Наслеђе



Ја осећам данас да у мени тече

Крв предака мојих, јуначких и грубих,

И разумем добро, у то мутно вече,

Зашто бојне игре у детињству љубих.



И презирем тугу, заборављам бољу,

Јер у мени тече крв предака моји`,

Мученика старих и јунака који

Умираху ћутке на страшноме кољу.



Јест, ја сам се дуго са природом хрв`о,

Успео сам – све се може кад се хоће-

Да на ово старо и сурово дрво

Накалемим најзад благородно воће.



И сад, ако плачем кад се месец крене

С ореолом модрим низ небесне путе,

Ил` кад старе шуме, чаробне сирене,

Једно тужно вече злокобно заћуте,



Ја осећам ипак, испод свежих грана

И калема нових, да, ко некад јака,

У кoрену старом струји снажна храна,

Неисцрпна крепост старинских јунака.



Све ишчезне тада. Заборављам бољу,

А преда ме стају редом преци моји,

Мученици стари, и јунаци који

Умираху ћутке на страшноме кољу…

Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osjećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće čelo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slusati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Ovo je po mom mišljenju jedna od najlepših pesama:

ČEKANJE

Čekam u senci jednog starog duda
Da mesec zađe i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja još čekam, - i večno bih ček'o!

O, sta je to sto mene veze sada
Za jedan put, za jedan oblik tela,
I sto mi dusa zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
Prilazim tebi pun pobožnog straha,

Posrćem, klecam, dokle me privlače,
Ko provalija tamna i duboka,
I dok se strasnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka...

ČEŽNJA

Danas ću ti dati, kada veče padne,
U svetlosti skromnoj kandila I sveća,
U čistoti duše moje, nekad jadne,
Čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zabljestaće boje
U taj svezi trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže I više,
Noć koja se spušta, svet sto mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome miriše
Krzljava I retka u busenu trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
Stidljivi šapati u blaženoj tami,
I reči iz kojih proleće mirise...

DOLAP
Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam skripu kao dete cuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okrece ga tromo,
Malaksao davno od teskoga truda.
Vuce bedno kljuse sipljivo I romo,
Bic ga bije, ular steze, zulji ruda.

Vrance, ti si bio pun snage I volje,
I dolap si stari okretao zivo.
Tesila te nada da ce biti bolje;
Mlad I snazan, ti si slatke snove sniv'o.

Al' je proslo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale moci;
Poznao si zivot I nevolje prave,
I julijske zege I studene noci.

O kako te zalim!- gle, suze me guse, -
Olicena sudbo svih zivota redom,
Tebe, bracu ljude, I sve zive duse,
Jednake pred opstom neminovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko ce ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu zuboreci tece.
Ali bic fijukne... Napred, nemoj stati,
Dok ne padne spasonosno vece.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene cuv donosi vreo.
Ali bic fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao I ja, od mladosti rane
Osetio opstu sudbu sto nas gazi,
I gladan I zedan provodio dane
Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao I ja, na julijskoj zezi,
Dok zubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreci, nagradi, I nezi,
Sanjao o dobrom, zasluzenom miru.

O, ko zmija ljuta kosuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesrecnu I zlobu,
I udarce bica stecene u znoju,
I svemocnu podlost I opstu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vrance, nemoj stati,
Ne mirisi travu, ne osecaj vir;
Nagradu za trude nebo ce ti dati:
Mracnu, dobru raku, I veciti mir!

Симонида

(Фреска у Грачаници)



Ископаше ти очи, лепа слико!

Вечери једне, на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанас ти је ножем избо очи!



Али дирнути руком није смео

Ни отмено ти лице, нити уста,

Ни златну круну, ни краљевски вео

Под којим лежи коса твоја густа.



И сад у крви, на каменом стубу,

У искићену мозаик-оделу

Док мирно сносиш судбу твоју грубу,

Гледам те тужну, свечану и белу



И као звезде угашене, које

Човеку ипак шаљу светлост своју,

И човек види сјај, облик, и боју

Далеких звезда што већ не постоје,



Тако на мене са мрачнога зида,

На почађалој и старинској плочи,

Сијају сада, тужна Симонида,

Твоје већ давно ископане очи…

Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.
Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sita…
-Kada pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,
A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi,
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.

Serenada

Allegro

Sa tri sviraca u crnome plastu,
sa sesirom na kom se pero vije,
uzev u pomoc istocnjacku mastu,
prikrascu se, ko lopov sto se krije,
sa tri sviraca u crnome plastu.

I zajecace setne violine
u svezu noc, kroz bastu cveca punu,
i kad kroz ob;ak bledi mesec sine,
povice cvece svoju rosnu krunu
i zajecace setne violine.

O, to ce biti silna pesma, rada
da znas sta nezna dusa dragoj pruza, -
na usta moja pokuljace tada
milosne reci i bokori ruza.
Da, pesma moja bice mocna tada.

Pesma mladosti, burna kao ona,
otmena, sveza, ponosna, i vrela,
i silna kao mnogobrojna zvona
kad proslavljaju pobednika smela!
Otmena, sveza, ponosna, i vrela.

O, kako ce se zgranuti od cuda
dremljive cifte i njihove zene
kad ih iz teskog, glupog sanka prene
svemocna pesma sto prodire svuda!
O, kako ce se zgranuti od cuda!

Bednici jedni sto nam ljubav krate,
naviknuti na otrcane fraze
kojima lazu svoje taste maze
kasapski momci, kaplari, i cate!
Bednici jedni sto nam ljubav krate!

I zajcace stene violine
u svezu noc. I stace pesma ova.
I kad, ko podsmeh na tu srecu tastu,
vesela zora na istoku sine,
sa tri sviraca u crnome plastu
poci cu - da ti sutra dodjem snova.

Adagio

Zadrhtase na stabljikama glatki
krinovi redom, i dusu mi bonu
prelise zraci misticni i slatki:
pojavila se draga na balkonu.

Cula si pesmu, draga, al to nije
vesela pesma nekadasnjih dana...
O, da l' osecas da se u njoj krije
nesnosni zadah ustojalih rana?

O, da l' razumes, draga, strasnu bedu,
i osecas li nevidljive uze,
vidis li kroz noc na licu mi bledu
krvave oci stinute suze?...

Menuet Lugubre

Perike bele, sinjoni, lepeza,
i cipele od atlasa i svile,
i krinoline razne pute veza,
krasne i sjajne nekada su bile,

A danas vise u ormanu tamo
prljavi dronjci gde prasina pda,
i kad ih vidim, ja zacujem tada
Menuet ljupki od Filipa Ramo.

Al' avaj! pesma zalud pokusava
da vrati cari starinskoga doba;
dubokim sankom proslodt ova spava,
i poredjani stoje grob do groba.

Tako se sveti priroda, i tako
najlepsi san u sitni prah pretvara:
od nekadasnjega raja biva pak'o.
od krinoline sjajne, krpa stara.

Tako sam i ja evo vec tri noci
blazen i bujan, dok se pesme hore,
u muzici, u cvecu, i samoci,
sisao srecu sve do same zore.

Ali ce, draga, drugo vreme doci,
i ostace mi, kad dan jedan grane,
Od te blazene i cedne tri noci
tri razjapljene, ko noc crne, rane...

Obična pesma

Naša je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je proslo pola dana;
U pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našeg stana,
Tražeci mira u poljskoj samoći.

No to je bilo kratko vreme;
Pa postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledasmo se u ćutanju dugom,
Tupo, k'o sito dete šećerleme.

I tako sve je prošlo; i ja sada
Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti žene ili podlost njinu

Pa ipak - da si samo katkad znala
Veliki, kobni oganj duše ove,
I silnu ljubav što nisti k'o hala
Sve druge misli i nade i snove; -

Pa ipak - da si samo katkad htela
U zanosu, i sličnu mekoj svili,
Da nađeš nežnu reč iz srca vrela -
I mi bi možda dugo srećni bili

A sad polako teče ovo vreme;
Postasmo tako tuđi jedno drugom;
I gledamo se u ćutanju dugom
Tupo, k'o sito dete šećerleme.

Ponosna pesma

Bezbrojne su oči po tvom stasu pale
Ko umorna jata na pomorsku lađu,
I, sve očarane, za trenutak stale
Da na tebi odmor i lepotu nađu.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada više
Ne prozbore reči ni nežne ni grube,
Jer tebi rečena reč - sve druge briše!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, kao božanstvo strašno, siđes k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope...

I niko, i nikad, ne dotače vrele
Usne tvoje, niti reč ti nežnu žacu.
Samo, ko dve sestre u bezglasnom plaču,
Dve se duše naše u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela.
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva nežnost tvoja samo na me pada.

O kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Očaran, i bačen u čarobne čini.

Podignuću glavu svoju ponosito,
I kao mujezin s tankog minareta,
Dok poda mnom šušti nepregledno žito
I na mesečini plavi kukolj cveta,

Uzviknuću gromko kroz predele neme,
Da obuzme svakog nevernika strava:
"Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za večito vreme!"