Milan Nedić - Ratni govori srpskom narodu

МИЛАН НЕДИЋ

РАТНИ ГОВОРИ
СРПСКОМ НАРОДУ

Приредио за штампу Мирослав Костић

издаје
„ГРАФОПУБЛИК" Београд ул. Милентија Поповића 9

за издавача директор и главни и одговорни уредник
Милован Ћурчић
Рецензент
Миодраг Б. Шијаковић

Технички уредник
Ивана Банчић
Лектор - коректор
Снежана Миленковић
Слог
Лидија Иванковић
Штампа
„Графопублик" РЈ Кнић

САДРЖАЈ

Породична преписка породице Недић
Спасилац Србије у ХХ веку
Декларација Владе народног спаса
Посланица српској омладини
Последња опомена српском народу
Позив сељацима
Оним у шумама
Порука српском народу
Друга порука сељацима
Порука раденицима
Пролећна посланица српском народу
Реч заробљеницима
Нова Србија
Не напуштајте село и земљу
Реч српским раденицима
Посланица нашим бегунцима у туђини
Позив српском народуда буде племенит и родољубив
Битка за хлеб насушни
Годишњица Владе народног спаса
Српски пут
Обрачун с бунтовницима

ПОРОДИЧНА ПРЕПИСКА ПОРОДИЦЕ НЕДИЋ

ПИСМО МИЛАНА НЕДИЋА свом брату РАДОСАВУ
У Београду, 3. III 1935.

Драги Радо,

Добио сам твоје последње писмо. Нисам ти могао одмах одговорити, јер нас је изненадила смрт нашег доброга зета Аце.
Он је умро као прави праведник - моментално. Срце га је издало. Био је до последњег тренутка свеж, радан и разговоран. Данас га сахрањујемо у 3 часа, као што си видео из новина. Ја сам прошле ноћи био код Драга са Мићом и Сташом.
Кроз неки дан предајем моју садашњу дужност. Нова ми се не допада. Смена моја уследила је из личних мотива. Ја се полако спремам за пензију, а и Мића.
Радујем се, да си се оправио и да си добро сада. Човек кад остари, а ти још ниси стар, мора да се крпи и добро чува, јер, као што видиш зета, заковрне зачас као пиле.
Код нас су за сада сви остали добро. Драга је много отежала. Моји су добро и захваљују ти што их се увек сећаш. Баш сада је Миле у Јужној Србији обилази магацине у Прилепу и Битољу. Брана је код куће и води велику политику. Нови зет је пешад. поручник Јукић, Далматинац, добар човек.
Сви те много поздрављају и желели би да те виде и с тобом поразговарају.
Бата полаже испите. Јуче је положио два. До завршетка у новембру има још пет предмета: два у јуну, а три у октобру. Бата добро учи и приљежан је, али је до бесконачности малокрван те ме то брине.
Јутрос, како ми јавише, стигла је Славка из Призрена. Драгош је јуче дошао из Смедерева са његовом младом.
Како је Олга задовољна са својим новим животом? Кажи јој и учи је да добро врши службу до пожртвовања и увек да буде велики патриота. Немој да улази у гњиланске интриге. Особито сада кад се врше избори, агитације и разна подметања. Драги Радо, ево ја ти мало написах, а сад морам да журим кући због зета Ацине пратње.Прими срдачно и братско поздравље од мене и мојих заједно са Олгом и прија Магдаленом и веруј да те увек воли твој брат

Милан

НЗ. Бошко је нешто слаб у последње време.

Шаље: Милан Ђ. Недић, армиски генерал из Београда,
Немањина 35/111
22 априла 1940 године у Београду
Драги Радо,

Чиним још један покушај да ти и по трећи пут напишем писмо, пошто два, која сам раније послао ниси примио. Мене то ништа не чуди, пошто сем Гате и Радомира немаш више симпатизера у Гиљанима. Напослетку, већ си постао зверка чим су ти браћа постали министри. Знам како је то и колико се трпи због тога, јер цео свет мисли да си сада свемоћан и да сваком можеш учинити што захте. То се и мени дешава и пошто смо баш изложени низу непријатности што су нам браћа министри остаје још само да се помолимо Богу да то више не буду, како би се и ми опростили свих тих излишних непријатности које нам чини свет уверен да ми "све" можемо да учинимо али "нећемо".
Можда бих ти и чешће писао да ми је расположење боље али то тако што виле изграде за један дан, ђаволи поруше за једну ноћ, па и моја ствар налази се у тешком стању и бојим се да на крају испадне "мртворођенче". Напослетку ти знаш шта је то "политичар" бити, па су могућа свакојака изненађења. Све ми веле "сутра" а то сутра отегло се већ седам месеци као гладна година и никад краја. По томе могу да виде и осете и ти доброћудни људи што траже наше услуге, колико мало вреди наша "реч" чак и кад нам је брат министар. Благодарећи мом веселом темпераменту, мени је све равно до "Косова", ја могу да чекам и да недочекам па опет лепо. Мој пријатељ и друг Драгиша изгледа да ме је гурнуо позади огледала које је шустер разбио у рају, па више ме не види кроз разбијено стакло.
Мића ми је рекао да ти је писао и послао неке траве да куваш и пијеш, само се мени чини кад све то попијеш што ти је послао, покварићеш стомак а ти си га, бар досада хвала Богу имао доброг, да вари "камење" што рекла покојна "баба" Пела. То ти је старачко крпарење које је већ и мене начело, па за нас су сви лекови добри кад нам помало помажу и све нас боље лече јер ми живимо у том уверењу да нам је лакше ако се лечимо. Ти се сад поткрепи како можеш и знаш на лето мало до бање да се одмориш и курталишеш тог рематизма чије је порекло сигурно дошло из претеране страсти за лов. А кад се будеш одморио и осетио се крепак изволи мало код нас до Београда да те ја по свом обичају угостим "лаким" јелима и добрим вином, јер на крају крајева то је једино што нама Недићима помаже и одржава нас у добром здрављу.
Жика ми је већ по други пут отишао на вежбу опет 28 дана, сигурно по други пут зато што му је стриц министар војске па треба да пружи пример осталим како се савесно врши војничка дужност. Њему је лако да издржава вежбу али мени је тешко да ја подмирујем трошкове, јер ипак све иде преко мојих леђа. Радмила се није никако јавила а читао сам из новина да је добила ћерку а ја у име Бога четврто унуче, по томе се већ види колико сам остарио. Множи се наша фамилија а мушкараца има доста да продуже традиције куће Недића.
Знам да читаш редовно новине и бринеш општу нашу бригу шта ће бити са нашом земљом и оће ли се извући из овог европског ратног окршаја. Не веруј никаквим коморџиским вестима, јер их залудни свет без проверавања проноси кроз целу земљу а нарочито у последње време размилели су се шпијуни и страни агенти на све стране уносећи узбуну код нашег народа лажним вестима којима је сврха да нас што пре увучу у рат. Истина је само ово, да је ситуација озбиљна али је истина и то, да се наша земља врло добро чува, да не даје никаквог повода ни једној страној сили да нам што замери, а при томе се најбржим путем страховито наоружава решена по сваку цену да сачува своју независност и да брани своју слободу и своје границе, ко год на њих насрне. Дакле, могу те уверити, колико су мени ствари познате да се неће лако провести нико, ко би се усудио да нас нападне а ми никога нећемо дирати, јер ништа изван наших данашњих граница не тражимо. Све што друго чујеш, знај даје лаж.
Нема дана да те Гина не помиње и једнако ме тера да ти пишем. Пошто смо седам дана моловали кућу и спремали за Ускрс и славу, данас смо мирни и на дивној пролећној месечини, на нашој тераси ја ти пишем ово писмо, јер смо сада нашли времена да ти се људски одужимо са овим писмом, које у ствари има информативни карактер, како би био о свима стварима потпуно обавештен. Милана слабо виђам јер је преоптерећен својим пословима, за које се разуме да су у овом бурном времену, врло важни. Иначе, хвала Богу сви смо добро, како ја и Гина, тако Милан и Мића а снаја Јелица нам се ових дана вратила из Рима где је била месец дана у гостима код свога брата посланика у Италији.
Надамо се, даје све код тебе релативно добро, јер знамо да си под добром негом. Крум и Олга већ ти угађају колико могу а ти немој бити нервозан него мало и њих послушај, јер на млађима свет остаје каже наш народ. Чувај се овог превртљивог пролећа, јер се лако назебе због промена времена. Надам се да ће те писмо затећи у повољном здрављу, што ти ми сви, из свег срца желимо. Драго ми је да сам ти писмо писао баш пред Ускрс и Крсно име, како би ти честитао заједно са Гином Ускршње празнике и Славу да их у здрављу и весељу дочекаш и проведеш само чувајући се да у јелу и пићу не претераш а иначе баци бригу на весеље па "терај кера" док можеш, јер чини ми се да то најбоље лечи и помаже.
Напослетку те лепо молим да ми на ово писмо кратко одговориш да би знао да си га једном заиста примио, јер у противном, прошла би ме жеља заувек да ти пишем а да ти писма не примаш. Поздрави много Крума, Олгу и Магдалену и реци им, да и њима исто тако честитамо наступајуће празнике да их у здрављу и весељу дочекају и проведу. Па после ових празника ударићемо на два безмесна дана преко недеље и на остала ограничења у исхрани, јер је крајње време да и ми, као остали свет мало притегнемо кајиш, пошто смо се заиста много разупарили и не знамо шта нам
је доста.
Тебе срдачно поздрављамо са свима твојима и желимо ти окрепљења и здравља, па да нам опет дођеш, да претресемо старе ствари и да се сити изоговарамо света и нашег и туђег.

Воле те и грле увек твоји
Гина и Бошко.

ДОПИСНИЦА МИЛАНА НЕДИЋА СВОМ БРАТУ РАДОСАВУ

У Београду, 25.ХI 1941.
Драги Радо,

хвала ти на сећању и карти од 20. о.м. Немој очајавати. Ти знаш како је у природи: навуку се облаци, севају муње, загрми, мислиш све пропаде, па опет дође сунце и све је добро. Тако и твоје здравље, на пролеће биће боље и дај Боже. Као што знаш ја сам велико и тешко бреме примио на своја плећа. Даће Бог све ће добро бити.
Теби и твојима шаљем поздраве и жеље за добро здравље, а остало како се може.
Воли те и грли твој брат Милан Поздравља те Јелица. Мића ће доћи скоро кући.

Београд 29 септембар 1940 год
ПОТПРЕТСЕДНИК БЕОГРАДСКЕ ОПШТИНЕ

Драги Радо,

Примио сам твоје нељубазно писмо и нисам ти одмах одговорио зато, што ништа позитивно нисам свршио. То чиним данас кад сам сигуран да овог пута премештај неће изостати. Пре него што би ти дао преглед рада и резултата по питању премештаја Олгиног, хоћу да те изведем из једне заблуде у којој не смеш дуго да останеш ради себе. Ствар је у овоме, немој погрешно да мислиш да је Југославија прћија браће Недића и да су они у њој свемоћни и што год захту мора им се учинити.
Сви ми Недићи и данас, најобичнији смо смртни људи по најмањег утицаја тамо, где се нешто моли и тражи. Молимо и ми, те још како, негде наиђемо на разумевање, негде де, негде свршимо а негде пропаднемо. Ти мислиш само треба написати писмо а ми да проговоримо па је ствар свршена. Тако у ствари није и за доказ мог тврђења треба да знаш да сам ја ради Олгиног премештаја био два пута код г. Боже Максимовића, три пута код његовог помоћника г. Јакшића, једанпут код г. Корошца и двапут код г. Богдановића и нису хтели да газе закон, јер је потребно да има 10 година службе па да рефлектира на варош. Као што видиш није тако глатко ишло како ти то замишљаш у Алексинцу по оној народној пословици "Коме је Бог ујак, лако му је светац бити".
Једва данас сам успео да издејствујем решење по коме ће бити, не премештена, него додељена на рад у Алексинац и преда мном је г. Богдановић издиктирао секретару наређење за њу. Тако се после три месеца запињања и рада а не нерада како ти мислиш ово питање повољно окончало. Свесни смо ми сви неприлика које је имала и претрпела с порођајем и одласком на стару дужност, а зар мислиш да их други немају, чак и веће?
На све остало уздржавам се да ти дам одговора јер си старији брат и у нервима мало попустио, али ако ми се да прилика нећу ти остати дужан одговора јер ја волим чисто стање.
Мислим да ћеш се сада смирити и бити задовољан кад знаш да сте једва једном скупа сви, па те у том уверењу срдачно поздрављам, тебе и твоје, желећи ти свако добро.

Прими поздрав и од Гине и свих наших твој увек доброжелећи ти брат

ПИСМО МИЛУТИНА НЕДИЋА свом брату РАДОСАВУ
Београд, 10/VII 1942.

Драги мој Радо,

По твом писму од 7. т. месеца урадио сам што се могло урадити. Милану нисам о томе ништа говорио, јер се он не меша у министарске ресоре, нарочито не у појединачним и личним питањима. Он може имати удела у питањима крупне и начелне природе, али избегава свако мешање у све изван тога. То треба да имаш у виду убудуће.
Ја сам предао молбу преко једног пријатеља, који ће још данас о томе говорити с ким треба. Једном речју, учињено је све, па шта буде могуће учиниће. Ипак је твој пријатељ требало солидно да учи и да ради. То би најбоље било. Један одличан ђак може место петице добити четворку или тројку, па можда и пасти из једног предмета, али не може пасти из четири. А онога, који је траљав, лако је оборити из свих осам предмета. И тако се дечурлија мангупирају и не раде, па онда ја треба да мољакам.
Мило ми је што видим да си мало живахнуо. Рука ти је још сигурна, а ако где и врдне, кад су свих осамдесет година хвала Богу ту. А што је још важније и памет те одлично служи. Писмо ти је смишљено, концизно и уопште одлично сложено. Ја бих био задовољан да ме тако служи памет у твојим годинама, ако их уопште доживим!
Ти, стари мој, буди јунак па се бори са старошћу, онако исто као некада са младошћу, ловом и краканлуцима. Не дај се, држи се јуначки, старост је старост, па и болест мора чешће да је посети. А ти се држи и брани, очувај чврсту вољу да живиш још коју годиницу, да видиш како ће се свршити ова светска скаламутња и шта ће после ње бити.
Ја се бољем надам, не само бољем него сад, већ и бољем него пре. Наравно, ако још народ буде паметан да нешто мало и политике води, а не само као будалетина Тале да измахује мочугом, а њега бомбама по глави.
Дакле, очувај веру и веру за живот, да проживиш још коју годиницу, тако некако да дотераш до деведесете, а онда нек умире ко хоће.
Ја сам добро. Прилично сам се опоравио од заробљеништва. Тамо сам био изгубио 26 кила, а до сада повратих пола. Оне друге половине џаба било! Нити ми треба нити је имам су чим намицати ни одржавати. А и тако не примам ни плате ни пензије. Јелица је такође добро и много те поздравља. Наско је добро и већ четири месеца служи у Служби рада. Сада копају водовод у Макишу код Жаркова.
Поздрави много Магдалену, Олгу, Крума и њихову бебу.

Тебе грли и љуби Мића.

Бошко и Гина су добро, тако исто и Милан и његови.

Београд, 22. јануара 1943

Драги мој Радо,

Јуче је Милан примио твоју карту од 17. јануара. Она нас је врло ожалостила, јер видимо да си озбиљно болестан. Данас сам ти послао 10.000 динара, у две поштанске упутнице по пет хиљада. Милан и ја шаљемо ти по 3000, а Бошко и Драга по 2000 динара. Нека ти се овај новац нађе, што каже народна песма "да се храниш и ода зла браниш!" Па се недај, ти се стари курјак, стари ловац и борац! Истина године су ту, и то хвала Богу, прилично поодмакле године, а времена тешка и за млађе него што смо ми! Али ти си чврста и прекаљена раса, и на невоље навикао, па се бори! Мора човек да се помири у првом реду са годинама. Старост је већ сама по себи слабост, а кад и болест наиђе, онда наравно човеку није лако. Ти си целога века био здрав, па се зато сада тешко мириш са болешћу. Али кад човек превали осамдесету, онда је болест скоро редовно стање здравља, па га треба филозофски примити и подносити.
Да је лакше путовати, ја бих дошао да те обиђем. Али је то данас до зла бога тешко и за млађе људе него што сам ја. Па иако сам се прилично опоравио од доласка из заробљеништва, ипак не смем да се излажем тешкоћама зимског путовања под данашњим проликама. Здравље Боже, док време мало попусти, доћи ћу на који дан у Алексинац да те видим и да се мало разговоримо.
Ја сам ти до сада био у доста тешким приликама, јер већ две године како не примам пензију. А оно што од куће имам иде већим делом на дугове и повећане режиске трошкове. О данашњој скупоћи и да не говоримо! Иначе смо и ја и Јелица добро, а тако исто и Наско. Мислим да знаш да се он оженио! Није се оженио рђаво, али ја нисам био сагласан да се жени овако млад, пре свршене школе и у данашњим приликама. Али, најзад, ко зна зашто је то добро.
Милан је такође добро. Био је последња два три дана назебао, те није излазио, али је сада опет добро. Тако исто и Драга је мало назебла, као и Ружа, па ћемо ја и Јелица ићи прексутра у недељу да их обиђемо. Бошко и Гина и њихови добро су. Сви те ми срдачно поздрављамо и грлимо и желимо ти да се што пре опоравиш и придигнеш. Поздрави Магдалену, Олгу, Крума и њиховог Душка.
Тебе, драги мој Радо грли и љуби

твој брат Мића.

СПАСИЛАЦ СРБИЈЕ У XX ВЕКУ

И ако су ови редови намењени предговору за ново издање досадашњих говора генерала Милана Недића, ја се нећу задржавати на тим говорима. У свом чланку „Живе опомињем, мртве оплакујем", забележио сам, као хроничар, оно што са националног гледишта чини психолошку срж у тим говорима. Овде ћу се сад дотаћи личне психологије самог аутора тих говора, уверен да ће и будући историчар, после педесет и сто година, донети исти суд кад буде писао о генералу Недићу као историској личности.
*
Историчар ће на првом месту испитивати време у коме је генерал Недић живео. Та историска анализа времена обухватиће не само два светска рата него и разлику у узроцима и последицама оба рата. Та разлика је огромна не само са гледишта политичке него и културне историје човечанства.
У прошлом светском рату водила се борба за постизавање материјалне превласти. Садашњи рат изгубио је тај првенствени значај старих ратова. Сад се борба води око духовне превласти у свету. Без те превласти, никаква материјална победа, никакав политички империјализам не би се у будућности могао одржати. Светска хегемонија Велике Британије морала је пропасти, јер се оснивала само на пролазној победи материје а не и на трајној надмоћности духа.
Садашњи светски рат не води се само између две супротне политичке и друштвене идеологије. Са филозофског гледишта он претставља двобој између две супротне политичке и друштвене идеологије. Са филозофског гледишта он претставља двобој између материјализма и идеализма, а са политичко-социолошког борбу између плутократско-бољшевичког деструктивног интернационализма и социјално-конструктивног здравог национализма. Он претставља епохални сукоб између два супротна схватања о поретку у свету.
Једном речи, он има значај опште светске револуције којој је циљ зидање нове зграде на старим али ојачаним темељима, а не уништење људске породице, људске културе и људског достојанства.
Та револуција је отпочела још пре двадесет година, а садашњи рат је само њена завршна фаза. И никад у повесници човечанства иницијативе појединих личности, улога великих људи, није била од тако пресудног утицаја као у овом историском раздобљу.
На супрот мржњи и борби класа, Мусолини је завео солидарну сарадњу свих друштвених слојева једним корпоративним системом који обухвата целу нацију. На супрот интернационалном комунизму, Хитлер је положио темеље националном социјализму, потчинивши капитал производњи а производњу нацији. Он је на место мртве речи о диктатури пролетеријата поставио живо биће нације као највиши материјални и духовни циљ, коме треба да се подвргну сви други циљеви и према коме да се стварају и крећу све установе новог душтвеног поретка.
Он је схватио социјализам као негацију марксизма као динамички изражај људски природних - духовних и материјалних стремљења, а не као скамењену и за живо људско биће убиствену формулу. У либерално-плутократском као и у совјетско-бољшевичком поретку економска организација почива на трилогији народ, привреда, капитал. Хитлер је потпуно преокренуо ред у тој трилогији, стављајући капитал у службу привреди, а привреду у службу народу. Суштина његове социјалне реформе лежи у динамичној снази социјализма како га је он схватио, тј. у стваралачким тежњама национализма, а не у разорним фикцијама интернационализма. Прве претстављају социјалну истину, а друге антисоцијални софизам.
У Француској, маршал Петен је одбацио демократску илузију о једнакости и политичким правима, и на место јединке ставио је породицу као основну органску ћелију друштвеног и народног живота, из које се природно рађају сва права и све дужности. На тој истинској подлози извршиће се национални препорођај Француске, а не на филозофском материјализму и лажним догмама револуционара из осамнаестог и деветнаестог века, који су и довели до духовног слома Француског народа.
Генерал Недић, постигао је за годину дана - и то под најтежим околностима - успехе за које се не може рећи да су незнатни. Он је одгурнуо идолопоклонство према мртвом броју као „извору и утоци власти", одбацивши појам о демосу као самовољном суверену, и вратио је српском народу стари дух задружног већања и патријархалног поштовања умних и моралних вредности код људи.
Специјално уређење, коме генерал Недић полаже темељ у Србији, има корен у оним вековним облицима породичног живота, изаниклим из крвних веза у задругама и братствима, и урођеним једном земљорадничком народу као што је српски народ.
Тај српски народни социјализам разликује се тим својим специфичним обележјем и од фашизма и од национал-социјализма. Он је ипак ближи овом другом него првом. У природном задружном оквиру јединка налази реалнију подлогу за свој опстанак и јаче јемство за свој умни и морални развитак него у корпоративној апстрактној повезаности.
Досадашњи успеси генерала Недића признати су не само у нашој земљи него и на страни. За даљи препорођај српског народа, ти су успеси од пресудног значаја. Зато вреди, бар у најкраћим потезима, истаћи на овом месту главне личне особине генерала Недића као човека и као оца Србије. Сетимо се само оне слике која је крајем лета прошле године лебдела пред очима свих нас, када се генерал Недић ставио на чело Владе народнога спаса.
Србија је била на умору. Одјеци наше народне трагедије раздирали су нам душу као звуци звона на погребу најмилијег нам бића. Гриже савести и сузе плача сливале су се у једну неизмерну реку народног очајања. Заставу, коју је генерал Симовић онако срамно бацио у прашину, генерал Недић је јуначки пригрлио и почео око ње искупљати Србе и са њима чистити земљу од страних злочинаца и домаћих изрода. Његови витешки појмови о части и образу, наређивали су му да лојално испуњава своје дужности према окупаторским властима.
Има разлике између оних који стварају историју и оних који на њој само сарађују. Први су национални хероји Други могу бити или претставници интелигенције, или војници, или привредници, или сви заједно, то јест у главном народ.
Генерал Недић данас ствара историју Србије, а други који му на том послу помажу само сарађују.
Он, као глава, мисли за све, има стално главни проблем пред очима и управља поуздано својим бродом, не губећи ни по ноћи ни по дану главни циљ из очију. Он даје у исто време и подстрек свима који му својом сарадњом помажу.
У вођењу и организовању српског народа, генерал Недић не изостаје иза наших великих државника. Нарочито између њега и Николе Пашића има великих сличности. Обдарени правом државничком памећу, и један и други гледају трезвено на народ - и разликују праву политику од авантуре у политици. Озбиљан државник, говорио је Пашић, корача увек полако и опрезно напред „као да гази по трулој дасци". Присебност и обазривост биле су главне карактерне црте његове политичке методе. Генерал Недић се одликује тим истим особинама. И по умној техници Недић потсећа на Пашића. Обојица размишљају полагано и тихо, окрећу и загледају сваки проблем са свих страна. Недић дуго кува у себи сваку ствар. Он се не захуктава.
И за Пашића мислити и расуђивати значило је то исто што и обављати сваки други посао који је озбиљно а не на врат на нос", врши. Шепртље у политици и политички пустолови увек су опасни. И једни и други били су у „влади народне пропасти" сјајно заступљени. За смерове енглеске политике није могло бити ништа повољније.
Пашић није никад веровао Енглезима; ни генерал Недић им не верује. Лукавство у методама и безобзирна себичност у циљевима енглеске политике уливали су и једном и другом неповерење и опрезност.
Нарочито она врста преваре, којом се англосаксонски дипломати стално служе како у миру тако и у рату - блеф -вређала је здраве моралне појмове Николе Пашића и генерала Недића. Политички „пиклокети", као и обичне вашарске сецикесе, траже и налазе наивне жртве на сваком људском панађуришту. Стога и генерал Недић стално опомиње Србе да се не поводе за таквим варалицама.
Између генерала Недића и Николе Пашића има и других додирних тачака. Погледи и једног и другог на живот, породицу и народ, носе строги патријахални карактер. Обојица су прожети истим верским, моралним и националним осећајима.
Поред свих тих сличности, има ваљда и неке разлике између Николе Пашића и генерала Недића, може нам неко добацити. Очевидно, има, Пашић је био кунктатор и остављао је догађајима да га носе и да управљају његовим одлукама. Генерал Недић је одлучнији. Он не развлачи ствари.
До одлуке он поступа с опрезношћу државника, а после одлуке он приступа извршењу са брзином војника. То су најбоље показали његови успеси у борби против комунизма.
Разлике су можда мање између генерала Недића и кнеза Милоша. И један и други били су и државници и војсковође. Пашић је био само државник. Недић је из села Орашца близу Аранђеловца; Пашић је био из „Шоплука". Само је Шумадија давала у исто време и велике државнике и велике војнике. И Милош и Недић су рођени у истом крају, у срцу Шумадије. Обојица су одиграли и исту улогу у историји српског народа: под првим је Србија васкрсла у деветнаестом веку, а под другим у двадесетом.
И Недићу као и Милошу главни задатак је био сачувати Србију од сваке опасности и уздржати Србе од сваке непромишљености. И под Милошем је пропаганда са стране, нарочито из Енглеске, хтела да изазове устанак у Србији против Турске а у корист грчких хетериста, као и под Недићем устанак против Немачке а у корист совјетских партизана. И један и други су то на време, са одлучношћу државника и војника, спречили
*
Генерал Недић је спасао Србију од пропасти. Он је одбранио српски народ од комунистичког зла и националног расула. То је његова унутарња заслуга. Пред страним светом он је успео да издвоји име српског народа од безимених туђинских агената и домаћих грешника, због којих је Србија поднела толике невоље.
Суд историје ће утврдити да су време у коме је генерал Недић живео и средина у којој је делао показали и доказали, да је његово место у Пантеону наших националних хероја. Он ће се у историји српског народа славити као велики народни вођа а још више као велики човек из народа.

ДЕКЛАРАЦИЈА ВЛАДЕ НАРОДНОГ СПАСА

Драга браћо и сестре

Говори вам ваш брат армиски генерал Милан Недић, претседник српске владе. Говорим вам из дубине српске душе и срца, честито и поштено, тако ми Бог помогао!
Данас српски народ преживљује најтеже дане откако се доселио у ове балканске земље.
Априла месеца ове године изгубили смо слободу и државу, а сада нам прети опасност да изгубимо народ. Нашом лепом земљом чује се лелек, јаук и плач. Устао је брат на брата. Пале се жита, тешка замука радног света. Руше се јавна добра, убијају се сеоски домаћини по равној Мачви, Шумадији, Поморављу. Пролијева се нештедимице српска квр. Питам вас: зар није било доста проливања српске крви? Зар није било доста мука и патњи, болова и суза, рушења згаришта, него су чак браћа ударила једно на друго. Хоће у грађански рат. Нешто што је најстрашније. Као да хоће да се испуне речи наших непријатеља: „Да ће друмови пожелети Срба... " Али у име ваше ја им узвикујем: да ће се преварити; догод тече јуначка крв у српским срцима и догод је чистог српског народног разума, неће то бити. Наћи ће српски народ свој прави пут.
Дошао сам на владу да спасавам народ, да се међусобно не истреби; да завлада ред и мир, рад и братство; да сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком. Сама слога Србина спасава. Шта ми можемо сада да учинимо! Ништа. Само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканаом светском мору. Данас се врше обрачуни највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи, нити одмоћи. Немој да се мешамо у туђе ствари, јер ко се меша у туђе ствари извуче обично дебљи крај. Решио сам се да народ поведем правим народним путем: да гледа своје интересе и да се сачува од истребљења. Образовао сам Владу народног спаса. Она вам даје данас овакву изјаву:

ДЕКЛАРАЦИЈА

После непуних пет месеци од једног несрећно започетог и још несрећније завршеног рата, у којем је наш народ изгубио слободу и независност и све тековине своје столетне мучне борбе, Србија и српски народ добили су своју владу, која ће самостално, под надзором немачког војног заповедника у Србији, руководити пословима своје земље.
Влада долази на управу у тренутку, кад у земљи понова праште пушке и вије се дим на згариштима наших домова, а српске мајке и сестре завијају се у црно.
И овога пута то су они, који служе туђинским интересима или су заведени туђинским агентима, који су узрок новог страдања српске земље, страдања које се - ако се одмах не прекрати - може претворити у потпуну пропаст.
Да властитом снагом српског народа спречи ту пропаст, дошла је нова влада. Она је добила право да слободно организује живу народну снагу национално и ради оружане одбране, и да је употреби за спас своје земље и свога народа. То је њен први и најважнији задатак.
Ако у томе успе, а она у томе мора успети, она ће своме народу за зиму која претстоји обезбедити хлеб и огрев. У нашој земљи има и жита и угља и дрва. Победник у рату и окупатор наше земље није их уништио и не жели да нам их узме. Али их уништавају они који, служећи туђим интересима, позивају народ на буну, они пале жита, руше саобраћај, затварају руднике, спречавају рад у пољу, у шуми, у вароши као и на селу. Под изговором да све што се ствара у нашој земљи служи туђину, и да стога не треба радити већ рушити, они ће оставити наш народ без средстава за живот. И узалуд ће он чекати помоћ са стране, она ни откуда неће доћи, као што није дошла ни шестог априла.
Влада, која је израз воље српског народа за живот и концентрација његове националне снаге, неће допустити да рушилачки елементи, ма како се они звали добијају превагу и доведу земљу до анархије и пропасти. Она позива српски народ да јој у томе помогне, да из своје средине избаци све оне који му сметају, да се свом снагом посвети раду за обнову своје земље.
Само предани рад може да уклони рушевине које је на свим пољима оставио несрећни рат за собом, и да поврати вредности. Наше национално богатство: земља и шума, руде и вода, мртав су капитал и нико их неће оживети до једино наш смишљен и истрајан рад.
Да врати земљу дисциплинованом националном раду, влада ће увести обавезну службу рада, под руковођењем посебног министарства рада. Ова служба има у исто време да буде велика школа националне дисциплине и рада за заједницу.
Када поврати мир и обезбеди ред, влада ће се посветити даљем привредном и социјалном изграђивању Србије, и на тај начин спасти језгро српског народа за његово јединствено и слободно учешће у будућем мирном изграђивању Нове Европе, заједничке домовине, која има да пружи сваком народу широке могућности за слободан развој његових снага на добро целине.
Српски је народ свестан даје судбински повезан за народ Европе и он је у овом рату умео да оцени витешко држање немачког војника. На његово пријатељство он ће одговорити својим пријатељством. Само то одговара витешком карактеру српског народа. И уколико пре он буде властитим снагама савладао рушилачке елементе у својој средини, утолико ће се пре немачка војска посветити својим властитим задатцима.
Велики Немачки Рајх, иако победник у рату неће да буде непријатељ српског народа. Он нам је данас повратио право на употребу народних знамења: Грба и Заставе; верујемо дубоко да ће сутра имати пуно разумевање за животне потребе српског народа.
Влада неће ни једног тренутка заборавити на те потребе. У томе погледу, као и у погледу заробљеника, избеглица и у погледу унутрашње управе, влада је самим преузимањем своје дужности, обезбедила побољшање услова које ће постепено доћи до изражаја.
Она стога мора захвалити, у име своје и нашег народа, Великом Немачком Рајху и његовим претставницима у Србији на великој политичкој увиђавности којом правилно оцењују дух и потребе српског народа.
Одајемо јавно признање и хвала досадашњој управи комесара, који су се заложили, несебично и патриотски, у најтежим часовима нашега народа после катастрофе од шестог априла, те ублажили преголеме невоље, јад и чемер обезглављеног српског народа. Стварање српске владе је видан напредак у постепеном повраћању српског народа самом себи. Она је добила шира овлашћења. За њу и цео српски народ то значи не само већа права, већ и веће дужности према самом себи. Да их до краја испунимо, то је наш свети задатак и наш спас.
То вам је, браћо и сестре, изјава српске владе.
Од вас тражимо поверење, помоћ и времена за дела. Све ово само за срећу и опстанак нашег много намученог народа.
2. септембар 1941.

ПОСЛАНИЦА СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ

ОМЛАДИНО НАША, ДЕЦО СЛАВНИХ ПРЕДАКА
СИНОВИ ОТАЏБИНЕ НАШЕ,
Вама се данас обраћам, вама упућујем свој позив, јер сте баш ви, уместо да будете ослонац, обновиоци и изградиоци земље своје, учинили највише да још болније закрваве и овако тешке ране њене. Несрећна туђинска пропаганда помутила је ваш вид и, збуњене и обмануте, гурнула вас да, баш ви, будете оруђе пропасти народа свога.
Омладино српска, децо отаџбине наше,
Вратите се здравом разуму, српском разуму. Уставите се. Стојте. Не у провалију, не у бездан у који гурате и себе и народ свој. Није српски народ то заслужио од вас. Ма како да су паклени туђински утицаји који су вам душу разорили, који вам срце отровали, који су вам ум помутили, ипак сте ви синови народа српскога, покривени старом славом српском. И у данашњем сумраку блиста она јаче него што је то светлост пожара, којим, гурнути туђином, ви палите своју сопствену кућу, којим, заблудели и избезумљени, желите да спалите свој сопствени народ.
Април месец ове године означио је југословенску срамоту, а не српску. Још је жив народ витезова, који су славу своју пронели широм Балкана. Али, запамти то, омладино наша, то није никада био народ паликућа, ни народ пљачкаша, нити разбојника ни подмуклих убица из заседе.
Кроз читавих тринаест столећа ореол витештва осветљавао је пут српског народа. Не дај, не дозволи, омладино српска, да те са тога светлог пута злокобни туђински гласови одвуку не само у пропаст него и у нову срамоту.
Светао је, частан и јуначки био увек пут српског народа и такав мора остати. Ко са њега скрене, отпадник је, издајник је свога народа. Не гледај ни лево ни десно, омладино српска, гледај само на велике своје претке.
Дошло је пресудно време. Време када се мора мислити својом главом, српском главом. Дошао је последњи час да вам се отворе српске очи, да кроз њих видите бистро и јасно и догађаје и људе, а пре свега интересе нашег народа.
Децо моја,
Не трујте се пићем из отровног туђег брлога; напајајте се чистом водом са извора здраве српске народне свести. Ту ћете једино наћи најлепшу историју коју може један народ да доживи. Ту ћете ако само погледате, ако само духом својим захватите, наћи дело својих отаца, и задрхтаће вам срце пред тим откровењем од радости, поноса и страха.
Страха, јер ћете тек у томе тренутку открити и разумети какав је кобан и страшан био пут на који су хтеле зле силе да вас баце, да униште вас и народ ваш. Тај пут, на који су они хтели да вас гурну није пут части. То није пут јунаштва, јер јунаштва нема без витештва. На томе путу нема победе. То је пут који води само на згариште и гробље. Неславна згаришта и неславна гробља.
Омладино српска,
Нека у твојим младим срцима закуца опет онај херојски, витешки откуцај којим је куцало срце српског народа кроз векове. Нека у теби живи увек само душа наших праотаца и онда никад нећеш скренути са правог народног пута. Њиме пођи данас већ, омладино, последња веро наша.
Крваве ране Србије. Да ли вас оне боле, омладино српска? Њена сте ви деца, у њој сте први дах свој удахнули, прво вас сунце ту огрејало и прву сте реч у њој прозборили. Зар има за вас нечег ближег, нечег приснијег, нечег дражег од отаџбине, свете земље у којој леже кости наших отаца? Она је ваша и у срећи и у несрећи. За њу су, једино за њу, а не за туђе обмане, милиони ваших предака као јунаци и витезови умрли. Будите свесни да носите име Србина, име велико, име тако славно и часно да вам данас, многим, не припада. То велико име, то је наше највеће благо у нашој данашњици срама и понижења. Оно је једина звезда водиља данас на нашем замраченом небу.
Децо моја, синови Србије,
Ја дижем славну заставу српску, заставу за чије су часно и неупрљано лепршање милиони дали драговољно животе своје. Хајте под ту заставу вере и наде, части и јунаштва, која ће одагнати од нас све патње и све поразе наше. Прихватите је и носите је, чувајте је и браните је.
Омладино српска,
Ове моје речи су аманет и мој тестамент вама упућен. Кроз моју душу и моје срце говоре вам они милиони из гроба који су славно, пожртвовано, пали на бојним пољима вас ради, вама да буде боље.
Последњи тренутак избија.
Вратите се дому своме, огњишту очинскоме. Вратите се отаџбини.
Вратите се мајци Србији. Дођите да заједно са мном узвикнете:
Све за њу, ништа против ње.
10 септембар 1941.

ПОСЛЕДЊА ОПОМЕНА СРПСКОМ НАРОДУ

БРАЋО СРБИ И СЕСТРЕ СРПКИЊЕ,
Данас хоћу да вам кажем горку и тешку истину. Нека нико после од вас не рекне како није био обавештен благовремено о тешкој и трагичној садашњици српског народа.
Србија се, у овом тренутку, налази на прагу грађанског рата. Приберите се и схватите сву величину опасности које нам прете. Њихове претешке последице сносиће и они који их желе и они који се против њих боре, и они који су криви и они који су прави.
Од кога нам долазе те опасности?
Од оних истих који су нам већ тешка зла нанели; од оних који су допирнели да се у априлу наш народ распадне, а наша држава пропадне.
Од оних, који су се ставили у службу туђину, верујући да ће данас, у данима нашег страдања, у држави без слободе, најлакше остварити циљеве које им комунизам проповеда.
После једног непотребног, изгубљеног војничког рата, ти заблудели синови нашег народа запели су из свих снага да гурну Србију у један нови, грађански рат, који би значио крајњу пропаст српског народа, његово заједничко самоубиство.
Браћо Срби,
погледајте истини у очи, па ћете и сами видети како су разбојничке банде уложиле све напоре да до тога рата дође. Удружени са одбеглим робијашима, најгорим олошем из нашег народа, па чак и са нашим непријатељима, они су сами себе прогласили за највеће злотворе и душмане и Србије и српског народа.
Разбојничке банде руше пруге, мостове и тунеле у нашој земљи. Саобраћај немачке војне силе они тиме ни мало не ометају, јер се ратне операције не воде више ни на Балкану ни близу њега. Али зато овим се спречава довоз животних намирница у наше градове, у којима српска деца треба да помру од глади. Одметници уништавају наше угљене руднике, они растерују раднике који секу шуму за огрев народу. Ови злочини погађају само и једино нас, и наше становништво дочекаће зиму без огрева, а прве последице биће пораст смртности код наше мале деце, породиља и болесника.
Не. Разбојничким бандама стало је до тога да се у земљи створи анархија, да у очајању и залуђености устане брат на брата син на оца и отац на сина, да се српско племе истреби, прво у међусобној борби, а потом казненим експедицијама оних који нас окружују.
Срби,
Желите ли ви себи и својој деци ту безумну, непотребну пропаст? Желите ли да се затре српско племе?
Окупаторској војној сили ни мало није тешко да за најкраће време сврши са свим одметницима. Лажу вас они који вам говоре како за то сада нема довољно снага. Сетите се само како су вас ти исти лагали пре шестог априла, говорећи како Немачка, која је растурила своју војску по Европи, нема довољно трупа да победи Југославију. Сетите се како са својих милион и по војника Југославија није ни десет дана могла да одоли ударцима тих истих трупа.
Тешко нашем народу ако окупаторским властима буде потребно да нам још једном докажу како, и поред рата на Истоку, има и сувише слободних снага да нас умире. Они који су изазвали рат од шестог априла имали су авионе да су чак и са својим породицама могли да побегну. Не знамо како и где би се спасао ма ко од оних који данас воде своје крваве чете по нашим шумама. Али знамо несумњиво да би под ударцима тенкова, топова и авиона казнене експедиције, били уништени многи српски градови и села и да би Србија била претворена у згаришта и пустош.
Браћо Срби,
Зар вам се у данашњим данима може отвореније и јасније рећи истина? Зар ће и после овога бити потребно да се упитамо да ли није уопште помућен здрави разум српског народа?
Не. Ми верујемо у здраву свест српског народа, ми верујемо у његову љубав према својој земљи, ми смо убеђени у његово родољубље. Да би спречили тешку пропаст коју би нам донела једна казнена експедиција, неминовна ако се не би уразумили, ми смо од немачке војне силе примили управу земље и узели на себе да организујемо сопствене народне снаге за одбрану Србије и српског народа.
Дубоко верујемо даје наш највећи национални задатак да спасемо од уништења језгро српског народа, да му омогућимо да на миру дочека крај овог страшног рата у коме велике силе воде борбу на живот и на смрт, и да бар тако дочекамо дан ослобођења, када крај овога рата нисмо умели да дочекамо у својој слободној великој домовини. Само ћемо тако одговорити заклетви коју смо дали Краљу и Отаџбини.
Али испуњење овог светог задатка зависи искључиво од разумевања и одзива нашег народа. Ми позивамо свакога без разлике да испуни своју дужност према Отаџбини и према
нацији.
Да ли треба још да вам говорим и о страхотама грађанског рата? Упитајте о њему руске избеглице. Погледајте само на некада плодну и богату Шпанију која и данас крвари и није у могућности да, и без спољњег рата, своје рушевине подигне. Упитајте и Србе избеглице које су са свих страна стигле на наше земљиште да ту потраже спаса.
Здрави и свесни српски народ са презрењем прећи ће преко гласова из близа и далека. Проузроковачи наше несреће носе у себи сами своју пропаст; ма какав исход борбе био, исто онако као и онај мањи, прљави део чаршије и покварене интелигенције која од уха до уха шири шапатом лажне вести које треба да помажу рад на пропасти своје властите земље и свог рођеног народа.
Не штитимо ми њих, ту срамну мањину, већ желимо да спасемо ону часну већину, онај здрави сељачки српски народ широм наше земље, оне наше јуначке и честите домаћине на које данас насрћу одметници, пљачкају их, спаљују им домове и убијају их. Њих да спасемо напрежемо ми своје и жртвујемо себе. Да спасемо њих и да сачувамо здрави, поштени српски народ за слободну и независну Србију.
Зато изјављујемо: ми смо Влада народног спаса, ми смо изван и изнад сваке политичке партије и групе, ми смо браниоци Српства и српског племена.
Браћо Срби,
Поштено и отворено, ми смо вам изложили стање у коме се земља налази. Без скривања указали смо вам на све оне страхоте које нас чекају, ако се зло не пресече, ако се против одметништва у нашој средини не боримо.
Судбина ваша, ваше деце, ваше земље и вашег народа у вашим је рукама.
Анархија мора бити уништена. Устајте, остављајте све Друге послове, организујте се и приступајте одредима које шаље Влада народног спаса, сатрите одметнике и разбојнике који желе да гурну цео народ у коначну пропаст.
Чујте наш позив, чујте наш крик за спас Српства. Чујте и похитајте јер су и часови скупи, и сутра ваш одзив може већ касно доћи.
Обраћамо се и вама, грешници, верујући даје и међу вама већина само заблудела. Дођите свести. Оставите шуму, пушку и бомбу. Вратите се породици и дому свом. Вратите се своме раду. Оставите велике и силне, нека се они међу собом објашњавају и споразумевају, не мешајте се у туђе рачуне.
Дајемо вам последњи рок. Сваки онај који се до 17. септембра врати своме дому, а који није учинио никакво дело злочина, биће поштеђен законске одговорности.
Оне који се и овом последњем позиву не одазову, уништиће српски народ, свестан да, уништавајући њих, спасава себе.
Српски народе, упамти добро да ти је ово последњи час да осигураш себи спас и опстанак у овој много напаћеној а благословеној земљи.
15. септембар 1941.

ПОЗИВ СЕЉАЦИМА

ДРАГА БРАЋО, СРПСКИ СЕЉАЦИ,
Вама хоћу данас да говорим. Ваши преци су стварали ову државу. Они су ову земљу волели и гинули за њену слободу. И данас не лежи снага и будућност Србије у исквареној чаршији већ у вама, српским сељацима.
Са свих страна добијам писма и поруке од мојих ратних другова, сељака, да им кажем шта треба да раде или ме зову у помоћ.
Један ми пише: „Шаљи твоју војску у помоћ јер се више не може живети од разбојничких банди. Гори зулум трпимо од комуниста него што су наши стари подносили од Косова".
Други ме зове да му заштитим дом и село, јер ти тобожњи избавиоци национално-комунистички не само што убијају и пљачкају све што нађу већ и на образ насрћу.
Трећи вапије: »Аман спасавај. Ово нису Срби што овде убијају најбоље српске домаћине. Из целога света се покупила фукара да затре име Србиново. Ево код нас од три некаква политичка комесара који воде банде један се зове Андреј Мазијанин, други Славко Бјондић, а трећи је чивутин«.
Ето, на те безбројне поруке, на вапај нашег несрећног народа који лудо пролива своју драгоцену крв злочиначки заведен, одговорићу данас. Говорићу вам чисто народски, као што сам то радио 43 године свога јавнога рада у народу. Јер ја сам од ваше горе лист. Моје је село Орашац усред Шумадије близу Опленца и Тополе гнезда Карађорђевића.
Када ми је пре месец дана понуђено да образујем Владу народног спаса, да бих покушао да разумом спречим безумље које би српски народ одвело у коначну пропаст, ја сам био савестан какав тешки терет примам на своје плећа. Имао сам да бирам: или да гледам како се наш народ узајамно
истребљује у грађанском рату, и да га потом смрви казнена експедиција или да заложим сав свој углед и поверење, којим ме народ одликовао, и да учиним све што је у мојој моћи да га спасем од коначне пропасти.
Као Србину и српском официру, са којим су моји војници у ратовима делили и добро и зло, није ми било тешко да се одлучим за ово друго и да се сав заложим у служби српскоме народу, а против разбојника, одметника, пљачкаша и паликућа. Јер ја не дам да српски народ ишчезне из ове много напаћене српске земље.
И зато питам пре свега оне које је безумље захватило:
Зашто се борите? За чији рачун? Ви слушате сиренске гласове Лондона и Москве и некакве тобожње станице Шумадије, која је у ствари у Египту, и из које туђински плаћеници, безбедни и сигурни за рачун својих госа злочиначки шаљу свој народ у смрт.
Знате ли ко вас и зашто оданде наговара да голоруки устајете против окупатора, који је био показао необичну широкогрудост према нама?
Мислите ли да можете нешто учинити? Ништа. Изгинућете лудо. Доћи ће једна за другом казнена експедиција. Слистиће ваша села, попалиће шуме, поубијаће у тој борби целе ваше породице. Невини ће страдати исто као и безумници и злочинци. Однеће вам се сва храна. Са чим ћете дочекати зиму? И како ћете је дочекати?
Зар нисте могли са милион бајонета, са хиљадама топова да сачувате земљу, а сада мислите са неколико пушака да отерате окупатора, који је победио све војске Европе! Зар верујете да ће шака безумних пљачкаша и паликућа. и голорука раја коју они терају са собом, ма шта моћи да учини против многобројних дивизија које долазе са авионима борним колима, топовима, бацачима пламена и бацачима мина? Да ли те је безумље потпуно залудело и ослепило, несрећни српски роде?
Ко вас тера обезоружане у смрт, у пропаст. Они што свакога дана врече на радиу из Лондона, Москве, Каира и Јерусалима? Зашто врече по васдан? Зато што ће им госа, ако заћуте, да измакне чанак, па нема хлеба. Морају. Да би безбедно у далеком свету живели, они продају крв свога народа.
Где је била Енглеска у априлу? Што не дође вама у помоћ? Ниједан Енглез није хтео да подигне за спасавање Југославије, исто онако као што није хтео да дође ни 1915 у помоћ Србији.
А где је била и та силна Совјетска Русија? Што нас она не помаже у априлу месецу, но остадосмо сами самцити пред најјачом војском света, која нас прегази као олуја.
А сад? Ако вас ништа друго не би могло да убеди како очајно стоје и Совјетска Русија и Енглеска, то је овај злочиначки позив из Лондона и Москве да их обезоружани, покорени Срби спасавају. Енглези ниједног јединог војника неће да жртвују да би олакшали Совјетској Русији, а траже да ви устајете на оружје, да би вас одмах окупатор слистио са земље, да у вашој ојађеној отацбини не никне више ни трава, и да не буде више Србина.
Шта се њих тичу Срби и српске жене и деца и српска сиротиња. Шта је њих брига што ће се разорити српски градови и села. Шта се све то њих тиче, само нека се њихови интереси задовоље.
Већ сам вам једанпут поручио: немој да се мешате у обрачуне силних. Куд сте ви потегли? Ви само можете да изгубите данас, немате шта да добијете осим коначног истребљења Срба и Српства.
Српски народ има рђаву особину: наиван је, лаковеран. Може га лагати свако до миле воље. Зар вас не лажу већ шест месеци они из Лондона и ови из Москве. Свакодневно лажу.
Те »спас ће доћи пре него што мислите«, те Руси код Кладова, а Козаци у долини Тимока. Они нама читају неку историју из Карађорђевог устанка, док су уствари Козаци истерани чак из своје постојбине из Запорожја и Дона. Лажу бестидно бесрамно и јуче и данас, и сутра и једнако. Лажу а ви им верујете до изнемоглости.
Њиховим лажима има да захвали за своје страдање, за своју пропаст сада већ умирена Мачва. Овај пребогати наш крај завео се за гласовима одрода и безумника, пошао је за позивима Лондона и Москве. Истакли су црвене барјаке по општинама, поставили црвене комесаре, поскидали крстове са цркава и заменили их црвеним звездама. Оно што сам свима предочавао десило се. Дошла је казнена експедиција немачка. Узалуд сада из Мачве зову у помоћ. Касно је.
Али шта се тиче оних из Лондона и Москве што је Мачва у црно завијена, што је у њој више згаришта него домова, што су и криви и невини пропадали под неумитним ударцима.
Сав олош са Балкана и море страних агената води те на кланицу, српски народе, а ти као бесловесно стадо идеш за њима. Упитај се које је народности онај потпуковник Мисита који је водио комунистичке банде око Крупња и Лознице? Припитај се за порекло оних Бјондића и Мозијанина којих има на стотине и који се сатански смеју твојој недогледној глупости и наивности са којом те у смрт нагоне?
У последњој секунди последњег часа дођи к себи заведени, заблудели српски роде сељачки.
Чујте и почујте, браћо и сестре, Срби сељаци.
Ево, ти и такви људи воде пропасти твој дом, твоју земљу, твоје село, твој народ. Знај: Окупатор је довео војску, за коју су ти тврдили да је нема, и казниће те неумитно. Ти ћеш прво страдати, српски сељаче, а сви они бандити, сви они страни плаћеници који су те у крв бацили, разбећи ће се.
И зато те у име Српства позивам: устај, брани своје огњиште од комунистичких пљачкаша, разбојника и одметника од Бога и власти, од породице и друштва, од цркве и вере. Знај да је ово света борба за одбрану Србије и Српства. Са оружјем или без њега удри и уништавај црвене бандите где их стигнеш, јер ћеш само тако наћи спас. Ако и паднеш у тој борби, спашћеш свој дом, спашћеш своју децу, спашћеш српски народ.
Бог нека је с тобом јер он чува Србију, и моји одреди, који ти хитају у помоћ.
Сврстај се у њихове редове, ради твога спаса и спаса твоје деце, мили мој српски сељачки народе.
Ето, браћо, то вам је мој одговор на ваша писма и ваша питања и то вам је мој народни поздрав.

12. октобар 1941

ОНИМ У ШУМАМА...

Вас све, који остависте своје српске домове, вас све, које избезуми туђинска пропаганда, вас све, који толико зла причинисте своме рођеном народу, вас све, који или не видите или нећете да видите да сте били и остали само жртве и Лондона и Москве, питам:
Зашто се борите? Зашто проливате своју драгоцену, српску крв? Зар није било доста жртава и крви, страдања и суза? Зашто завијате у црно и ваше и друге српске мајке, жене и сестре? Зашто недужну децу остављате сирочићима? Зашто? Због кога?
Бесциљно је то што радите.
Ја знам шта вас боли, ја знам шта ви хоћете да изборите. Узалуд. Немате за то ви ни снаге ни средстава. Слобода је оно што је најдраже вама и српском народу. Ми смо је изгубили. На тај начин којим ви хоћете да је повратите, не можете. Њу треба повратити данас не снагом, но памећу. Не рушењем, него стварањем. Ми смо с луде главе изгубили царство. Сад хоћете с луде главе да изгубимо народ.
Ви вашом безумном акцијом само изазивате одмазду окупатора. За једну главу немачку узима сто српских. Је ли то хоћете ви? Желите ли ви истребљење српског народа? Кажите шта ви хоћете? Ко страда? Ви бежите у шуму, а остављате незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град. Хоћете ли њих да доведете у опасност?
Знате ли колико ће рат трајати? Може ли српски народ то да издржи? За првом одмаздом доћи ће и друга, трећа, па редом. Србаља биће све мање. И онда, када буде требало да се чује глас српског народа, онда ће он бити немоћан. Њега ће околни суседи надјачати као што су га и надмудрили.
Шта сте постигли досадашњом својом акцијом? Само зло. Само уништавање. Само безбројне угашене српске животе. Само тешку проливену крв. Српску крв.
Богату Мачву, Поцерину, Краљево, Чачак, Горњи Милановац, Рудник итд. претворили сте у ратна попришта. Пребројте жртве, које су од вас национал-комуниста, како се ви називате, пале код Крушевца, Крагујевца и Краљева. Па зар ћете тако даље? Зар ћете још да настављате јалову борбу која уништава српски народ?
Знате ли колико је само сирочића остало без родитеља? Шта ћемо са њима? Они су без заштитника. Домови су њихови изгорели, огњиште се угасило. Хоћете ли овако даље?
Је ли то безумље? Је ли то опште лудило? Или је Стаљин толико драг да за њега хоћете цео српски народ да жртвујете?
Доста је било крви и жртава. Доста је било страдања српског народа. Доста његовог уништавања. Оставите оружје. Долази зима, а ви сте голи. Шума је зими рђава мајка. Вратите се селу, деци својој, родитељима својим. Зар не видите да је српски народ већ и сувише проређен?
Знате ли шта је данас нама неопходно потребно? Мир, само мир, потпуни мир да видимо преголеме јаде наше и предубоке ране наше.
Не завијајте даље у црно наш несрећни народ. Нека бар у овом последњем тренутку ваше срце закуца једном и за њега. Доста су вам ум и ваше срце били окамењени, омађијани, пакленом дреком лондонских и московских опсенитеља.
Скините ту црвену копрену са ваших очију, погледајте око себе. Чујте. Не оглушујте се о глас српског разума, о глас српског срца.
Ја вас позивам: положите оружје. Влада ће учинити све да се грешке и грехови ваши опросте да се ране ваше, лудом главом добијене, излече да се ви прихватите и збринете до суђеног дана. А суђени дан доћи ће по неумитном току историје. Ви сте баш до сада све чинили да српски народ постане немоћан, онда када треба да каже мушку реч и када треба Да обезбеди своју будућност.
На вас ће пасти одговорност што сте били мали у великим тренутцима, што сте били слепи код очију, те нисте видели јасно и бистро догађаје. Као орао је српски народ увек гледао напред у догађаје. Ви сте имали хоризонт кртице. Ваше су уши биле затворене за узалуд вам слате крике Српства.
Само српском народу сте ви дужни служити и никоме више. Не поводите се за излапелим мозговима којекаквих лордова, саможиваца без душе и срца, без икаквог осећања за опстанак нашег народа.
Опет, вам кажем:
Мислите само својом српском главом и српским мозгом. Ово вам говори ваш стари ратни друг, ваш командант и у првом и у овом светском рату.
Хајдете к њему. Он је ваш и друг и пријатељ, и заштитник и командант, а више од свега и душом и срцем Србин.
2. новембра 1941

ПОРУКА СРПСКОМ НАРОДУ

ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, СРБИ И СРПКИЊЕ,
Вечерас морам прво да вам кажем ово:
Говорим вам из Београда, за који зли језици, с оне стране океана, тврде, како ће га немачки авиони скоро претворити у прах и пепео, као што су то, тобож, већ учинили са Чачком и Ужицама.
Ви сви знате да је ово злонамерна неистина у коју нико паметан не верује.
А сад чујте моју поруку:
Кад сам вам упутио проглас Владе народног спаса 1. септембра ове године и апеловао на вас да се дигнете свим својим бићем и свом својом снагом противу комунистичке аждаје, која копа гроб српском народу, био сам уверен да ћете ме разумети, схватити и помоћи. Благодарећи том вашем великом поверењу, које ви имате у мене, ја сам, хвала Господу Богу, успео. Почело је смиривање нашег народа. Почело је завођење реда и безбедности, и то ће се продужити до коначног мира нашег народа и потупног истребљења комунизма из његове средине.
Данас долазим да вам свима, моја драга браћо и сестре, Срби и Српкиње, кажем хвала, што сте ме помогли и што сте једноднушно устали противу те немани, непријатеља рода човечанског и српског напосе.
Браћо и сестре,
Ја верујем, тврдо верујем у српски народ у његову животну снагу. Он ће потпуно оздравити, ма да је био тежак болесник. У његовој средини за последње две деценије накупио се наш и белосветски олош и спремао се да му поједе панаију. Видевши то, скочио сам и прихватио српски барјак бачен у запећак, подигао га високо и позвао вас све добре Србе, под њега. Ја вас нисам звао себе ради, но вас ради, ради Српства и мајке Србије. Олош који је нагризао здраву срж српског народа, јамчим вам, истребићу сасвим, и он ће отићи у неповрат, а српски народ живеће на векове.
Срби,
Наша је света дужност сада да се што пре и што више смиримо, повратимо снагу, исцелимо тешке и предубоке ране наше. Да спасавамо нашу наду и будућност, нашу узданицу, нашу омладину. Повратимо јој оно што је са мајчиним млеком усисала: Србизам. Само за Србију да живи и само за Србију да мре.
Иду крупни догађаји. За те догађаје треба и много снаге и много памети. Све те снаге треба да су уједињене. Ми не би доживели априлску трагедију да смо били сложни. Сетите се: онда два Србина нису била заједно. Сваки је вукао на своју страну. Јалове политичке борбе упропастиле су нас и учиниле да Српство не буде велико, да Српство не буде снажно, да Српство не дође до изражаја.
Браћо и сестре,
Народи могу избећи велике катастрофе само кад имају једну јединствену народну душу: дакле, само кад су сложни. То мора убудуће да буде велики народни програм васколиког Српства, да једнако мисли, дише живи и ради, да буде сложно, јер смо са неслоге увек страдали и страдамо.
Оно што смо доживели и што памтимо, то је велика казна Божја. Руку на срце и признајмо, заслужили смо. Пљунули смо на сву нашу лепу прошлост - традицију која крепи, снажи, лечи, брани своју, која је темељ Српства, која је била колевка наше народне душе, наше славе и величине. Заборавили смо на васпитање деце своје. И десило се чудо, страшно и невиђено: син је устао на оца, кћи на мајку. Изгубила се честитост и поштење, образ и срам. Наши непријатељи разарали су наше светилиште, наше огњиште - нашу породицу, уносећи у њу отров интернационализма и кому-низма. Њу нашу породицу, морамо спасти, нашег опстанка ради, наше будућности ради. Да нам буде што је била -жариште Српства, његове мисли и његовог опстанка.

Браћо и сестре,

Одбаците материјализам. Он је отровао наше друштво. Он је отровао многа срца, он је довео до тога да немамо ни сажаљења, ни хришћанске љубави, ни осећаје према ближњим и невољним. Нити се Бога бојимо, нити се људи стидимо. Знајте, што год више имате, то је на штету свога ближњега. Ви сте сити и пресити, а други се због тога злопате и тешке часове и дане проводе. Будите и добри Хришћани и добри Срби. А српски народ одликовао се увек самарићанством.
Чујте ме сад: Морамо учинити све да убудуће у нашој »Великој Србији« буде крова, хлеба и рада за све добре и честите Србе. Онда ће нам она бити опет и мила и драга и светла и једина. Опет ћемо се око ње једине прикупити и неће је никаква бура моћи да поруши, збрише и упропасти као данас.

Срби,

Хајдете са мном, будућност је наша. Појављује се сунце на хоризонту, ако је још зубато, ипак је сунце. Лажу вас доушници, који вам стално шапућу како су нам Немци највећи непријатељи и како хоће да нас истребе, раселе и упропасте. Ви не знате историју, али ја вам велим даје њихов осећај правичности врло близак нашем. Треба само да покажемо сву своју добру вољу и готовост у погледу завођења реда и рада на нашој обнови. Уверен сам да тада велики немачки Рајх неће нам ускратити могућности да и ми дамо свој прилог новом европском поретку. Немачка није била наш непријатељ. Она то није ни данас, и зависи од нас да не буде ни сутра.

Драга браћо и сестре, Срби и Српкиње,

Поклоните ми и надаље веру, да вас Влада народног спаса поведе српским националним путем са кога нећете моћи никада више скренути и пропасти. Тај је пут историјски, народни пут, којим су Срби вековима ишли, прав, широк, већ уравњен толиким српским покољењима. Ваистину вам кажем: само тај пут води вас данас срећи, лепшој будућности и вечитом животу Србадије.

3.децембар 1941

ДРУГА ПОРУКА СЕЉАЦИМА

ДРАГА БРАЋО СЕЉАЦИ,

Ово је други пут како се право обраћам вама. Први пут сте ме послушали. Говорио сам да се дигнете противу комунистичке куге, јер ви нисте и не можете бити комунисти. Ваши претци нису били бољшевици но јунаци, људи домаћини и Срби. Држим да се нисте покајали, што сте одбранили ваш дом, српско огњиште, ваше село и српску земљу. Када сам вас ово саветовао, говорио сам истину. И данас хоћу да вам говорим исто тако. Тиче се опет вас, вашег мира и вашег добра.
Ви знате да свака земља има