Da li bi išli kod psihijatra?

Dali znamo sta stvarno jesmo ? Dali sebe vidimo u ruzicastom svetlu, ili smo prema sebi realni, u trenutcima dilema kad shvatimo da neko drugi ima razlicito misljenje od nas, pa nas vidi iz drugacijeg ugla ? Pa i to se dogadja, kad nam neko kaze da je u nama video neku manu koju do tada sami nismo sebi priznavali, mi se trgnemo i onda reagujemo ili cudjenjem ili ljutnjom, ili pak ako je nase vidjenje necega, po nama ispravno, a po drugima iskrivljeno, takodje reagujemo na ovaj ili onaj nacin. E da bi mogli da sve oko nas spoznamo na sto pravilniji nacin, a i samog sebe, da bi mogli da saznamo dali u nama ima frustracija i stresova, dali smo mozda u necemu zastranili, mislim da bi nam koristio razgovor sa psihijatrom ili psihologom, koji su takva stanja proucavali iz puno primera, studirali dogadjaje oko ljudi i u ljudima, i imaju suptilan nacin razotkrivanja turbulencija u ljudskim zivotima i u samim ljudima, pa samim tim nam prilaze na suptilan nacin.
Mislim da je potrebno rasteretiti se i na ovaj nacin.
Jer zasto smo svi mi ovde na ovom forumu nego da razmenjujemo misljenja, i saznamo kakva su misljenja drugih, i na neki nacin se i rasterecujemo iskazujuci razlicitost misljenja i saznajemo da nismo svi isti i da negde mozda i mi grasimo prema misljenju drugih. I forum je neka psihijatriska lezaljka na neki nacin.
Pozdrav svima, uz najbolje zelje za dobro zdravlje, mir i svako dobro !

Živimo u vremenu kada se dešavaju razne loše stvari i mislim da bi preventivno svako od nas trebalo da poseti takvog lekara čisto da vidi da li je sve uredu ako ne onda redovno bavljenje sportom!

Posjeta psihijatru je u danasnjem vremenu tabu tema, mada je mnogima prijeko potrebna... ..

Kod psihijatra, neuropsihijatra i psihoterapeuta odlazi se iz najrazlicitijih razloga. Najcesce su to poremecaji licnosti, granicna stanja, oblici deperesije i neuroze. Besmisleno je ici kod bilo kojeg strucnjaka ukoliko subjekt-pacijent sam nema volju za izlecenjem, a svestan je da poseduje neki problem dusevne prirode ( Ovo je prvo sto svaki iskusan psihijatar napomene svom pacijentu). Taj njegov problem je kako su neki korisnici opisali moguce ponekad resavati sopstvenim mehanizmima odbrane ili uz pomoc prijatelja, porodice itd. Medjutim, kada stanje dusevno obolele osobe dostigne onaj nivo pri kojem ona predstavlja pretnju za samu sebe i okolinu dolaze do izrazaja drugi mehanizmi zastite same drzave kroz njene oblike zdravstvene zastite i pojedinac je nekad i primoran da poseti specijalistu. Takvih slucajeva u nasim drzavnim bolnicama najcesce srecemo medju alkoholicarima, narkomanima i neuroticarima. Raznovrsni oblici depresije prostiru se na sve ove kategorije i kako drzavne bolnice cesto nemaju kapacitete i dovoljno strucan kadar lecenje se svodi na kljukanje lekovima za smirenje i antidepresivima. Ovde vec naslucujemo koliko je bitno da osoba koja trazi pomoc strucnjaka bude u stanju da proceni njegovu sposobnost da joj pomogne. Zato se u prvim periodima lecenja treba eksperimentisati sa razlicitim metodama i pristupima, a to postizemo posecivanjem sireg kruga lekara ne bi li smo utvrdili koji od njih jeste najbolje upucen u nase stanje.
Natprosecno inteligentne i obrazovane osobe cesto dolaze u sukob s metodama lecenja u koje strucnjak pokusava da ih uvede. Na neki nacin to je i prirodni bunt usmeren protiv mesanja u slozenu strukturu jedne licnosti, ali se moze prevazici ukoliko je lekar dovoljno strpljiv i istrajan u zelji da pomogne svom pacijentu.

da idem..ne znam zasto je kod nas to toliki bauk...
mojoj dr.kazem sve sto mi je na srcu..u glavi... ispricam se... iskreno bez celofana... ona mi da dobar savet i to je to...
kao da smo postale dobre drugarice

da išla sam. bila sam u situaciji kada mi je pomoć bila jako potrebna. tu pomoć nisam dobila od rodbine, prijatelja, poznanika, kolega s posla, jer je moj problem bio totalno MOJ i nisam se mogla otvoriti drugima. a nisam se mogla sama izvuči iz problema koji su se gomilali kao začarani jedan za drugim. bila sam svjesna da nemam snage pomoći sama sebi iako sam pokušavala na sve načine: šetnja, druženja, muzika, kupovanje, i sl. ali depresija je bila snažna, olujna. za tri mjeseca izgubila sam 10 kg, niti sam jela niti spavala. borila sam se da ne poludim i ne izazovem haos u porodici, a pogotovo nisam htjela da moje dijete to osjeti. bila sam svjesna opasnosti u kojoj sam se našla jer sam pokušavala piti leksilijume, apaurine i antidepresive, koji nisu imali učinka, pa sam pokušavala šetati sama i mučila se dugim šetnjama do umora. ni to nije imalo smisla. a tek muzika, svaka pjesma je izazivala bol i suze, kupovina je bila totalni promašaj, a družiti se nisam mogla dugo jer sam stalno imala potrebu plakati. i to je to. bila su dovoljna samo tri odlaska kod doktora da se povratim i dođem sebi. ponovo sam osnažena, moralno izdignuta, i hrabro grabim naprijed. nisam više nikada otišla, ali ako bih se našla ponovo u sličnoj situaciji bez razmišljanja bih to ponovo učinila.

Bravo za hrabrost!
Ja sam imala 20 seansi nakon jednog teškog događaja i skroz sam se vratila sebi!
Sada sam ponovo u vrlo složenoj porodičnoj komplikaciji i ne znam šta da radim, ovde nema dobrih psihoterapeuta, te sama pokušavam nešto. Kupujem knjige uz popularne psihologije kao luda. dobro je čitati ih ali kada nemaš komplikovan problem.