[Sijera]

Svako od nas ima omiljenu pesmu, pasus iz romana, priču... Podelite svoj sa nama...

"Slušaj me dobro, slušaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao što si me sad zavoleo. Biće ti lakše, tvome srcu biće lakše i milije, a sačuvaćeš sebe od ljutoga neprijatelja, a steći ćeš sebi nežnu sestricu. Dolaziću kod tebe, kad hoćeš, milovaću te, i neću se stideti što sam te poznala. Bila sam već dva dana s tobom kad si ležao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru nećeš više steći. Ceo svet ćeš obići, pod nebo otići- nećeš naći bolje ljube, ako baš tvoje srce ljubu želi. Zavoleću te vatreno, volecu te uvek kao sada, i volecu te zato, što ti je duša čista, svetla, sva providna; zato što sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuće moje, dugo očekivani gost, i da nisi slučajno na nas naišao; voleću te zato, što, kada gledam, tvoje oči vole i o tvome srcu pričaju, a kada nešto kažu, odmah saznam sve što je u tebi, i zato bih i život mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato što bih slatko bila i robinja onome, čije sam srce poznala... ali život moj nije više moj, vec tuđi, a volja mi je vezana! Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primi me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teška nemoć; samo učini to tako, da mogu kod tebe da dođem, i celu noć kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim. Da li si me čuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo šta sam ti govorila?"

Dostojevski, Gazdarica

[Dušan]

Pogledaj dom svoj, andjele, i skini paucinu s ociju, videces prizore potresne, videces nesrecne i bolesne, videces cemer, smrt i jad. Pogledaj stado, andjele, sve sami bogalji i prosjaci, slepi tumaraju u gomili, svima su kicmu polomili, od tebe ocekuju spas. Pogledaj bagru, andjele, njihova dusa je prokleta, svima su stavili amove, sebi sagradili hramove, ruke im ogrezle u krv. Podigni mac svoj, andjele, seti se krstaskih ratova, seti se preklanih vratova, kad dodjes bogu na istinu, nek ti u dusi vlada mir. Uslisi molitve, andjele, dabogda pocrkali dusmani, pa budi andjeo osvete, neka na svojoj kozi osete, sta znaci beda, strah i bol.

[Bjanka]

"Kada jedan čovek mnogo očekuje od sebe, ja ga razumem i odobravam mu, ali ako to očekivanje prenosi na druge i od
svog života napravi "bitku" za opšte dobro, moram da se uzdržim od svakog suda, jer ja ne cenim bitke, akcije i otpor; verujem da svaka želja da se promeni svet vodi u rat i nasilje i zato ne mogu da učestvujem u takvom otporu, jer ne odobavam njegove krajnje posledice, i smatram da ne mogu ispraviti nepravde i iskoreniti zlo na zemlji. Ono što možemo i moramo da menjamo jesmo mi sami: našu nestrpljivost, naš egoizam (i onaj intelektualni), našu osetljivost, nedostatak ljubavi i popustljivost. Svaku drugu promenu sveta, i kada je podstaknuta najboljim namerama, smatram uzalludnom."

Hese - Srećan je ko ume da voli

[Blue Butterfly]

AKO

Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe
Gube i osuđuju te;
Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,
Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;
Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući,
Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž,
Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji;
I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;

Ako možeš da sanjaš a da tvoji snovi ne vladaju tobom,
Ako možeš da misliš a da ti tvoje misli ne budu (sebi) cilj,
Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi i Porazu
I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;
Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao
Izopačenu od podlaca u zamku za budale,
Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,
I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;
Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
Da te služe još dugo, iako su te već davno izdali
I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više
Do volje koja im govori „Istraj!“

Ako možeš da se pomešaš sa gomilom a da sačuvaš svoju čast;
Ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman;
Ako te najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi;
Ako svi ljudi računaju na tebe, ali ne preterano;
Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta
Sa šezdeset skupocenih sekunda,
Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,
I što je mnogo više, tada ćeš biti veliki Čovek, sine moj.

Radjard Kipling
(prevod: I. Andrić)

[Prasac]

pisao, ne pisao mastilo se susi...
a ima i prevod, ako treba i nekog interesuje rado cu ga postaviti...

[Bjanka]

"Tešim se ponekad uverenjem da postoji neko, ko misli umesto nas, i za nas, kad se naše umne moći istroše, ili su usmerene na drugu stranu, u nekom drugom pravcu. One iz uma, i one iz jezgra naših najosetljivijih tačaka. Ko zna. Nevidljivi zraci, struje i talasi, nepojamne kosmičke spirale kolaju oko nas, pored nas i kroz nas."
D. Nikolić

[Sirano]

"Sad sve jedno, stalno zamišljam mnogo male dece kako se igraju u jednom velikom polju žita. Hiljade male dece, a nikoga u blizini - nikog odraslog, mislim - osim mene. A ja stojim na samom rubu jedne lude provalije. Šta mi je dužnost, treba da ulovim svakoga ko se zaleti prema provaliji - hoću da kažem ako neko trči, a ne gleda kuda ide, ja treba da iskrsnem odnekuda i da ga ulovim. To je sve što treba da radim čitavog dana. da budem takav neki lovac u žitu. Znam da je to ludo, ali to je jedino što bih želeo da budem. Znam da je to ludo."

Džerom Dejvid Selindžer

[Blue Butterfly]

Nije ni čudo što su uzroke svemu usudu ljudi oduvijek vidjeli u zloj sudbini, prokletstvu bogova i djelovanju mračnih sila. Da li Odiseji napuštaju svoju šaku zemlje na goloj sìki da bi život u domovini zamijenili čežnjom za tim životom? Lutaju li Odiseji svijetom u potrazi za svojom Itakom na kojoj rastu dvije smokve, maslina i klupko zmija, a boga u sebi mole da je nikad ne nađu? Oni na ta pitanja neće odgovoriti. Odgovore slute, ali ih se radije klone nego što ih izriču, jer je u tim odgovorima njihova propast.

...

…božanska čuvstva ispunjavaju dušu dok obilazimo groblje u kojem, krstača do krstače, leže pokopani naši zanosi, ljubavi, uzori i strahovi? Leže uokrug, podno naših stopala, poniženi smrću, a mi nad njima lebdimo, uzvišeni jer smo ih nadživjeli, kao duhovi čisti, bez nečijih strasti i neminovnih zabluda, s proturječnim osjećanjem da smo istodobno sveznajući i prazni, potpuno prazni.

ARALICA

[Sirano]

Jedna Svanova ljubav

"... a uzivanje koje mu je pricinjavala muzika i koje je u njemu imalo uskoro stvoriti jednu istinsku potrebu licilo je odista, u tim trenucima, na uzivanje koje bi osetio kusajuci mirise, dolazeci u dodir s nekim svetom za koji nismo stvoreni, koji nam se cini bezoblican zato sto ga nase oci ne opazaju, bez znacenja zato sto izmice nasem razumu"...

... "za Svana je veliko uspokojenje, tajanstven preporod bilo to sto se oseca tako preobrazen u neko stvorenje izvan covecanstva, slepo, liseno logickih sposobnosti, gotovo kao nekakav fantastican jednorog, neko himericno bice koje samo sluhom opaza svet. A kako je ipak u maloj frazi trazio nekakav smisao do koga njegov um nije mogao da pronikne, kakvo je cudno pijanstvo osecao kad je tako svoju najdublju dusu oslobadjao svake pomoci rasudjivanja i pustao je da sama prodje kroz tesnac, kroz mracni filter zvuka. Pocinjao je uvidjati sve sto je bilo bolno, mozda i potajno neutoljeno u dubini neznosti te fraze, ali nije mogao zbog toga da pati. Sta mari sto mu ona kazuje da je ljubav krhka, njegova je tako jaka! Poigravao se s tugom kojom je ona odisala, osecao je kako ona prelece preko njega, ali kao neko milovanje, koje je cinilo jos dubljim i sladjim osecanje koje je imao o svojoj sreci. Po deset, po dvadeset puta trazio je od Odete da mu je odsvira, zahtevajuci da ne prestane istovremeno da ga ljubi. Svaki poljubac trazi nov poljubac. O, u to prvo vreme kad volimo, poljupci se tako prirodno radjaju! Kipte i tiskaju se, i coveku bi isto tako tesko bilo da izbroji poljupce u jednom sati kao i cvece na livadi u maju"...

Marsel Prust

[Sirano]

"Igra Ogledala"

"NIsmo uvek u stanju da do dna zagledamo u sebe, sopstveni okviri su tesni, a i perspektiva je nedovoljna. Ali je zato uvek moguće projektovati sebe negde i z v a n, i odande se zabaviti sobom kao bićem koje, ipak, od svih najbolje poznajemo. Tada, gledajući u svoje realne oči onim imaginarnim, zapitajmo se, sa odsustvom rezervi i zaustavljeni u jednom času, u ovom: šta je u nama stvarno, a šta izmišljeno? Koliko istina i koliko iluzija čini naš svet, od koliko smo laži i istina sastavljeni?"

"Biti pošten prema sebi znači biti pošten i prema drugima. To takodje izlazi na to da želeći sebi spokojstvo i radost često znači izgubiti mnoge koristi, previše skupe, preplaćene. To znači uveriti se da istinski mir ne leži u složenosti života već u njegovoj jednostsvnosti, u punom prisustvu života. Odvajanje od svoje prirode uvek komplikuje, zamara, čini nas odsutnim i odbačenim, a venost njoj, saglasje s njom čini život spokojnim i nas u njemu veoma prisutnim."

N. Marinković

[Bjanka]

"... Ponovo je pomislio kako je Tereza dete koje je neko položio u smolom premazanu košaru i poslao niz vodu. Pa ne može ostaviti košaru s detetom da plovi po podivljaloj reci! Da faraonova kći nije izvukla iz talasa košaru s malim Mojsijem, ne bi bilo Starog zaveta, ne bi bilo naše civilizacije! Toliko starih mitova počinje tako da neko spašava odbačeno dete. Da Polib nije usvojio malog Edipa, Sofoklo ne bi napisao svoju najlepšu tragediju!
Tomaš tada još nije bio svestan toga da su metafore opasna stvar. Nije preporučljivo igrati se s njima. Ljubav se može roditi i iz jedne metafore... "

Nepodnošljiva lakoća postojanja - M. Kundera

[Sirano]

Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem. Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces je i imati. (...) Kada bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali beskonacnost. KAd bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorilo u vecnost. KAd bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec bi odavno bila zvezda. (...)
Voli najzescom neznoscu, kao da zivis jedini put i nikada vise.

Tako zamisljam nebo- Miroslav Antic

[Bjanka]

"... Možda je moja mlada gošća iskonski pristupila pipanju zida u mraku, ne sa namerom. Tražila ključ za bravu na isti način. Jer, nije sela na oblo stablo da bi se donji deo njenog mehaničarskog kombinezona zategao oko kolena, i dalje, do slabina, nego da bi bila podalje od raspretanog žara. I da bi sa panja uzimala šoljicu i vraćala je na ravno i čvrsto postolje. Ali se, eto, bez plana ukazalo ono što svakom muškom oku godi: izvajani oblici.
Struja mojih misli dotakla je bez sumnje, njene žice. Ona ispravi glavu, dobi novi izraz: mogao bi se opisati kao čvrst i strog da ne pokaza beli palisad zdravih zuba, koji pojačaše njeno osmehivanje, kad zapita:
- Vrlo ste vični ženskom poslu. Znači li to da provodite usamljenički život, bez žene? Ne morate odgovoriti.
- I neću.
- Uvijte i meni jednu. Nisam pravi pušač, ali ponekad, uz kafu, volim...
- Upravo je ova za vas. Video sam, mada nije bilo blizu, da pripaljujete cigaretu. Odnosno, zašto biste, kako sam izdaleka video, prinosili ugarak ustima. Tamo.
- Šta još?
- Ugarak. Ovde. Izvolite.
- Hvala.
Nasmejah se. I naglo zamislih. Nisam obratio pažnju, ali prvi put mi bi jasno da se odavno nisam ovako nasmejao. Ni sa kim. Sa nekom ženom? Ne pamtim.

Bi mi smešan i način na koji razmenjujemo pitanja i odgovore. Tako deca ukrštaju svoje drvene mačeve. Na dečji način sam i klečao kraj ognjišta, pazeći da mi kafa ne iskipi.
Okrenuh se na kolenima ka njoj, dodadoh joj cigaretu, pa pružih ugarak koji je još tinjao pri vrhu. Da pripali.
I sve to bi, vidim, na neki davni, kavaljerski način. No, vrh sagorele palice malo planu kad ga ona prinese ustima, i ja valjda spontano, povikah:
- Pazite, grofice!
Sad se nasmejasmo drukčije. Bar ja.
Ali ona prihvati igru, načini teatralan pokret uvis sa pripaljenom cigaretom, reče:
- Vi ste, bogami, blagorodna priroda koja ume da razgali i sebe i druge. Odavno se nisam, verujte, ovako lako osećala. I to sa čovekom kome ni ime ne znam.. ".

Jesenja svila - D. Nikolić

[Blue Butterfly]

S Tugom jednostavno treba umeti. Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola. I pazi... Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu. I onda si gotov. Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija. I nikad te više neće zaobići.

Đ. Balašević

[Sirano]

Portret umetnika u mladosti

... "carolije ruku i glasova: bele ruke drumova, njihovo obecanje prisnih zagrljaja i crne ruke velikih brodova koje se ocrtavaju na mesecini, i njihove price o dalekim narodima. Pruzaju se i kazu: Same smo dodji. I s njima kazu glasovi: Tvoji smo rodjaci. I vazduh je prepun njih koji zovu mene, svog rodjaka, i spremaju se da podju, razmahujuci krilima svoje ushicene i uzasne mladosti... "

Džems Džojs

[Sirano]

Covek nije drvo, i vezanost je njegova nesreca, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost.
Vezuci se za jedno mesto, covek prihvata sve uslove, cak i nepovoljne, i sebe plasi neisvesnoscu koja ga ceka. Promena mu lici na napustanje, na gubitak ulozenog, neko drugi ce zaposesti njegov osvojeni prostor, i on ce pocinjati iznova.
Ukopavanje je pravi pocetak starenja, jer je covek mlad sve dok se ne boji da zapocinje. Ostajuci, covek trpi ili napada. Odlazeci, cuva slobudu, spreman je da promieni mesto i nametnute uslove.
Kuda i kako da ode? Nemoj da se smesis, znam da nemamo kud. Ali mozemo ponekad, stvarajuci privid slobode. Toboze odlazimo, toboze menjamo. I opet se vracamo, smireni, utesljivo prevareni.

Meša Selimović