i sami da zauzmu Balkan zbog prodora na bliski istok. Vrše pritisak na rusiju da izadje iz rata.

1898. čuveni Berlinski kongres, želja za rešenje istočnog pitanja kako bi svi bili zadovoljni. Učestvovali predstavnici Francuske, Nemačke, Austrougarske, Velike Britanije, Rusije i Turske. Na ovom kongresu priznate su Srbija i Crna Gora i ulaze u red samo 25. samostalnih država tada. Austrougarskoj je dozvoljeno da izvrši okupaciju B i H. B i H je idalje pod formalnom upravom Turske, vojna upravu ima Austrougarska. Sam prvi svetski rat izbija zbog nerešenih pitanja oko B i H. Na tridesetogodišnjicu Berlinskog kongresa, 1908. godine Austrougarska je uradila nešto za šta nema prava. Proglasila je aneksiju B i H. Ovo je izazvalo pobunu Atante. Srbija je takodje negodovala. Britanija i Francuska se povlače, nisu imale interese da ratuju zbog B i H, usamljena Rusija se takodje povlači, i Srbija je morala da prihvati aneksiju. Šest godina kasnije atentat na Franca Ferdinanda, izvršio ga je Gavrilo Princip. Okrivljena je Srbija za atentat i Austrougarska kreće u rat sa Srbijom. Atanta se ne slaže sa tim, nastaju nemiri u evropi i počinje prvi svetski rat.

[Garfield]

Ima tu mnogo detalja za analizu. Korelacija mnogih faktora ukoliko je prenaglasena u korist jednih menja sliku stvarnosti. Ja sam inace ubedjenja da je Amerika i nakon sticanja nezavisnosti makar jednim delom svoje (ekspanzionisticke)politike ostala enlgleski potrcko (nasuprot onome kako se to u medijima predstavlja). Mozda je moj (rani?) zakljucak donesen u skladu sa tim predubedjenjem ali cini mi se kao da su Englezi preko Amerike kao svoje produzene ruke iskoristili situaciju da se po ko zna koji put razracunaju sa svojim kolonijalistickim rivalima, Spancima(setimo se da su oni vec imali slicnih dodira sa njima - "Spanska(nepobediva) armada", pa ukljucujuci i rat sa Argentinom oko Foklandskih ostrva, koja istini za volju ne znam sta kome trebaju...).

[Branko Lori]

AntiBlesimetar, on 27.03.11, 20:02, said:

Ima tu mnogo detalja za analizu. Korelacija mnogih faktora ukoliko je prenaglasena u korist jednih menja sliku stvarnosti. Ja sam inace ubedjenja da je Amerika i nakon sticanja nezavisnosti makar jednim delom svoje (ekspanzionisticke)politike ostala enlgleski potrcko (nasuprot onome kako se to u medijima predstavlja). Mozda je moj (rani?) zakljucak donesen u skladu sa tim predubedjenjem ali cini mi se kao da su Englezi preko Amerike kao svoje produzene ruke iskoristili situaciju da se po ko zna koji put razracunaju sa svojim kolonijalistickim rivalima, Spancima(setimo se da su oni vec imali slicnih dodira sa njima - "Spanska(nepobediva) armada", pa ukljucujuci i rat sa Argentinom oko Foklandskih ostrva, koja istini za volju ne znam sta kome trebaju...).

Dobro razmišljanje!

Velika britanija i Franckuska

Ove dve zemlje veoma su slične, povezuje ih činjenica da su dve vodeće zapadno evropske dežave. Razdvaja ih samo uzak kanal, Lamanš. Vodeće dve kolonijalne sile, pre svega Velika Britanija. Britansko kolonijalno carstvo iznosilo je oko 30.000.000km² na vrhuncu moći. Britanske kolonije nalazile su se u Africi, Severnoj Americi. Indija, cela Australija i Novi Zeland bile su Britanske kolonije. Francuska takodje ima kolonije, severna Afrika, sem Egipta, južna Azija. U 19. Veku obe države doživljavaju veliki i brz ekonomski razvoj. Jeftina radna snaga i sirovine iz kolonija, kao i veliko dodatno tržište. Obe imaju parlamentarni državni sistem, ali ipak postoji razlika, Britanija je monarhija, a Francuska republika.

[saveta]

Postovi koje je ovde dao Branko Lori su dobri, pregledni i jasni, rekla bih korisni čak i onima koji o ovoj materiji nešto znaju. Dodala bih samo sledeće:

U enciklopediji Hrvatskog leksikografskog zavoda objavljenoj još u SRFJ, čitala sam da je Nemačka nezadovoljna podelom kolonija, ubrzo se naoružavala i 1914 odine nije bila sasvim spremna ali je atentat u Sarajevu poslužio kao zgodan povod.
Kad bi atentat bio uzrok, stvari bi se rešavale samo između Austrougarske i Srbije a u tom ratu je učestvovao veliki broj zemalja što jasno ukazuje da su uzroci bili drugi.

Uostalom, iz novije istorije znamo da je zvanično objavljeni povod za oružanu agresiju jedno a stvarni uzrok nešto drugo- Irak, bombardovanje Srbije, sada Libija, itd.

[Garfield]

Citat

Velika britanija i Franckuska

Ove dve zemlje veoma su slične, povezuje ih činjenica da su dve vodeće zapadno evropske dežave. Razdvaja ih samo uzak kanal, Lamanš. Vodeće dve kolonijalne sile, pre svega Velika Britanija. Britansko kolonijalno carstvo iznosilo je oko 30.000.000km² na vrhuncu moći. Britanske kolonije nalazile su se u Africi, Severnoj Americi. Indija, cela Australija i Novi Zeland bile su Britanske kolonije. Francuska takodje ima kolonije, severna Afrika, sem Egipta, južna Azija. U 19. Veku obe države doživljavaju veliki i brz ekonomski razvoj. Jeftina radna snaga i sirovine iz kolonija, kao i veliko dodatno tržište. Obe imaju parlamentarni državni sistem, ali ipak postoji razlika, Britanija je monarhija, a Francuska republika.

Da, Francuska je mnogo jaka i nisu mi nesto poznati istorijski konflikti (novijeg datuma) izmedju njih i Britanaca(Engleza) zato nisam ni siguran u kojoj meri se moze tvrditi da je rec o cisto britanskim interesima, mozda je bolje posmatrati stvar iz ugla kompromisa izmedju engleskih i francuskih interesa...

[Branko Lori]

Saveta Petkovic, on 27.03.11, 20:22, said:

Postovi koje je ovde dao Branko Lori su dobri, pregledni i jasni, rekla bih korisni čak i onima koji o ovoj materiji nešto znaju. Dodala bih samo sledeće:

U enciklopediji Hrvatskog leksikografskog zavoda objavljenoj još u SRFJ, čitala sam da je Nemačka nezadovoljna podelom kolonija, ubrzo se naoružavala i 1914 odine nije bila sasvim spremna ali je atentat u Sarajevu poslužio kao zgodan povod.
Kad bi atentat bio uzrok, stvari bi se rešavale samo između Austrougarske i Srbije a u tom ratu je učestvovao veliki broj zemalja što jasno ukazuje da su uzroci bili drugi.

Uostalom, iz novije istorije znamo da je zvanično objavljeni povod za oružanu agresiju jedno a stvarni uzrok nešto drugo- Irak, bombardovanje Srbije, sada Libija, itd.

Saveta Vaše analize kao i postovi su za svaki respekt.



Glavni zadaci Hitlera, da učvrsti svoju vlast, zatim da reši ekonomsku krizu, naoružavanje. Lada se učvrstio nastoji da ruši versajski ugovor. Svima trebaju saveznici, čak i nemačkoj, rano se uspostavio sa fašističkom italijom, čuvena takozvana osovina Berlin – Rim.

Na početku drugog svetskog rata pristupa im i Japan. Ovaj savez se zove „trojni pakt“. Jasni interesi, Nemačka da gospodari Evropom, Italija sredozemljem, a Japan pacifikom. Prvi cilj, rušenja versaskog mira bio je da povrati kontolu nad Sarskom i Rurskom oblasti, što je učinio 1935. Tu se nalazi teška industrija, potrebna za naoružanje, čelik, ugalj. Ovo je bio prvi spoljno politički uspeh Hitlera.

1936. Hitler izvršava remilitarizaciju Rajnske oblasti, poslao je vojsku na oblast, do granice. Na osnovu ovoga Francuska i Velika Britanija mogle s uda krenu u rat sa Nemačkom, ali nisu to uradili, iz kukavičluka, već su samo diplomatski protestovali. Ovo je podiglo Hitlerov ugled u nemačkoj, uzdigao se. Sledeće što radi, je pripajanje rodne Austrije u Nemačku.

1938. anšlus, dobrovoljno pripajanje Austrije. Hitler godinama planira ovo, da bi lakše ostvario, pomogao je stvaranje nešto nalik nacističkoj partiji u Austriji, oni propagiraju spajanje sa nemačkom. Kako je Hitler uspevao sve više, bilo je sve više pristalica njegove stranke. Većina Austrije i vrh Austrije bio je protiv pripajanja. Predsednik 12. Marta zakazuje referendum, po svim procenama većina je bila da Austrija ostane samostalna, zbog toga Hitler nije smeo da dozvoli održavanje referenduma, 11. Marta nemačka vojska prodire u Austriju, iz nekoliko pravaca sa severa. Deo koji je bio za pripajanje pozdravio je vojsku, pevao, dok ovi koji nisu bili za to, povukli su se po kućama, tako da nema protivljenja pripajanju. Još jedan ogroman uspeh Hitlera, postaje bog u Nemačkoj. Posle ovoga Hitler ubrzava, obrušava se na čekoslovačku, da oslobodi sudetske nemce, da ih pripoji matici. Ovde već Velika Britanija i Francuska pokazuju da to neće dozvoliti. Obe strane pokušavaju da nadju diplomatsko rešenje, kako bi se izbegao rat. Održava se dvodnevna Minhenska konferencija 1938. Okupila su se četvorica vodećih u evropi, na jednoj strani Musolini i Hitler, a sa druge premijeri Velike Britanije i Francuske. Dogovor je bio još veći poraz za zapadne sile, dozvolili su da Hitler bez otpora uzme sudetsku oblast, samim tim razoriće čehoslovačku. Zapadne sile su obećale da će čuvati Čehoslovačku, ali to nisu uradili. Zapadne sile su ovde dobile samo Hitlerovo pismeno obećanje da Nemačka ništa više neće tražiti u evropi. Vodje zapadnih sila su izmedju rata i sramote izabrali sramotu, ali će dobiti rat za manje od godinu dana. Hitler razara i uzima čehoslovačku i pravi marionetsku posebnu državu Slovačku. Ovo nije bila Hitlerova poslednja želja, hteo je da uzme i Poljsku. Kako bi izbegao „napad“ Velike Britanije i Francuske, pre napada na poljsku, par dana ranije sjajan spoljnopolitički korak, potpisao je pakt o nenapadanju sa SSSR-om.

23. avgust 1939. Ugovor o nenapadanju. Na ovom ugovoru bio je javni deo i tajna klauzula o podeli Poljske pod izgovorom da je Poljska napala Nemačku. Velika Britanija i Francuska ponovo se kolebaju, Velika Britanija se podelila čak na one koji su za rat i one za mir. Čerčil je pobedio i objavljuje rat Nemačkoj 3. Septembra 1939. Francuzi su čekali bukvalno odluku Velike Britanije. Kada je stigla vest da je VB objavila rat, i Francuska objavljjuje rat Nemačkoj. Ovime počinje drugi svetski rat!

[Серафим]

Демокртаија на Америчко - Европски начин у Авганистану!

Marinci odsecali glave!



Sreda - 30.03.2011
Sramota! Iz Avganistana su stigle nove, šokantne fotografije o zločinima američkih vojnika, koji ubijaju nedužne civile i skrnave njihova tela!
Ugledni magazin „Roling stoun“ objavio je šokantnu priču o „odredu smrti“. Optužnica za ratne zločine je podignuta protiv 12 marinaca, a jedan od njih, narednik Džeremi Morlok sa Aljaske, na ubrzanom suđenju je osuđen na 24 godine robije, nakon što je priznao krivicu! Džeremi je na suđenju priznao da je ubio tri nenaoružana civila i fotografisao se pored njihovih leševa.
„Plan je bio da ubijamo ljude“, rekao je Morlok i priznao da je koristio drogu u vreme kada je počinio zločine.
Morlok je rekao da su on i njegovi „saborci“ počeli da planiraju ubistva krajem 2009. godine, a da bi izgledalo kao samoodbrana, žrtvama su pod tela podmetali svoje oružje.

Pentagon se izvinio avganistanskoj javnosti i saopštio da su šokantne fotografije „u suprotnosti sa disciplinom, profesionalizmom i uvažavanjem koje su karakterisale operacije američke vojske tokom skoro decenije provedene u toj zemlji“.
U štabu NATO strahuju da bi narednih dana mogli da uslede žestoki protesti zbog fotografija, kao i novi napadi na trupe na terenu. Zločini su počinjeni u provinciji Kandahar u januaru, februaru i maju 2010. Od početka rata u Avganistanu, 7. oktobra 2000, poginulo je najmanje 34.000 civila i oko 38.000 talibana i pobunjenika.
U obraćanju naciji povodom intervencije u Libiji američki predsednik Barak Obama izjavio je da su SAD imale „obavezu da spreče represiju vlade nad režimom. Međutim, postavlja se pitanje ko će sprečiti represiju američkih vojnika nad nedužnim civilima u Avganistanu?!


Pakao iz Abu Graiba
Događaji iz Avganistana umnogome podsećaju na 2004, kada je otkriveno zversko mučenje zatvorenika osumnjičenih za terorističke napade u zatvoru Abu Graib u Bagdadu. Zarobljenici su prebijani, seksualno zlostavljani, silovani i nad njima je vršena sodomija. Šokantne slike iz Abu Graiba su obišle svet i izazvale zgražavanje. Ukupno 17 vojnika i oficira je otpušteno iz vojske i osuđeno na robiju (najduža kazna 10 godina zatvora). General Janis Karpinski, komandir svih zatvora, ražalovan je u čin pukovnika. On je na suđenju tvrdio da nije kriv i da su mu nadređeni naložili da koristi sve te metode ispitivanja.


Užasni detalji
- Jednom tinejdžeru (15) odsekli su prst i zadržali ga kao trofej. Kasnije su taj prst koristili kao čip u kartanju.
- Na jednom snimku marinac bajonetom ubada telo ubijenog civila.
- Odsečenu glavu jednog civila marinci su nabili na kolac i ostavili.
- Na snimcima marinci aplaudiraju i smeju se dok pucaju na civile.

извор: Аlo

[Били Питон]

Какав је то шљам не могу да верујем... И шта ће да буде са тим, , војницима"? Ништа вероватно, неће их ни казнити чак...

[Били Питон]

Да, то је баш прикладна казна... И њих 12 је као учествовало само... Набили су човекову главу на колац, говна једна покварена...

[Underdog]

[Branko Lori]

Paola, on 30.03.11, 12:42, said:

Pa u clanku lepo pise da je, po hitnom postupku, vec osudjen, na 24 godine zatvora.

A ko će za ovo da odgovara i pred kojim sudo??

Metodi mučenja u Gvantanamu
Zvaničnici CIA dozvolili su u zatvoru na Kubi za osumnjičene
za terorizam specijalne tehnike propitivanja:

- uskraćivanje sna
- držanje zatvorenika bez odeće na neodređeno vreme
- fotografisanje zatvorenika bez odeće
- potapanje zatvorenika u vodu dok se skoro ne udavi
- udaranje u zidove
- višednevno vezivanje lisicama za plafon
- zatvaranje u tesne kutije
- prisilno davanje narkotika i lekova

Skandalozni tretman u Abu Graibu
Više američkih oficira izvedeno je pred vojne sudove zbog
zlostavljanja zatvorenika u ovom iračkom zatvoru optuženi da su:

- seksualno ponižavali zatvorenike
- silovali i prisiljavali na sodomiju
- fotografisali iživljavanja nad zatvorenicima
- urinirali po zatvorenicima
- huškali pse na zatvorenike
- skakali im po nogama pošto bi ih prethodno ranili
- testirali na njima hemijsko i biološko oružje
- vezivali ih konopcima za polne organe i vukli

Šok tehnike iz Bagrama
U američkoj vazduhoplovnoj bazi u Avganistanu
osumnjičeni za veze sa Al Kaidom i talibanima trpeli su:

- izlaganje ekstremnim temperaturama
- obnaživanje zatvorenika pred ženama vojnicima
- fizičko maltretiranje
- izlaganje preteranoj buci
- držanje na nišanu
- uskraćivanje sna
- prisilno davanje medikamenata
- huškanje pasa na zatvorenike

... .. .

Od 1961. oko 8 milijona ljudi je ubijeno izravno u rukama američke vojske ili neizravno u režimima koje je SAD podupirao i financirao, većinom u zemljama trećeg svijeta, za mnogobrojne zločine nad civilima nitko nije odgovarao, a SAD svakih pet godina izmisli novi rat.
Izvor:Casualties in the Third World: Loss of life caused by American invasions or by US-backed and funded regimes since 1960.
http://english.pravd...mnists/96606-0/

[Branko Lori]

HEMIJSKI I BAKTERIOLOŠKI NAPADI:

Bahamas... ’40-50 (državna tajna)
Kanada... 1953 (solfuro di zinco-cadmio)
Kina i Korea... ’50 (bakteriološki napad + napalm)
Korea... ’60 (Agent Orange)
Vietnam... ’60-70 (Agent Orange + napalm)
Laos... ’70 (Sarin, Cbu-15 o Gb)
Panama... ’40-90 (Agent Orange, Iprite, VX, Sarin + još brdo toga)
Kuba... ’50-60 (kontaminacija virusima)

DIREKTNI EKSPERIMENTI NA LJUDIMA:

Grcka ’40-70
Iran ’50-79
NJemacka ’50
Vietnam ’60-70
Bolivia 1967
Uruguay ’60-70
Brasile ’60
Brasile ’60
El Salvador ’80
Honduras ’80
Panama ’90
Afganistan 2001
Iraq 2003-?

IZBORNE NAMJEŠTALJKE:

-Filippine ‘50
- Libanon ‘50
- Indonesia 1955
- Vietnam 1955
- Guyana 1953-64
- Japan 1958- anni ‘70
- Nepal 1959
- Laos 1960
- Brasile 1962
- Rep. Dominicana 1962
- Guatemala 1963
- Bolivia 1966
- Cile 1964
- Portugal 1975
- Australia 1974
- Jamajka 1976
- Panama 1984, 1989
- Nicaragua 1984, 1990
- Haiti 1987-88
- Bugarska 1990-92
- Albania 1991-92
- Russia 1996
-

Mongolia 1996
http://en.wikipedia.org/wiki/My_Lai

[Branko Lori]

"Avganistanski dnevnik", skraćena verzija više od 92.000 tajnih informacija i raporta američkih vojnih i obaveštajnih službi, baca šokantno svetlo na vođenje okupacionog rata u Avganistanu; otkriva kako su "koalicione snage" prevođene Amerikom, ubijale nekažnjeno na stotine civila u akcijama koje su, po naređenju vojnog, obaveštajnog i političkog vrha, sistemski sakrivane od medija i javnosti; kako talibani postaju "sve jača snaga" i kako komanda NATO očajnički upozorava politički vrh da je bespomoćna da neutrališe akcije samoubica i spreči dostavljanje pomoći talibanima preko kanala iz susednog "savezničkog" Pakistana i "neprijateljskog" Irana.
"Avganistanski dnevnik" dostavljen je, u operaciji koja je i sama bila svojevrsni triler, londonskom "Gardijanu", "Njujork tajmsu" i nemačkom " Špiglu" koji su ga, posle višemesečnih tajnih usaglašavanja objavili simultano 27. jula. Dosije je fascinantna priča, detalj po detalj, događaj po događaj, o slici skrivenih, najčešće kriminalnih, na momente varvarskih akcija i postupaka američkih i koalicionih snaga u toku skoro šest poslednjih godina rata na koji je Amerika već potrošila trista milijardi dolara, a izgubila više od hiljadu vojnika. Verni pratilac američke politike, Britanija, izgubila je do ovog trenutka 330 ljudi
"Avganistanski dnevnik" govori detaljno, na osnovu raporta i depeša samih američkih vojnih i obaveštajnih organa, o istinskim ratnim zločinima čiji su vinovnici posebno pripadnici specijalnih jedinica, "crnih eskadrona smrti"- iz sastava takozvane "Operativne jedinice 373". Ovi "crnci" dobili su, kako se dokumentuje u "Dnevniku" odrešene ruke da love talibanske vođe po sistemu: pronaći i ubiti na licu mesta (bez suđenja).<BR style="mso-special-character: line-break"><BR style="mso-special-character: line-break">



Silovanje 14-godišnje djevojke iz Iraqa

Mafkarat al-Islam je objavio uznemirujući izvještaj o slučaju martovskog silovanja i ubijanja koji je američka vojska bila natjerana da istraži. U izvještaju je naglašeno da je veliki broj iračkih žena silovano od strane američkih okupacionih snaga i da je taj broj u porastu.



Ali, postoji jedan slučaj silovanja koji je izašao u javnost ovih dana, koji prelazi sve granice svireposti i brutalnosti.

Jednog martovskog poslijepodneva, 2006, jedinica od 10 do 15 američkih vojnika je izvršila napad kuću Kasima Hamze Rašida al-Džanabija, rođenog 1970. godine, koji je radio kao čuvar državnog stovarišta krompira. Al-Džanabi je živio sa svojom ženom Fakrijom Taha Muhsin i njihovo četiri djece – ‘Abir (rođenom 1991), Hadil (1999), Muhammed (1998), i Ahmed (1996).

Amerikanci su uzeli Kasima, njegovu ženu i ćerku Hadil i ubacili u jednu sobu njihove kuće. Dječaci Ahmed i Muhammed su bili u školi u vrijeme kada se desio napad, oko 2h poslije podne. Amerikanci su upucali Kasima, njegovu ženu i ćerku u toj sobi. Ispalili su četiri metka Kasimu u glavu i pet metaka Fakriji (njegovoj ženi) u stomak I predio ispod stomaka. Hadil (njihova kćerka) je upucana u glavu i rame.

Poslije toga, Amerikanci su ubacili ‘Abir (njihovu drugu kćerku) u susjednu sobu, opkolivši je u jednom ćošku sobe. Tu su je svukli i njih desetorica Amerikanaca počeli silovati. Poslije toga su je udarali po glavi oštrim predmetom, besvjesnu, na osnovu forenzičkog medicinskog izvještaja, i gušili je jastukom sve dok nije umrla. Onda su njeno tijelo izložili plamenu vatre.

http://www.standard....nih-medija.html



http://www.revolucij...loini&Itemid=27

[Branko Lori]

Budući da se znaju uzročnici patnje među svim napaćenim i ugnjetavanim narodima, nije teško odabrati cilj. SAD su nakon Drugog svjetskog rata instalirale i podržavale mnoge terorističke i diktatorske režime, koji su proizvodili masovna ubistva i tlačenja nevinih ljudi. U posljednjih 50 godina većina je svjetskih diktatora i krvnika bila pod patronatom SAD; u hladnoratovskoj podjeli Svijeta tek su oni diktatori iz komunističkog bloka bili van dometa američke administracije. Od čileanskog diktatora Pinočea, preko indonežanskog krvnika Suhareta, afričkog kanibala Mobutu Sese Seko Kukua, vijetnamskog masovnog ubice Diema, i mnogih drugih u banana-republikama, Africi i Aziji - ispisivana je beščasna međunarodna uloga SAD-a. Proslavljenu američku demokratiju nije zanimalo kako i sa koliko nevinih žrtava vladaju njeni podanici; bilo je bitno da vladaju i da služe interesima Vašingtona. Onoliko koliko je u SAD bilo ljudskih i demokratskih prava, u pogledu mogućnosti da se javno izražava svoje mišljenje, o ma čemu i ma kome, što treba uvažavati kao valjan uzor, toliko je u režimima pod kontrolom SAD bilo staljinističkih obračuna sa elementarnim demokratskim pravima. Ta dva lica SAD čine konstantu novije američke političke historije.
...
Da li se Svijet suočava sa novim fašizmom, kakav je bio onaj koji je uzrokovao Drugi svjetski rat? Sudeći po unutarnjoj okupaciji SAD-a, koja se očituje u destrukciji američkih demokratskih vrijednosti, sudeći po konstrukciji i zloupotrebi tragedije od 11. septembra 2001, sudeći po otvorenim militarističkim proklamacijama administracije Buša Juniora, sudeći po strahu koji je zavladao intelektualnim duhom i medijskim prostorom Svijeta - da, pred nama je novi fašizam.

To nije nacifašizam, koji se zasniva na etnonacionalnom konceptu, ali nije ni daleko od njega; i ovaj, američki fašizam, neprijatelje pronalazi u različitim od sebe; to znači da, ipak, kao uzor imamo idealiziranog vojnika američkog rajha, američke osovine zla ; bitno je da taj vojnik nije musliman. Ili, ako jeste musliman, on je tek kvisling koji iz sluganske pozicije sudjeluje u (p)održavanju Novog američkog rata. Bitnu razliku u odnosu na Hitlerov fašizam i na Drugi svjetski rat predstavlja činjenica da na Zemlji ne postoji sila koja bi se mogla suprotstaviti američkoj invaziji na slobodu Svijeta. Ko zna u šta se uzdaju vlade mnogih zemalja čiji službenici razumiju opasnost u koju je dovedeno čovječanstvo. Možda se uzdaju u protok vremena, u predsjedničke izbore u SAD, u mogućnost da opreznim porukama pokušaju sputati podivljalog američkog diktatora?! U podjednako bezizlaznoj situaciji nalaze se i unutarnje i vanjske mogućnosti sputavanja američkog fašizma. Unutarnji sistem SAD okupiran je po uzoru na komunističke diktatorske režime, a svana ne postoji čak ni dostatna javna, intelektualna reakcija. U današnjim orvelovskim, kafkijanskim okolnostima, teško je očekivati američki povratak američkim demokratskim i antifašističkim vrijednostima.

[Branko Lori]

Lista zemalja koje su SAD bombardovale posle drugog svetskog rata:

China 1945-46
Korea 1950-53
China 1950-53
Guatemala 1954
Indonesia 1958
Cuba 1959-60
Guatemala 1960
Belgian Congo 1964
Guatemala 1964
Dominican Republic 1965-66

Peru 1965
Laos 1964-73
Vietnam 1961-73
Cambodia 1969-70
Guatemala 1967-69
Lebanon 1982-84
Grenada 1983-84
Libya 1986
El Salvador 1981-92
Nicaragua 1981-90
Libya 1986
Iran 1987-88
Libya 1989
Panama 1989-90
Iraq 1991-
Kuwait 1991
Somalia 1992-94
Bosnia 1995
Iran 1998
Sudan 1998
Afghanistan 1998
Yugoslavia 1999
Afghanistan 2001-
Libya 2011-

Šta je generiralo kolaps američkog društva? Nesputano siledžijstvo u svjetskim razmjerama stvaralo je od Amerike demokratskog i humanističkog debila. Za ratne zločine u Japanu, Njemačkoj, Kambodži ili Vijetnamu nikada nije odgovarao nijedan Amerikanac. Iako se to američko zlo ni po čemu ne razlikuje od hitlerovskog. Jedino Amerika odbija podržati osnivanje stalnog Međunarodnog suda za ratne zločine! Jedino Amerika odbija da sudjeluje na Međunarodnoj konferenciji o rasizmu! Pa zar tako skandalozne deklaracije siledžijstva priliče državi koja se ponaša kao svjetski djelilac pravde?!! Ako se pravda dijeli iz pozicije zaštite rasizma, cionizma i zločina, onda to nije pravda, već nametanje volje jačeg, silom i terorom. Kad Amerikanac ubija, to čini sami Bog, a kada ubijaju ubijeni da bi se zaštitili od z emaljskog boga, to čine zločinci i teroristi.



Dokle god Amerika ne shvati da nema razlike između ubistva jednog ili drugog čovjeka, dotle će njena svjetska ruka pravde biti na klimavim nogama. Šta uopće znači američki ratni poklič: Ili ste s nama, ili ste protiv nas! Nalikuje komunističkim parolama. Ako smo s vama, onda smo protiv opravdanih zahtjeva većine svjetskih zemalja koje su se na Konferenciji o rasizmu složile da je cionizam isto što i nacizam; za razliku od čitavog Svijeta, SAD smatra da izraelski zločini nad Palestincima nisu zločini. Kako da budemo s vama ako se američki zločini u Vijetnamu, Kambodži ili drugdje ne mogu procesuirati kao ratni zločini, samim tim što Amerikanac ne može biti zločinac?! A kako, opet, da budemo protiv vas kad između izraelskih zločina nad Palestincima i terorističkog napada na Njujork i Vašington - nema nikakve razlike?! S jedne strane su ubice, a s druge nevine žrtve! Jako je zamršeno suosjećati u bolu zemlje koja istovjetnu bol nanosi drugima. Problem nastaje kad se od ostatka preplašenog i ucijenjenog Svijeta traži da jedne ubice slavi kao heroje ili abolira kao bezgrešnike, a da druge ubice proganja kao teroriste



. Amerika nikako ne razumije da je 11. septembra kapitulirala politika dvostrukih aršina. Kroz staljinističku cenzuru slobodnog američkog novinarstva nije se uspjelo probiti pitanje svih pitanja: čime je ovo Amerika zaslužila? Nisu to valjda nekakvi Arapi iz ćeifa žrtvovali vlastiti život da Svijetu pošalju poruku. Ili možda jesu, jer je Amerika odgajana na robovlasničkoj kulturi - da je svaki život pseći, samo je američki ljudski.

... .

Paola, on 31.03.11, 22:55, said:

ha-ha-ha... jaci mi Alex izvor informacija!! Napisao covek spisak, ...

Paola nije bitan izvor!
OVO SU ISTORIJSKE ČINJENICE! Zašto neželite to da prihvatite???