Studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu, svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Prevodio je s francuskog, engleskog i italijanskog jezika.
Dela:
• "Soneti Orfeju" (1923),
• "Nove pesme",
• "Knjiga slika" (1902).
Dodirne dusu skoro svaka stvar
Dodirne dusu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan sto prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k'o dar.
Ko meri nas doprinos? Da li ko
od proslih, starih leta nas raspreda?
sta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?
Da se na nama ravnodusnost greke?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vac k nama veje.
Kroz sva se bića pruza prostor jedan:
sustinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rasćenja zedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.
Brinem, a dom ja na dnu moga srca.
Čuvam se, a u meni straza bdi.
Ka mojoj novoj ljubavi se svi
svet lepi, da tu počiva i grca.
Samoca
Samoća je poput kise.
U večeri iz mora se dize,
iz ravnica pustih i dalekih stize,
ide u nebo gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.
Pada pre nego svetlost je izasla,
kad ulice se okreću spram zore,
i kad se tela sto nisu nista nasla,
razočarano dele puna more,
i kad ljudi sto od mrznje gore
u postelji jednoj moraju spavati.
Tada dolaze talasi samoće...
