ДЕЛО ТВОЈИХ РУКУ



Ако си нас саздо по свом подобију

За утеху себи у леденој висини

Да твој лик у нама словесно одлију

Зраке у истини и у помрчини

Да се светлиш Светли у нашој кончини

И да нам омилиш двоструку робију

У другом доласку из свог Сина сини

Па ако нас ови пред тобом побију

Невиних ни виних немој се одрећи

Једни у другима док се огледамо

Без нас си усамљен тишином ће рећи

Небо непрозирно, широко и тамно

Дело твојих руку шта је Свевидећи

Ако га не гледа Око Недремано

ИДЕМ У КАЛУЂЕРЕ



Тај тамјан боровине та смола заборава

Кадионица сунца, плавичаст олтар шуме

Усмртиће ме смиље - то како дише трава

Та религија што се моћно штруцује у ме.



Векове наглас сричу, ту папрат и дивизма

И слово о постајању овде поново читам

Јагоде, те герилке изворног комунизма

Муцају историју кад за једнакост питам.



Стршљени, осе, пчеле молитве чате цвећу

И причест узимају из шарених путира

Ко земља једноставни псалми су ове вере



Са пања, са престола помакнути се нећу

Ко главњу запаљену нека ме киша спира

Све док не будем примљен у шумске калуђере.

Nadiremo skitski

Sjeni Gavrila Principa

Nadiremo sitni, zdepasti i tvrdi
osvajamo mučki, lopovski, hajdučki,
kosooki, krivonogi, prigušeni, skitski,
tÑ ?pki, poludivlji - nadiremo mitski.
Pod kupolom šugavog internatskog neba,
sa periferija, iz vlažnih budžaka,
zeleni od mržnje i žuti od žuči,
uniženi, prepuni kriminalnog mraka,
pregrizli smo grkljan dosadnoj epohi
(napudrana gospa graciozno lipti)
mi idemo dalje, mi jezdimo brže,
po ukletom krugu, možda krugu smrti.
Iza nas ostaju staze i bogaze,
lomni, grudobolni pasteli ravnina,
blagoslovene kraj plotova žene,
iza nas ne osta čak ni mjesečina.
Prepuni gustog kriminalnog mraka,
iz ko zna još kakvih prađedovskih tmica,
mi pucamo strasno, iz publike, s lica,
neka se okonča ova komedija,
ovaj idiotski teatar ulica.

U vrijeme tako utisnusmo stope
pucajući ravno u srce Evrope.