Konstantin VII Porfirogenet

Први научни скуп новоутемељених "НИЗЕЈСКИХ ДАНА ИСТОРИЈЕ" Србске историјске школе, одржан је у Нишу 24.априла 2004.године.Организатори скупа били су "СЕРБОНА", друштво за научно истраживање најстарије историје Срба из Ниша, "СРБО-СЛОВЕНСКА ДУХОВНА АКАДЕМИЈА" из Пожаревца и "СРБСКО УЧЕНО ДРУШТВО" из Ниша, "САРДОНИЈА", Завод за србистику -Чикаго-Београд-Штутгарт.
Тема скупа је била: Дело византијског цара Константина ВИИ Порфирогенета - истина или заблуда.
С обзиром да се на овом делу, као једином документу, сви други антички и средњовековни писци су одбачени, темеље сви школски и универзитетски програми за историју српског народа и данас у Србији, организатори скупа су уредно позвали представнике САНУ-а и свих универзитета у Србији да узму учешће у расправи.

Porfirogenetovo delo "O upravljanju carevinom" stiglo je među Srbe pre jednog veka, u vreme hrvatskog preporoda, takozvanog ilirskog pokreta. U tom delu govori se o deseljavanju Srba i Hrvata na Helmsko(Balkansko) poluostrvo polovinom sedmog veka. U tom malom i potpuno beznačajnom delu nalazi se jedan odvbojen spis koji nosi naslov "O narodima". U tom spisu je razvijena priča o dolasku Hrvata i Srba i zemljama u kojima oni žive.
Konstantin VII Porfirogenet bio je car Vizantije od 912. do 959. godine i napisao je pomenuto delo između 940. i 950.godine. Radi se o jednom spisu o temama, o ceremonijama i o jednom posebnom dodatku "O narodima". Spis je bio posvećen carevom sinu Romanu kao uputstvo kako da vlada carevinom. Po svojoj nameni taj spis nije bio istorijsko delo o niko od vizantijskih pisaca nije ga nikad pomenuo.
Dubrovčanin Mavro Orbin, katolički sveštenik, jedan izuzetno učen čovek i pošten istoričar, objavio je svoje delo "Kravljevstvo Slovena" 1601. godine. Prilikom pisanja ovog dela oslanjao se na veći broj pouzdanih izvora tako da je delo od prvorazredne istorijske vrednosti. Glavnu ulogu u tom delu među Slovenima imaju Srbi, a dok se o Hrvatima, koji nisu imali svoje istorije, jedva pominju. Pojava Orbinove knjige izazvala je pravu pobunu među Hrvatima i optužili su Orbina kod Vatikana. Posledica je bila da je on izopšten iz katoličke crkve, a njegovo delo je bilo zabranjeno. Kao odgovor na Orbinovo delo hrvatski sveštenici su napisali spis "O narodima", prema svome znanju i shvatanju, i to poturili pod ime Porfirogeneta.
To Konstantinovo delo pojavilo se prvi put 1611. godine u Lionu u Francuskoj. O uputstvu sinu Romanu kako da vlada carevinom nema gotovo ništa, osim nekih beznačajnih opisa ceremonija. Glavninu dela čini poseban odeljak "O narodima". Prvi koji je pridao važnost tom delu bio je Joanes Lukius iz Trogira, dalmatinac katolik, drugom polovinom XVII veka. U vreme takozvanog ilirskog pokreta ovom delu je data snažna podrška od strane hrvatske i šire katoličke inteligencije. Konstantinovo delo je prikazivano kao neko novo otkriće i glavni istorijski izvor, pa zatim i jedini, za najraniju istoriju Srba i Hrvata.

U Srbiji je Porfirogenet prihvaćen i uveden u školske programe, zapravo, programi su prilagođeni njemu, tek posle Berlinskog kongresa od 1878. godine. To je urađeno u vreme kada je Stojan Novaković bio ministar prosvete Srbije, 1880.-1883. godine. Pored Novakovića važnu ulogu u tome imali su još Ljubomir Kovačević i Ilarion Ruvarac.
Od tada pa sve do obnove srbske istorijske škole svi zvanični istoričari u Srbiji su prepisivali prepisano i kao refren ponavljali "DAI", skraćenicu Konstatinovog spisa. Bilo je krajnje vreme da se taj spis sumnjivog porekla i još sumnjivije sadržine podvrgne kritičkoj analizi sa srpske strane, što je na ovom naučnom skupu i učinjeno.
Profesor dr. Jovan I. Deretić:
"Porfirogenet protiv svih"
Porfirogenet je jedan izuzetak i stoji potpuno sam nasuprot svih pisaca istoričara starog, srednjeg i novog veka, sve do polovine 19. veka, kao i pojedinim vodećim svetskim naučnicima sve do naših dana. Radi se o istoričarima koji su pisali oko jedan ipo milenijum pre njega, njegovim savremenicima pa do pisaca koji su pisali milenijum posle njega. Samo ta činjenica zvoni snažno na uzbunu i da je to delo, makar šta u njemu pisalo, treba uzeti sa krajnjom opreznošću i kritički se prema njemu odnositi.
Ništa od toga nije bilo učinjeno, nego se to delo, zahvaljujući sticaju političkih prilika i uticaja moćnih centara, proglašava i usvaja ne samo za jedan izvor, nego za jedini izvor za poreklo i najraniju istoriju Srba. Po toj postavci Srbi su jedan nepoznat varvarski narod koji se prvi put pojavio na prostoru Helma sredinom sedmog veka. Niko se više nije osvrtao na tu činjenicu što se srbsko ime pominje na ovim prostorima u antičkom vremenu, najčešće kao Serbi, Sardi, Sorabi, Sarmati i Surbi. Pored toga pojedina plemenska imena za koja mi imamo dokaza da su bila srbska, često se pominju kao narodna, to su:Veneti, Iliri, Dalmati, Tribali, Pelazgi i Tračani.
Odmah na početku dolazimo do jednog apsurda, ispada da postoje Srbi kojima je neko priznao da su Srbi i oni drugi kojima se to ne priznaje. Profesor Jović je napisao knjigu pod čudnim naslovom "Srbi pre Srba". Gospodin Slaviša Miljković je prikupio 770 srbskih imena na prostoru od Britanije do Indije.
U nemačkim dokumentima i franačkim hroniklama imamo jasno definisane odnose između Srba i pomenutih plemenskih imena. U jednom zapisu iz 631. godine stoji:Sclavi coinomento Winidi. Iako je pisac izgleda bio tanak u poznavanju latinskog, ipak se to može lepo pročitati i znači:"Sloveni zvani Vinidi". Ovde se Veneti nazivaju Vinidima, na drugom mestu se pominju kao Vendi.

U jednoj hronici iz 810.godine poše: Serbis Venedorum natione vulgo dictis, De Wenden. U prevodu: "Srbi koje vulgarno zovu venetskim narodom, Vendima."
U jednom drugom dokumentu iz 880.godine stoji:Sclavi qui vocantura Dalmati et Behemi atque Sorabi". U prevodu: "Sloveni koje zovu Dalmati i Behemi kao i Sorabi."

U austrijskom poslanstvu koje je 1530.godine išlo kroz Srbiju za Carigrad, nalazio se i ponemčeni Slovenac Benedikt Kuripešić, koji kaže:"U Srbiji koju mi Nemci zovemo "Surfen" govori se poseban jezik "surfiš", a to je takođe "vindiš" jezik."
Otac nemačke filologije Jakob Grim piše 1815.godine:"Srbima nazivamo pravilnije ono što se inače Ilirima naziva, slovensku narodnu granu."
U franačkim, nemačkim i češkim dokumentima stoji da su Sarmati Srbi, odnosno Srbi Sarmati i da se radi o jednom istom narodu sa dva različita izgovora imena, odnosno načina pisanja. Kod vizantijskih pisaca u srednjem veku Srbi se najčešće nazivaju Tribalima ili Dalmatima. Kod Rimljana i u Austriji Srbi su Iliri. Kod starih Grka Srbi su Pelgazi ili Tračani.

@ drbob
Svaka čast na entuzijazmu u pisanju na teme...

Evo sad sam i ja bio zainteresovan da pročitam sve poruke na temu Konstantin VII Porfirogenet.
Pozdrav.

Ja sam zahvalan timu Aladina, jer na drugim sajtovima odmah zaključavaju ovakve teme, jer im smeta drugačija istina, a ja sam za to da se otkrije istina, jer je Istorija učiteljica života. Ako zanemarimo i zaboravimo našu istoriju nestaćemo i mi.

Pisci pre Porfirogeneta

1. Herodot (5.vek s.e.) kaže da su Veneti i Iliri jedan isti narod. Videli smo da se ta dva naziva odnose na Srbe. Herodot pominje Serbonsko jezero na Sredozemnom moru ispod Sinaja, a Tirensko more naziva Srbskim morem. Za Tračane kaže da su najbrojniji narod na svetu, u najmanju ruku dolaze odmah posle Indusa. Njegovi Tračani su srbski Rašani u koje je Herodot ubrajao sav narod koji se kasnije naziva Slovenima. Pored toga i deo Sredozemnog mora, između Krita i Atike, nazivao se u antičko vreme Srbskim morem. Tragovi tog imena održali su se u nazivu savremenog Saronskog zaliva.
2. Strabon ( I vek s.e.) nalazi Srbe u Iliriji od Jadrana do Dunava, a planinu Dinaru naziva Srbskom planinom.