И још мало истине и још мало да упознамо Тадића али сада да га видимо из угла тадашње Татјане Тадић а данас монахиње Ирине.
Prva dama sasvim sama
Piše:
Tatjana Tadić rođena Rodić
Dragi građani, retko pričam, zapravo uopšte ne pričam.
Kako išta da pričam kad svaki put, čim zinem, dobijem ćušku preko usta sa najvišeg mesta, od gospodina supruga-predsednika. Tako vam je to sa ženama birokratskih siledžija, partijskih bogova, imperatora i careva...
Za mene nema sigurne kuće. Kome ja da prijavim nasilje u porodici? Gde da se sakrijem? ON, međutim, licemerno otvara sigurne kuće za maltretirane žene, pa je jednom nespretno izjavio kako će "cela Srbija jednom biti sigurna kuća"! Ni sam nije znao šta je odvalio.
Koliko smo maltretirani spolja i iznutra, trebalo bi nam jedno pet-šest miliona kuća rasutih širom sveta da što dalje budemo od njega, da se svi posakrivamo negde.
Pretvorila sam se u ono što je nekad bio Zoran Lilić. Otvaram dečje parkove, vrtiće i biciklističke staze... Svi naši državnici vodili su svoje žene barem jednom na službeno putovanje, samo mene moj suprug-državnik nije vodio nigde. Istina, više ni njega nigde ne primaju. Ne zna da se ponaša. Onako zagledan u sebe i svoj lik, ne vidi nikoga, ne sluša nikoga, pa ga je to i sustiglo. Kako i ne bi kad se prema svima ponaša kao razredni starešina u Petoj beogradskoj gimnaziji. Sve mi se čini da on odatle nikad nije ni izašao. Uvodi u kabinete te svoje bivše đake, još nespremne za život, a kamo li politiku, unapređuje ih u savetnike i diplomate. I sad Tanja treba da stoji pored NJEGA i da aplauzom pozdravlja golobradu decu...
Ni NJEGA više niko ne gleda i ne sluša. Nema šta ni da se vidi, ni da se čuje. Zato sam se povukla u miran život, bavim se zelenim površinama i decom predškolskog uzrasta (tu imam veliko iskustvo, jer biti pored ovoga supruga-predsednika znači isto što i težak rad u nekoj dečjoj ustanovi).
Nisam bila pored NJEGA u predsedničkoj kampanji 2004. godine, pa sam na silu, sledeći put bila izvedena pred sud javnosti, da me vide kao "princezu tužnog lika". Kad ste vi mene videli da sam se ja nasmejala? Ma, nisam mogla ni na glasanje da izađem, da mi narod ne vidi "tekovine bračnog života" na licu.
Život mi je jezivo dosadan. Družim se sa nekom krojačicom iz Knina, Draganom Ognjenović. Ta nikad ništa osim crnine nije nosila. Prava žena u crnom. I ne menjam društvo. Kad je parastos neka je parastos.
Zapostavila sam karijeru inženjera građevine i svoju firmu, zapostavila sam život u svakom smislu. Evo me kao Prokleta Jerina, živa zazidana u demokratskoj kuli od slonovače. Da li se ja razlikujem od žene nekog orijenatlnog despota? Ako neko uoči razliku neka mi javi, biće to jedan radostan dan za mene.
NJEGA sam ja upoznala na jednoj svadbi. Tu mi je došao glave. Odmah posle te svadbe. Tako je to u životu žene-pratilje.
Brzo pogrešiš, a polako se kaješ. Ali, da ne ispadne ovo tužna priča o usamljenoj ženi, snašla sam se ja, imam svoj paralelni život i svet, tako da me NJEGOVI izleti sa drugim ženama i muškarcima uopšte više ne zanimaju. Da ja lepo nekako preguram ovaj mandat sa njim (nadam se da će biti kraći nego što je planirao), pa da se posle lepo kao ljudi raziđemo. Valjda će ova pravna država razumeti moje razloge. Kad je mogao da se "tiho udalji" od one bivše, moći će uz malo manje buke i od mene. Ja ne volim buku, a
on voli samo sebe (svog jedinog sebe), pa će to sve biti kako treba.
A zašto to sad ne učinim? Pa zato da ne odem bez ičega. Da ne bude kako sam ga ostavila u "odsudnom trenutku po državu i po demokratiju, baš u trenutku kad se ON bori da se približimo Evropskoj uniji, i da se Kosovo približi Srbiji".
Da ne bi bilo kako je ona njegova sumorna Tanja bez srca i duše i slične stvari. Sve bi to meni spakovali njegovi stranački mislioci. Trubila bi štampa kako ga je Tanja ostavila "bez imalo razmišljanja o posledicama po stabilizaciju i pridruživanje zemljama EU". E, zato sad neću. I neću zato što će mi cena biti veća na kraju mandata nego sad. Neću sad da ga ostavim da ne bi bio još luđi nego što jeste, jer bi to imalo štetne posledice za mnogo širu zajednicu nego što je naša propala kućna zadruga.
Neću i zato što ću jednom da napišem knjigu o svemu što se iza vrata dešavalo, da lepo zaradim od nje, a
i narod da jednom progleda, da dobro razmisli sledeći put kad glasa za nekoga, da se lepo ljudi raspitaju kakav je taj koji hoće da im predsednikuje, kakve su mu navike, sklonosti, da li mu je šamar brži od pameti, voli li "sve što vole mladi" ili je ozbiljan čovek na koga može da se računa. Znam i kako ću da počnem knjigu: "Dva su cveta u bostanu rasla", pa ću posle detaljno da objasnim ko je tu obrao bostan.
Ima dana kad naričem kao da sam poreklom iz nekog deseterca. Situacija je antička, epska, ne da se dovoljno dobro opevati. Možda bi bolje bilo da se družim sa nekom pesnikinjom nego sa ovom krojačicom, pa bi moja priča o zarobljenoj prvoj dami mogla da dobije svoj umetnički oblik. Recimo, "Tajna Tanjine tuge" ili nešto slično.
Molim vas, da razjasnimo stvari do kraja: pa zar nije Danica Drašković čiji je muž bio ministar spoljnih poslova putovala gde god i njen grešni Vuk? Zar nije čak i onaj mali nadobudni ministar nečega, neki Milosavljević, vodio onu svoju neuku ženicu, bivšu neuku novinarčicu, na službeni put kod careva i kraljeva, zar nije Velja Ilić svaku svoju ljubavnicu negde odveo, zar nije svako ko je nešto odveo svoju ženu negde, samo ON ne zna gde mu je žena, ali odlično zna gde su mu Vuk Jeremić, i razni drugi mali i nedorasli đaci...
Njemu su ta deca tačka oslonca. Da nije njih niko ga više ne bi shvatao za ozbiljno. Eto zašto me nema. Šta ću ja tu. I da hoću ON mi ne da. Pa kad je tako, onda bolje da se ja bavim ozelenjavanjem parkova, a da
on svoje zelene momke i zelene devojke
grli i pipka, a može i rosnu travu da pase, što će na kraju i da se desi. Velike su ove livade oko Beograda, ima tu posla za dobrog konja zelenka. U NJEGOVOJ postojbini kažu:
Zlo goveče dovijeka june. Ako je tačna ova mudra narodna misao, onda bi dobro bilo da batalimo pokušaj popravke. Ako nema nade i ako je kasno, onda bi najbolje bilo da taj NJEGOV slučaj smestimo u smešnu stranu istorije. Mada meni uopšte nije smešno, a vidim ni narodu nije, predlažem da ga nakon političke propasti unapredimo u trenera nekog rekreativnog kluba na Savskom jezeru. Neka trči, vesla, radi sklekove, rve se sa partnerima, pliva. U zdravom delu zdrav duh! A meni je duša u nosu, jedva čekam kraj.
монахиња Ирина је прва са леве стране
извор:
ТАБЛОИД
Vladica, on 14.10.10, 08:46, said:
