[mirmar]

Porodica je vrlo znacajna u mom zivotu, ali ponekad nije "oaza."

Medjutim, ukoliko smo skloni da gledamo onu lepsu stranu zivota, sve se moze prevazici.

Kada se pokrene neki problem, moj kolega je sklon da kaze: "Necu da brinem unapred! Kad dodje vreme, vec ce se resiti."

Postoje stvari koje se moraju i isplanirati i opet zavisi kakva su nam razmisljanja u odnosu na taj plan. Da li smo naucili da prihvatimo neostvarnje nasih planova, ili cemo reagovati u stilu: sta sam ja Bogu zgresio.

Nedavno mi je neko ispricao da su jednoj zeni ukrali tasnu gde je, pored ostalog, imala i avionsku kartu za jedan vazan put. Da li je ona spremna da pomisli kako na taj put nije ni trebalo da ide, ili ce "cupati kosu" i proklinjati sudbinu sto se poigrala sa njom. Uvek postoji ona konstatacija: ko zna zasto je to dobro?!

Sve ovo utice na nas odnos prema porodici i odnos clanova porodice prema nama. Jer koliko god smo porodica i zajedno smo, mi smo svi jedinke za sebe i svako sa svog stanovista treba da se potrudi da porodica opstane i funkcionise skladno.

Dunje i kolaci ipak mirisu...

[Bjanka]

Citat

Da li je porodica oaza samopuzdanja i podrške?

Za kvalitetno odrastanje, sazrevanje, starenje... porodica bi trebalo da bude, u mom slučaju i jeste, oaza u svim segmentima života. Nije važno da li imamo porodicu
u kojoj ste dete, sestra supruga, majka... Da li je ona umanjena, važno je da funkcioniše u svim nesporazumima, nemaštinama, lepotama, ljubavi, razumevanju... Porodica, koliko god umanjena ili proširena jeste najbitniji faktor samopouzdanja, pokretač ili kočnica.

[mirmar]

Kocnice, samopouzdanje i sva ostala osecanja stvaramo mi sami u svom umu. Ako smo mi srecni, raspolozeni i spremni da razgovorom prevazidjemo sve nesporazume, takva ce biti i porodica. Odnosno, ako su oni spremni i raspolozeni za razgovor, ja cu to prihvatiti.

Slazem se da je za pravilno i srecno odrastanje bitna porodica. Ali onda kada prestanemo da budemo deca i kada dodjemo u priliku da sami odlucujemo, moramo krenuti svojim putem. Porodica jeste neko ko nam je na prvom mestu i uvek prisutna radost ili briga.

Da bi i mi bili podrska svojoj porodici, ne smemo se uvek oslanjati na njih, vec podmetnuti i svoje rame. Dakle, obostrano.

Ne mislim da je na ovu temu (pitanje) potrebno odgovoriti samo sa par kratkih recenica, mada je moglo da prodje sa: da, porodica mi je podrska!

[Bjanka]

Citat

Da bi i mi bili podrska svojoj porodici, ne smemo se uvek oslanjati na njih, vec podmetnuti i svoje rame. Dakle, obostrano.

Kada kažemo da je porodica oaza samopuzdanja i podrške, naravno da to ne podrazumeva samo oslonac već i motiv da od sebe dajemo maksimum, a da to ne osetimo kao obavezu i teret. Svi smo pokrenuti nekim mehanizmom, ako jedinka stvara, živi misli samo za sebe, to se zove egocentrik, a takav ni sebi nije dobar.
Pojasnila sam ulogu porodice u ranijem postu, pa je vrlo jasno da pod istom ne podrazumevam stretip, jer ima raznih porodica.

[Bjanka]

Mara, on 16:38, 15. December 2009, said:

E, neka si vala Ni krpmporuša nije loša kada se napravi sa voljom i kada usreći porodicu i okupi ih oko stola.

To je to, Maro!!!

[mirmar]

Mislim da ipak nije isto da li smo bezbrizne cerke svojih roditelja, ili odgovorne majke i supruge. U prvom slucaju smo opustenije, bezbriznije, uvek neko misli umesto nas, brine o nama. Ali u drugom slucaju je drugacije. Mi sada preuzimamo odgovornost kako cemo svojim ponasanjem i postupcima pomoci sebi i porodici.

U oba slucaja je bitna podrska porodice.

A kolacici mirisu, mirisu...

[prof. Cobra]

Mara, on 12:19, 15. December 2009, said:

Šetnje po čistom belom snegu, hladnoća štipa lice, ruke promrzle, ulazimo u kuću, dočekuje nas divan miris vanile, kompota od dunja, toplina svoga doma.
Da li je porodica oaza samopuzdanja i podrške?

Zamislite mene radosnog sto prvi sneg obilno pada jer imam usadjen onaj isti osecaj koji je gore opisan.

Prvog komsiju sretoh, kaze mrzovoljno: "Pada! Dokle ce da pada?"
Ja mu, zainat, kazem:"Neka pada koliko dugo hoce, nek napada, ima ko da mu se raduje"
Sledeca komsinica, taze ondulirana, ceka lift i kaze mi bez povoda: "Mrzim zimu, kako mrzim zimu" i stresa se.
Ja joj, zainat, kazem:"Eh, da nam je poslednja-da l' bi je se odrekli?"

Zato, kao i uvek prekasno, znam da je zasluga mojih roditelja sto su umeli da mi utkaju samopouzdanje i osecaj
bezrezervne podrske koju ja nehotice uskracujem svojoj deci -jer su vremena takva.

Ostalo je da lebdi pitanje:Da li je moderna porodica u stanju da bude oaza samopouzdanja i podrske? Ne nama-nasoj deci?

[Decky]

prof. Cobra, on 2:15, 16. December 2009, said:

Zamislite mene radosnog sto prvi sneg obilno pada jer imam usadjen onaj isti osecaj koji je gore opisan.

Prvog komsiju sretoh, kaze mrzovoljno: "Pada! Dokle ce da pada?"
Ja mu, zainat, kazem:"Neka pada koliko dugo hoce, nek napada, ima ko da mu se raduje"
Sledeca komsinica, taze ondulirana, ceka lift i kaze mi bez povoda: "Mrzim zimu, kako mrzim zimu" i stresa se.
Ja joj, zainat, kazem:"Eh, da nam je poslednja-da l' bi je se odrekli?"

Zato, kao i uvek prekasno, znam da je zasluga mojih roditelja sto su umeli da mi utkaju samopouzdanje i osecaj
bezrezervne podrske koju ja nehotice uskracujem svojoj deci -jer su vremena takva.

Ostalo je da lebdi pitanje:Da li je moderna porodica u stanju da bude oaza samopouzdanja i podrske? Ne nama-nasoj deci?

Moze, moze... ali nemogu svi!
Ko tebe sada juri u ovo doba?