Tadž Mahal
Radovi na hramu su počeli godinu dana posle smrti Mumtaz Mahal i trajali cele dvadeset dve godine. Zemljište za gradnju Tadža dobijeno je od Maharadže Džai Singa, koji je zauzvrat preuzeo veliku palatu u centru Agre. Oblast je najpre prekopana a zatim nasuta do visine od 50 metara iznad nivoa reke. Umesto do tada a i kasnije korišćenog bambusa, nasipi potrebni za gradnju su napravljeni od opeka. Bile su toliko veliki, da se verovalo da će biti potrebne cele tri godine da se uklone. No, kako je Šah po okončanju gradnje naredio da svako može da uzme koliko god opeka hoće, sve su nestale tokom samo jedne noći!
Rampa po kojoj su dovoženi blokovi mermera i materijal za gradnju bila je dugačka 15 kilometara. Po njoj je dvadeset do trideset volova vuklo posebno izrađene vagone za prevoz preteških blokova i materijala. Bio je izgradjen i poseban sistem kojim su ti blokovi onda podizani na željenu visinu. Voda se iz reke dovodila do velike cisterne spletom cevi koji je delovao uz korišćenje domaćih životinja i sistema kanti.
Za gradnju je korišćen beli mermer koji je kao poklon poslao Maharadža iz Džaipura. Mermer je dovožen iz Radžastana, jaspis iz Pendžaba, žad i kristal iz Kine, tirkiz sa Tibeta, lapis iz Avganistana, safir iz Šri Lanke a karneol iz Arabije - sve to uz pomoć ergele od oko hiljadu slonova. Ugrađeno je 28 vrsta različitog dragog i poludragog kamenja, koji su donešeni iz raznih zemalja.
U gradnji je učestvovalo preko dvadeset hiljada radnika, zanatlija i umetnika iz Persije, Otomanskog carstva, pa čak i Evrope. Radnici su bili iz Severne Indije, skulptori iz Bukare, krasnopisci iz Sirije i Persije, majstori na unutrašnjim radovima iz Južne Indije, rezači kamena iz Balučistana. Posebna radna jedinica od 37 ljudi rezala je cvetove od mermera. Vodeće arhitekte i rukovodioci gradilišta nađeni su u Otomanskoj imperiji, Persiji, Lahoreu, Delhiju, Iranu. Glavni krasnopisac bio je Amanat Kan Širazi, čije ime je jedino urezano na vratima hrama. Sam Šah je redovno obilazio gradilište i nadgledao radove.
Središnja zgrada završena je 1648. godine, dok je gradnja ostalih elemenati kompleksa trajala još narednih pet godina.
Mumtaz Mahal je najpre bila sahranjena u bašti Zainabad, u mestu gde je umrla - Buranpuru. Njeno telo preneseno je u Agru uz velike počasti i deljenje hrane pića i novca, i ponovo sahranjeno u privremenoj zasvodjenoj građevini na terenu na kome se gradio Tadž 8. januara 1632. godine. Na mestu gde je privremeno počivala, i danas stoji beleg. Po treći put je sahranjena na mestu gde i sada leži, po okončanju izgradnje mauzoleja 26. maja 1633. godine. Okrenuta je u pravcu sever-jug, sa licem usmerenim na zapad, ka Meki.
Postoji legenda da je Šah Džahan nameravao da izgradi istovetan mauzolej "u negativu" (crni), sa druge strane Jamune. Dva hrama spajao bi most. Sa druge strane reke nadjeni su mermerni stubovi crne boje tokom iskopavanja 1990. godine. No, ispostavilo se da se radi o belom mermeru koji je vremenom pocrneo, kao i da je priču proširio jedan evropljanin, pisac lakih romana.
Priča se i da je Šah odsekao ruke svim glavnim majstorima na izgradnji hrama, kako ne bi mogli da izgrade sličnu ili lepšu gradjevinu. Bliža istini je verzija da je to odjek sličnih priča koje prate velike gradjevine, te da je Šah samo imao ugovor sa svima njima da neće ponoviti takvo delo.
Poetska legenda, koja prati reči Rabindranta Tagorea da je "Tadž Mahal suza na obrazu vremena", kaže da se svake godine tokom kišne sezone na mauzolej padne samo jedna jedina kap kiše.
***
Tadž Mahal se smatra najrafiniranijim primerkom Mogulske arhitekture, stila koji u sebi nosi elemente Islamske, Indijske i Persijske kulture i tradicije. U njemu se mogu naći elementi znamenitih Timuridskih i Mogulskih građevina -
Gur-e Amira (grob Timura, začetnika dinastije Mogula, sahranjenog u Samarkandu),
Humajunovog groba,
Itmad-Ud-Daulahovog groba, često nazivanog bebi-Tadžom i
Džama Masdžid - najveće džamije u Delhiju. Tadž je prvi Mogulski hram izgradjen od belog mermera ukrašenog poludragim kamenjem, čime se Mogulska arhitektura podigla na viši nivo.
Kompleks gradjevina u okviru Tadž Mahala sastoji se od pet glavnih elemenata:
Darvaza (glavna kapija),
Baiče (vrt),
Mesdžid (džamija),
Nakarhana (kuća odmora) i
Rauza (glavni mauzolej). Kompleks je sa tri strane ograđen visokim zidovima gradjenim od crvene opeke, dok je strana ka Jamuni ostavljena posetiocima za uživanje u pejzažu.
Grob Mumtaz Mahal nalazi se unutar centralne građevine, u jednostavnoj i ne previše ukrašenoj memljivoj kripti ispod poda rauze. Na njemu je upisano dvadeset devet imena Alahovih. Pored njega je grob Šaha Džahana, istog oblika samo malo veći. To je jedini predmet u Tadžu koji odskače od savršene simetrije. U grob Šah Džahana usadjena je kutija za pera, što je obeležje muškog vladara. Natpis na njemu govori: "Otišao je sa ovog sveta u odaje večnosti u dvadesetšestoj noći meseca Radžaba 1076. godine, po Hidžri". Kopije ovih grobova mogu se videti gore - to je ono što ćete videti kad udjete u mauzolej. Čipkasta ograda oko grobova izradjena je po narudžbini Šahovog sina Aurungzeba od skoro providnog mermera i neprevazidjena je u svojoj lepoti.
Rauza je oblika nepravilnog osmougla, dužine nekih 55 metara na dužim stranama. Središnja kupola je visoka 35 metra. Bila je prekrivena zlatom, ali je ono zamenjeno pozlaćeno bronzom početkom 19-tog veka. Iznutra je oslikana motivom sunca. Na četiri strane nalaze se manje kupole, istog oblika kao i ona središnja.
Četrdeset metara visoki minareti uokviruju rauzu sa sve četiri strane. Gradjeni su kao putpuno funkcionalni - da omoguće mujezinima da sa njih pozivaju na molitvu. Postavljeni su malo dalje od rauze, da se ne bi slučajno obrušili na nju, što se često dešavalo visokim građevinama tog vremena.
Islam propoveda zabranu predstave čoveka u umetnosti, te se na Tadžu mogu videti samo kaligrafski zapisi, apstraktne arabeske i motivi cveća i biljaka. Posvuda su citati iz Kurana. Iznad ulaza je natpis
"Dušo, odmaraj u umetnosti. Vrati se Gospodu u miru i neka On bude u miru s tobom". Zanimljivo je da što su natpisi višlje postavljeni, to su pisani sve većom veličinom slova, tako da se dobija utisak da su svi iste veličine, gde god se nalazili.
Posebna pažnja posvećena je akustici. Od trenutka kada se napravi zvuk do njegovog potpunog nestanka treba celih 28 sekundi. Tako se reči onog ko izgovara molitvu iz Kurana za dušu Mumtaz Mahal mnogostruko ponavljaju i traju duže.
Rauza je građena tako da se u nju može ući sa sve četiri strane, ali je sada za ulaz otvoren samo južni ulaz, koji gleda na baštu. Untrašnjost je takodje biser lepote i umetnosti. Zanatski rad tog doba bio je toliko prefinjen da čak i dekorativni elementi od 3 santimetra sadrže više od po 50 ukrasnih dragulja. Slova stihova iz Kurana na lukovima izgledaju jednake veličine, bez obzira na visinu na kojoj se nalaze. Tehnika korišćena za unutrašnju dekoraciju poznata je kao
pietra dura. Svodi se na urezivanje tvrdih kamenova u one mekše zbog dekorativnog utiska.
Tadž Mahal izgleda drugačije u zavisnosti od doba dana i godišnjeg doba. Boja neba ogleda se u belom mermeru, dok mu sunčevi zraci dodaju element večnosti. Posebno je upečatljiv u dane punog meseca. Ponekada se, u maglovito jutro, ako se gleda sa tvrdjave u Agri, čini kao da je dvorac koji lebdi na ćilimu od oblaka.
Pravougaona osnova Tadž Mahala je simbol različitih strana sa kojih možemo da vidimo lepu ženu. Glavni ulaz je poput vela na ženskom licu, koji treba veoma nežno i lagano dići prve bračne noći. Na mesečini, Tadž blista kada poludrago kamenje usadjeno u beli mermer glavnog mauzoleja uhvati mesečev sjaj. Tadž je ujutro ružičast, mlečnobeo uveče, a zlatan kada sija mesec. Te promene, tako se kaže, oslikavaju različita ženska raspoloženja.
Citat iz knjige "Pitanja i odgovori", Vikasa Svarupa
.
