Veselin Dželetović - pesme - Forum

ГЕОРГИЈУ ПЕТРОВИЋУ

[/size]Кад је правда са света прогнана
а живот се претвори у можда
кад притисну Србе са свих страна
изроди се домаћин у Вожда.

Ужежена луча се разрачи
насред тмине и тешкога јада
тужном збегу жена и нејачи
давно свиклом да пати и страда.

Изронише из шума и гора
све смркнути јунак до јунака
хиљадили оно што се мора
црпли веру из крви предака.

И кренули без грдње и вике
да огреју душу поред хана
гле, заискри сред битке велике
цела земља огњем обасјана.

Зајармљени од Косова давна
прометејски живот прекинуше
а времена и тешка и славна
пред очима њиховим минуше.

У одјеку тешког незнанога бола
у говору ветра, рогоза и смиља
у свакоме сутра видимо сокола
оца наше земље, Црног Георгија.

НОЋ КАДА СУ ПЛАКАЛЕ ИКОНЕ

Насрћу на памћење
кидишу на веру
тргају успомене
погане завичај
ми ћутимо.

А на иконостасу
иконе Свете
Богородице
предобре Марије
суза
сред Липљана
у цркви
светих мученика
Флора и Лавра
на дан 10. априла
лета Господњег
2004.

Иконостас сузу слути
искушава веру јачу
српски народ када ћути
тад иконе плачу.

НОЋ КАДА СУ ПЛАКАЛИ БОЖУРИ

Клечи камен на камену
моли сутра за јуче
ал’ нигде руке на рамену
белокапи док шенлуче

Клече снови пред јавом
на биволици дијадема
гмижу божури травом
а мене доле нема

У свемоћи моје немоћи
праштати могу ли сада
освета може ли помоћи
док племе моје страда

Клечи камен на камену
братска га суза скамени
а нежна рука на рамену
додирну стену у мени

РАЗГОРЕЋЕМО ВАТРУ

На небо би се вазнеле
да није корена
сузу би даривале
да нисте од камена
косе би расплеле густе
да сте празне и пусте

Ех, ви цркве и црквишта
ех, косметска сведочишта
саборишта и склоништа

и тапије за векове
и оружје за синове

Вера нам ојача из тог корена
суза нам потече из тог камена
а косе расплетосмо густе

Ех, ви цркве и црквишта
жар последњи сред огњишта

ЕХ, КОСОВО

Ех, Косово судбоносно
крстоносно
и поносно.

Ех, Косово недолазно
непролазно
и заразно.

Ех, Косово завичајно
обичајно
и очајно.

Ех, Косово
на Косову
на Метоху
измеђ’ њива и божура
петровача и кожура
у погледу мајке,
стрине
насред поља
и утрине
и у срцу
и у вени
и у мени
свуд те има
али залуд
кад те нема
око мене.

ИЗБЕГЛИЧКИ САН

Увече кад легнем
све је као некад
разбије се магла
над самотним сутра

И мирис ливада
ветровима благим
доплута до мене
у предивна јутра

А равница пукла
до дубова старих
што Ситницу грле
у немирном хуку

И девојке неке
већ давно без лица
љубе истим жаром
пружајући руку

Да у снове врате
све ишчезле људе
и тренутке драге
доле проведене

Исконску старину
што боји божуре
деспотске лепоте
и витешке сене

Грачаничка звона
грмећи мирноћом
милују ме нежно
док целивам свећу

Увече кад легнем
једино се плашим
опијен лепотом
пробудит се нећу.

СВУД ПРИТИСЛА НЕКАКВА ОГРАМА

Не жалим вас браћо моја драга
што се згоди - створили смо сами
свак' ће од нас оставити трага
ил' на сунцу ил' у вечној тами

Нећу слушат опомене ваше
већ ћу кренут' кроз ту тмину грдну
нек' се склоне они што се плаше
што не смеју ни прстом да мрдну

Песник данас заћутати не сме
нит' се мудро иза другог крити
буду ли нам сад замукле песме
ни Србије можда неће бити

Медији су убили истину
мистер Долар згазио етику
хероје нам легли у прашину
кукавице држе нам придику

Свуд притисла некаква ограма
немаш кога с ким би прозборио
нестало је образа и срама
свак' се о свом јаду забавио

"Експерти" нам уче професоре
фукара нам арчи ђедовину
и сви трче да им се додворе,
место да их... све у материну

Земан дош'о ваља запевати
за одбрану ово мало части
нема сврхе даље оклевати,
од овога ниже не можемо пасти.

ОВА ЈЕ ПЕСМА ПОСВЕЋЕНА ТЕБИ

Заискриш понекад мислима мојим
затрепериш нежно таман да заболи
запитам се онда да ли ја постојим
да би имо’о неко вечно да те воли.

И дођеш тако тек да не даш мира
у снове моје самотне и дуге
обично ноћу кад музика свира
ил’ кад су очи тако пуне туге

Прошеташ сама ходницима ума
кроз које нико није смео проћи
стазама мисли скренеш ли са друма
где год закорачиш мени ћеш доћи

Зато те молим не долази више
нити у снове нит’ у мисли моје
к’о оне летње ненадане кише
к’о љубави што већ не постоје

А сузе тешке просуте без броја
које ни време не може да брише
оне су, драга, ова песма моја
посвећена теби и никоме више

Veselin Dželetović - pesme

Pesme Veselina Dželetovića.

#1 Todor

#2 Todor

Delete Post