[Blue Butterfly]

Nobelova nagrada je internacionalna nagrada koja se daje godišnje od 1901. godine iz oblasti fizike, hemije, medicine, književnosti i nagrada za mir.

Spisak dobitnika Nobelove nagrade za književnost:

1901. Sili Pridom (Francuska)
1902. Teodor Momzen (Nemačka)
1903. Bjernstjerne Bjernson (Norveška)
1904. Frederik Mistral (Francuska)
Hose Ečegaraj i Eizagire (Španija)
1905. Henrik Sjenkjevič (Poljska)
1906. Đozue Karduči (Italija)
1907. Radjard Kipling (Engleska)
1908. Rudolf Kristof Ojken (Nemačka)
1909. Selma Lagerlef (Švedska)
1910. Paul Hajze (Nemačka)

1911. Grof Moris Meterlink (Belgija)
1912. Gerhart Hauptman (Nemačka)
1913. Rabindranat Tagor (Indija)
1914. nagrada nije dodeljena
1915. Romen Rolan (Francuska)
1916. Verner von Hajdenstam (Švedska)
1917. Karl Adolf Gjelerup (Danska)
Henrik Pontopidan (Danska)
1918. nagrada nije dodeljena
1919. Karl Špiteler (Švajcarska)
1920. Knut Hamsun (Norveška)

1921. Anatol Frans (Francuska)
1922. Hakinto Bonavente (Španija)
1923. Vilijam Batler Jejts (Irska)
1924. Vladislav Rejmont (Poljska)
1925. Džordž Bernard Šo (Irska)
1926. Gracija Deleda (Italija)
1927. Anri Bergson (Francuska)
1928. Sigrid Unset (Norveška)
1929. Tomas Man (Nemačka)
1930. Sinkler Luis (SAD)

1931. Erik Aksel Karlfelt (Švedska)
1932. Džon Golsvordi (Engleska)
1933. Ivan Aleksejevič Bunjin (SSSR)
1934. Luiđi Pirandelo (Italija)
1935. nagrada nije dodeljena
1936. Judžin O'Nil (SAD)
1937. Rože Marten di Gar (Francuska)
1938. Perl Bak (SAD)
1939. Frans Emil Silanpe (Finska)
1940. nagrada nije dodeljena

1941. nagrada nije dodeljena
1942. nagrada nije dodeljena
1943. nagrada nije dodeljena
1944. Johanes Vilhelm Jensen (Danska)
1945. Gabrijela Mistral (Čile)
1946. Herman Hese (Nemačka)
1947. Andre Žid (Francuska)
1948. Tomas Sterns Eliot (SAD)
1949. Vilijam Fokner (SAD)
1950. Bertrand Rasel (UK)

[Blue Butterfly]

1951. Per Lagerkvist (Švedska)
1952. Fransoa Morijak (Francuska)
1953. Vinston Čerčil (UK)
1954. Ernest Hemingvej (SAD)
1955. Haldor Laksnes (Island)
1956. Huan Ramon Himenez (Španija)
1957. Alber Kami (Francuska)
1958. Boris Pasternak (SSSR)
1959. Salvatore Kvazimodo (Italija)
1960. Pers Sen Džon (Francuska)

1961. Ivo Andrić (SFRJ)
1962. Džon Stajnbek (SAD)
1963. Jorgos Seferis (Grčka)
1964. Žan-Pol Sartr - odbio nagradu (Francuska)
1965. Mihail Šolohov (SSSR)
1966. Šmuel Josif Agnon (Izrael)
Neli Zaks (Nemačka)
1967. Migel Anhel Asturijas (Gvatemala)
1968. Jasunari Kavabata (Japan)
1969. Samjuel Beket (Irska)
1970. Aleksandar Solženjicin (Rusija)

1971. Pablo Neruda (Čile)
1972. Hajnrih Bel (Nemačka)
1973. Patrik Vajt (Australija)
1974. Ejvind Jonson (Švedska)
Hari Martinson (Švedska)
1975. Euđenio Montale (Italija)
1976. Sol Belou (Kanada/SAD)
1977. Visente Aleisandre (Španija)
1978. Isak Baševis Singer (SAD)
1979. Odisejas Elitis (Grčka)
1980. Česlav Miloš (Poljska/SAD)

1981. Elijas Kaneti (Velika Britanija)
1982. Gabrijel Garsija Markes (Kolumbija)
1983. Vilijam Golding (Velika Britanija)
1984. Jaroslav Zajfert (Čehoslovačka)
1985. Klod Simon (Francuska)
1986. Vole Sojinka (Nigerija)
1987. Josif Brodski (Rusija/SAD)
1988. Nagib Mahfuz (Egipat)
1989. Kamilo Hose Sela (Španija)
1990. Oktavio Paz (Meksiko)

1991. Nadin Gordimer (Južna Afrika)
1992. Derek Volkot (Sveta Lucija)
1993. Toni Morison (SAD)
1994. Kenzaburo Oe (Japan)
1995. Šejmus Hini (Irska)
1996. Vislava Šimborska (Poljska)
1997. Dario Fo (Italija)
1998. Žoze Saramago (Portugal)
1999. Ginter Gras (Nemačka)
2000. Gao Singđijan (Kina/ Francuska)

2001. Vidjadar Suradžprasad Najpol (Trinidad i Tobago/UK)
2002. Imre Kertes (Mađarska)
2003. Džon Maksvel Kuci (Južnoafrička Republika/Australija)
2004. Elfride Jelinek (Austrija)
2005. Harold Pinter (UK)
2006. Orhan Pamuk (Turska)
2007. Doris Lesing (Velika Britanija)
2008. Žan-Mari Gistav Le Klezio (Francuska)
2009. Herta Miler (Nemačka)

[Blue Butterfly]

Doris Lesing - 2007.



Engleska književnica Doris Lesing, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2007. godine, okončala je formalno obrazovanje još kao tinejdžerka, a proslavila se romanima u kojima opisuje odnose polova i rasa.
Osamdesetosmogodišnja Doris Lesing je najstariji dobitnik u istoriji dodeljivanja Nobelove nagrade, a svoj prvi roman "Trava peva" napisala je pre skoro šezdeset godina. Radnja knjige smeštena je u vreme slabljenja kolonijalne vlasti u Rodeziji i autorkinog detinjstva.

Doris Lesing nagradjena je Nobelom za celokupno delo, kao autorka velikog ženskog iskustva koja sa skepticizmom, žarom i vizionarskom moći tematizuje i istražuje današnju podeljenu civilizaciju. U obrazloženju se, između ostalog, kaže da je ona u svojim delima na epski način prenosila iskustva žene, a spisateljskim žarom i vizionarskom snagom sve civilizacijske podele podvrgla preispitivanju. U njenim delima, žene nisu krhka bića, već snažne ličnosti, koje često ispoljavaju i agresivnost i cinizam obično svojstven muškarcima.

Među njena najpoznatija dela spada 'Zlatna beležnica' iz 1962, sa jakim elementima autobiografije. Roman govori o književnici rastrzanoj između uloga supruge, spisateljice, političke aktivistkinje, ljubavnice.
Sadržaj njenih ostalih romana kreće se od polu - autobiografskih iskustava iz Afrike, gde je provela detinjstvo i mladost, preko drustvenih i političkih pitanja, do psiholoskih trilera i naučne fantastike.

Rođena je 22. oktobra 1919. godine u britanskoj porodici u Kermansahu u Persiji, sadasnjem Iranu, kao Doris Mej Tejlor. Njen otac Kuk Tejlor bio je kapetan u britanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata, a potom bankar, dok je majka Emili bila medicinska sestra.
U mladosti je radila kao dadilja, telefonistkinja, službenica, stenografkinja i novinarka, objavivši i nekoliko kratkih priča.
Udala se 1939. godine za Frenka Carlsa Visdoma, sa kojim ima sina Džona i ćerku Džin, a razveli su se 1943. godine, nakon čega se 1945. udala za Gotfrida Lesinga, nemačko-jevrejskog imigranta koga je upoznala na sastanku jedne markisističke grupe u vezi sa rasnim pitanjima. Sa Lesingom ima sina Pitera. Kada su se razveli 1949. godine, preselila se u London i počela ozbiljno da se bavi pisanjem.

Doris Lesing dobitnica je više književnih nagrada, između ostalog, dobila je nagradu princa od Austrije 2001. godine i S. T. Dupont Golden PEN nagradu (2002).

Dela:
- Trava peva (1950.)
- Zlatna beležnica (1962.)
- Kanopus u Argu - serija romana: Šikasta (1979.), Brakovi između zona tri, četiri i pet (1980.), Sirijuski eksperimenti (1980.), Stvaranje predstavnika planete 8 (1982.), Sentimentalni špijuni u carstvu Voljen (1983.)
- Dobri terorista (1985.)
- Peto dete (1988.)
- Alfred i Emili (2008.)



"Peto dete" je lako čitljiva, uznemirujući, eksplozivana romaneskna priča, ispripovedana u svakodnevnom, sasvim realističkom ruhu...
Harijet i Dejvid Lovat ostvaruju svoj san da imaju kuću, rode četvoro dece i vode srećan porodični život. Ali kada Harijet zatrudni po peti put, ona instinktivno zna da je ova beba drugačija… Njen strah jos više raste posle porođaja, kada biva suočena sa tamnim potkontinentom iz istorije ljudske rase, protiv koga ne ume da se bori…
Ovim vešto napisanim, upečatljivim i duhovitim romanom Doris Lesing je još jednom potvrdila svoj status jednog od kultnih savremenih pisaca.
"Zastrašujuća, zanimljiva do srzi uznemiravajuća priča... puna preokreta kakve bi poželeo svaki ljubitelj knjige." – Time
"Ovaj roman je trijumf Doris Lesing" - Time Out

[Blue Butterfly]

Orhan Pamuk – 2006.



Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nisantasi, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu na Istanbulskom tehničkom univerzitetu. Napustivši studije arhitekture, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta gde je diplomirao 1976.

Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuca Milijet dodelila mu je, 1979. godine, nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984, ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la découverte européenne).

Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, čiji je prevod na engleski New York Times pozdravio rečima "Nova zvezda ukazala se na Istoku", prevedena je na sve velike zapadne jezike.

Njegov četvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige, Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Ovaj je scenario objavljen kao knjiga 1992. godine.

Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana.

Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj, tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, pod imenom Zovem se Crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005.



Godine 1998, Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugačkom pripovetkom "Gledanje kroz prozor", objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise.

Godine 2002, objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu svom rodnom gradu pod naslovom Istanbul: uspomene i grad.

Nobelov komitet je odlučio da nagradi književnika „koji je, u potrazi za melanholičnom dušom svog rodnog grada, pronašao nove duhovne slike za sudare i preplitanja kultura“, navodi se u saopštenju. „Pamuk je tokom odrastanja iskusio pomak od tradicionalnog okruženja otomanske porodice ka zapadnjačkom stilu života. O tome je pisao u prvom romanu, porodičnoj hronici koja u duhu Tomasa Mana prati život jedne porodice kroz tri generacije“, dodaje se u saopštenju akademije.

Knjige Orhana Pamuka prevedene su na četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.

Dela prevedena na srpski jezik:
- Bela tvrđava
- Novi život
- Zovem se Crveno
- Istanbul
- Dževdet-beg i njegovi sinovi
- Sneg

[Dušan]

Džordž Bernard Šo - 1925.



(26. jul 1856. - 2. novembar 1950.)

„Ne pokušavaj da živiš zauvek. Nećeš uspeti". (Bernard Šo)

Smatraju ga najznačajnijim dramskim piscem posle Šekspira. Napisao je preko pedeset drama, ali bio je i najčitaniji muzički i pozorišni kritičar svoje generacije. Vizionar i mistik, u duši stidljiv, Šo je istovremeno bio antiteza romantika. Nemilosrdni društveni kritičar, koji nikada nije poštovao institucije. Veći deo života bio je vegetarijanac i nikada nije pio alkohol niti kafu.

„Životinje su mi prijatelji... a ja ne jedem svoje prijatelje". (Bernard Šo)

Šo je rođen u Dablinu 26. jula 1856. godine (iste godine kada i Sigmun Frojd), kao treće i najmlađe dete (i jedini dečak), od oca Džordža Kara Šoa i majke Lusinde Elizabete Šo, koja je bila 16 godina mlađa od svog supruga. Porodica Šo pripadala je nižem irskom protestantskom plemstvu. Džordž je bio neuspešni trgovac i alkoholičar, pa je porodica živela u tzv. otmenom siromaštvu. Upravo zbog očeve sklonosti ka alkoholu, Džordž je odlučio da život provede kao trezvenjak. Sa zvaničnim obrazovanjem, Bernard je završio u svojoj 15. godini.
1872. godine Šoova majka je napustila svog supruga. Ona je zajedno sa učiteljem muzike (koji je boravio u kuću Šoovih od 1866. godine) i svoje dve ćerke otišla u London. Ovde se izdržavala držanjem časova pevanja. 1876. godine Bernard se pridružio majci i sestri (pošto je mlađa sestra u međuvremenu umrla), sa željom da postane pisac. U Londonu je Bernard pokušavao sam da nauči ono što je propustio u zvaničnom obrazovanju, provodeći dane u čitaonici Britanskog muzeja.

"Život nije pronalaženje sebe. Život je stvaranje samoga sebe". (Bernard Šo)

Naredna dekada ispunjena je ličnim frustracijama i siromaštvom, a romane koje je pisao izdavači su po pravilu odbijali. Ni muzička kritika (koju je pisao pod imenom jednog porodičnog prijatelja) ni posao u telefonskoj kompaniji nisu potrajali.
1881. godine umire Fjodor Dostojevski, u Berlinu u saobraćaj puštaju prvi električni tramvaj, a godinu dana kasnije nemački bakteriolog, Robert Koh, izoluje bakteriju koja izaziva tuberkulozu. Evropa se nalazi na pragu dvadesetog veka, ideje socijalizma jačaju a Bernard Šo otkriva i proučava dela Karla Marksa.
1884. godine, dve godine pre no što će u Čikagu štrajkovati 40.000 radnika, zahtevajući bolje uslove rada, on učestvuje u osnivanju Društva Fabijanaca, čiji član je, između ostalih, bio i pisac, H. G. Vels. Oba pisca su slala jedan drugom kopije svojih novih knjiga čim bi se pojavile. Ovo je bila britanska socijalistička obrazovna organizacija, koja je promovisala društvene promene putem demokratskih načela. Iako nikada nisu prerasli u stranku, imali su bliske veze sa Laburstičkim partijom. Šo se zalagao za ukidanje privatnog vlasništva, za radikalne promene izbornog sistema, vodio je kampanju za pojednostavljenje pravopisa i reformu engleskog alfabeta (kod nas je čuvena njegova izjava da je srpska ćirillica najsavršenije pismo na svetu). On se uključio u svaki aspekt aktivnosti društva, a najviše kao urednik jednog od klasika britanskog socijalizma - „Fabian Essaya in Sociallism" (1889).

„Kapitalizam je uništio našu veru u efikasnu vlast iza koje se ne krije lični interes, podpomognut silom". (Bernard Šo)

1885. godine umire mu otac, a njegovoj sahrani ne prisustvuje niko iz porodice.
U periodu kada se u Parizu otvara Ajfelova kula, kada Sjedinjene američke države preuzimaju Filipine od Španije i kada se u Brazilu ukida ropstvo, Džordž Bernard Šo bavi se pisanjem umetničkih kritika i književnih recenzija, kao i fantastičnih muzičkih kolumni, u kojima uglavnom promoviše dela Riharda Vagnera. Svoje članke u novinama u početku je potpisuje pseudonimom Corno di Bassetto („lisičji rog"), a kasnije koristi lične inicijale.
Prvu dramu, „Widowers Houses", napisao je 1892. godine, ali ni ona, kao ni narednih šest, nisu imale dug vek na sceni. Danas je čuvena anegdota, po kojoj je Šo poslao pozivnice za svoju novu predstavu Vinstonu Čerčilu (s kojim je bio u političkom neprijateljstvu) sa tekstom: „Poštovani gospodine! Šaljem vam dve ulaznice. Jednu za vas, a drugu za bilo kog vašeg prijatelja - ako ga imate!" Čerčil mu je odgovorio: „Poštovani gospodine! Vraćam vam ulaznice i srdačno zahvaljujem. Nažalost, na premijeru ne mogu doći, ali doći ću na reprizu - ako je bude!"
U ovoj drami, Šo slika dobronamernog mladog Engleza koji se zaljubljuje, a onda otkriva da bogatstvo njegovog budućeg tasta potiče iz eksploatacije siromašnih. Šo se grozio veštačkih zapleta i konvencionalnih likova, koji su vladali tadašnjim engleskim pozorištem, pa je tok svoje priče okrenuo u suprotnom smeru i umesto očekivane pobede morala, junak drame pronalazi izgovor za ignorisanje neugodne činjenice, dajući tako celokupnom delu ironičan ton.
I sledeća drama, „Mrs. Warren´s Profession", prožeta je istim tonom. Dramu je napisao 1893, ali je ona postavljena na scenu tek 1902. godine, pošto je viši dvorski komornik, cenzor drama, odbio da izda licencu. Tema je organizovana prostitucija, a heroina, mlada, obrazovana žena, koja otkriva da se njena majka bavi organizovanjem bordela širom Evrope. Ponovo je odlučujuć ekonomski faktor, a tema se tretira bez griže savesti i bez uobičajene predstave o „paloj ženi". Kao što je to slučaj sa većinom Šoovih drama i ovo je drama ideja.

„Cenzura se završava sa logičkim savršenstvom po kojem ljudi smeju da čitaju samo one knjige koje niko ne čita". (Bernard Šo)

Svoje prve drame Šoje nazvao „neprijatnim", jer je pomoću njih želeo da suoči gledaoce sa neprijatnim činjenicama. Pošto one nisu nailazile na dobar prijem, Bernard se okrenuo pisanju tzv. „prijatnih" drama, a 1898. godine sabira drame i iz jedne i iz druge grupe i objavljuje ih pod zajedničkim naslovom „Prijatne i neprijatne drame".
Drama iz grupe „prijatnih" - „Candida" - bavi se heroinom koja je primorana da bira između muža sveštenika - vrednog, ali tupog hrišćanina socijaliste - i mladog pesnika, koji je ludo zaljubljujen u nju. Ona bira sveštenika, jer procenjuje da je on slabiji. Pesnik je nezreo i histeričan, ali kao umetnik, ima kapacitet da se odrekne lične sreće zarad opšteg kreativnog interesa.
„Pametne i zgdone žene ne žele da glasaju; one dopuštaju muškarcima da vladaju sve dok one vladaju njima". (Bernard Šo)
Od 1895. godine do 1898. on piše dramske kritike za „Saturday Review", u kojima je posebno promovisao dela norveškog dramskog pisca, Henrika Ibzena. Još 1891. godine napisao je i esej „Suština Ibzenizma".
1898. godine umro je Luis Kerol, engleski pisac i matematičar, a Bernard Šo se oženio sa Charlote Payne -Townshend, irskom naslednicom i prijateljicom Beatrice i Sidney Webb, osnivačima Društva Fabijanaca. Iako je ovaj brak u javnosti doživljavan kao srećan, Šo je često povezivan sa drugim ženama, a danas je poznata njegova vatrena korespodencija sa nekim od njih. Verovatno osećajući da se prodao radi materijalne egzistencije, Bernard će kasnije napisati dramu „Man and Superman", u kojoj delimično oslikava sopstveni život, a verovatno zbog toga postaje i ogorčeni protivnik braka. Postoji nekoliko anegdota u kojima on sasvim jasno izražava svoj stav o njemu. Jednom su ga upitali da li se slaže da su brakovi sklopljeni petkom nesrećni, a on je odgovorio: „Naravno da se slažem. A zašto zašto bi petak bio izuzetak?" Ili, kada mu je mlada i lepa glumica napisala vatreno pismo, u kojem izražava svoju želju da sa njim ima dete koje će biti lepo kao ona i pametno kao on, on joj je odgovorio: „A šta kao bude glupo kao vi, a lepo kao ja?"
1901. godine u Parizu je otvorena prva izložba 19-godišnjeg španskog slikara, Pabla Pikasa, a u Londonu se na scenu postavlja drama Bernarda Šoa, „Caesar and Cleopatra", koja predstavlja njegovo prvo veliko delo. Kleopatra je prikazana kao razmaženo i poročno 16-godišnje dete, a ne 38-godišnja zavodnica kao kod Šeskpira. A Cezar je usamljeni čovek i više filozof nego vojnik.
Dok 1903. godine Panama proglašava nezavisnost od Kolumbije, a u Španiji se nacionalizuje crkvena imovina i ukidaju se crkvene škole, Šo piše dramu „Man and Superman" (1903), u kojoj objašnjava svoju filozofiju, po kojoj „životna sila" unutar čoveka uvek teži ka višoj formi postojanja, koja se postiže putem evolucije. Heroj u drami teži ličnom, duhovnom usavršavanju i suprostavljen je materijalističkim pogledima heroine. Heroj bolno prihvata poraz sklapajući brak sa heroinom, lažno prepoznajući u njoj moćni instrument „životne sile" za kojom je tragao, pravdajući to činjenicom da postojanje i sudbina ljudske rase, u krajnjoj instanci, leži u reproduktivnim organima žena. Mada je na površini komedija manira vezanih za ljubav i novac, ova drama je dala šansu Šou da istraži intelektualnu klimu novog veka sa serijom rasprava; u njoj on beži od određenih elemenata realizma, pravi gotovo opersku atmosferu, a treći čin „Don Juan in Hell", od tog perioda često se izvodi nezavisno.

„Nedostatak novca je koren svakog zla" (Bernard Šo)

1905. godine piše dramu „Major Barbara", (po kojoj će kasnije biti snimljen i film), baveći se načelima fabrika oružja, koje žele sebe da prikažu kao izrazito religiozne, kao i hipokrizijom Armije spasa, čiji patronati su upravo fabrikanti oružja i proizvođači viskija.
„The Doctor´s Dilemma" (odigrana 1906.), predstavlja satiru medicinske profesije (predstavljajući je kao profesiju samo-očuvanja) kao i umetničkog temperamenta i nesposobnosti javnosti da razdvoji autora od njegovog dela.
U dramskim delima koja su usledila Šo se okrenuo ka nečemu što bi se moglo nazvati ozbiljna farsa; intelektualna komedija sa njegovim uobičajenim živim dijalozima, u koju uvodi nerealistične elemente, koje će kasnije potpunije istražiti.
Dve godine posle smrti Lava Nikolajeviča Tolstoja, na scenu se postavlja drama „Androcles and the Lion" (1912.), u kojoj se Šo bavi pravom i lažnom verskom ezgaltacijom. Ovo je filozofska drama o ranom hrišćanstvu. Centralna tema, istražena preko grupe ranih hrišćana osuđenih u areni, jeste da čovek mora da ima razlog zbog kojeg bi umro - onaj koji se nalazi izvan njega - kako bi život bio vredan življenja.
U godini rođenja Albera Kamija, 1913. Šo piše svoje remek-delo, najzabavniji i najpopularniji dramski komad - „Pygmalion". Tvrdio je da je ovo didaktička drama o fonetici, a atipični heroj, Henry Higgins, po zanimanju je fonetičar, ali drama je ljudska komedija o ljubavi i engleskom sistemu klasa.
Po izbijanju Prvog svetskog rata, Bernard prestaje sa pisanjem drama i piše pamflet „Zdrav razum o ratu", u kojem ne pravi razliku između Velike Britanije i njenih saveznika i Nemaca, nazivajući ih sve zločincima. Traži dogovor i sklapanje mira. Njegovi antiratni govori postali su ozloglašeni u javnosti i postao je meta mnogobrojnih kritika, doživljavajući istu sudbinu kao njegov kolega, pisac, Herman Hese, koji pokušava da bude glas zdravog razuma na drugoj strani.

„Manjina je ponekad u pravi, ali većina uvek greši". (Bernard Šo)

1919. godine piše dramu „Heartbreak House" (na scenu postavljena 1920.) u kojoj prikazuje duhovno bankrotstvo svoje generacije, koju smatra odgovornom za ratna krvoprolića.
Kako bi našao odgovor na post-ratni pesimizam, Šo je napisao pet povezanih drama-parabola pod jednim imenom „Back to Methuseleh" (1921), u kojima istražuje ljudsko napredovanje od Edena do naučno fantastične budućnosti. Uprkos nekim fantastičnim scenama, ciklus je neujednačen po pozorišnim vrednostima i retko je izvođen.
Kanonizacija Jovane Orleanke 1920. godine nanovo pobuđuje staru Šoovu želju da napiše dramu o njoj. Tako nastaje remek-delo „Saint Joan" (odigrana 1923.), u kojem je ne tretira samo kao katoličku svetiteljku i mučenicu, već od nje pravi kobinaciju praktične mističarke, jeretičke svetiteljke i nadahnutog genija. Njena smrt obuhvata paradoks čovečanstva, koje ubija svoje svece i heroje i to će i nastaviti da čini sve dok visoki moralni kvaliteti, putem evolucije, ne postanu sastavni deo svakog čoveka. Uspeh ove drame donosi mu Nobelovu nagradu za književnost 1925. godine (pri čemu on ne prihvata novčani iznos, već ga preusmerava za prevode švedske književnosti na engleski jezik).
Razvijajući drame u kojima bavi moralnim načelima, drame prepune intelektualnog konflikta, oživljavajući komediju manira i rizikujući sa farsom i teatrom neverice, Šo je u značajnoj meri doprineo oblikovanju tadašnje pozorišne scene.

„Moć ispravnog posmatranja stvari uobičajeno nazivaju cinizmom oni ljudi koji tu moć nemaju". (Bernard Šo)

Nastavio je sa pisanjem i kada je prešao svoju devedestu godinu. Njegova poslednja dela okrenuta su samospoznaji i samorealizaciji, u čemu je pronalazio odgovor na krizu u koju je Evropa sve dublje upadala. I ranije se bavio ovim temama, ali sada im je prišao tragikomično i sa nerealističnom ekstravagancijom koje su bile na trasi između drevnog grčkog komediografa Aristofana i Ibzena, koji mu je ostao doživotni uzor. Ostaće upamćen i kao najzajedljiviji pamfletista još od Svifta, najčitaniji muzički kritičar u Engleskoj, najbolji pozorišni kritičar svog vremena, te čudesni predavač i esejista koji se bavio političkim, ekonomskim i društvenim temama.
Preminuo je 2. novembra 1950. godine.

„Koristi svoje zdravlje do maksimuma. Zbog toga ono postoji. Potroši sve pre svoje smrti; nemoj da nadživiš samoga sebe". (Bernard Šo)

[Blue Butterfly]

Henrik Sjenkjevič – 1905.



Henrik Sjenkjevič je veliki poljski realista. Njegovi romani spadaju u realističko- romatičarsku grupu.

Rodio se 5.maja 1846. godine u selu Volja Oksejska, na imanju ujaka, u istočnoj Poljskoj. Porodica mu je pripadala veoma osiromašenom plemstvu. Od davnina su u porodici bile jake književne tradicije. Majka Sjenkijeviča vodila je poreklo iz porodice koja je dala poljskoj nauci jednog velikog istoričara i politicara, veoma naprednog, i jednu poznatu književnicu. Na jednom mestu Sjenkijevič kaze da je poznatog poljskog pesnika Julija Njemcevica, koji je slavan u Poljskoj narodnoj tradiciji po epskim pesmama Istorijske poeme, poznavao izgleda pre nego je naučio da čita. Učili su ga ukućani da recituje njegove pesme. Mali Sjenkijevič je želeo da postane "vitez", tome ga je učila lektira. Nakon toga je došao Robinzon Kruso i želja za dalekim putovanjima i nepoznatim mestima. A onda je došla lektira o Napoleonu. Ona je najviše ponela Sjenkijeviča, kao i odrasle poljake skoro tokom celoga 19. veka.

U porodici su živela jaka književna interesovanja, dve od četiri sestre pisale su. To su bile sestre Zofija i Helena. Henrik je bio drugi sin - stariji brat Kazimir poginuo je kao francuski vojnik u francusko-pruskom ratu.

Kako je detinjstvo proveo na selu smatra da je to imalo presudan uticaj za njegov kasniji razvoj. Tu je upoznao običaje, navike i težak život poljskog naroda. Dela poljskih pisaca 16. i 17. veka postala su malom Sjenkijeviču omiljena lektira, tu je osetio dah tih vremena i dobro naučio jezik te književnosti.

Kretanje u porodičnom krugi razvilo je kod dečaka i sklonost prema prošlosti, prema ratnicima i vojnicima, koji su bili obavijeni koprenom tajanstvenosti i natprirodnosti. Tako je slušao priče o bratu svog dede, koji je krajem 18. i početkom 19. veka bio istaknuti vojnik, kasnije se istakao i kao slobodni zidar. Na grobu je imao natpis "Ovde leži čovek".

Sjenkjevič je bio veliki rodoljub. Zakleo se da će uvek braniti svoju zemlju ako bude bila u opasnosti. Bio je željan budućnosti i sveta koji će obići.

Sjenkjevič je završio filologiju u Varšavi, putovao po Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj i slao poljskim novinama putopise potpisane pesudonimom Litvos (Litwos). Mnogo toga je kasnije čuo o velikim piscima poput Dostojevskog i Tolstoja. On je žudeo za nečim novim, za nečim što još nije u svetu bilo otkriveno.

Bio je neizmerno popularan u Poljskoj. Godine 1900. nacionalnim doprinosima je skupljeno dovoljno sredstava da mu se kupi dvorac u kojem su živeli njegovi preci.

Umro je u Švajcarskoj 1916. godine i ta smrt ga je omela u nečim što je hteo da ostvari: da se vrati u svoju domovinu i da pokuša da spase Poljsku, ma u kom položaju da se ona nalazila. Sjenkjevič je ostao najbolji poljski prozaik druge polovine XIX veka.

Dela:
Uzalud (1870.)
Niko nije prorok u svojoj zemlji (1872.)
Dva puta (1873.)
Skice ugljem (1877.)
Bartek pobednik (1882.)
Čuvar svetionika (1884.)
Ognjem i mačem (1884.)
Potop (1886.)
Pan Volodijovski (1888.)
Bez dogme (1891.)
Porodica Palanjecki (1895.)
Quo vadis (1896.)
Krstaši (1900.)
Kroz pustinju i prašumu (1911.)

Za roman „Quo vadis“ nagrađen je Nobelovom nagradom za književnost 1905.



U svom romanu "Quo vadis" osuđuje paganski Rim i njegovu elitu. Roman opisuje nastanak hrišćanstva u Rimu prvog veka za vreme vladavine cara Nerona, kroz ljubavnu priču rimskog patricija Vinicija i mlade hiršćanke Ligije. Poruka romana koja se čita kao slavljenje vere i nade, tumači se i kao Sjenkjevičev doprinos borbi protiv represije.

"Kvo vadis" je preveden na više od 50 jezika.



"Kroz pustinju i prašumu" je avanturistički roman kroji prati avanture dvoje dece kroz Afriku. Pre nego što je napisao ovaj, a i mnoge druge romane, Sjenkjevič je posetio i Afriku iz koje je napisao "Pisma iz Afrike". Ovaj roman je verovatno najčitanije njegovo delo i jedan od najčitanijih romana za decu kod nas.

[Blue Butterfly]

Gabrijel Garsija Markes – 1982.



Gabrijel Garsija Markes, kolumbijski pisac, rođen je 6.marta 1928. u Arakataki. Bio je najstarije dete od dvanaestoro dece, koliko su imali njegovi roditelji. Detinjstvo je proveo kod bake i dede sa majčine strane. Odrastao je kao tiho i stidljivo dete, opčinjen pričama svog dede i praznoverjem svoje babe. Sva semena budućih dela bila su posađenja u kući u kojoj je živeo, priči o građanskom ratu, masakru, dolascima i odlascima tetaka i nezakonitoj kćeri njegovog dede. Deda mu je umro kad je on imao 8 godina i kad mu je baka oslepela otišao je da živi sa roditeljima u Sukreu. Školovao se u Barankuili, lučkom gradu. Imao je reputaciju stidljivog momka koji je pisao smešne pesme. 1940 dobio je stipendiju koju su dodeljivali jezuiti za nadarenu decu. Maturirao je 1946. i po želji roditelja upisao je Nacionalni univerzitet prava u Bogoti. U ovom periodu upoznao je svoju buduću ženu, tada 13-godišnju devojčicu. Iako se nisu trebali venčati za sledećih 14 godina, Mercedes je obećala ostati verna.
Dobivši kopiju Kafkine "Metamorfoze", koja je imala velik uticaj na njega, shvatio je da književnost ne mora da prati strogu naraciju i radnju. Tada počinje da piše i prvu priču objavljuju liberalne novine, a on postaje genije kolumbijske književnosti. Sofokle i Fokner su, takođe, izvršili veliki uticaj na njega. Fokner ga je zadivio sposobnosću da preobrati detinjstvo u mitsku prošlost, izmišljajući grad u kome će se radnja dešavati. Od Sofokla je preuzeo zloupotrebu moći.



Inspiraciju za delo "Sto godina samoće" dobio je kada se vratio u babinu kuću u Arakataki. Ukleta kuća evocirala je uspomene, a celi grad izgledao je kao mrtav i zaleđen u vremenu. Ranije je skicirao priču o svom iskustvu u kući, stoga se roman trebao zvati "Kuća".
Fabula je smeštena u mitskom gradu koji se zvao Makondo. To je ime plantaže banana blizu Arakatake. Nažalost, 1952. priča je odbijena od prvog izdavača. 1955. dok je Markes bio u istočnoj Evropi, njegovi prijatelji su uzeli priču sa skrivenog mesta i dali je izdavaču. Ovaj put je bila objavljena.

U Evropi je radio kao novinar za različite listove, a 1958. je, inspirisan revolucijom na Kubi, započeo dugogodišnje prijateljstvo sa Fidelom Kastrom.
U januaru 1965. Markes i njegova porodica su se vozili na odmor u Akapulko kad ga je obuzela inspiracija: našao je svoj glas. Za prvi put u dvadeset godina kao da je udarac groma potpuno osvetlio njegov Makondo. "Taj glas koji sam koristio u romanu 'Sto godina samoće" pričao je stvari koje su zvučale natprirodno i fantastično, ali ih je pričao sa potpunom prirodnošću, ne menjajući izraz lica za vrijeme pričanja, baš kao što je to radila njegova baka."
Nakon godinu dana rada Markes je poslao prva tri poglavlja Karlosu Fuentesu, koji je izjavio: "Upravo sam pročitao osamdeset strana remek dela." Sa približavanjem kraja smještao je sebe, svoju ženu i prijatelje u roman, i na poslednjoj strani otkrio je ime svog romana "Sto godina samoće".
Sa trinaest hiljada strana u rukama, gotovo otrovan nikotinom, sa preko deset hiljada dolara u dugu, objavio je roman u junu 1967. Tokom prve sedmice svih odštampanih 8000 primeraka je bilo prodano. Delo je prevođeno na desetine jezika i osvojilo je četiri međunarodne nagrade. Prodato je u više od 30 miliona primeraka u svetu.

1973. odlučio je da se politički aktiviše, bio je član opozicije, a kao pisac i javna ličnost ukazuje na kršenje ljudskih prava u Južnoj Americi. 1981. desila su mu se tri važna događaja: od Francuske je dobio Legiju časti, bio je optužen da je sarađivao sa gerilcima, pa je bio prinuđen da napusti Bogotu i te godine izlazi mu delo "Hronika jedne nenagoveštene ljubavi".
1980 – 1990. živeo je u Meksiku i Kolumbiji. Nastavio je političku aktivnost, pisao je scenarije, drame i dva romana "Ljubav u vreme kolere" i "General u lavirintu". Od 1999. zivi u Bogoti, pod stalnim nadzorom ličnog obezbeđenja, jer mu je više puta prećeno kidnapovanjem i ubistvom.

Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra koji rešava mitove, magiju i realnost. Najviše je doprineo da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Nobelovu nagradu za književnost je dobio 1982.

Dela:
- Sto godina samoće
- Ljubav u doba kolere
- Pukovniku nema ko da piše
- Dvanaest hodočasnika
- Hronika najavljene smrti
- Jesen patrijarha
- Sretan put, gospodine predsedniče!
- Sahrana velike mame
- Vest o jednoj otmici
- Riba je crvena
- O ljubavi i drugim demonima
- Oči plavog psa
- General u lavirintu
- Hronika jedne nenagoveštene ljubavi

[Blue Butterfly]

Ernest Hemingvej – 1954,



Hemingvej (1899-1961.) je nesumnjivo najslavniji američki književnik prve polovine i sredine XX veka i najznačajniji predstavnik tzv. „izgubljene generacije“ američkih pisaca koji su posle Prvog svetskog rata dugo živeli u Evropi.

Ernest Hemingvej (Ernest Miller Hemingway) (21. jul 1899. - 2. jul 1961.), američki pisac i publicista, bio je orginalna i zanimljiva ličnost. Od oca je nasledio avanturistički duh i nemiran temperament, pa je vrlo rano odredio svoj životni put. Nije hteo da troši vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja. Počeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje je postalo životni poziv. Ribolov i lov su mu najomiljeniji hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu.
Bio je fizički snažan, radoznao i žedan života. Obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, živeo je u Parizu, Ki Vestu, Havani. Bio je svuda gde se ratuje. U Prvom svetskom ratu, grčko-turskom ratu, španskom građanskom ratu, Drugom svetskom ratu. Bio je ratni dopisnik ali i borac. To mu je omogućilo da stekne ogromno iskustvo i skupi solidnu građu za svoje pisanje.
Voleo je intenzivno življenje koje je podrazumjevalo putovanja, lov, koridu, piće, žene. On je istovremeno putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Putovanja i intenzivan život obezbeđivali su mu zanimljivu građu za pisanje.
Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu. Kada se iz rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i krenuo u Evropu, u Pariz, koji je u to vreme bio srediste književnog i kulturnog života starog kontinenta. Tu će ući u krug Getrude Stejn i Ezre Paund, koja će podržati Hemingvejeve književne ambicije.
Ovde će objaviti Tri priče i deset pisama (1923), U naše vreme (1924) i Prolećne bujnice (1926). Ove knjige skreću pažnju na novo književno ime, a ono će odjednom blesnuti godine 1926. kada izlazi jedan od njegovih najboljih romana "Sunce se ponovo rađa".
To je bio roman o ljudima "izgubljene generacije"- izraz Getrude Stejn, kojim je označena generacija mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočarenje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti.
Hemingvej živi, putuje i piše. U Prvom svetskom ratu učestvovao je na italijanskom frontu, što je opisao u romanu "Zbogom oružje"(1929), a s puta po Africi su nastali "Snegovi Kilimandžara" i "Zeleni bregovi Afrike"(1935).
Iskustvo iz španskog građanskog rata pretočiće u roman "Za kim zvona zvone", još jedan roman koji će osvojiti veliki broj čitalaca i još više učvrstiti reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovoga romana doprineće njegova ekranizacija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama, Roberta Džordana i Marije.
Posle toga nastaje velika pauza ćutanja, ali intenzivnog života i putovanja. Godine 1950. izlazi roman "Preko reke pa u šumu", a kritika ga proglašava najslabijim delom Ernesta Hemingveja. To je pogodilo pisca i 1952. godine objavljuje prozu "Starac i more" koja je dobila nepodeljena priznanja kritike, Pulicerovu nagradu za književnost, a 1954. godine i Nobelovu nagradu.
Posthumno je 1964. godine objavljena memoarska proza "Prokleti praznik" - o životu u Parizu i o "izgubljenoj generaciji". A onda, kada je osetio da zdravlje popušta i onemogućava život kakav je želeo da živi, izvršio je samoubistvo lovačkom puškom 1961. godine, završio kao i njegov otac 1928.



Starac i more je posljednje djelo čuvenog američkog pisca Ernesta Hemingveja. Priča o starom kubanskom ribolovcu i njegovoj velikoj avanturi - neumornoj i teškoj borbi sa ogromnom sabljarkom, daleko na pučini. Knjiga je napisana jednostavnim jezikom i govori o uvijek prisutnim motivima: hrabrosti pred porazom, upornosti i ponosu. Klasik svjetske književnosti, roman nas uči da "čovjek može da bude uništen, ali nikada poražen".

[Blue Butterfly]

Harold Pinter – 2005.



Harold Pinter je rođen u Londonu 10. oktobra 1930. godine. Otac mu je bio krojač portugalsko-jevrejskog porekla. Odrastao je u Hakniju, radničkom delu Londona.
U mladosti mnogo čita i oduševljava se književnošću. Njegovi ljubimci, kako kaže bili su Kafka i Hemingvej.
Studira na londonskoj Kraljevskoj akademiji scenskih umjetnosti. Godine 1948–49. dva puta odlazi na sud zbog odbijanja da služi vojni rok. Kao mladić objavljuje poeziju, a u pozorišni svijet ulazi pod pseudonimom Dejvid Baron. Njegovu prvu dramu „Sopa“ premijerno izvode studenti Bristolskog sveučilista 1957. godine.
Proveo je nekoliko godina u provincijskim pozorištima i na turnejama po Irskoj, pre nego što je odlučio da se posveti pisanju drama (napisao ih je, po sopstvenim rečima, 29). Od godine 1957, mada povremeno glumi i često režira, piše za sve medije, a objavljuje i poeziju i prozu. Ženio se dva puta, 1956. i 1980. godine i ima sina iz prvog braka. Godine 1973. počinje da radi u National Theatre u Londonu kao režiser.

Pinter je napisao dvadeset i devet drama uključujući "Rođendan", "Nastojnik", "Povratak", kao i dvadeset i jedan scenario.
Takođe je režirao dvadeset i sedam pozorišnih predstava, uključujući Džojsove "Progonjenike", "Oleanu" Dejvida Memeta, sedam drama Sajmona Greja i mnoštvo svojih drama.

Nominovan je za Šekspirovu nagradu (Hamburg), Evropsku nagradu za književnost (Beč), Pirandelovu nagradu (Palermo), Britansku nagradu za književnost "Dejvid Koen", Nagradu "Lorens Olivije" i Molijerovu nagradu za životno delo.

1999. postao je član udruženja književnika Kraljevskog književnog društva. Dobio je počasne diplome četrnaest svetskih univerziteta.

Nobelovu nagradu za kniževnost dobio je 2005. godine. Pošto se poslednjih par godina leči od raka, iz zdravstvenih razloga nije mogao da održi govor nego ga je poslao na snimku koji je emitovan u Švedskoj akademiji u Stokholmu
U saopštenju Nobelove zadužbine se, između ostalog, navodi je Pinter u svom radu "otkriva bezdane u svakodnevnim pričama", kao i da je "Pinter vratio pozorište na osnovne elemente: Zatvoren prostor i nepredvidiv dialog, gde ljudi zavise jedni od drugih, a varke se ruše."
"Njegov slobodni stil, pun pretećih tišina, doprineo je stvaranju prideva 'Pinterovski'."

Harold Pinter je, naime, osim što je jedan od najbitnijih svetskih dramatičara druge polovine XX veka, jedan od retkih Svetskih intelektualaca koji je javno digao glas protiv NATO agresije na Jugoslaviju koja je isključivo bila usmerena protiv Srba!



Još od 1999. godine, odnosno od početka agresije NATO-a na SRJ, Pinter nije krio simpatije prema Srbima. Agresiju NATO-a javno je nazvao „banditskom akcijom”, a nedugo zatim izjavio: „ Sramota me je što sam Britanac. Bler, Kuk i Robertson upustili su se u okrutna ubistva”. Još više je podigao temperaturu Englezima kada je na televiziji izjavio da je „ jedini cilj ove akcije uspostava američke dominacije u Evropi i pretvaranje Kosova u američku koloniju”. Revolitiran onim što se tada događalo nad nebom Jugoslavije, Harold Pinter je, ne mareći baš previše za dobar rečnik, definisao američku spoljnu politiku rečenicom: „Ljubi me u dupe, ili ću te udariti u glavu. Milošević je odbio da poljubi američku stražnjicu i Klinton je udario srpski narod u glavu, s katastrofalnim posledicama za Kosovo ”.
„Ono što su Srbi radili u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu nedopustivo je nazvati holokaustom, a još manje genocidom” tvrdio je Pinter. Uprkos ogromnom ugledu koji je ovaj dramski pisac uživao, oštro su ga napali britanski analitičari i komentatori. Optužbe i zamerke Harold Pinter je odbacio tvrdnjom: „Okružen sam neprijateljskim novinarstvom zato što izražavam svoje misli. Žalosna je tradicija umetnika u Britaniji da ćute i pišu”.
Reagujući na učestale kritike, Pinter je u vreme NATO agresije na SRJ napisao u londonskom „Gardijanu”: „ Agresija NATO-a je loše smišljena, pogrešna i katastrofalna. Ona je takođe totalno ilegalna i verovatno označava poslednji ekser na mrtvačkom sanduku Ujedinjenih nacija”.

Pinter se nije libio da javno iskaže i svoje političke stavove, pa je svoj nastup na kongresu analitičkih psihologa pretvorio u svojevrsnu tiradu. Na tom skupu Harold Pinter je rekao: „Tvrdim da bombardovanje srpskih civila nije nimalo slučajno, već namerno terorisanje nevinog naroda. Velike količine eksploziva bačene na Srbiju nanele su ogromne štete nenadoknadivoj kulturnoj baštini. To je psihotički vandalizam”, uveravao je Pinter britanske psihologe.

Harold Pinter je preminuo je u 79. godini 24. decembra 2008.

[Blue Butterfly]

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2008. je francuski pisac Žan-Mari Gistav Le Klezio, saopštila je danas švedska Kraljevska akademija nauka u Stokholmu.

Žan-Mari Gistav Le Klezio - 2008.



Švedska Akademija, koja odlučuje o dobitniku nagrade u iznosu od 1, 4 miliona dolara, dodelila je priznanje Le Kleziju zbog njegovih avanturističkih romana, eseja i dečije književnosti.

Rođen u Nici 1940. godine, gde je završio srednju školu i fakultet, počeo je da piše još u svojoj sedmoj - osmoj godini.
Deo detinjstva proveo je u Africi gde mu je otac radio kao lekar. Vojsku je služio na Tajlandu i u Meksiku. Često je putovao u Južnu Ameriku, živeo u Gvatemali, Panami, na ostrvu Mauricijusu.
Nekoliko godina je živeo sa Embre Indijancima u Panami. Trenutno živi u Meksiku i predaje na Univerzitetu u Nju Meksiku.

Prvu zbirku priča "Zapisnik" objavljuje 1963. god. Odmah dobija veliku francusku nagradu "Renado" a nagrada " Galimar" mu izmiče.
Dve godine kasnije objavljuje takođe zbirku priča "Groznica" a slede 1966. god. "Materijalni zanos" knjiga tekstova o smrti, apsurdu, kulturi, gradu, zatim "Potop" 1968, pa "Knjiga begova" godinu dana kasnije (1969), "Rat" (1970), "Divovi" (1973), "Medrijaza" (1973), "Putovanje sa druge strane"(1975), "Nepoznat na zemlji" (1978), " Mondo i druge priče"(1978), roman "Pustinja" (1980).

Le Klezio je pisao tekstove o duši u knjizi koja se zove "Tri sveta grada" (1980), autobiografsku knjigu "Tragač za blagom" (1986), "Meksički san" ili, kako je kod nas prevedena, "Dijego i Frida", "Proleće i ostala godišnja doba" (1989) "Onistra" (1991), "Pavana" (1992), "Zlatnu ribicu"(1997) a iste godine i "Detinjstva", knjigu fotografija dece o kojima je pisao.
Godine 1999. objavio je i dva kratka romana "Slučaj" i "Angoli Mala".
Nedavno je objavio jedan od svojih najpotresnijih romana "Tužbalica o gladi", čija se radnja odvija između 1930. i 1940. godine, inspirisan događajima iz života njegove majke.

Dve knjige su mu prevedene na srpski: "Groznica" objavljenu pre dvadesetak godina u "Prosveti" i "Dijego i Frida" ili "Meksički san", koje je objavio vršački KOV.

Svečana dodela nagrada biće održana 10. decembra u Stokholmu i Oslu, na dan kada je Nobel preminuo 1896. u San Remu.

[Blue Butterfly]

Radjard Kipling - 1907.



Radjard Kipling je rođen u Bombaju 30. decembra 1865. (umro u Londonu, 18 januara 1936.), a već sa šest godina ukrcan je na brod koji ga je dovezao na školovanje u zemlju njegovih predaka. Tu je ostao taman koliko se moralo, i već sa 17 leta eto ga opet u Indiji, gde sledećih osam godina radi kao novinar. Potom će živeti i u SAD, Južnoj Africi i Francuskoj, da bi se tek u krajnjoj nuždi skrasio u Engleskoj.

On je prvi važniji engleski pisac koji je kroz stotine kratkih, ali snažnih i uverljivih priča proslavio englesko kolonijalno prisustvo i iskustvo na čudesnom Indijskom potkontinentu. Kipling prosto nije mogao da izbegne slavljenje Britanske imperije, monarhije i kolonijalnih ratova u kojima se divi svemu što predstavlja konzervativnu vrlinu, neophodnu za imperijalnu koheziju i proširenje Carstva: muškost, red, disciplina, odanost… kako u ranim zbirkama, na primer “Jednostavne priče sa brda” u kojima literata još nije preklopio novinara, ili u “Salkiju”, a isto tako i u prvim romanima “Svetlost se ugasila” i “Hrabri kapetani”.

Uz veliki, mada i previše fragmentarni roman “Kim” slavu su mu donele “Knjiga o džungli” i njen nastavak “Kako je kamila stekla grbu i druge priče”, gde se upadljivo, pa pomalo i naivno i nevešto, nastoji da se odnosi među životinjama uporede sa društvenom hijerarhijom i koegzistencijom u Britanskom carstvu. Pa se tako hrabrost, pouzdanost i požrtvovanost malog mungosa Riki-Tiki-Tavija ili veština zapovedanja i bespoštedne pravičnosti dečaka Moglija prosto pokazuju kao jedini način za održanje života i sveopšteg reda i bezbednosti u džungli.



Prvi engleski nobelovac je posle Prvog svetskog rata bio pomalo i zapostavljen, ali kad mu je kritika priznala nenadmašno majstorstvo u kratkoj priči, pa kad je lično Tomas Stern Eliot seo da piše o njegovoj istorijskoj imaginaciji i kad su kritičari najzad shvatili da i mimo ustaljenih navika i puteva viktorijanskih manira i estetskih vrednosti postoje i drugi pravci, koji donose nemir svesti i raznolikost individualnog izraza u 20. veku, Kipling je ponovo stekao mesto u samom vrhu engleske književnosti.

Najpoznatija dela:
"Balade iz kasarne"
"Priproste priče s planine"
"Sablasna rikša i druge priče"
"Knjiga o džungli"
"Kim"
"Svetlost se ugasila"

AKO

Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe
Gube i osuđuju te;
Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,
Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;
Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući,
Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž,
Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji;
I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;

Ako možeš da sanjaš a da tvoji snovi ne vladaju tobom,
Ako možeš da misliš a da ti tvoje misli ne budu (sebi) cilj,
Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi i Porazu
I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;
Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao
Izopačenu od podlaca u zamku za budale,
Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,
I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;
Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
Da te služe još dugo, iako su te već davno izdali
I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više
Do volje koja im govori „Istraj!“

Ako možeš da se pomešaš sa gomilom a da sačuvaš svoju čast;
Ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman;
Ako te najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi;
Ako svi ljudi računaju na tebe, ali ne preterano;
Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta
Sa šezdeset skupocenih sekunda,
Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,
I što je mnogo više, tada ćeš biti veliki Čovek, sine moj.

(u prevodu I. Andrića)

Malo je poznato da je pesma R. Kiplinga "Ako... " proglašena za najbolju pesmu svih vremena engleskog govornog područja.

[Blue Butterfly]

Žoze Saramago – 1998.



Žoze Saramago je rođen 16. novembra 1922. godine, Azinjaga (Portugal), u siromašnoj seljačkoj porodici. Teška materijalna situacija ga prinuđuje da promeni niz zanimanja Budući siromašan za odlazak na studije, od metalskog radnika do novinara, da bi se tek 1976. godine posvetio isključivo književnosti.
Prvi roman koji je napisao 1947. godina prošao je potpuno nezapaženo zbog čega nije pisao narednih 18 godina. Pisanju se vratio objavljujući poeziju i novinske kolumne po različitim novinama.
Saramago se smatra najvećim živim portugalskim i jednim od najuticajnijih evropskih pisaca današnjice. Njegova dela prevedena su na preko trideset jezika. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1998. godine. Ovo najuglednije literarno priznanje je tada prvi put dodeljeno jednom Portugalcu, a ujedno i prvom autoru s portugalskog govornog područja.

Dela:
- Embargo i druge priče
- Godina smrti Rikarda Reiša
- Slepilo
- Sva imena
- Sedam sunaca i sedam mesečina



- Jevanđelje po Isusu Hristu
- Ogled o lucidnosti
- Mala sećanja
- Oštrovidost



Roman Slepilo jeste vrsta antiutopije, literarno ostvarenje koje nastoji da istraži prave dimenzije humanosti i društvenih institucija sveta u kome živimo. U njemu je slepilo jasna metafora za nemogućnost pojedinca da sagleda svet, a gubitak vida sinonim za gubitak razuma. Saramago literarno ispituje šta bi se desilo kada bi iznenada cela jedna zemlja počela da tone u fizičko slepilo, u epidemiji kojoj se nikakav razlog ne vidi? Njegovi oslepeli junaci suočeni su najpre sa surovom izolacijom iz društva, koje na taj način pokušava sebe da zaštiti, a potom i njihova vlastita humanost i solidarnost prolazi kroz teške probe. Ishodi su krajnje ponižavajući; umesto veličine ljudskog duha pred nama se pomalja konačna istina o ništavnosti svih obzira i vrednosti koje nas čine ljudima. Sve što preostaje jeste puka želja da se po svaku cenu preživi, ma kako taj tako zadobijeni život izgledao, ma koliko on bio pun poniženja. A herojstvo, kada ga ima, ne pripada niti zajednici niti njenim ustanovljenim institucijama. Ono je, pre svega, usamljeno delo pojedinca, i jedina prava nada u svetu koji nezaustavljivo hrli ka propasti.



Roman Jevanđelje po Isusu Hristu je izazvao snažne reakcije u katoličkim zamljama, kritikovan je i anatemisan od Vatikana i klera kao antijevanđelje.

Saramagov poslednji roman Oštrovidost ide korak dalje u grotesci i apsurdu.
U neimenovanoj prestonici države koja bi, Saramago dopušta i tu mogućnost, mogla da bude Portugal, ali i Bušova Amerika i mnoge druge, kišni dan "ometa" izlaznost građana na izbore, ali se prilikom brojanja otkriva i jedan još čudniji fenomen - od malog broja glasačkih kuglica gotovo tri četvrtine su prazne!? Glasanje se ponavlja po sunčanom vremenu, ali je rezultat još porazniji, preko 80 odsto "praznih" glasačkih loptica. Desničarska vlada shvata da tu nisu čista posla.
Kolektivno ćutanje izbornog tela vladi liči na zaveru i ona svim silama pokušava da isprovocira mase kako bi imala povod za represiju. Stoga vlast sama podmeće bombu na železničkoj stanici, nadajući se da će građani za to okriviti teroriste i početi da prave masovne nerede, ali ovi ne nasedaju. Posle vanrednog stanja zavodi se opsadno stanje, vlast gradi zid oko prestonice (roman je napisan 2004, dakle pre Bušove ideje o izgradnji zida prema Meksiku!), angažuje tajnu policiju i agente da špijuniraju građane u potrazi za eventualnim organizatorima ovakvog "događanja naroda", a u sprezi s medijima najavljuje katastrofalan rasplet.
Pošto ništa ne može da uzdrma mir otupelih nebirača, premijer seli čitav državni administrativni aparat van grada (izuzev vatrogasaca), ali ni to ne utiče na uobičajeni, dosadni tok života u gradu u kojem kao da se i ne primećuje odsustvo vlasti... U "žanrovskoj" istrazi a la Čendler, glavni osumnjičeni za zaveru naroda postaje lekareva žena koja tokom radnje prethodnog romana "Slepilo" jedina nije podlegla zarazi i nije izgubila vid...
Kritičari se slažu da je Saramago, pošavši od mogućih uzora u realnom svetu i od svog levičarskog sna, postavio stvar mnogo opštije: šta je demokratija, kako se ona razvija ili poriče. Kao i uvek kada je o Saramagu reč, odgovori nisu pravolinijski, završetak romana dolazi naglo i tragično, ostavljajući više otvorenih epiloga. "Poslednje Saramagovo delo možda nema toplinu prethodnih, ali nam omogućuje da vidimo ono što se nazire iza rastrojene stvarnosti: opora srž politike".
Srž je često suprotna od one kakvom je politika zamišlja. Jedna od ključnih scena "Oštrovidosti" je dijalog u kojem premijer primećuje da je "prazan glasački listić podjednako destruktivna forma slepila" kao i pravo slepilo koje se istom gradu dogodilo nekoliko godina ranije, a ministar pravde uzvraća: "Ili je to, ili možda neki oblik oštrovidosti" i podnosi ostavku.

[Blue Butterfly]

Elfride Jelinek - 2004.



Elfride Jelinek rođena je 20. oktobra 1946. u Murcugšlagu, u Štajerskoj, od oca češkog Jevrejina i majke Bečlijke.

Na bečkom konzervatorijumu studirala je orgulje, blok-flautu i kompoziciju, a diplomirala orgulje. Na Univerzitetu u Beču studirala je pozorište i istoriju umetnosti. Za vreme studija aktivno je učestvovala u književnim debatama i studentskim pokretima. Od 1974. do 1991. bila je član Komunističke partije Austrije. Prvu zbirku poezije objavljuje 1967. godine, a 1970. i prvi roman "Svi smo mi mamac, bejbi" (Wir sind lockvöogel, baby!). Popularnost na nemačkom govornom području stekla je 1975. romanom Žene i ljubavnici i Divna, divna vremena 1980.



Zatim će uslediti niz romana i radijskih i pozorišnih komada. Dobitnica je brojnih značajnih nagrada. živi u Beču i Minhenu. Najpoznatija je po svom autobiografskom romanu Profesorica klavira, obajvljenom 1988. godine. Profesorica klavira se danas ubraja u nezaobilazna dela evropske književnosti s kraja 20. veka. Kontroverzan i beskompromisan, ovaj roman je nadahnuo austrijskog reditelja Michaela Hanekea da snimi film s istim naslovom, koji je na Filmskom festivalu u Cannesu 2001. dobio tri nagrade

Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2004 godinu. Zbog socijalne fobije najavila je da se neće pojaviti na dodeli Nobelove nagrade u Stokholmu i da će nagradu preuzeti njen izdavač.

"Jelinek je veoma neobičan, krajnje radikalni i ekstremni pisac, a njena dela su uvek kontroverzna", rekao je Marsel Rajh Ranicki, nemački književni kritičar, komentarišući među prvima ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade. Prema njegovim rečima, u svojim delima, Jelinek se uglavnom bavila ulogom žena u današnjem svetu, pitanjima nasilja, moći potrošačkog društva i seksualnosti.

[Bjanka]

Томас Ман - 1929.

Томас Ман (6. јун 1875—12. август 1955. Цирих), један од највећих немачких писаца свих времена, родио се у Либеку у трговачкој породици, као друго дете. Он и брат му Хајнрих добиће још једног брата и две сестре. У детињству није много обећавао, јер је у основној школи понављао два разреда. Но, већ као деветнаестогодишњак, 1894. године, објављује прву приповетку, показујући тако свој уметнички дар, који је, како је сам говорио, наследио од мајке бразилке, португалско-креолске крви. Ман је брзо схватио да је писање његово право занимање па ће после прве збирке приповедака Мали господин Фридман (1896) већ 1901. објавити први том романа Буденброкови, који је једно од његових најзначајнијих дела, инспирисано историјом пишчеве породице.

Почетком 20. века Ман се настањује у Минхену, а 1904. жени се Катјом Прингсхајм, ушавши тако у једну од најугледнијих минхенских породица. Његова књижевна слава вртоглаво расте, све до Првог светског рата, током којег Ман подржава немачки национализам. После рата враћа се перу, да би 1924. објавио Чаробни брег, а 1929. добио Нобелову награду "за свој велики роман Буденброкови који је постао препознатљив као једно од класичних дела савремене књижевности".

Други светски рат исписаће ново поглавље у животу Томаса Мана. Предосетивши страхоте нацизма он већ 1933. заувек напушта Немачку. Пет година живи у Швајцарској, а затим у Америци. У Швајцарску се враћа 1952. и у њој остаје до краја живота.

Томас Ман је био веома комплексан стваралац, прави писац мислилац. Сем поменутих дела и приповедака Тонио Крегер (1903) и Смрт у Венецији (1912), Томас Ман је задужио светску књижевност са још неколико изузетних остварења, пре свега романима Краљевско височанство (1908), Лота у Бајмару (1939), Јосиф и његова браћа (1933-1943), Доктор Фаустус (1947), Варалица Феликс Крул (1954)...

Tonio Kreger

"... Te večeri je poneo sobom njezinu sliku, sa debelom plavom viticom, sa duguljastim očima, modrim i nasmejanim i sa nežno ocrtanim nizom pega iznad nosa; nije mogao da zaspi jer je čuo kako joj nešto zvoni u glasu, tiho je pokušavao da podržava naglasak kojim je izgovarala onu ravnodušnu reč, i pri tom je osetio jezu. Iskustvo mu je kazivalo da je to ljubav... "

[Blue Butterfly]

Tomas Man

[Sirano]

" Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bljeska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion va­rijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnike, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne i saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili sadašnjost. "...

Deo govora Ive Andrića na dodeli Nobelove nagrade

[prof. Cobra]

Sta mislite, da li bi se neko usudio da kritikuje stav nekog(npr ovog)nobelovca i da ne bude proglasen ludim?
Mislim, da li je smesno pretpostaviti da je neko nesto bolje razumeo nego neki nobelovac?

Procitajte ovo gore i eto vam price o pravu da se za svoju potrebu za pricom izborite!

P. S. Neki su se za svoje pravo izborili trudom, neki politickim oportunizmom, a neki igrom srece(koja se okrece).

[Blue Butterfly]

Nemačka spisateljica Herta Miler dobila je Nobelovu nagradu za književnost za 2009. godinu, saopštila je Akademija u Stokholmu, prenosi BBC.

Milerova, koja ima rumunsko poreklo, postala je poznata pišući o teškim uslovima pod režimom Nikolaja Čaučeskog. Predstavnici Akademije su naveli da Milerova "ima moć da opiše raspoloženje jednog naroda", kao i da je nagrađena za prozu i poeziju.
Herta Miler je i prošle godine bila u konkurenciji, ali je Nobelova nagrada ipak pripala francuskom piscu Žan-Mariju Gustavu Le Kleziju.
Milerova je rođena 1953. godine. Njena majka je tokom Drugog svetskog rata bila deportovana u sovjetski logor, gde je bila prisiljena na rad. Herta je 1987. emigrirala u Nemačku nakon što je bila otpuštena sa posla u Rumuniji. Ona je tada bila prisiljena da sarađuje sa diktatorskim režimom, na šta nije pristajala. Njena prva zbirka kratkih priča na nemačkom jeziku, objavljena 1982, bila je cenzurisana u Rumuniji.
Milerova je, pored nagrade, dobila i deset miliona švedskih kruna (892.000 funti), koje će joj biti uručene na ceremoniji u Stokholmu.

Izvor: Blic Online

[Sirano]

Mit o Sizifu

Apsurd

Osećanje apsurda na uglu bilo koje ulice može da iznenadi svakog čoveka...

Dešava se da se dekor sruši. Ustajanje, tramvaj, četiri sata u kancelariji ili fabrici, obrok, tramvaj, četiri sata rada, obrok, san i ponedeljak utorak sreda četvrtak petak i subota u istom ritmu, ovaj put se najčešće lako sledi. Ali jednog dana, pojavljuje se "zašto"...

Evo još drveća, ja poznajem njihovu hrapavost; evo još vode, ja poznajem njen ukus. One mirise trave i zvezda, noć neke večeri kada se srce opušta - kako da poričem ovaj svet čiju moć i snagu osećam? Međutim, svo znanje ove zemlje neće mi ništa dati što bi moglo da me ubedi u to da ovaj svet meni pripada...

Ovde pominjana iskustva rođena su u pustinji, koju nikako ne treba da napuštamo. Treba bar da znamo dokle su ona stigla. Na ovoj tački svojih nastojanja, čovek se nalazi pred iracionalnim. On u sebi oseća želju za srećom i razumom. Apsurd se rađa iz ove suprostavljenosti između ljudskog poziva i bezumne tišine sveta.

Alber Kami

[prof. Cobra]

Sirano, on 23:50, 9. October 2009, said:

Mit o Sizifu
Apsurd
Osećanje apsurda na uglu bilo koje ulice može da iznenadi svakog čoveka...
Dešava se da se dekor sruši. Ustajanje, tramvaj, četiri sata u kancelariji ili fabrici, obrok, tramvaj, četiri sata rada, obrok, san i ponedeljak utorak sreda četvrtak petak i subota u istom ritmu, ovaj put se najčešće lako sledi. Ali jednog dana, pojavljuje se "zašto"...
Alber Kami

4 sata rada, pa 4 sata rada! "Pravi" Sizif! Ne, nisam razumeo Kamija! Mozda ga bolje razumeju ovi, koje poznajem,
koji rade po bankama minimum 12 sati! Ili oni fizikalci po gradjevinama od"videla do mraka".
Sve nesto ocekujem da neko pomene najnovijeg nobelovca koji je isto nobelovac i za knjizevnost(zasto ne?) i za mir
-posto ni za jednu oblast nije uradio nista. Da mu nije zasluga sto je prvi ili jedini crni nobelovac?
Da li se nobelove nagrade sada dodeljuju iz cinizma u skladu sa definicijama u knjizi Vrli, novi, svet!
(Kao npr sto se ministarstvo rata zove -ministarstvo mira, pardon, odbrane?)