Kliknite za otvaranje attachment-a
Branko Radičević je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Branko Radičević je uz Jovana Jovanovića Zmaja najznačajniji pesnik srpskog romantizma.
Rođeno ime mu je Aleksije, ali ga je on posrbio u Branko.
Njegova porodica se 1830. preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske i nemačke osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija Đački rastanak, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine.
Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo prodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem.
Najpoznatije Radičevićevo delo je pesma Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. U pesmi je takođe ispoljio ideju jugoslovenstva. Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt.

KAD MLIDIJAH UMRETI


Lisje zuti vece po drvecu,
Lisje zuti dole vece pada;
Zelenoga vise ja nikada
Videt necu!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmozdeno,
A kleca mi slabacko koleno!
Dodje doba da idem u groba.

Zbogom zitku, moj prelepi sance!
Zbogom zoro, zbogom beli dance!
Zbogom svete, nekadasnji raju, -
Ja sad moram drugom ici kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah zarko,
Jos bih gledo tvoje sunce jarko,
Sluso groma, slusao oluju,
Cudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog zivota vir je na uviru!

O, pesme moje, jadna sirocadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svucem,
Dugom sarnom da sve vas obucem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam suncanim lucama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunasce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade sto vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.

Putnik na uranku

Tama dolom, tama gorom,
Naokolo sve pociva,
Samo voda sa zuborom
Sa kamena sto se sliva,

Samo sto se kasto petli,
Samo klepka sto se cuje,
Samo s' onde malko svetli.
Jer se danak priblizuje.

Bela zora vec je tuna,
Joste putnik jedan- glaj!
Pored stene pored zbuna
Na vrletni stize kraj

Kako stize sunce granu,
Svetli s' gora i dolina,
A putniku dusa planu,
Pa zaklikta od milina:

" Oj sunasce sto razgonis
Puste noci silne tame,
Oj ti nebo, stono ronis
Rosne svoje suze na me,

Oj ti goro stono gajis
Mile pesme, mile tice,
Oj livado sto se sjajis
Puna rose i travice,

Dolo, stado, janjci dragi,
Vrulo, cvece mirisavo,
Mili vetre, vetre blagi,
Oj izvore zdravo, zdravo!

Zdravo i ti momo tudi,
Da divna si sele pusta,
Odi amo, od' na grudi,
Da t' poljubi braca usta."
(novembar, 1843.)

Mini Karadžić

u spomenicu

Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.

Кад сам синоћ овде била
И водице заитила,
Дође момче црна ока
На коњићу лака скока,
Поздрави ме, зборит оде:
"Дајде, селе, мало воде!"
Ове речи - слатке стреле -
Минуше ми груди беле -
Скочи' млада, њему стиго'
Диго' крчаг, руку диго'
Рука дркта... крчаг доле...
Оде на две на три поле.
Још од њега леже црепи,
Али де је онај лепи?
Кад би сада опет дошо,
Ма и овај други пошо!

Ukor

Gde si dušo, gde si hrano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja ostah sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dodje!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!

OJ MORAVO

Oj Moravo, što bi bez Srbinja,
Što bi Srbinj bez srca junačka,
Što bi junak bez desnice ruke,
Što bi ruka bez te sablje britke,
Što bi sablja bez vešta kovača,
Što bi kovač bez tog tvrdog gvožđa,
Što bi gvožđe da g' u brdu nije,
Što bi brdo da mu gore nije,
Što bi gora da nema drveta,
Što bi drvo da nema lisca,
Što bi lišce da mu tica nije,
Što bi tice da im pesme nema,
Što bi pesma da od srca nije,
Što bi srce da mladosti nije,
Što bi mladost da milosti nema,
Što bi milost da devojke nema,
Što devojka kad joj venac uzmu,
Što bi venac bez ljupkoga cveća,
Što bi cveće bez te rose sjajne,
Što bi rosa bez zorice bele,
Što l' zorica bez brata sunašca,
Što bi sunce da mu neba nema,
Što ćes pesmo, što ćes srce moje,
Daleko je vedro nebo tvoje.

GUSLE MOJE

Gusle moje ovamote malo,
Amo i ti tanano gudalo,
Da prevučem, da malo zagudim,
Da mi srcu odlane u grudim'
Ta puno je i prepuno sreće,
Čudo divno što ne pukne veće.

Zora bela, sunce ogrejalo,
Lisna goro, polje obasjano,
Cveće milo, roso, bistro vrelo,
Pa ti jošte moje čedo belo-
Ko da gledne čarne oči tvoje
Pa u srcu da mu ne zapoje!

Ao svete mio i premio,
Krasno li te višnji udesio,
Samo, samo, da još mreti nije,
Al' već neka kad inako nije.
Danas sutra čas će udariti,
Jarko sunce meni zakloniti,
Iz ruku mi jasne gusle trgnut,
Moje telo pod zemljicu vrgnut.
Al' što pevah neće propanuti,
Nakon mene hoće ostanuti,
Dok se poje, dok se vince pije,
Dok se kolo oko svirca vije,
Dokle srce za srcem uzdiše,
E pa dotle, a kuda ću više.