Свети Василије Острошки



Видиш ли своју руку у обраћеним

Њивама подно тебе

Поново израста мир и укочено

Узрева грожђе

Само се унесрећени гамижућ

Сећају твоје моћи

Вапи онемоћало шибље пут

Твога постојања

Оно је још увек у власти ветра

Оно још увек мирише

Прастарим мирисом



Уплашена слико застала на путу

Између земље и неба

Стено за небо свезана

Твој страх пориче плавет

Простора у глави

Све у висинама има потребу за

Молитвом

Она је за добро овога биља

Против корења његова

Она је за лаган ветар са друге

стране.



Вечно над понором

Као над могућношћу

Трајаће ова тужна стрепња

Речена као јасноћа

Што расте и надраста

Онесвешћену природу



Видиш ли своју узнесеност

У сунцу на твојој стени

Још увек цвеће понавља исту

Грешку

(овај грех овај инцест жуде ли спасење)

цвеће још увек не изговара

речи жалбе

оно од чега сте заједно дошли

јесте навикавање на корен

у земљи у небесима

МОЛИТВА ЗА СИРОЧЕ

Синчић Зорана Цвијетића,
Покојнога,
Крај цркве, сред Сокоца
Не одваја се од мене.
Још једно сунце је сјало
Пред лицем Бога.

Зна, дете, шта је било
Не тражи оца,
Само хоће да мало
Седне у људско крило.

Сироче сам и сам, Господе,
Док те не угледам,
И жудим трен кад седам,
У крило Оца и ја.
Хвалим те што сретох дечака.

Препознај, Благи,
Његове бистре очи,
Живе изворе суза,
Док нас црнина обавија
На слаповима мрака.