S. Jarčević - Narod srpski a istorija hrvatska

Слободан Јарчевић:

ЗА ПОЈАВУ ОВЕ КЊИГЕ, ЗАХВАЉУЈЕМ ДОКТОРУ ИСТОРИЈЕ МОМЧИЛУ ДИКЛИЋУ – ОН МИ ЈЕ ПРИБАВИО ЛИТЕРАТУРУ ХРВАТСКИХ ИСТОРИЧАРА. ОСЛОБАЂАМ ГА ОДГОВОРНОСТИ ЗА СВОЈУ ЕВЕНТУАЛНУ НЕСТРУЧНОСТ.

НАРОД СРПСКИ А ИСТОРИЈА ХРВАТСКА

О радовима проф. др Нада Клаић и других хрватских историчара

О СРЕДЊЕВЕКОВНИМ ДОКУМЕНТИМА ИЗ ДАЛМАЦИЈЕ

Хрватска историографија је засићена погрешним тумачењем (читањем) историјских извора, па ју је лако оспорити. Томе није потребно неко стручно знање, јер су хрватске историјске књиге писане произвољно – ако је ова одредница довољна да објасни прилике ове науке у Хрватској. Да не бисмо били оптужени за злу намеру, јер се у Хрватској тако вреднује све што долази са српске стране, послужићемо се текстовима угледног хрватског историчара проф. др. Наде Клаић. Схватала је да много тога у хрватској историји почива на непоузданим изворима (писаним после збивања) и на фалсификованим документима, па је на ово упозоравала стручњаке и читаоце. Међутим, не треба је сврставати у доследне критичаре хрватске историографије, јер ће се и сама оглушити о сопствена упозорења. Позиваће се на многа документа, као на поуздана, и када их је, претходно, сврстала у фалсификате.
Погледајмо њене оцене - оспорава средњевековне исправе, јер су писане стотинама година после догађаја:
''Тридесетак исправа што се сачувало с хрватско-далматинског подручја до почетка 12. столећа, чини, без сумње, једну од најдрагоценијих баштина Славенског Југа. Иако је критичка анализа, прије свега дипломатичких облика исправа, а затим и њихова хисторијског садржаја показала да је, на жалост, ријеч о каснијим творевинама, исправе су и данас богата ризница, из које црпимо наше знање о хисторијским чињеницма за раздобље Трпимировића... ''
Проф. др Нада Клаић говори о каснијим документима, или преписима изворних, и упозорава на чињеницу да је Фрањо Рачки занемаривао њихову очигледну мањкавост:
''Ако је већ (Рачки) тада наилазио на неке разлике међу пријеписима, приписивао их је радије немару преписивача, иако је упозоравао да овјеровљење на крају пријеписа не сматра доказом аутентичности... Он се, додуше, ни овдје није одважио на то да неке исправе одбаци као фалсификате, али је неисправне исправе сврстао у четири скупине''.
Видимо, проф. др Нада Клаић схвата да су нека документа о хрватској прошлости фалсификати. Упознаје нас да је тога био свестан и Фердо Шишић, али му замера што се на то осврнуо само овлаш – охрабрујући остале историчаре да их не одбацују. Ево тог прекора Н. Клаић колегама Ферди Шишићу и Јосипу Нађу:
''Треба пожалити што Шишић није у 'Приручнику извора за хрватску повијест I' био строжи у оцјени аутентичности цјелокупног материјала до 12. столећа. У додатку 'О неким одабраним фалсификатима', ограничава се само на критику неких неисправних листина. Због таква става и рада 'Приручник' је остао крњ и није испунио своју задаћу. Јер читаоца је упознавао само с једном групом исправа – дакако оном коју је сам Шишић сматрао исправном – а стручњака је одбијао због прикривања недостатака којима дипломатички материјал до 12. столећа обилује... Углавном је мимоилазио сумњиве исправе... Због тога, хисторијска критика отад све више назадује; штовише, она данас готово не постоји. Стога, узалуд тражимо, например - у радовима Јосипа Нађа, трагове објективне критичке анализе. Нађов се некритички однос према изворном материјалу најтеже осјећа као недостатак у опису Звонимирових исправа, јер Нађ, за сваки фалсифицирани податак, или облик, налази тумачење које отклања сумње у неисправност краљевских даровница''.
Н. Клаић нас упућује да је и Јосип Нађ био свестан фалсификата о хрватској прошлости, али је, у односу на Ферда Шишића, поступао још ненаучније. Шишић је прикривао недостатке у документима, а Нађ се прихватио посла да фалсифицирани извор тумачи на начин који би код других стручњака отклонио сумњу у његову веродостојност – ''Нађ... налази тумачење које отклања сумње у неисправност краљевских даровница'', објаснила је Н. Клаић.
Били бисмо неправедни према проф. др Нади Клаић кад не бисмо похвалили њен оштроумни осврт на суштину научног рада Ферда Шишића, за који је рекла, без обзира што се Шишић блаже односио према фалсификатима од Ј. Нађа, да је одвео на странпутицу хрватску историјску науку у двадесетом столећу. Ево тог закључка Н. Клаић – издвајамо га из горњег цитата:
''Због тога, хисторијска критика, отад, све више назадује; штовише, она данас готово не постоји''.
Ту странпутицу хрватске историјске науке, Н. Клаић препознаје и у радовима Михе Бараде. По угледу на Ферда Шишића, Барада, у своје радове, уноси противречности – различите закључке о истом извору. Н. Клаић то, без недоумица, тврди:
''Иако је Михо Барада дао прву монографску обраду Трпимирове и Мунцимирове исправе, није му пошло за руком доказати аутентичност обију кнежевских исправа. Барада није много марио за очита протусловља у доказивању кад му се чинило да је не само утврдио поузданост исправа, већ и писмо којим су били писани оригинали''.
Овако протусловље (противречност) у једном раду је непримерно билокојој науци, али је јасно да у свакој држави можемо срести недорасле научне посленике. Међутим, у случају хрватске историје, није реч о таквим изузецима. Н. Клаић набраја мноштво хрватских историчара који, с предумишљајем, прихватају очите историјске фалсификате, чинећи све да им садржај прогласе веродостојним. Она замера и Ловри Катићу да је целог живота фалсификате бранио:
''Ловро Катић је, као хисторичар Солина и Сплита, био додуше дужан подврћи критици толико оспоравни изворни материјал сплитске цркве, али је он ипак до краја живота остао досљедан у обрани осумњичених исправа''.
Следећи запис Н. Клаић открива неку тајну силу у Хрватској, која је утицала на рад научника (сила државних органа) и усмеравала их да се окану историјске истине и да се брину да некад намештени фалсификати понесу, у нашем времену, ореол истине. Добро је што је то показала на примеру др Виктора Новака, јер је у питању историчар познат по храбрости – описао је у ''Магнум кримену'' злочин геноцида Хрватске над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату. С истом искреношћу је проучио фалсификате из сплитске римокатоличке цркве, али је, касније, одустао да такву оцену упути и истоветним фалсификатима у римокатоличкој цркви у Задру. Због оваквог протусловља (противречности), имали смо право наслутити да су државни органи у Хрватској усмеравали токове у историјској науци. Ево таквог наговештаја и у тексту Н. Клаић - о раду Виктора Новака:
''Риједак је изузетак Виктор Новак у своме првом раду, у којем је упозорио да су даровнице Звонимирове и Стјепана Другог, у корист сплитских бенедиктинки, фалсификати. И премда су против њега устали готово сви хисторичари, нитко није могао изнијети научне доказе у корист противног мишљења. У свестраној анализи двају картулара – тј. картулара самостана Светог Петра у Селу и задарског самостана Свете Марије – Новак није више тако оштар критичар. То се особито осјећа при анализи података картулара Свете Марије''.
Нису баш ретки они који су о фалсификатима говорили да то јесу, мада Н. Клаић овде наводи да су ретки. Јер, она сама спомиње, поред Виктора Новака, и друге часне изузетке. Но, очигледно је да је, државном присилом, онемогућено да критичари кривотворења у хрватској историографији буду уважавани. Њихова су упозорења остала ван образовног програма - спомињала су се само као нешто споредно, научно неверификовано. А примедбе тих часних научника су се односиле на темеље хрватске историје. Н. Клаић указује да је Држислав Швоб оспорио и таква документа за која су послушни историчари сведочили да су припадала краљу Трпимиру. Швобово откривање фалсификованих Трпимирових исправа, бележи Н. Клаић:
''Први и досад једини напад на Трпимирову исправу, написао је Држислав Швоб. Ваља пожалити што он није имао довољно стрпљивости да свој истанчан осјећај за препознавање фалсификата темељито објасни и оправда. Како је на несретан начин подвргао критици управо оно што је у споменутим исправама било најмање пријепорно, његов прилог није изазвао толико потребну дискусију''.
Клаићка жали што се Швоб позабавио деловима исправа које су најмање спорне (пријепорне), па закључује да због тога није био уверљив у доказивању да су извори за хрватску историју фалсификати. Међутим, приметили бисмо да се ништа значајно у хрватској историјској науци не би десило и да је прекорени Швоб расправљао и о најспорнијим деловима исправа, јер су то чинили други добронамерни историчари, али то није утицало на промене у садржајима хрватских (југословенских) историјских уџбеника, енциклопедијских одредница, итд. Један међу њима је и Г. Прага. Он је средњевековна документа из римокатоличких цркава прогласио непоузданим, јер међу њима није нашао ниједан оригинал. Нада Клаић, о Праговом истраживању, закључује:
''Посебно су занимање међу приватним исправама из Задра привлачиле исправе које припадају фонду самостана Св. Крешевана. Њих је у цијелости анализирао Г. Прага. Од 33 документа, датираних између 908. и 1183. године, 23 припадају раздобљу од 1029. до 1078. године, па та чињеница, уз остале, даје Праги право да посумња у њихову аутентичност (исправе се представљају као оригинали, писане су искључиво књижним писмом, аналитичким или кроничарским стилом, немају прописане облике јавне или приватне исправе, погрешну кронологију, итд). Скупивши и доказе палеографске природе, долазимо, заједно с Прагом, до закључка да све до друге половице 12. столећа међу задарским исправама нема палеографских ни дипломатичких оригинала. Настављајући на Прагине резултате, покушала сам утврдити вриједност и вријеме приближно оних исправа из истога фонда у којима се спомињу трибуни и цонсулес. Коначан је закључак био исти: познате задарске 'опоруке' (приора: Андрије, Агапе и Даузете) и друге исправе, које су датиране у 10. и 11. столеће, нису могле настати прије друге половице 12. столећа''.
Из овог записа др Наде Клаић се види права слика историјске науке у Хрватској – Прага закључује да су документа фалсификати, а они слове за оригинале! Јер, анализирана документа потичу из 11. столећа (од 1029. до 1078), а Прага доказује да су оригинали у Задру сачувани само из друге половине 12. столећа.
Чудно схватање науке у Хрватској, др Клаић објашњава и поновним освртом на даровнице бенедиктинкама у Сплиту. Историчари у Хрватској су се сложили да су те даровнице фалсификати, али и да су, и поред тога, ''поуздани историјски извори''. Тешко би било извести било какав закључак о оваквом поступку стручњака историјске науке, па ћемо од тога одустати. Довољно је и следеће сведочење др Клаић:
''У најновије је вријеме поново покренута расправа о вриједности тобожњих даровница сплитиским бенедиктинкама. Њих је већ, као што је споменуто, Виктор Новак сврстао међу фалсификате. А недавно је Златко Таноди покушао доказати да су тобожња Звонимирова и Стјепанова исправа формални, дакле дипломатички фалсификати, али уза све то поуздани хисторијски извори. Међутим, он није у прилог свом мишљењу донио ни један нов доказ. Пошто сам подвргла темељитом претресу обје исправе, дошла сам, као и Новак, до увјрења да је ријеч о самостанским фалсификатима, и то по свој прилици о исправама којима самостан, око 1171. године, брани присвојени посјед у Лажанима. Покушала сам и у посебној опсежној расправи утврдити основне дипломатичке карактеристике свих исправа из доба Трпимировића''.
Можда нам садржај ове расправе даје право за претпоставку да су римокатолички свећеници (бенедиктанци) користили ратовање између Византије и Србије (око 1170) и међусобне борбе феудалаца у Србији, па су запоседали имања Православне цркве у приморским градовима. У том случају, фалсификоване даровнице су могле бити коришћене да покажу да је заузета имовина припадала римокатоличким самостанима из времена Звонимира и Стевана (једанаесто столеће). Тако се могло протурати да су даровнице сведочанства о томе да је Православна црква (претходно) узурпирала тај посед у Лажанима, итд. На овакву претпоставку, упућује и др Нада Клаић:
''У закључивању, ишли бисмо и пребрзо и предалеко кад бисмо састављање сумњивих владарских или приватних исправа протумачили само жељом да дестинатар дође до неких права. Далеко смо и од саме помисли да све дипломатички неисправне исправе осумњичимо као лажне. Али, било би од нас исто тако погршно кад бисмо их бранили у цијелости или у појединостима, само због начела. Јединствен кључ за откривање недостатака не постоји и не може постојати. Црква се, без сумње, нашла у тешком положају кад је морала бранити своје посједе које је стекла усменим даривањем, заводом или статуцијом, тј. каснијим увођењем у посјед, за које није имала писмене потварде. Није јој, дакле, преостало друго, него да их брани помоћу касније састављених исправа. Међутим, очито је било и потпуно измишљених исправа. Прва врста исправа је, са стајалишта дипломатике, лажна, иако је хисторијска језгра коју оне садрже хисторијски точна. Зато је задаћа хисторијске критике да утврди кад се дипломатички фалсификат удружио с материјалним, тј. таквим у којем су и хисторијске чињенице измишљене''.
Подвукли смо део реченице - Клаићка даје за право свећенству кад је фалсификатима покушавало да обезбеди право на неки посед. Али, то је мање важно и било би то прихватљиво да та документа не чине основу и хрватске историје. Као што смо рекли на почетку, др Н. Клаић није најдоследнији борац за утврђивање важних научних чињеница, јер и оваквим фалсификатима признаје историјску вредност – поручује да нису у свима измишљана историјска збивања. Но, и поред речене недоследности, треба јој одати признање, јер ће њена запажања помоћи стручњацима овог времена да лакше изуче, можемо слободно рећи, ''беспућа хрватске историје''. А та беспућа су стварност, чега је, очигледно, била свесна др Нада Клаић, али можда и није могла више да учини, јер се нашла у окружењу које је истрајавало на градњи куле без темеља. Том окружењу се и прилагођавала и жестоко му пркосила – у исто време. Ево примера где огољено каже за сва та документа из далматинских градова да су чисти фалсификати. Правилно закључује да се њима желео постићи неки циљ у државној администрацији и на суду, али се чуди да су документа за такве сврхе писана као да су владарева:
''Зато ће састављачи далматинских исправа, које су претежно фалсификати, све до почетка 13. столећа, у нотарским оквирима, сакривати тајне жеље наручитеља фалсификата. Уосталом, та је појава потпуно разумљива ако се фалсифицираном исправом жељело нешто постићи на далматинском суду, онда је било много разумније употријебити опће познате формуле, него неку непознату владарску исправу''.
И кад помислимо да др Нада Клаић тражи да се фалсификовани историјски извори не узимају у обзир, изненадиће нас препоруком да су они драгоцени за хрватску историју. И то они фалсификати из сплитске цркве, које најчешће спомиње:
''Иако Трпимирова исправа у данас познатом облику, који јој је вјеројатно много касније дала сплитска црква, није аутентична, ипак је и таква својеврсно свједочанство. Из истините повјесне језгре, може се закључити да је кнез Трпимир обдарио свог, дакле нинског бискупа, црквицом Светог Јураја на Путаљу, која је била Миславова задужбина. Она је, такођер, свједочанство да је сплитска црква настојала, по свој прилици у другој половици 12. столећа, доћи с помоћу фалсифицираних исправа до неких посједа на хрватском и неретљанском подручју. Унаточ тому што је дала саставити ову исправу, сплитска се надбискупија није усудила никад јавно употријебити њезин садржај, зато јој и нема трага међу вјеродостојним изворима''.
Да фалсфиковани документ не може бити драгоцен извор за историји, видимо и по томе што Клаићка, пишући о овоме, и сама фалсификује о времену друге половине дванаестог столећа. У то време, земље на Јадрану су биле или у саставу Србије, или у саставу Угарске, а никако то нису ''посједи на хрватском и неретљанском подручју'' – чиме Клаићка сугерише неку хрватску државност на Јадрану. Хрватску је покорила Угарска у другој половини једанаестог столећа – 1097. године, па, те хрватске државности, у тој другој половици дванаестог столећа, не може бити.
Колико се у хрватској историографији извори тумаче произвољно, уверићемо се на једној страници књиге Наде Клаић. Описује апсолутну византијску власт у Далмацији за врме Василија Првог (867-886), а онда наводи да је Далмација ослобођена те власти 879. године – седам година пре краја владавине овог цара? Изгледа чудно, али тако је:
''Успостава стварне царске власти над Далмацијом за Базилија Првог (867-886) доноси битне промјене у животу Далматинаца: њихова је провинција од архонтије подигнута на тему са стратегом на челу, а градови су отад живјели у миру. О том новоуведеном давању који је за стољећа унапријед ријешио далматинско-славенске односе, свједочи непознати писац 30. поглавља у дјелу цара Константина Седмог Порфирогенита... Скавбу ивах цар (Василије) нареди да све што се давало стратегу подају Славенима, да у миру живе с њимач само мало нешто да дају стратегу, тек да се покаже њихово подаништво и подложност ромејским царевима и њихову стратегу. И одонда су сви ти градови трибутарни Славенима и плаћају им данак, и то град Сплит 200 номисмата, град Трогир 100, град Задар 110, град Осор 100, град Раб 100, град Крк 100, тако да је заједно 710 номисмата, осим вина и других различитих ствари, јер то даваху још поврх оних номисмата. Град пак Рагуза лежи међу двјема земљама, захумском и требињком, а Рагузани имају своје винограде у тим објема земљама и плаћају архонту захумском 21, а архонту требињском 36 номисмата''.
Овде, др Нада Клаић сведочи да су сви далматински градови опорезовани по налогу византијског цара, али она као да је то заборавила, па каже да 879. године нема византијске власти у Далмацији, ТЕ Хрватска постаје независна. НЕ ПИШЕ НА КОЈОЈ ТЕРИТОРИЈИ ЈЕ ТА ДРЖАВА УСПОСТАВЉЕНА – АКО ЈЕ У ДУБОКОМ ЗАЛЕЂУ ЈАДРАНА, ОНДА ВАСИЛИЈЕ ПРВИ, који је био силан владар, И НЕ БИ МОРАО ДА СЕ ТОМЕ ПРОТИВИ, АЛИ АКО ЈЕ ТО БИЛО У ДАЛМАЦИЈИ, ОНДА ТО НЕ БИ МОГЛО ДА СЕ ДЕСИ БЕЗ ЊЕГОВОГ ПРИСТАНКА. КЛАИЋКА спомиње да је кнез Здеслав био византијски вазал, али не објашњава како се његов наследник ослободио византијске власти. Много недоречености је у овој причи о стварању независне хрватске средњевековне државе. ПОГЛЕДАЈМО:
''УБОЈСТВОМ ЗДеслава, утрнуло је бизантско врховништво над Хрватском, тако да се Бранимир – пошто је дошло до поновног зближења источне и западне цркве – обратио папи Ивану Осмом (872-882). Папа, који једва чека да повећа свој утјецај МЕЂУ СЛАВЕНИМА НА БАЛКАНУ, РАДО СЕ ОДАЗИВА, И ТАКО ЈЕ 879. ГОДИНЕ ХРВАТСКА КНЕЗА БРАНИМИРА ЈАВНО, У ЦРКВИ СВЕТОГ ПЕТРА У РИМУ, ПРИЗНАТА КАО НЕОВИСНА ДРЖАВА''.
Што се тиче Срба, као најбројнијег јужнословенског народа, о њему нема ни речи. Нада Клаић не налази потребу да га спомиње. Под Словенима се Срби, по њој, не подразумевају. Наводи да папа жели да прошири своју црквену власт над Словенима, али она, као и други хрватски историчари, под тим подразумевају само Хрвате. Тако опстаје у хрватским уџбеницима – да у Далмацији живе Хрвати, Срби никако. Поред овог фалсификата, Нада Клаић ствара државу Хрватску у 9. столећу – кад се и Хрвати, као народ, једва спомињу. Документа садрже податке о Далматинској Кнежевини кнеза Борне, почетком деветог столећа, али ће је хрватски историчари преименовати у ''Далматинску Хрватску'', или ''Хрватску кнеза Бранимира'', како то чини Клаићка – за другу половину деветог столећа.

ФАЛСИФИКАТИ И У ЛИНГВИСТИЦИ
Кад је било речи о документима с историјским садржајима, проф. др Нада Клаић, морамо признати, упозоравала је да су многа фалсификована, али кад се расправљало о језику у Далмацији у Средњем веку, она ништа није примећивала. А то је било једноставније, него доносити суд о веродостојности, или неверодостојности разноврсних записа и исфабрикованих повеља у далматинским римокатоличким самостанима. Без обзира што је лако препознати српски језик, Клаићка уверава да он није српски, него хрватски! Да је бар споменула да је тим језиком говорио и српски народ, могло би јој се, донекле, то присвајање и опростити. Али, да не будемо сувише строги према др Клаић. О српском и хрватском језику се, последњих 200 година, није озбиљније разговарало као о два језика. То су чинили неки филолози у деветнаестом столећу, али у најширој литератури, није се истицало да је реч о посебним језицима, спрском и хрватском. Званични, државни, филолози су, једноставно, српски језик прогласили за ''српскохрватски'' – и рекли су да је то језик српског и хрватског народа. А шта су учинили с хрватским језиком? Нико то питање није постављао. Да би се то што једноставније схватило, треба знати да је у југословенској филологији учињена нечувена подвала – српском и хрватском језику је ускраћен статус језика и проглашени су дијалектима. Српски језик је добио име: ''штокавски дијалект'', а хрватски језик: ''кајкавски дијалект''. Да би то било што уверљивије, пронађен је и трећи: ''чакавски дијалект''. О ''чакавском дијалекту'' се не може ништа поуздано рећи – јер није детаљније изучаван, али се, без бојазни да ћемо погрешити, може закључити да је српски језик (''штокавски дијалект'') удаљен од хрватског језика (''кајкавског дијалекта'') толико колико су удаљена билокоја два словенска језика. Свакако, од српског је хрватски удаљенији, него што је то, рецимо, бугарски.
Похрваћивање Срба римокатолика је имало за последицу проглашавање српског и хрватског језика за дијалекте. Имитиран је поступак примењен у другим европским језицима. У сваком је било дијалеката – па је само један изабран за књижевни. По угледу на тај европски поступак, српски и хрватски су проглашени за дијалекте, па је, кобајаги, одлучено да се један (''штокавски'') прихвати за књижевни, а други (''кајкавски'') одбаци.
Тако је хрватски језик осуђен на одумирање, како би то рекли комунисти.
Др Никола Жутић тврди да је хрватски језик одбачен, јер се Срби римокатолици не би могли придобити да се њиме служе, а идеолози хрватства су били сигурни да ће Хрвати у Загорју прихватити српски језик (''штокавски дијалект''). Ово је уверљиво тумачење, јер је непојмљиво да би Дубровчани пристали да им деца уче ''кајкавски дијалект''. Не би на то пристали ни римокатолици: Истрани, ни Далматинци, ни Херцеговци, ни Босанци, ни Личани, ни Кордунаши, ни Банијци, ни Славонци, ни Барањци, ни Сремци, јер су у 19. столећу, заједно са православним саплеменицима, имали развијену српску народну књижевност. Српски језик је (''штокавски дијалект'') коришћен у Средњем веку у овим српским крајевима, па и он сведочи да су западно од Дрине и Дунава живели Срби – пре турских освајања. Да додамо - у овим покрајинама се није говорио хрватски језик (''кајкавски дијалект'') у Средњем веку, па је чудно да југословенска историографија бележи да су Хрвати ту живели – где се није говорио хрватски језик! Хрватски се говорио само у Загорју, од Загреба до словеначке и мађарске границе. И данас се ту користи, али, нажалост, само у кругу породице, јер је званични језик у Хрватској српски.
Чињеница да је хрватски језик (''кајкавски дијалект'') избрисан из списка светских језика (из светске културне баштине) показује да је југословенска филологија доживела суноврат. Она је обавила то брисање, искористивши произвољну одредницу да је реч о ''кајкавском дијалекту''. Два века се ни један филолог није упитао – Којем језику припада кајкавски дијалект? То питање се наметало – зато што је дијалект грана језика. А ако су у питању гране (дијалекти), па је кајкавски један дијалект, морао се наћи и други дијалект – тог непознатог језика. Тај други дијалект (грана) никад није пронађен, нити су филолози покушали да објасне којем језику припада ''кајкавски дијалект'', а којем ''штокавски''.
Ова енигма о дијалектима и језицима код Срба и Хрвата, што је веома занимљиво, није подстакла никакву полемику, рецимо, на универзитетским катедрама славистике?! Ту замену појмова: ''језик'' с ''дијалектом'', тамо нико није уочио.
Има ретких осврта на чињеницу да ''кајкавски дијалект'' није ништа друго, него хрватски језик, с доста богатом књижевношћу – у деветнаестом и почетком двадесетог столећа, али они нису условили озбиљну научну расправу. Да се то десило, била би лако откривена подвала да нема никаквог ''штокавског'' и ''кајкавског'' дијалекта, нега да су то српски и хрватски језик. Хрватски књижевник Мирослав Крлежа, чији је матерњи језик хрватски, један је међу ретким интелектуалцима који је признао да су хрватски филолози и хрватски политичари одбацили хрватски језик – не ''кајкавски дијалект''. Ево његове тачне оцене:
''Сам факат што су наши будитељи илирске народнојединствене књижевности одлучили да пробуде народну свијест из мртвила, тако да су се одрекли свог народног имена и свога језика, и то веома одлучно и смионо, увјерени да се искључиво само неопозивим одрицањем језика и имена може остварити јужнословенска, управо свеславенска синтеза у вишем, наднаравном, одуховљеном смислу, так факат одваја их битно од свих сличних романтичара у свијету... За вољу политичког и културног јединства, због далековидне утилитаристичке перспективе братства с осталим народима од Истре до Босне, од Крањске до Србије, до Бакедоније и до Бугарске, одрећи се своје властите књижевне прошлости и традиције, свога језика и свога имена, била је то смионост самозатајна, коју је могао да надахне само безазлени иделизам, без икаквих скривених мисли и комбинација''.
Крлежа је написао филолошку истину – одбачен је хрватски језик, али је, попут осталих интелектуалаца у Хрватској, кривотворио државну доктрину Хрватске – јер није истина да у том гесту (одбацивању хрватског језика) није било ''скривених мисли и комбинација'', како то он тврди. А било их је, српским језиком, као оружјем, Хрватска је успела асимиловати Србе римокатолике, како то правилно закључује др Никола Жутић.
Мирослав Крлежа сведочи да је према хрватском језику поступљено као према дијалектима: италијанског, француског и немачког језика, па се о ову истину највећег хрватског књижевника није лако оглушити. Она ће стварати главобољу данашњим филолозима, у првом реду хрватским, јер истрајавају на томе да су: ''штокавски, кајкавски и чакавски дијалекти заједничког језика''.
Занимљиво је да проф. др Нада Клаић није уочила (или није желела) ове ненаучне игре са српским и хрватским језиком. Она пише о народним песмама у Далмацији и обавештава нас да су у осмерцу и дванаестерцу – а то су препознатљиви стихови у српском језику, додали бисмо. Мора да је била свесна да је то српски језик и мора да ју је то, као Хрватицу, узнемирило, па је приступила невероватном инжињерингу (ако се то тако може рећи) у филологији. Измислила је и четврти ''дијалект''. То, вероватно, филолози нису коментарисали. Дакле, тај четврти дијалект је, по Клаићки, веровали или не, ''чакавско-штокавско нарјечје''. Ништа не подмећемо хрватској историчарки. Ево њеног објашњења о средњевековним песмама у Далмацији и о ''чакавско-штокавском нарјечју'':
''Премда су трагови који у 15. столећу воде до народног пјесништва више него ријетки – пјесме су случајно сачуване у неким рукописима – ипак је изван сваке сумње да оно постоји. Опипљиви доказ за ту претпоставку је хрватска пјесма, којом је папа Александар Трећи (1177) дочекан у Задру. С правом се претпоставља да у 'латинској црквеној химнодији треба тражити обрасце наших осмераца и дванаестераца'. Те случајно сачуване пјесме из 14. и 15. столећа, нису писане на старословенском, већ на народном језику, и то 'понајвише чакавско-штокавским нарјечјем'. Та чињеница упућује на даљи закључак да је 'њихова намјена била ванлитургијска, пучка, понајвише намијењена братимском животу'.
Да је реч о чистом српском језику (никако хрватском), показују стихови песме ''Писан на споменутје смрти''. Ако имамо у виду да је то 14. столеће, онда нема спора да је то српски језик, јер стихове потпуно разумемо:
''... Кратак пут је ким течемо,
О душах се не печемо.
Блудиш ишће свита дику,
А тамо је бити вику.
Чему красиш твоје тило,
А видући да је гњило!...
Ну мислимо о том сада,
Ча се најде од нас тада,
Гди се душа страхом смете,
А дела се скрити не те... ''
Последње речи ''не'' и ''те'' су у значењу ''неће'' – ''нетје'' је преличено (кроз векове) данашње ''неће''.
Види се да овде није реч о хрватском језику (''кајкавском дијалекту''), него о чисто српском. У овом делу песме, налази се само једна реч ''чакавског наријечја'' – ''ча'', па је чудно да је Клаићка због ње (тако ситне) написала да је ова песма (писан, или писма – икавски) на ''чакавско-штокавском наријечју''.
Овде смо оптужили Клаићку да је измислила четврто ''наречје'' – ''чакавско-штокавско'', да би подвукла његову хрватску језичку одлику, јер се ''чакавски дијалект'' сматра само хрватским, а ''штокавски'' - и српским и хрватским. Међутим, кад се пажљивије прочитају остали њени текстови о средњевековним језицима на Балкану, видећемо да она не спомиње српски језик – чак ни ''штокавски дијалект'' као српски. ''Кајкавски дијалект'' и ''штокавски дијалект'' су међусобно удаљени колико и билокоја два словенска језика (о чему смо већ нешто рекли), па је чудно да су филолози прихватили одредницу да су оба хрватски језици. Ако је и ''чакавски дијалект'' хрватски, онда Хрвати говоре с три различита језика, што је јединствен пример у свету. Да нисмо ништа искарикирали, видеће се у тексту др Наде Клаић – она сва три ''дијалекта'', и оне које је сама створила (као ''чакавско-штокавски''), сматра хрватским, без обзира да ли се њима говори у Лици, Херцеговини, Босни, у неком другом српском крају, или у хрватском Загорју. Свугде су само дијалекти хрватског језика и све су то, то пише Клаићка, хрватска подручја:
''В. Штефанић, с правом, истиче да су се на ширем хрватском подручју формирале три културно-језичне регије: 'глагољско-чакавска, која претеже у сјеверној Далмацији, у Кварнерском базену, Крбави и Лици, те у Истри; далматинска с латиничким писмом и чакавским нарјечјем, те донекле с ћирилским писмом и штокавским наречјем, а к њој гравитирају и позадински босанско-херцеговачки крајеви; трећа је горњохрватска, претежно кајкавска регија, под јачим мађарским утјецајем''.
Не би се могло претпоставити да стручњаци у некој грани друштвених наука раде ненаучно – изостављајући чињенице и замењујући их произвољним одредницама, али је такав пример очигледан у делима југословенских филолога у 19. и 20. столећу. Реч је о њиховим ''стручним'' радовима о српском језику, који су, чудом, прихваћени и на катедрама славистике у свету, па су ушли и у све школске књиге Југославије, од 1918. до 1990. године. Да је реч о произвољним одредницама – тамо где би морали да буду научни закључци, уверићемо се и на основу тога што се српски језик у Југославији није изучавао у складу с правилима филолошке науке у свету – под именом ''српски језик'', него су му додавани и други називи: ''српскохрватски'', ''хрватскосрпски'', ''српски стандардни језик'', ''хрватски стандардни језик'', ''хрватски'', итд. Но, српски језик није скрнављен само на овај начин. Чињено је то и горе и ненаучније. Хрватски и српски стручњаци су га прогласили, како смо рекли, и ''штокавским дијалектом'', а хрватски су, да поновимо, прогласили ''кајкавским дијалектом''..
Мада је и српски језик (као и хрватски) проглашен дијалектом, он злу судбину одбацивања није доживео. Филолози су, временом, кад се учврстило уверење да нико неће жалити за одбаченим хрватским језиком (''кајкавским дијалектом''), престали да га зову ''штокавским дијалектом'' и најчешће се о њему говорило као о ''српском'' или ''хрватском језику''. Постао је службени и књижевни језик у Хрватској, па су, тако, југословенски филолози (међу којима су предњачили хрватски) учинили преседан, незабележен у другим земљама. Одрекли су се свог хрватског језика и омогућили су да то не запазе ни стручњаци УНЕСКО-а, који су обавезни да сачувају од изумирања сваки живи језик - као део светске културне баштине.
Овакве ненаучне појаве у многим гранама друштвених наука бивше Југославије, биће предмет истраживања научника, а нама нестручњацима мора да дозволе да их, оваквим радовима, упозоримо на ту обавезу. Уз њу, можемо понешто и запазити у вези с подвалама у југословенској филологији, па ћемо завирити у књигу ''Хрватски народни и књижевни препород'' Дубравка Јелчића.
Јелчић, већ на почетку књиге, гомила произвољне одреднице о српском језику – спомињући га као ''штокавски дијалект''. У питању је, нема спора, кривотворење, с циљем да се и филологијом доказује хрватско право на српске етничке и историјске територије. Проглашавајући српски језик ''језиком хрватског народа'', нуди се и закључак да су хрватске земље тамо где се говори ''штокавски дијалект'', или ''хрватски језик''. Укратко, изрази: ''хрватски језик'' и ''штокавски дијалект'' крију СРПСКИ ЈЕЗИК – проглашен за државни и књижевни у: Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори.
Погледајмо ове произвољности о српском језику и српским земљама у радовима хрватских филолога:
''У 19. стољеће, Хрватска је ушла разједињена и раскомадана. У то вријеме, она је још увјек политички раздробљена на више покрајина (Хрватску, Далмацију, Славонију, Војну крајину... ), које су биле под влашћу трију царева, а језично и књижевно подијељена дијалектима (кајкавски, чакавски, штокавски), од којих је сваки на своме говорном подручју вршио и функцију књижевног језика. Ти су дијалекти били већ толико развијени да се сваким од њих могло успјешно умјетнички изражавати, па је сваки већ имао за собом и богату књижевну традицију. У том погледу, Хрватска се нимало не разликује од неких других средњоевропских земаља, које су биле у истој ситуацији''.
На први поглед, овде се аутору и не би имало шта замерити – ако пођемо од чињенице да смо, током школовања, без изузетка, прихватали оваква ''научна'' објашњења. Међутим, данас се све југословенско преиспитује, па је лако уочити, у овом тексту, слојевито поређане филолошке, па и историјске, подвале. Прва је у томе што се српски језик, како смо навели, обележава као ''штокавски дијалект'', а друга, што се тај ''дијалект'' (српски језик) подмеће науци за дијалект хрватског језика. То подметање, Дубравко Јелчић прикрива позивом на примере у средњевреопским земљама, где је филологија утврдила више дијалеката у језицима: Немаца, Чеха, Словака, Мађара... Следећа подвала је у наводу да је сваки од три дијалекта у Хрватској (чакавски, кајкавски и штокавски) ''на свом говорном подручју вршио и функцију књижевног језика''. Ево ненаучности. Ако је нешто књижевни језик, онда се то не може звати дијалектом. Супротно логици, за храватског филолога су ово и дијалекти и књижевни језици.
Он се не усуђује да напише да су два ''дијалекта'' одбачена (''кајкавски'' и ''чакавски''), а да је један узет за књижевни језик (''штокавски'') – само је најавио да је ''истоветан'' поступак примењен у филологији средњевропских земаља.
Јелчић описује језичке прилике код Јужних Словена у деветнаестом столећу, па ћемо му дати за право да су у питању књижевни језици, како је навео у другом делу горе цитиране реченице, али му не можемо дати за право да су ти језици, у исто време, и дијалекти. Нису. Сигурно је и он знао да то нису дијалекти, па је избегао да нам објасни којем језику припадају (уколико су дијалекти).
Ако би рекао да су они дијалекти хрватског језика, не би био у праву, јер је ''штокавским дијалектом'' говорио најбројнији јужнословенски народ – српски, а нико од Срба није разумео хрватски језик (''кајкавски дијалект''). Јер, кад је реч о дијалектима, онда се подразумева да га говори један те исти народ. У овом случају, ако није претерано што оволико понављамо, српски народ не говори ни ''кајкавским'', ни ''чаковским'' дијалектом. Зато нас Јелчић није ни покушао уверавати да су то дијалекти српског језика. Био је опрезан, јер тада нико од Хрвата није говорио ''штокавским дијалектом'' – нико од етничких Хрвата из Хрватске, или Загорја, омеђаног између Загреба, Мађарске, Словеније и североисточног дела Јадрана.
Прве три деценије деветнаестог столећа, хрватски интелектуалци су желели службени латински језик заменити хрватским, али се од тога одустајало, јер тај језик не би прихватили Срби римокатолици у Славонији, Далмацији и другим српским крајевима, па су се, по упутама из Беча и Ватикана, опредељивали за одбацивање хрватског и преузимање српског језика. Ова идеја је прихваћена, а њени противници међу Хрватима су оставили, попут Крлеже, по неку јадиковку за својим матерњим језиком. Тако и Павле Штоос - преклиње Хрвате да не одбацују свој језик и да се не претварају у други народ. То чини стихом песме Кип домовине ву почетку лета 1831:

''Вре и свој језик забит Хорвати
Хоте, тер други народ постати... ''

Поред Штооса, зажалио је што Хрвати одбацују свој рођени језик и Тома Миклоушић. Он не верује Павлу Витезовићу да је најчистији хрватски језик ''штокавско нарјечје'', него упућује да је у питању страни језик, којег треба одбацити. Он српски језик назива ''славонским'' и то је сведочанство о томе да у овој аустријској краљевини никад нису живели Хрвати – него Срби, православни и католици:

''Позвао је своје пријатеље и сљедбенике да не попусте притиску шлавонскога језика и да очувају свој хорватски језик, тј. кајкавштину''.

Да поједноставимом, мада смо то већ рекли – хрватски језик (''кајкавски дијалект'') и српски језик (''штокавски дијалект'') су међусобно удаљенији него, рецимо, српски и бугарски и исто толико су удаљени колико: српски и чешки, српски и словачки, српски и словеначки... Зато није реч о дијалектима – у питању су два језика словенске језичке породице: српски језик и хрватски језик.
Што се тиче ''чакавског дијалекта'', можда је у питању посебан језик, или је то дијалект једног од два језика – српског, или хрватског. Но, нема разлога да о њему расправљамо, јер југословенски филолози, како видимо, ненаучно пишу и о прва два, а о овом трећем би ко зна шта написали - да су се њиме више бавили.
Јелчић погрешно приказује и хрватске земље, јер српске етничке и историјске територије обележава за хрватске. У деветнаестом столећу су становници Далмације, Славоније и Војне Крајине били Срби. Тад су римокатолици у овим покрајинама били Срби и говорили су српским језиком, истоветно као и њихови православни суседи. Ни једни, ни други нису знали хрватски језик (''кајкаваски дијалект''), али то не смета Јелчићу да Славонију, Далмацију и Војну Крајину проглашава за хрватске земље. Да је поштовао научну методологију, написао би да су се римокатолици у овим покрајинама осећали Србима у деветнаестом столећу (то је уписано у аустријска и ватиканска документа), а да ће, пропагандом Ватикана и ратним походима Аустроугарске и Немачке, у Првом и Другом светском рату, бити приморани да се изјашњавају за Хрвате, или ''политичке Хрвате'', како многи данас говоре - кад им се простру чињенице о српској припадности предака. У том смислу је Министарство за унутрашње послове Независне Државе Хрватске издало упутства да се сви Срби римокатолици морају уписивати у свим документима за Хрвате. Овако је изгледао дај документ:

''НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА
ПРЕДСЈЕДНИШТВО ВЛАДЕ – ГЛАВНО ТАЈНИШТВО
Број 818-XI-2-1942. У Загребу, 13. сиечња 1942.

МИНИСТАРСТВУ ЗА УНУТРШЊЕ ПОСЛОВЕ
Тајништву министра
З А Г Р Е Б
Саобћује Вам се, да се грко-источњаци (Срби) који су прешли на римокатоличку вјеру – сматрају Хрватима; те се, као такви, имаду уписивати у службеном поступку.
О предњем обавјестити подручне уреде.

М.П.
Главни тајникЧ
В. Цвитковић, в.р.''

Хрватски историчари и лигнвисти ће и после Другог светског рата користити сваку прилику да истакну да су Срби католици Дубровника, Далмације и Крајине изјављивали да су Срби, јер их је, наводно, на то подстицала чињеница да су Срби у Србији и Црној Гори имали своје државе у 19. столећу, па су ''Хрватима'' били узор и с њима су се (Србима) поистовећивали. Ово тумачење ће постати окосница за хрватско доказивање да никад није било Срба католика. Узећемо један пример таквог представљања из књиге Јосипа Хорвата, где Србе католике налази само у ''умјетној интелектуалној творевини''. Ово дописује уз своју критику Милана Шуфлаја, који се представља, државотворно, за Мађара. Као узгред, додаје да је то бесмисао какав је и онај кад се Дубровчани представљају Србима:
''Милан Шуфлај, крај свега свог хрватског осјећања, хисториографског рада и политичких симпатија, заправо није био модерни националиста-Хрват. Био је ''Хунгар'', психолошка и политичка појава, исто тако чудна, умјетна, интелектуална творевина – као и дубровачки Срби-католици''.
Очигледно, овде је реч о асимилацији Срба католика и плану да се Хрватска прошири на српске земље. Српски интелектуалци православне вере се нису супротстављали превођењу Срба католика у хрватску нацију до распада Југославије 1995. године. Тек после горког искуства и најновијег крвопролића међу три верске групе српског народа (православних, римокатолика и муслимана), неки од њих почињу да оповргавају југословенску (хрватску) историографију. Јадан од првих који се прихватио тог посла је академик Милорад Екмечић. Он ће у интервјуу ''Политици'' изјавити да је мало познат српски устанак против Турске и Француске у Дубровнику, Далмацији, Конавлама и Херцеговини 1806. године, где су Срби православни и Срби католици имали припремљену војску од око 150.000 припадника:
''Ја сам први у историјском истраживању укључио и побуну 1806. у Далмацији ('Пољички устанак', Конавле и црногорска опсада Дубровника) у корпус Српске револуције 1804. Руско пријатељевање с Турском је ову организацију умртвило. Организацација је припремила 19.000 бораца у Источној Херцеговини, 12.000 у Далмацији и 13.000 у Западној Херцеговини. Након 1815, Српска је револуција у целој Југоисточној Европи отворила раздобље историје слободног тржишта и демократског облика владе''.
Академик Милорад Екмечић, у истом интервјуу, отклања заблуде о државном уређењу код Срба у Средњем веку, наводећи да је држава Стефана Лазаревића била с најразвијенијим тржиштем и највећим извозом злата, сребра и других драгоцености у Европи. Но, најважније је да је он приступио преиспитивању југословенске историје, која је, дрско, кривотворена у циљу стварања слике о непостојећој средњевековној хрватској држави и у циљу проглашавања Срба римокатолика за Хрвате. Само у наведеном делу Екмечићевог интервјуа, видимо да је у питању српски народ тамо где је југословенска историографија смештала Хрвате: Дубровник, Конавле, Западна Херцеговина. Колико су српске земље похрваћиване и у деветнаестом и двадесетом столећу, видимо у чињеници да је Аустроугарска, од 1878. до 1918, населила у Херцеговини и Босни 240.000 римокатолика, које ће сврстати у хрватску нацију, без обзира да ли су до доласка на српску земљу били Немци, Италијани, Словаци, Мађари, Чеси...
Да се вратимо злоупотреби српског језика. Српски и хрватски језици су били, поред римокатоличке вере, главна полуга за асимилацију Срба. Прво је одбачен хрватски језик (''кајкавски дијалект''), а у Хрватској је за књижевни проглашен српски језик (''штокавски дијалект''), јер су се само помоћу њега могли асимилирати Срби римокатолици у Далмацији, Славонији и Војној Крајини. Нико од њих не би желео да учи хрватски језик (''кајкавски дијалект'') - да им је, неким чудом, то понудила тадашња аустријска власт и локални хрватски органи у Загребу. Још би с више одлучности била одбачена та идеја у Босни и Херцеговини, где Срби римокатоици говоре најлепшим дијалектом српског језика, дијалектом којег је Вук Стефановић Караџић одабрао за књижевни.
Да је језик био оружје у борби против српског народа и српских држава (Србије и Црне Горе), признао је и Јелчић. То му се, некако, омакло и то је једна од ретких истина у овој његовој књизи. Наш закључак о асимилацији Срба римокатолика помоћу српског језика (ко бајаги хрватског), кристално јасно је објаснио Јелчић следећом реченицом о хрватском вођи из деветнаестог столећа – Људевиту Гају:
''Ето, оно што је вриједно потцртати: Гај није био филолог, него вођа једнога националног покрета, њему језик није био циљ, него само средство. Зато његова рјешења језично-правописних питања нису увијек полазила од знанствене, него више од политичке основе''.
Ова Јелчићева оцена ће издржати. Биће одговарајућа за скоро све радове хрватских филолога, јер никоме од њих ''језик није био циљ, него само средство''. То ће потврдити и сваки редак Дубравка Јелчића, јер ни у једном од њих се није ''полазило од знанствене, него више од политичке основе''. Да је Јелчићу био циљ језик, он не би кривотворио да је српски језик, о којем је реч, језик хрватски. Знамо да нема филолога који би прочитао текст на енглеском, па нас уверавао да је то немачки језик. У нашем случају, хрватски филолози и критичари ће прочитати српски текст и рећи да је писан на хрватском језику и подвући да текст припада хрватској књижевности. И Дубравко Јелчић поступа тако. Пише о књижевности у деветнаестом столећу, кад је она цветала на хрватском језику (''кајкавском дијалекту''), али ту књижевност у својој књизи не спомиње. Напротив, наводи дела на српском језику и кривотвори да су писана на ''хрватском'', па да, зато, припадају хрватској књижевности.
Ако би се овај наш приказ превео на енглески језик, нико не би разумео о чему је реч. Но, ми из бивше Југославије, ако то нисмо рније уочавали, сад знамо да хрватски филолози и данас српски језик бележе за хрватски – књижевна дела на српском језику, сматрају хрватском књижевношћу. То ћемо видети на Јелчићевом примеру. Он Петра Прерадовића, сина српског подофицира, убраја у Хрвате, а његове песме на чистом српском језику својата за хрватске и тврди да су писане на хрватском језику. Погледајмо његов коментар и стих лепе Прерадовићеве песме на српском језику, у којој се спомиње српски јунак Марко Краљевић и српске земље:
''Рефлексивна поезија Прерадовићева је умјетнички најзрелији резултат не само индивидуалних расположења или пак опћих пјесничких тема, него и родољубивих осјећања препородног раздобља хрватскога књижевног романтизма''.

РОДУ О ЈЕЗИКУ
... Од стамбула града до Котора,
Од Црнога до Јадранског мора,
Његову царству простор пуче,
Туј по горх и долинах,
Преко девет покрајина
Свуд га мајке дјецу уче;
Соколова, соколића
Његовијех гнијездо ту је,
Свуда туд се пјеват чује
Пјесан Марка Краљевића!...

Поред оваквих садржаја (изричито сведоче о српском језику и српској књижевности), није лако хрватским филолозима да буду, колико толико, уверљиви у кривотворењу да су у питању – хрватски језик и хрватска књижевност. Они ходају ивицом ножа, како то народ каже. Тога су свесни, па узмичу кад год би требало (логичким следом) да напишу: ''хрватски језик'', ''хрватска књижевност'' или неку другу одредницу о хрватском језику и литератури. То избегавају, посебно кад пишу о делима из 19. столећа (кад је одбачен хрватски језик, а преузет српски). Тад користе следеће одреднице: ''народни језик'', ''штокавски дијалект'', ''штокавштина'', ''језик илираца'', ''заједнички језик'', затим: ''народна књижевност'', ''књижевност на штокавском дијалекту'', ''дубровачка књижевност'', ''славонска књижевност'', ''славонски језик'', итд. Наравно, у обе Југославије, читаоци су били припремљени (кроз образовни програм) да ово читају, али да свакој одредници дају унапред одређено значење – да је реч о хрватском језику и хрватској књижевности.
Ево примера о тим језичким и ''научним'' вратоломијама у делу Дубравка Јелчића. Описујући збивања у Аустрији и о хрватском народном препороду у 19. столећу, спомиње хрватску књижевност, али не наводи да ли је она на српском, или хрватском језику – ''штокавском'', или ''кајкавском дијалекту''. Сходно реченом замагљивању око преузимања српског језика за пучанство које га није говорило, он ће, за тај прелазни период – док је у Загребу намеравано коришћење хрватског језика уместо латинског, избећи спомињање и хрватског и српског језика:
''Хрватски препородитељи наумили су да хрватски пук политички освијесте и културно уздигну. Они су подузели да у средини с грађанством оријентираним према њемачкој или италијаској културној сфери, с феудалцима који нису имали правога контакта с народом, са сељаштвом неписменим и у сваком погледу заосталим, уведу књижевност на народном језику, потисну туђински дух, успоставе народно јединство''.
Јелчић ће назвати српски језик ''народним језиком'', али ће, у име племства у Хрватској, написати да је то хрватски језик – без обзира што га тако не именује:
''То високо друштво (грофови: Оршић, Сермаге, Фестатић, Пејачвић, Ердеди, Драшковић; баруни: Кулмер, Раух; више часника и богатих грађана) хтјело је припомоћи раширење нашега краснога народнога језика /.../, јербо се он само тим начином у више круге увести може, а знан је, да дакле један језик из њих изкључен јест, цвасти не може''.
Ево примера, Јелчић тврди да је ''штокавски дијалект'' хрватски језик, без спомињања Срба, који су једини говорили тим тзв. дијалектом у 19. столећу. Пише о хрватској интелигенцији и њеном ставу према ''хрватском језику'':
''Њени припадници су већ сасвим јасно схваћали, на примјер, да је јединствени књижевни језик битни предувјет јединства народнога, па су језику придавали доличну пажњу, загријани идејама загребачкога школскога надзорника др Томе Кошћака (1751-1831), које су утирале пут касије прихваћеном рјешењу са штокавским нарјечјем, као заједничким књижевним језиком свих Хрвата''.
Кад Јелчић набраја књижевнике, па кад су међу њима и они који су писали на хрватском и они који су писали на српском језику, он избегава спомињање оба језика, па их све класира у ''период хрватског књижевног романтизма'':
''Уз Гаја су стајали истакнути прваци и градитељи препорода: Иван Деркос, Павао Штоос, Матија Смодек, Драгутин Раковац, Јосип Кундек, Вјекослав Бабукић, Димитрија Деметер, Људевит Фаркаш-Вукотиновић, Томо БлаЕк; затим браћа Мажуранићи: Антун, Иван и Матија; па Станко Враз, Иван Кукуљевић, Мирко боговић, Антун Михановиц, Антун Немчић... а с њима још низ других, зацијело једнако марљивих, иако не тако истакнутих писаца и прегалаца, као што су, примјерице: Јосип Марић, Јуре Тординац, Стјепан Марјановић, Мато Топаловић, Стјепан Илијашеви, Лука Илић Ориовчанин. И књижевници Петар Прерадовић, Фран Курелац, Адолфо Вебер Ткалчевић, Мато Водопић, фра Грга Мартић јавит ће се већ у пррвим годиштима ''Данице'', иако ће своју пуну књижевну афирмацију и зрелост постићи тек послије препородног раздобља, у другом, литерарнијем периоду хрватскога књижевног романтизма''.
Мада Јелчић пише и о хрватском језику (''кајкавском дијалекту''), њему то неће сметати да га, на неким страницама, занемари и да тврди да постоји само један језик - објашњавајући да га Срби зову српским, а Хрвати хрватским:
''Гај је сасвим у духу тадашњих схваћања да постоји један велики славенски језик, који се дијели на четири главна нарјечја: руско, пољско, чешко и оно четврто, које ће Гај касније назвати илирским, а које тада још зове хрватским, као што га српски књиевници, у исто вријеме, зову српским''.
Тек што је Јелчић присвојио српски језик за хрватски, он на следећој страници наводи да је и ''кајкавски дијалект'' хрватски језик! Мада су ''штокавски'' и ''кајкавски'' (да то поновимо, ко зна који пут), међусобно, удаљени као билокоја два словенска језика, Дубравку Јелчићу не смета што тврди да су Хрвати народ с два језика – изузетак у свету:
''Још 1831. године, кад је млади доктор филозофије и свршени правник Матија Смодек (1808-1881) затражио допуштање да може слушачима загребачке краљевске академије необвезатно предавати хрватски језик, појмови нису бистри ни њему самоме. Види се то из сачуванога текста његова наступног предавања, одржанога 6. студенога 1831, дакако на кајкавском дијалекту''.
Кад бисмо помислили да су српски и хрватски језик, у овој збрци, довољно одеће променили, Јелчић нас разуверава, јер једном од два језика (ко зна којем) облачи и илирско рухо. Тврди да је часопис ''Даница'' посветио илирском језику једно своје издање:
''У ''Даници'' је, из броја у број, објављена цијела једна збирка чланака о језику, неколико бројева часописа, у ожујку и травњу 1836, испуњено је од првога до посљедњег ретка једним јединим прилогом: Бабукићевом (Вјекослав) Основом словнице славјанске наречја илирскога''.
Ако није јасно који је то језик под именом ''наречја илирског'', сазнаћемо. Дубравко Јелчић неће написати да је то српски, али ће рећи да је то ''штокавски дијалект'', уз обавезну потврду да је у питању језик народа хрватског. У истом делу књиге, пише да је и ''кајкавски дијалект'' језик хрватског народа. Дакле, све је хрватско у наречјима, или дијалектима: илирском, кајкавском и штокавском. Погледајмо његов текст о ''три хрватска наречја'' и сложимо се да српски филолози не би написали да је ''кајкавски дијалект'' - српски језик:
''Снажна афирмација народног језика био је и чин генерала Јурја Рукавине: Захваљујући се на избору за поткапетана Краљевине, он је 11. студенога 1832. одржао у Сабору говор на хрватском језику (''кајкавском дијалекту'', СЈ). Први пут у повијести чула се тада, у овом највишем државном тијелу Хрватске, народна, хрватска ријеч! Некако истодобно, појављује се и први политички спис писан хрватским језиком, и то већ на штокавском нарјечју... Драшковић износи план Велике Илирије, као јединствене политичке цијелине унутар Хабсбуршке Монархије, а сачињавале би је: Хрватска, Славонија и Далмација, Војна Крајина, Босна, Херцеговина и град Ријека, затим Крањска, Корушка и Штајерска, са службеним језиком ''илиричким'' (тј. штокавским говором) и баном као врховним главаром земље, који врши власт у име краља''.
Нема шта, израз ''народни језик'' је коришћен у Хрватској у 19. столећу и кад је била реч о спрском и кад је била реч само о хрватском језику. Треба изузетна пажња да бисмо, у текстовима хрватских филолога, књижевника или критичара, утврдили о којем се језику пише. Ево примера и код Дубравка Јелчића. Мало ко би из следећег текста закључио да је реч о правом хрватском језику, или, како се његово име кривотвори, ''кајкавском дијалекту'':
''Мађари су добро знали што је жила-куцавица једнога народа, па су најприје одлучили да, макар и насилним увођењем мађарског језика у све хрватске уреде и школе, скрше отпор пробуђене хрватске свијести... Гроф Јанко Драшковић је узвратио захтјевом у скупштини загребачке жупаније, 12. просинца 1839, да се Хрватска отцјепи од Угарске и да затражи од краља засебну владу, какву је у прошлости имала у доба Марије Терезије. А како краљ, уважвајући вето хрватских заступника, није санкционирао закључак пожунског сабора, поднио је хрватски сабор већ слиједеће године 1840, молбу краљу да се у хрватским школама, поменице у загребачкој краљевској академији и у гимназијама, уведу катедре народног језика''.
Оволика имена за српски језик у 19. столећу су преживела осим једнога – илирског. На захтев Угарске, Аустрија је забранила коришћење илирског имена за српски језик, уз забрану Илирског покрета:
''А да би се створили предувјети за то, и да би се уклонило огорчење које илириство изазива код Мађара, забрањује се назив илирски, илиризам и Илирија за Хрватску и Славонију, те за њезин народни језик и књижевност''.
Ова реченица Дубравка Јелчића разголићује притворност хрватских лингвиста. Њоме се прикрива језичка истина деветнаестог столећа. Не признаје се да се у Хрватској (Загорје) говорио хрватски, а у Славонији српски језик. Жели се оставити утисак да је и у Хрватској и у Славонији један језик, па га зове ''народним језиком'' и додаје да је Аустрија забранила његово новоусвојено име - ''илирски језик''. Прикрива се да је српски језик био тај који је добио ово новоусвојено име - ''илирско'', јер кад би се то изричито рекло, онда се не би могло тврдити да тим језиком говоре становници Хрватске. Они су говорили хрватским језиком, али тај прави назив се (хрватски језик) ретко спомињао. Не спомиње га ни овде Дубравко Јелчић, јер не би могао да објасни зашто се тим језиком, ако је хрватски и ако у Славонији живе Хрвати, не служе становници Славоније. Хрватски језик, хрватски лингвисти, као што смо више пута рекли, прогласили су ''кајкавским дијалектом'' – да би га престали користити у књижевности, пошто је тако поступљено с дијалектима и у другим европским земљама (дијалект се може одбацити – језик не може, а Хрвати су одбацили свој језик).
Да не бисмо били оптужени за овакав закључак – да су Хрвати одбацили свој матерњи језик и узели српски, навели смо речи највећег хрватског књижевника Мирослава Крлеже. Он је то посведочио, објашњавајући да је то учињено ради тешњег културног и политичког јединства Хрвата са Србима, Бугарима, Македонцима и Словенцима (Крањцима), o чему је и Влада Републике Српске Крајине у прогонству обавестила дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији. Погледајмо ноту Владе РС Крајине – у њој се упозорава да је језик био оружје за асимилацију Срба римокатолика у Хрвате:

''РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11.080 Земун, Магистратски трг 3.
Тел. 3077-028, факс: 316-46-79, vladarsk@yubc.net Бр. 309/06 – 7. 9. 2006.

Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их, сходно најави у ноти бр. 307/06 од 6. 9. 2006 – о колонизацији српских земаља и асимилацији Срба, обавести да су европске колонијалне земље и Ватикан, при тој асимилацији, одлучиле да избаце из употребе хрватски и да уместо њега, у Хрватској, наметну српски језик.
Одлуку је донела Аустрија, у другој половини 19. столећа - кад су српске и хрватске земље биле у њеном поседу. Срби римокатолици су у Крајини и Дубровнику имали развијену усмену и писану књижевност и савршено фонетичко писмо, па нису желели да се тога одрекну и да прихвате хрватски језик за књижевни и државни. Зато је Аустрија, државном присилом, малобројнијим Хрватима наметнула српски језик, с намером да га касније прогласе хрватским и помоћу њега, преведу Србе римокатолике у хрватску нацију.
Хрватски језик се не користи од 19. столећа и он ће ишчезнути, што ће бити губитак за светску културну баштину, па Влада РСК моли ДКП да предложе својим владама да оне захтевају од УН да УНЕСКО-а унесе хрватски језик у листу угрожених језика и да нађе начина да се он спаси – попут осталих 2000 угрожених језика.
Влада упућује ДКП да је наведена идеја колонијалне Аустрије и Ватикана о асимилацији Срба римокатолика, помоћу језика и римокатоличке пропаганде, успела, па данас нема ниједног Србина римокатоличке вере - преведени су у хрватску нацију. Тако је Аустрија (касније Немачка) спроводила колонијалистички програм, окренувши Србе конвертиде против српских држава, што ће кулминирати хрватским геноцидом над Србима у Другом светском рату и ратовима у Југославији, од 1990. до 1995. О свему овоме је оставио закључак највећи хрватски књижевник Мирослав Крлежа – у књизи Дубравка Јелчића: ''Хрватски народни и књижевни препорд'', Школска књига, Загреб, 1978, стр.299:
''За вољу политичког и културног јединства, због далековидне утилитаристичке перспективе братства с осталим народима од Истре до Босне, од Крањске до Србије, до Македоније и до Бугарске, одрећи се своје властите књижевне прошлости и традиције, свога језика и свога имена, била је то смионост самозатајна, коју је могао да надахне само безазлени идеализам без икаквих скривених мисли и комбинација''.
Влада РСК би скренула пажњу ДКП да Крлежа једино није у праву кад каже да су Хрвати преузели српски језик ''без икаквих скривених мисли'', јер била је то речена скривена колонијална замисао - да се Срби римокатолици преведу у хрватску нацију.
Влада се нада да ће ранија колонијална делатност против Срба и ова приликом разбијања СФР Југославије, обавезивати ОУН, како би се приступило деколонизацији српских етничких и историјских земаља, данас, уступљених несрпским државама.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству користи и ову прилику да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.

ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА
ПРЕДСТАВНИШТВА – Београд''.
................................................................................
.............................................. .

Ево, и филологија показује истинитост наше замисли – да је у питању народ српски, а историја хрватска.
Чудо: српски историчари и српски филолози, наведене песме свог народа - на свом језику, дарују хрватској историографији и хрватској књижевности!

О ''ЛЕТОПИСУ ПОПА ДУКЉАНИНА''
Проф. др Нада Клаић уверава да је ''Летопис попа Дукљанина'', или ''Барски родослов'', привукао велику пажњу југословенских историчара, али да ''то као стварни историјски извор најмање заслужује''.
Као и други истраживачи, пише да је овај документ из 12. столећа, да га је писао непознати свештеник из Бара и да су сачуване четири редакције: латинска, италијанска, српска (НК пише хрватска – али је у питању српски језик тога доба), па опет латинска. Недоследност Н. Клаић је присутна и у овом поглављу, јер обавештава да ће се на ''Летопис'' осврнути као на један од извора за хрватску историју, а истовремено наводи да је у хрватској редакцији, у 16. столећу, Марко Марулић дописао хрватско име и описао погибију краља Звонимира. Уз овакав закључак, овај документ није назвала фалсификатом, као што је то чинила у вези са исправама из Сплита и Задра. Да овај документ означи за фалсификат, имала је разлога, јер је изнела мишљење да писац ''Летописа'' није имао представу о народу и држави преко реке Цетине – докле је, наводно, допирала Хрватска до пада под Угарску – 1097. године. А било је научније да је то урадила, јер и наведени Марулићев дописани део (400 година после ауторове смрти) односи се на једног од најзначајнијих и најзагонетнијих хрватских владара једанаестог столећа – Звони