Prvi put uspešno presađeno celo lice

Pascalu Coleru bolest je unakazila izgled

 

Grupa francuskih hirurga pod vodjstvom prof. Lauranta Lantierija uspešno je pre godinu dana obavila prvu potpunu transplantaciju lica. Prve slike pacijenta, kao i njegova dramatična priča objavljeni su tek ovih dana. Reč je o 30-godišnjem Pascalu Coleru, čije je lice bilo unakaženo zbog posledica Von Recklinghausenove neurofibroze. Taj retki genetički poremećaj manifestuje se već u detinjstvu stvaranjem velikih tumora na licu, a prvi put je zabeležen u 19. veku kod Britanca Josepha Merricka o kom je pre dvadesetak godina snimljen film “Čovek slon”.

   

“Ova operacija je revolucionirala moj život. Prvi put mogu da živim kao normalno ljudsko biće”, izjavio je Coler britanskim novinama News Of the World koje su prve objavile priču o “čoveku slonu” koji je zahvaljujući transplanatciji lica doživeo čudesni preobraz. Do šeste godine života Pascal se nije bitno razlikovao od svojih vršnjaka. Ali, onda su na njegovom licu počeli da “rastu” brojni gnojni čirevi i tumori koji su preplavili njegove oči, nos i usta. Mališanovo lice bilo je potpuno unakaženo i delovalo je zastrašujuće.

 

‘Ljudi su se užasavali čak i da mu priđu ’

“Tumori na mojim usnama bili su toliko veliki da sam teško govorio i jeo”, prisetio se Coler. Kako se njegov izgled stalno pogoršavao, počeo je sve više vremena da provodi u kući.
“Moje kolege iz škole su bili svesni mog stanja i nikada mi se nisu rugali. Problemi su se javljali kada bih se pojavio među nepoznatim ljudima i na mestima gde me nisu poznavali”, ispričao je Pascal Coler koji se s mukom seća svih poniženja koje je doživeo.
“Bila su to grozna vremena. Ljudi su se užasavali i da prođu blizu mene.”, rekao je Coler koji je 2005. godine saznao da možda njegov slučaj nije nerešiv.
Naime, krajem 2005. godine delom sveta snažno je odjeknula vest o tome da su francuski hirurzi uspešno obavili prvu delimičnu transplantaciju lica Isabelle Dinoire. Posle razočarenja u ljubav, Isabelle, neudata majka dvoje dece, pokušala je da se ubije tako što je popila veliku količinu tableta za spavanje.

Opasan i rizičan zahvat
Pokušavajući da je probudi, Isabellin crni labrador izgrizao joj je lice koje je bilo toliko unakaženo da je teško govorila i jela. Kad je izlazila, lice je pokrivala skijaškom maskom, a iz kuće je ukonila sva ogledala. Zahvaljujući delimičnoj transplantaciji lica sa mrtve donatorke, Isabelle je dobila novo lice i počela je da živi normalan život.
Upravo je čudesna priča o Isabelle Dinoire ohrabrila Pascala Colera da se obrati jednom od vodećih francuskih hirurga, prof. Laurent Lantieriju iz bolnice Henri Mondor u predgrađu Pariza. Razgovor nije bio ohrabrujući jer je Lantieri otvoreno rekao da bi u Pascalovu slučaju operacija bila mnogo opasnija i neizvesnija nego kod Isabell Dinoire.


   

“Uopšte nije bilo pitanje da li izvesti operaciju u toku koje se uzima deo nečijeg lica i zatim prekrivaju rane od ugriza. Ali, presaditi celo lice drugim bilo je mnogo zahtevnije. Prof. Lantieri mi je rekao kako postoji realna mogućnost da umrem u operacionoj sali ili posle, ako moje telo odbaci novo lice. Izgovorio je tada frazu iz filma ‘Apollo 13’: Neuspeh nije opcija”, ispričao je Pascal Coler koji se uprkos riziku odlučio na opasnu operciju.

   

Dva tima su radila 16 sati
“Kada je anesteziolog počeo pripreme za operaciju, bio sam ushićen. Konačno se pojavila nada za mene. Iako sam bio svestan opasnosti da mogu da umrem tokom operacije, nisam nimalo oklevao”, rekao je Coler.
Složena operacija trajala je 16 sati, a tom prilikom su radila dva tima hirurga. Jedan je uklanjao kožu i ostatke lica Pascala Colera, dok je druga grupa uklanjala lice donatora koji je bio u stanju moždane smrti. Taj donator je bio čovek koji je imao istu krvnu grupu, sličnu boju kože, sličan tip tkiva i bio je približno istih godina kao Pascal. Operacija je uspešno protekla, a i kritični dani oporavka. “Tri ključne nedelje posle operacije prošle su glatko, bez odbijanja novog lica. Tada sam polako počeo da se oporavljam vežbajući pritom nove mišiće”, rekao je Pascal Coler koji se godinu dana posle operacije slikao s prof. Lantierijem. Lekarskim pregledima je utvrđeno da se Pascal Coler rešio zastrašujuće Von Recklinghausenove neurofibroze u trenutku kada mu je uklonjeno unakaženo lice. Pascal je sada pun volje za životom i uskoro bi trebao da počne da radi.

Drago mi je sto je operacija bila uspesna, bas mi je nekako zao bilo dok sam ovo citao.
Celoga zivota tako, ni kriv ni duzan...

Ponekad sam fascinirana sta medicina sve moze, a ponekad me to sve plashi...

Poznajem jednu osobu kojoj je bolest na isti nacin unistila lice.

On "goru" stranu lica drzi pokrivenu gazom.
Nikad ga nisam videla bez gaze i ko zna kakvo mu je lice sa te druge strane.

Covek je osudjen da ga celog zivota gledaju na ulici, okrecu glavu ili beze od njega.
Ima samo jednog prijatelja, od detinjstva, i retkost je da mu se cak i komsija javi na ulici, jer svi beze od njega.

Iskreno, on ceo zivot zivi takav, vec se i navikao, tako da ako se ovakve operacije i budu radile u Srbiji, cisto sumnjam da ce on, sad pod stare dane, ici na da se operise!

Juce sam videla kako izlazi iz busa covek sa slicnim licem.
Strasno je biti obelezen jer je bolest nesto ucinila neprihvatljivim za gledanje.
Sama bolest je strasna, zasto jos i kazna okoline?

Budale, eto to su oni koji se tako ponašaju!

Strašno je kod nas to što često ljudi bulje u invalide i ljude koji boluju od takvih bolesti, često ih ismejavaju i iživljavaju se nad njima. Svako voli da je zdrav i da je sve sa njim ok. Svaka čast francuzima i medicini.

Bas mi je zao ovog covjeka. Bolest ne bira. Super sto su doktori uspjeli u ovome i vratili mu normalan zivot