[Blue Butterfly]

Momo Kapor, slikar, novinar i jedan od naših najčitanijih pisaca, rođen je u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. Objavio je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko filmova. Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.



Čitate li Kapora? Koje su vam omiljene knjige?

[Crazy Baldhead]

Momo K. piše super knjige. Beleske jedne Ane su mi ostale u sećanju iako sam pročitao većinu njegovoh knjiga...
Jedino što mu zameram je što na kraju knjiga obično krene u depresiju, ili ih ja barem tako doživim.

Evo jednog linka za skidanje njegovih knjiga http://fliiby.com/se...?q=Momo%20Kapor

Ako ga volite sigurno ćete imati primerak koji ćete kupiti u knjižari, ali ako hoćete samo da virnete u njegov opus link će vam pomoći.

p.s.
Nije ovo baš piraterija, jer se ne može porediti knjiga koju čitate na laži ili zavaljeni negde udobno i čitanje eknjige ispred monitora.

[Mr.Black]

011
Skitam i pricam

[Blue Butterfly]

Dela Mome Kapora:

111 priča
Ada
Beleške jedne Ane
Blokada Beograda
Čuvar adrese
Dosije Šlomović
Eldorado
Foliranti
Guide to the Serbian Mentality
Halo, Beograd
Hej, nisam ti to pričala
Hronika izgubljenog grada
Ispovesti
Ivana
Knjiga žalbi
Konte
Legenda o Taboru
Lep dan za umiranje
Lero - kralj leptira
Ljubavne priče
Od sedam do tri
Ona i off priče
Poslednji let za Sarajevo
Provincijalac
Samac
Sanja
Sentimentalno vaspitanje
Skitam i pričam
Smrt ne boli
Una
Uspomene jednog crtača
Zelena čoja Montenegra
Zoe

[Jaca]

Dosta njegovih knjiga sam procitala, dopada mi se mnogo sto je realista i pise stvari bas onako kakve jesu, ne sminka ih.

[Blue Butterfly]

Moje omiljene knjige:
Una,
Od 7 do 3,
Beleške jedne Ane,
Hej, nisam ti to pričala,
Zoe,
Sanja,
Provincijalac.

[prof. Cobra]

Mislio sam da sam sve procitao od Mome Kapora. Spisak dela koji je dala Mrs. Blue mi je pomogao da prepisem nekoliko naslova(Dosije... , Guide... , Hronika... , Legende... , i Lero...). Potrazicu ih u bibl. Evtl i Eldorado. Ostalima se secam naslova i tema.
"Jos jedno pozitivno brojanje"sto rece Timoty John Byford u davnoj decjoj emisiji po Zmajevim textovima.
Jos jedno pozitivno brojanje za Mrs. Blue, plus Hvala.
Da preporucim, usput, Jamesa Michenera(LUTALICE, HAVAJI etc)koji se jos ponegde mogu naci u bibl.ako nisu sasvim poderani.

[Blue Butterfly]

Evo linka, pa da čitamo...

Una - Momo Kapor

[Blue Butterfly]

Citat

Volim te, devojčice, vrtirepu jedan, zunzaro, folirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi-suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd tvoj, i ližeš sladoled od čokolade, vanile i citrona-mešano, pa zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim mislima u glavi, mangaši pred bifeima, laponci po parkovima, manijaci u podzemnim prolazima, genteri u robnim kućama, lezbosi pred pozorištem, peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa - sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe, svi žarko čeznu da te zeznu i odvuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u vetrovite parkove, dok ideš tako ničija, bez veze.

(Beleške jedne Ane)

Citat

Kada sam je video prvi put 1956. godine, Mima Laševska je stanovala u izlogu velikog salona nameštaja Novi dom na Knez Mihajlovoj. Njihala se u prvoj posleratnoj stolici za ljuljanje koja je te godine stigla u Beograd, šetala preko tamnog persijskog tepiha ili se, jednostavno, izležavala na ljubičastom divanu listajući od tri do sedam luksuznu monografiju »Yugoslavia Today«.
Napolju, pred izlogom, okupljala se svetina na bljuzgavici. Bio je kraj novembra meseca i sneg nas je zatekao u dotrajalim cipelama. Buljili smo kao opčinjeni u taj raskošni prizor obećane zemlje kojoj je pripadala dobro osvetljena soba, za nas, obične smrtnike, potpuno nedostižna. Sećam se, lampa sa svilenim abažurom bacala je svetlo na zlatne kovrdže Mime Laševske, a po Knez Mihajlovoj je zviždala košava, bilo je hladno — svetiljke su se ljuljale na vetru koji je prodirao kroz moj tanki mantil.
Mima je stanovala za nas beskućnike.
Zaustavljali smo se pred izlogom Novog doma da malo uživamo u toplini domaćeg ognjišta. Bilo je tu ludaka, samaca, seksualnih manijaka, stanovnika devojačkih sobica sa pogledom na sumorni zid svetlarnika; posivelih podanika studentskih domova i njihovih ilegalaca; pred tim izlogom na Knez Mihajlovoj zadržavali su se svi oni koji nisu znali kuda da odu: iznajmljivači ležaja u prolaznim kuhinjama što vonjaju na plesan i neoprane sudove (ugovor ih je obavezivao da se između sedam ujutru i osam uveče ne smeju vraćati u svoj krevet), a bili su tu i oni drugi što noć provode šetajući — deca železničkih čekaonica i staničnih restorana, a jedna soba stajala je pred svima nama, jedna soba u kojoj bi bilo prijatno provesti čitav život, i jedna devojka je bila tu, u toj sobi, devojka kakva se zamišlja u besanim noćima puberteta, skupocena platinasta mačka bez greške. Stanovala je u izlogu i mogli smo je gotovo dodirnuti ali nismo, jer nas je delio nevidljivi zid, pa je to novembarsko priviđenje bilo isto tako daleko, baš kao i svi oni snovi koje smo sanjali pokriveni svojim starim kaputima. Čim bismo dodirnuli staklo prstima ili vrelim čelom, istog časa bismo se budili i tako ponovo bili izbačeni u hladni svet pedeset i šeste, na raskaljani sneg pod štedljivim osvetljenjem Knez Mihajlove, u vlagu tuđe ohladene kuhinje koja bazdi na zapršku i buba-švabe uginule od bede i čamotinje.

(Foliranti)

[Mr.Black]

Ima nesto prokleto u nama! Cim napustimo Beograd (u kojem nam, inace, obicno sve smeta), istog casa pocinje da nam nedostaje.
Zazelimo se, valjda, svoje bede.
U svajcarskom raju trazimo dlaku u jajetu.
Durimo se, ogovaramo i zakeramo...
Zagorcavamo zivot svojim domacinima, da pokazemo kako nismo impresionirani njihovim blagostanjem.
Ne damo se mi da nas zbuni beli svet!
Pogledaj, meso kupuju na sto grama, a ne kao mi hajduci -na polutke!
Istina, paradajz im je lepsi i veci od naseg, ali nema ukusa.
Nas kvrgav, nikakav, a jedes ga samog, kao jabuku!
...
Cesto sam se pitao: zasto u Svajcarskoj zivi toliko Srba?
Sad znam.
Kad su tamo odlazili, nisu kupovali povratnu kartu.

[Blue Butterfly]

Mi smo, zaista, genijalan narod!
Zaustavite prvog slučajnog Beograđanina na ulici i pitajte ga hoće li da bude gradonačelnik, upravnik Narodnog pozorišta ili direktor nuklearnog instituta; pristaće istog časa bez razmišljanja, čak će biti pomalo uvređen što ga tek sada zovete da vam bude šef, a tolike godine nije radio ništa, niti se ičim bavio.
Na prste bi se mogli izbrojati oni koji ne bi pristali da budu selektori fudbalske reprezentacije, ambasadori ili predsednici Srpske akademije nauka. Čak i oni bez završene srednje škole pristajali su da budu urednici najpoznatijim srpskim piscima i da im popravljaju stil i misli. Pola Beograda je duboko uvređeno što im još niko nije ponudio da srede saobraćaj ili urbanizam. Svako bi napravio bolju kuću u kojoj stanuje od arhitekte; zbog toga ni u jednom gradu na svetu nema toliko zastakljenih terasa, zazidanih vrata ili prometnutih soba u kuhinje.
Čuvena beogradska rečenica "Da mi je samo pet minuta da budem na vlasti... " najrečitije govori o njihovoj urođenoj žednji za vladanjem nad drugima.
Svi znaju, bolje od vas, šta je za vas bolje!
Svi bi da vas menjaju i da vam komanduju.

"011"

[Snezana1909]

poslednja koju sam procitala "Ivana"...
pisao je o mojoj profesoki iz tehnologije Mimi... u" Folirantima"
volim da citam njegove knjige

[mama Ivana]

"Ivana"

[Ninna]

Njegova djela se citaju u jednom dahu.
"Posljednji let za Sarajevo" zadnje je sto sam procitala. Preporucujem.

[Blue Butterfly]

Citat

Kako se mi uopšte rađamo: otkud mi ovde?
Sem u retkim slučajevima, kada bebu pred vratima klinike dočekuje buljuk foto-reportera i vojna muzika, a televizija vrši direktan prenos porođaja, obično zakmečimo u sumornim sobetinama gradske bolnice, zajedno sa drugom nižerazrednom dečurlijom od zla oca i od gore majke. Pre toga, naše mame obično vrište, kao lude, pa im oni orangutani od medicinskih sestara opaIjuju šljage, dok doktori urlaju: »šta se dernjaš — nisi prva žena koja rađa!« ili izbacuju još rafiniraniju stvar: »što ranije nisi mislila na posledice«?
Posle nas pokupe kao vekne hleba i poredaju po stolovima. Vreme je da i mi primamo prve životne šljage, i to od koga — od babica! Posle toliko šamara, zaista sam i danas blago zapanjena otkud nas toliko u Beogradu kad smo već u prvoj rundi izgubile meč tehničkim nokautom? Posle svih maltretiranja, na izlazu nas sačekuje naš rođeni matori, ljut kao ris što smo ćerke, a ne sinovi, pomalo nacvrcan od zezanja na svoj račun: kao, nije švaler, kao, ne zna kako se prave muška deca i ti fazoni!
Tako je neki Tika, čist imbecil, zagorčavao mome matorom život najmanje deset godina, sve dok ga matori nije sredio jednom zauvek! Naklatio se on mom matorom na koske, pa masira li, masira... Te: »Jesi li mi spremio miraz za svoju Anu; ti znaš da je moj Gile probirač, može još i da se predomisli?« Te: »Bogati, kako je to imati ćerku? Sigurno ti već pred vratima čuči tuce švalera, a?« Sistem da se izvrneš u nesvest!
Moj matori ćuti i puši. Guta knedle, šta će, siroma, a Tika samo vadi li, vadi slike svoga sina, još iz vremena dok je bio beba, i to beba slikana kako krajnje originalno leži na jarećoj kožici sa svim onim pornografskim fazonima i sve što uz to fura! Jedanput mom matorom prekipi, pa kaže Tiki: — Slušaj — kaže —
Tiko, zamisli — kaže — ovakvu stvar: dolazi tvoj Gile strašno kasno kući, prošla već dvojka posle ponoći, a ti ga pitaš: »Gde si«, pitaš »sine Gile? Gde
si dosad bio?« A Gile ti, ni pet ni šesti »Izveo me«, kaže, »na večeru onaj balet-majstor iz pozorišta što nosi košulju na cvetiće i pudra se. Mnog fini čovek! Tako
je osećajan!«
Tu Tika prebledi, pa pozeleni, pa poplavi, a onda zbrisa iz »Tri grozda«, a posle čujemo da je prebio nežnog Gileta, ni kriva ni dužna, onako, potpuno bez veze.
Posle ćuti kao riba kad sedi s mojim matorim, a moj matori ga stalno kao zapitkuje: »Slušaj, bogati, Tiko, jesi li bio sinoć na baletu? '. Mnogo fina stvar, kad se ono baletani podignu na prste, a trikojčići im zategnuti oko dupenceta! Lepota jedna!«

(Beleške jedne Ane)

[Toni Dzartov]

BlueButterfly, on 20:14, 24. July 2008, said:

Momo Kapor, slikar, novinar i jedan od naših najčitanijih pisaca, rođen je u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. Objavio je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko filmova. Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

MOMO_20KAPOR_20_1.jpg

Čitate li Kapora? Koje su vam omiljene knjige?

Sve

[JANA]

Momo Kapor"Zoe"
Postoji jedan jutarnji cas posle svake neprospavane noci kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osecaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorcine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o grizi savesti dok se gleda posteni narod kako upravo odlazi na posao.

[Blue Butterfly]

Citat

Jedna manekenka iz moje ulice, koja verovatno ima gliste jer deluje sasvim leško, to jest kao leš, kazala mi je da hodam pogrbljeno i bacam noge prema unutra.
Objasnila sam joj da je to zbog toga što sam sama učila da hodam, jer su mi roditelji u to vreme bili nešto zauzeti. Kazala sam još da za jednog samouka sasvim dobro stižem tamo gde sam naumila. Zatim sam joj još rekla i to da na mene nisu potrošeni silni časovi hodanja s kuvarom i telefonskim imenikom na glavi, da bi na kraju toga komplikovanog procesa od svega ispala jedna pokretna vešalica za haljine. Ledi Aufinger!
Pošto su mi se mnoge stvari popele navrh glave, nema potrebe da stavljam još i knjige na teme, zar ne? Hoću da taj čiviluk od žene ušijem i na njenom terenu!

Beleške jedne Ane

[Blue Butterfly]

„Knjiga ‘Ispovesti’ je priča koju pišem sebi“, rekao je poznati pisac Momo Kapor govoreći o svojoj najnovijoj knjizi objavljenoj u prestižnoj ediciji „Kolo“ Srpske književne zadruge. U autentično šarmantnom stilu napominje da mu je žao što mu je otac umro jer, veli, nikad ga nije doživljavao kao ozbiljnog pisca, a „kad bi video moju knjigu u ovoj biblioteci koju je još Čika Jova Zmaj dizajnirao verovatno bi poverovao da sam pisac“.

O knjizi Kapor kaže da je to priča koju, sem sebi, priča i devojci Leni, studentkinji koja diplomira na njegovom delu. „A takvih je bilo dosta“, napominje i potom nastavlja. „Baveći se knjigom, ispovedajući se Leni, nisam ni uvideo da sam se u nju zaljubio. Tako sam se našao u problemu; šta ću sa njim, odnosno kako knjigu da završim. Pričao sam o tome sa svojim prijateljima među kojima je bio i Matija Bećković. Posavetovao me da Lena na kraju padne, odnosno da je obore zbog nedovoljno podataka. Moja supruga je pak predložila da se Lena na kraju ispostavi kao Fikcija, odnosno da ne postoji.“
Knjiga „Ispovesti“ nosi podnaslov „autobiografski roman“, a sem faktografije koja se odnosi na piščev život, sadrži i njegova nadahnuta promišljanja, opaske, duhovita sagledavanja.