Da li podržavate rituale u porodici?

Da li imate porodični nedeljni ručak?
Da li obilazite zajedno grobove vaših bližnjih na određene dane?
Da li odlazite zajedno, makar jednom mesečno na koncert, predstavu, u zoološki vrt, bilo gde?
Šta za vas znače porodični rituali?
Da li vam nedostaju?
Da li vam predstavljaju tešku obavezu?
Da li ste samo formalno u njima ili i uživate u tome?
Mislite li da su ti rituali nešto dobro i dali izumiru po vašem mišljenju?

Sa obzirom da ja, supruga i ćerka živimo odvojeno od porodica nemamo neke rituale. Kod roditelja idemo kada imamo vremena i kada nas pozovu takođe i oni kod nas. Nikada nisam upražnjavao takve rituale ni ja ni moji roditelji tako da mi je taj vid poseta pomalo stran. Nas troje, supruga ćerka i ja, inače skoro svugde idemo zajedno tako da nam ti odlasci nisu ritual. Ja radim občno po ceo dan tako da i ne stižemo da ručamo zajednoosim nedeljom ako ćerka ne odluta.

Jednom godisnje sva rodbina se okuplja u porodicnoj kuci kod mog dede (tada svi izlazimo na groblje, organizujemo rucak i sl.). Mislim da je to ok jer inace tokom godine nemamo prilike da se puno vidjamo jer zivimo u razlicitim gradovima. Inace kao uza porodica praktikujemo zajednicke skupove za Bozic, Vaskrs i za slavu. Ralog je iste prirode - ne zivimo zajedno i svako ima neke obaveze, pa su cesto to jedine prilike da se vidimo.
Mislim da su porodicni rituali tog tipa korisni jer stvaraju i jacaju dobre i zdrave odnose u porodici i kao takve ja cu ih sigurno praktikovati kad budem zasnovao svoju porodicu.

Ovo mi se dopada...
Ne praktikujemo tako nešto, ali bih volela da jednoga dana, kada mi se ćerke poudaju i budu imale svoje porodice, uvedem tako neke ritualne susrete. To podrazumeva da im sve ostalo vreme ne bismo često visili za vratom.

Ne volim nametanje obaveza u slobodno vreme, pa tako ni "dirigovane" porodicne ruckove. Jedva docekamo vikend da zapalimo negde van kuce na ceo dan (moza dete da spava na Adi u hladu, na duseku, svi srecni) i obaveza pojavljivanja na takvom porodicnom skupu me zaista ne raduje. Naravno, ima dana kad svima odgovara i kad se skupimo, i ne preterujemo u duzini takvih okupljanja.
Izlasci na groblje... kad ko zeli i ima potrebu, ode.
Uglavnom mi je bitnija sustina nego forma, ispostovati dogovor ali ne po svaku cenu.

Moj najvazniji porodicni ritual je kad se svi troje ujutru sjurimo u nas krevet, pa se poigramo, izljubimo, pomazimo, smejemo i radni dan tada pocinje, na najlepsi nacin (za nas).

Volim neke stvari koje se kod nas u porodici postuju.
Podrazumeva se Dadnje vece, Bozic, Uskrs, Slave - okupljanje i rucak/vecera.
Godisnji pomen bakama i dekama, takodje obelezavamo izlaskom na groblje i porodicnim ruckom (nikada ne silujemo stvari, nekada se desi da neko zbog nekih drugih obaveza ne moze da dodje, ni to nije strasno, trudimo se da postujemo koliko mozemo.)

Sto se tice ranijeg detinjstva, mja uza porodica (nas cetvoro) imali smo obicaj da rucamo zajedno svaki dan. (dok smo svi ziveli zajedno)
Sada nas mama obavezno organizuje ili da se kuci okupimo ili da odemo u neki restoran kad god se za to ukaze prilika.

Mislim da su ovakve stvari lepe i da cu nastaviti da ih odrzavam i u mojoj porodici.
Nama to ne predstavlja teret, niti nam je to obaveza, jednostavno se skupimo da uzivamo zajedno uvek kada imamo vremena.

Postujemo mnogo toga i kada god nam obaveze dozvole trudimo se da smo zajedno jer smatram da je rod rod i krv nije voda.

Moja mama obično praktikuje da nas okupi (pošto moj brat još uvek živi sa mamom i tatom, a sestra i ja odvojeno) bar jednom u dve nedelje. Nekad odemo na Adu ili neko drugo mesto. Uglavnom kad svima odgovara, jer svako ima svoje obaveze. Nekad oni dođu kod mene ili odemo kod moje sestre.
U svakom slučaju nemam ništa protiv porodičnog okupljanja, a od malena smo učeni kućnom redu, kao i tome da uvek zajedno ručamo.

Ako izuzmemo ritual parenja kod životinja, čovek je jedino biće koje ima rituale.
Mislim da oni donose dobro čoveku, iz prostog razloga što nam ulivaju osećaj sigurnosti, i pripadnosti.
Ja nemam mnogo rituala u porodici, jer sam duži niz godina imala neku vrstu vanrednog stanja pa su se izgubili. Pokušavam da ih nekako vratim u svoju kuću, ali to ide teško jer mi je ćerka već odrasla i nije stekla takvu naviku, mada ima potrebu za njima. Zato pravi svoje vlastite rituale.
Da li ste primetili da kulture koje ne upražnjavaju te rituale, svrstavamo u grupu "hladnih" naroda.
Da li ste primetili da kad nekog dragog izgubite ili se rastanete od njega da o njemu razmišljate o njemu u skladu sa nekim njegovim ritualima koje je imao? Posle dužeg vremena ostanu vam u sećanju uglavnom samo njegovi rituali.

Da često kad ostanem bez sebi neke drage i bliske osobe sećam se njenih navika i "rituala". Pa nekad mi se čini da mi nedostaju i neke stvari koje su me možda nekad nervirale, ali to je valjda tako u životu.