Volite li Koelja?

Mislim da je "Alhemičar" (i većina ostalih) odlična knjiga za osnovnu školu (7-8 razred).

Ne bih se uopšte složila sa ovom konstatacijom. Odlično poznajem ukus i interesovanja upravo tog uzrasta, preozbiljan je Koeljo za njih.

Sasvim moguće da si u pravu u kom slučaju ne mogu a da ne dodam da je to za žaljenje. Ne mislim da sam sa svojih 30 godina star a Koeljo bi bio sasvim pogodan za moju generaciju dok je završavala osnovnu školu. Potencijali su se previše brzo srozali...

Brazilski pisac Paulo Koeljo predstavio je u Brazilu policijski roman koji se dešava u vreme festivala u Kanu. Roman pod nazivom „Pobednik je sam“ jeste priča o seriji ubistava koje organizuje ruski milioner.

„Ima formu policijskog romana, ali ja sam nasilje upotrebio da opišem svet slavnih ličnosti“, rekao je Koeljo dnevniku iz Sao Paola „O Estado“. „Pokušavam da čitaocima predočim da festival kao onaj u Kanu skriva mnogo veći univerzum, svet kontakata, poslova i potrage za moći“, izjavio je pisac. Po mišljenju autora „Alhemičara“, „kult slavnih ličnosti odslikava našu epohu“. Pisac bi, po procenama stručnjaka, ove godine mogao da premaši broj od 100 miliona prodatih knjiga.

POSVETA

Dana 29. maja 2002. godine, svega nekoliko sati pre nego sto cu staviti tacku na ovu knjigu, otisao sam u Pecinu, u Lurd, u Francuskoj, da napunim nekoliko balona cudotvornom vodom s izvora koji se tamo nalazi. Kad sam vec sisao a podrume katedrale, prisao mi je jedan covek od sedamdesetak godina i rekao: „Znate li da licite na Paula Koelja?" Odgovorio sam mu da sam to ja. Covek me je tada zagrlio, predstavio mi svoju zenu i unuku. Govorio je o znacajnom mestu koje moje knjige zauzimaju a njegovom zivotu i zakljucio: „One me podsticu da sanjam."
Tu recenicu cuo sam vec mnogo puta, i ona bi me uvek obradovala. Medutim, u tom trenutku, umesto radosti, osetio sam strah - jer sam znao da knjiga Jedanaest minuta govori o jednoj veoma osetljivoj temi, ubojitoj, sokantnoj. Prisao sam izvoru, napunio balone, vratio se, upitao coveka gde zivi (na severu Francuske, blizu belgijske granice) i zapisao njegovo ime.
Ova knjiga posvecena je Vama, Morise Gravelen. Imam obavezu prema Vama, Vasoj zeni, Vasoj unuci, i prema samom sebi; obavezu da govorim o onome sto me zaokuplja, a ne o onome sto bi drugi zeleli da cuju. Neke knjige podsticu nas da sanjamo, druge nas suocavaju sa stvarnoscu, ali nijedna ne sme da izneveri ono sto je najvažnije za pisca: postenje prema onome sto pise.

Jer ja sam prva i poslednja Ja sam obozavana i prezrena
Ja sam k***a i svetica Ja sam supruga i devica Ja sam majka i kcer
Ja sam narucje svoje majke
Ja sam jalova i imam bezbroj potomaka Ja sam srecno udata i usedelica
Ja sam ona sto donosi na svet i ona sto nikad nije rađala Ja sam tesiteljka porođajnih bolova
Ja sam supruga i supruznik
I ja sam covek moj koji me je stvorio Ja sam majka svoga oca
I on je moj odbaceni sin Postujte me uvek, svi,
Jer ja sam sablaznjiva i velicanstvena

Himna Izidi, III ili IV vek, pronadena a Nag Hamadi

I gle, zena u gradu koja bjese grjesnica doznavsi da je Isus za trpezom u kuci farisejevoj, donese sklenicu mira i stavsi sastrag kod nogu njegovijeh plakase, i stade prati noge njegove suzama, i kosom od svoje glave otirase, i cjelivase noge njegove, i mazase mirom.
A kad vidje farisej koji ga je dozvao, rece u sebi govoreci: „Da je on prorok, znao bi ko i kakva ga se zena dotice: jer je grjesnica.
I odgovarajuci Isus rece mu: Simone, imam ti nesto kazati. A on rece: ucitelju, kazi.
A Isus rece: dvojica bijahu duzni jednom duzniku, jedan bjese duzan pet stotina dinara a drugi pedeset.
A kad oni ne imadose da mu vrate, pokloni obojici. Kazi koji ce ga od njih dvojice vecma ljubiti.
A Simon odgovorajuci rece: mislim onaj kome najvise pokloni.
A on mu rece: pravo si sudio. I okrenuvsi se k zeni rece Simonu: vidis li ovu zenu?
Ja udoh a tvoju kucu, ni vode mi na noge nijesi dao; a ona suzama obli mi noge, i kosom od glave svoje otre.
Cjeliva mi nijesi dao; a ona od kako udoh ne presta cjelivati mi nogu. Uljem nijesi pomazao glave moje; a ona mirom pomaza mi noge.
Zato kazem ti: oprastaju joj se grijesi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprasta ima malu ljubav.

Jevandelje po Luki, (7, 37-47)

Slobodan sam. Izašao sam iz zatvora, žena mi je nestala pod sumnjivim okolnostima, nemam fiksno radno vrijeme, nemam problema u vezi, bogat sam, slavan, a ako me je Es-ther uistinu napustila, brzo ću pronaći neku da je zamijeni. Slobodan sam i neovisan.
Ali što je sloboda?
Velik dio života proveo sam kao nečiji rob, stoga bih trebao razumjeti značenje te riječi. Od djetinjstva se borim da mi sloboda postane najvećim blagom. Borio sam se protiv svojih roditelja koji su željeli da postanem inženjer, a ne pisac. Borio sam se protiv školskih prijatelja kojima sam od prvoga dana bio žrtva njihovih pokvarenih igara, i tek sam nakon mnogo krvi iz svog nosa, ali i njihovih, i nakon mnogih dana skrivanja ožiljaka od majke - jer sam sam morao riješiti svoje probleme, ne ona - uspio dokazati da mogu podnijeti batine bez suza. Borio sam se pronaći posao s kojim bih preživio, radio sam kao dostavljač u trgovini željezom kako bih se oslobodio poznate obiteljske ucjene »mi ti dajemo novac, a ti moraš učiniti ovo i ono«.
Borio sam se — premda bez ikakva uspjeha — za djevojčicu koju sam nekoć, u djetinjstvu, volio, i koja je voljela mene; na kraju me ostavila jer su je roditelji uvjerili da nemam budućnosti.
Borio sam se u okrutnome svijetu novinarstva, svom idućem poslu, kada me prvi gazda prisilio da ga tri sata čekam i malu pozornost mi posvetio tek kada sam zgrabio knjigu koju je čitao i počeo je trgati: pogledao me je u čudu i ugledao čovjeka koji je sposoban suočiti se s neprijateljem i biti ustrajan u borbi, što su glavne osobine dobra izvjestitelja. Borio sam se za ideal socijalizma, završio u zatvoru, izašao i nastavio se boriti, osjećao se junakom radničke klase — sve dok nisam čuo Beatlese i odlučio da je puno zabavnije uživati u rocku nego u Marxu. Borio sam se
za ljubav svoje prve, svoje druge, svoje treće žene. Borio sam se da skupim hrabrosti za rastavu od svoje prve, svoje druge, svoje treće, jer ljubav nije trajala, a ja sam morao krenuti dalje i pronaći osobu koja se rodila da bi pronašla mene — a to nije bila nijedna od njih.
Borio sam se da skupim hrabrosti i ostavim posao u novinarstvu te da krenem u pustolovinu pisanja knjige, premda sam znao da u mojoj zemlji nitko ne može živjeti od književnosti. Posustao sam nakon godinu dana i više od tisuću napisanih stranica, koje su se doimale naprosto genijalnima, jer ih ni sam nisam uspio razumjeti.
Dok sam se borio, promatrao sam ljude kako govore uime slobode, a što bi više stali u obranu toga jedinstvenog prava, postajali bi sve većim robovima svojih roditelja, braka u kojemu su obećali ostati uz drugoga »do kraja života«, ravnoteže, poretka, napola ostvarenih planova, ljubavi kojima se ne može reći »ne« ili »dosta«, vikenda i ru-čaka s osobama s kojima to ne žele. Robovi ugode, privida ugode, prividnoga privida ugode. Robovi života koji nisu odabrali, ali koji su odlučili voditi — samo zato što ih je netko uspio uvjeriti da je to ono najbolje za njih. I tako su prolazili njihovi jednaki dani i jednake noći u kojim je pustolovina bila tek riječ u nekoj knjizi ili slika na vječno uključenom televizoru, a kad bi se koja vrata otvarala, govorili bi:
»Ne zanima me, nemam volje«.
Kako su mogli znati imaju li volje ili ne ako nikada nisu pokušali? Ali pitati je bilo uzaludno: zapravo su se bojali bilo kakve promjene koja bi uzdrmala svijet na koji su navikli.