Georg Trakl je rodjen 3. februara 1887. godine u Salzburgu. Nemacki ekspresionisticki pesnik. Za zivota objavio samo jednu zbirku: Pesme (1913), posthumno se pojavila druga knjiga Sebastijan u snu (1915).
28. jula 1914., Austro - Ugarska objavljuje rat Srbiji. Krajem avgusta kao sanitetski porucnik odlazi na Ruski front, u Galiciju.
"Posto se sa svojom sanitetskom kolonom nasao u Galiciji, usao je u njen sastav u bitci kod Grodeka. U nekoliko nedelja, koje su protekle izmedju dozivljaja te bitke i njegove smrti, Trakl dozivljava pravi pakao. Odmah nakon bitke, prisilili su ga, da potpuno sam cuva dvadeset teskih ranjenika, koji su se nasli u nekom napustenom ambaru. Krici bola, strasne smrti, koje je tu sve gledao, doveli su ga na ivicu njegovog ionako nagrizenog dusevnog stanja. Neki nesretnik je u njegovom prisustvu, ranjen u trbuh, ispalio sebi metak u glavu, a Trakl je morao da gleda kako se mozak samoubice prosipa po zidovima ambara. Ispred ambara klate se lesevi obesenih dezertera. Sve se to dogadja pod svetlom lojanice, a on nijednom ranjeniku nije mogao pomoci. Navece, pesnik je u totalnom i iznenadnom dusevnom rastrojstvu, i svojim pistoljem pokusao da izvrsi samoubistvo. Razoruzavaju ga silom. Nakon ovog excesa, umiruje se i nastavlja sluzbu. Medjutim, odjednom ga pozovu u vojnu bolnicu u Krakov. On je to veselo primio, mislivsi da ce raditi u apoteci, ali na njegovo opste zaprepascenje primecuje, da su ga u Krakov poslali na posmatranje njegovog dusevnog stanja.
Tu je doziveo nervni slom, i ubio se, u noci izmedju 3. i 4. novembra 1914, uzevsi preveliku dozu kokaina".
Noc
Tebe opevam, divlja razrovanosti,
u nocnoj buri
nagromadana planino;
vi sive kule iz kojih kuljaju
paklene cuvide,
ognjeno zverje,
hrapava paprat, smrce,
kristalno cvece.
Beskrajna muka
sto si se domogao Boga,
blagi duse
koji uzdises sred slapa vode,
medju uskolebanim borjem.
Zlatno plaminjaju uokrug
vatre naroda.
Niz crnkaste litice
stropostava se opijen smrcu
razaren vihor,
plavi talas
glecera,
i silno tutnji
zvono u dolini:
ognjevi, kletve
i tamne
igre sladostrasca,
jurisa na nebo
okamenjena glava.
Jednom prerano umrlom
O, crni andjeo sto tiho izdje iz debla
dok smo se blago igrali uvece,
na rubu plavkastog kladenca.
Miran nam korak bese, okrugle oci
u smedjoj svezini jeseni,
o, zvezda purpurna slast.
A on je kamenitim stubistem Monaskog brega,
s plavim osmehom na licu, cudno ucauren,
silazio u svoje tise detinjstvo i umro;
i u basti je ostalo prijateljevo srebrno lice
sluteci u liscu ili u starom kamenju.
Dusa je pevala smrt, zeleno rastakanje mesa,
i culo se hujanje sume,
strasna zalopojka divljaci.
Neprestano su s tornjeva sumracnih odjekivala
plava zvona veceri.
Dodje cas kad onaj vide senke pod purpurnim suncem,
senke trulezi u ogolelom granju;
vece kad je kraj sutonskog zida pevao kos
i duh prerano umrlog tiho se javio u sobi.
O, krv sto tece iz njegovog grla razbrujalog,
plavi cvet; o, suza ognjena
otplakana u noc.
Zlatni oblak i vreme. U samotnom sobicku
pocesce pozivas mrtvaca u goste,
u prisnom razgovoru hodas pod brestovima
niz zelenu reku.
(prevod Branimir Zivojinovic)
