Napisano: 24.08.08, 19:10
Evo i ja da se javim nakon skoka padobranom. Nova tema jer je moderator zakljucao nagradnu igru, te nisam u mogucnosti da ostavim utiske o osvojenoj nagradi tamo gde treba. A red je da ostavim.
Hm, kako da opisem, a da stane u par redova... ?
Nikako!
Prvo, skakanje padobranom mi nije bilo ni na kraj pameti. Balon jeste i letela sam. Paraglajdin jeste - u planu je... Padobran - jok! Mozda mi je ostalo na krajicku pameti ali, osim sto je heavy beauty i poprilicno je skup, pa je to prevagnulo da ga izbrisem sa trenutnog spiska zelja.
A onda sam dobila poziv za takmicenje od Aladina. Portal na kome sam registrovala firmu u kojoj radim. Ok. Sto da ne. Zelja sa kraicka pameti se ponovo oglasila, a i da vidimo koliki sam zec - da li cu uopste smeti da skocim.
Realno, iako sam odlucila da se takmicim za tu nagradu, uradila sam to sa onim malim pozadinskim glasicem: "ma nema sanse da je osvojis."
Kad ono - medjutim.
Prvi osecaj... euforija. Kada smo poceli da se penjemo u avion uopste nije bilo sporno da cu se upiskiti samo je bilo pitanje da li od srece ili od straha. Medjutim, dal' zbog vetra ili iskazane mi pameti, jer nisam pila vodu prethodnih par sati, fizicki mi se nije dalo da obavim tu delatnost iz vazduha. Mozda je bila zasluzna nakupljena hrabrost i kombinacija duzeg puta na gore, te prijatno drustvo instruktora I kamermana koje ce vas provereno opustiti, dovoljno da pocnete da pricate viceve. Taman se malo opustih, vrata se otvorise i pocese da skacu jedan po jedan, te dodje red i na mene.
Kada stanete jednom nogom na platforu, a naredne sekunde vam nogu sa iste odnese silina vetra, iako ocekivana, ipak vas iznenadi kolicina straha I euforije koji nahrupe u grudi. Nogu, kojom sam zakoracila I koju mi je bukvalno odneo vetar sa platforme, uspela sam u narednim sekundama da vratim, ali je potpuno nekontrolisano klecala pod jakim vetrom I cinilo mi se da uopste nije nikakav oslonac za drugu nogu. Pomislila sam da ce, sada kada totalno stanem na platforumu, vetar da me jednostavno izbaci sa nje I da cu ostati da visim ispod, kao pravi nesrecni slucaj, zakacena za instruktora koji se drzi za vrata aviona da ga ne povuce moja tezina. Naravno, to bi bio hit od snimka, ali se nije desilo, na zalost kamermana
Cucali smo na platformi. Ja prva, instruktor iza mene. Kao kroz maglu sam osecala kako me njegovo telo njise napred-nazad: jedan, dva…Kazem, kao kroz maglu, a pritom mislim na zaista debelu maglu, jer u tim trenucima vam se cini da nema nikog... samo vi, ogroman prostor izmedju vas i zemlje i... vetar. Deluje opijajuce… I tri! Glavom dole sa 3 km visine! Shok za organizam! Salto u vazduhu i...
... pocinje voznja! Izgleda kao da se vozite motorom preko 250 na sat. To je sto se tice vetra. Koza vam se zalepi za kosti, vetar zvizdi, suze ispod naocara ipak se probijaju. Ali ne vozite se – istovremeno letite i padate 40 sekundi 210 km/h. Ako uzmemo za primer visinu zgrada bliznakinja STC-a u Njujorku koje su bile visoke oko 400m vi ovde slobodno padate duplu visinu bliznakinja. Impresivno! Kada se otvorio padobran nastupila je potpuno drugacija vrsta impresije. Osecaj je neopisiv. Lepota potpune, potpune slobode.
Nemoguce je opisati osecaj koji se dozivi. Da li mozete da zamislite da lebdite u vazduhu, da klizite i plovite po nebu? Zvuci cudno i ludo. A tako i izgleda. Zakacena za instruktora, palo mi na pamet da trcim nogama po vazduhu. No dobro…to, hvala Bogu, nisu snimili. Pre mene je skako neki lik I nije skidao osmeh sa lica nakon skoka. Moj osmeh je ostao dugo nakon skoka, a pojavi se svaki put kad odgledam snimak. I zahvalnost. Aladinu I sjajnoj ekipi koja mi je pruzila ovaj nezaboravan dozivljaj.
Video snimak je u produzetku posta.
Veliki pozdrav.
Za sve zainteresovane:
http://srbija.aladin...kikinda-kikinda
Snimak je fenomenalan, a i pisanje ti odlicno ide. Svaka cast za skok! 
, salim se naravno!?
)
