ДОМОВИНА



Нека друга земља у срећи сија,

мени си ти увек најмилија.

Нек другу земљу богатство кити,

у теби волим сиромах бити.

Сем тебе никуд не тражим блага

Србијо драга



И ако кадгод на страну пођем,

опет ћу теби натраг да дођем

ко миле ласте, што некуд лете,

ал' после опет натраг долете.

Ван тебе неђу да знам за блага,

Србијо драга



Нек туђе небо радост пролама,

нек туђе горе јече с песмама,

ја волим, мајко, у теби бити,

па макар мор'о и сузе лити.

Ван тебе нећу среће ни блага,

Србијо драга



Тек када гусле преда мном гуде,

па ми се жеље синовље буде

кад чујем твоју негдашњу славу,

ја онда вес'о подижем главу,

ко да сам стеко силнога блага,

Србијо драга



Када о Вуку слушати станем,

ја онда гневом синовљим планем.

Ал' кад се Милош у песми пева,

е, онда миље душу разгрева,

а срци нова придође снага,

Србијо драга



Када се о турском зулуму збори,

крв ми узаври, кипи и гори.

А кад се пева о Вељку славном,

ил' бојном пољу, Мишару равном,

то ми је драже од светског блага,

Србијо драга



Нека те моје уздање прати,

нек ти се негдашња слава врати

Нека те туга занавек мине,

нека ти сунце занавек сине

Од тога већег не тражим блага,

Србијо драга!

Свети Сава

Ко удара тако позно у дубину ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?
"Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор'те ми, цасни оци, манастирска тешка врата,
И примите царског сина ко најмлађег свога брата... "

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
А кроз сузе прошапута: "Примамо те, мило чедо".

* * *

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи, -
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи -
Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

АНЂЕО МИРА



Ноћ дубока влада, и све живо спава

На староме торњу поноћ откуцава.

И у том ласу са гранчицом крина,

Анђео се спусти са рајских висина.

Све поспало ћути, нико се не буди

Не виде га звери, не виде га људи.

Ал' осећа грање - па се тихо свија

Осећа га лахор - па тихо ћарлија.

И Анђео Мира, кроз дубоку таму,

Спусти се пред олтар у пустоме храму.

Па прекрстив руке на блажене груди,

Рујну зору чека да небом заруди…

БОСАНСКИ БЕГУНЦИ

(уза слику Предићеву)



Тужно шуми хладна Дрина

И Миљацка бистра вода,

Јер Босна је потлачена,

Њена слава и слобода.



Опустеле цветне равни,

Под згариштем села леже,

А потомци Нинослава

У гудуре мрачне беже.



Ено, чедо мајка води,

Од ужаса да га скрије, ;

Уморан је деда пао,

А унука сузе лије.



А кад хладни ветар дуне,

И жарко нам лето оде,

И они ће тражит крова

Где их сузне очи воде.



Зато тужно шуми Дрина,

Зато тужи Босна цела,

И Босанац сузе лије

На згаришту својих села.

U poznu jesen

Cuj, kako jauce vetar kroz puste poljane nase,
I guste slojeve magle u vlazni valja do...
Sa krikom uzlece gavran i kruzi nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

Frkce okiso konjic i zurno u selo grabi,
I vec pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru zivinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom-
A vetar sumorno zvizdi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlazni valja do...
Sa krikom uzlece gavran i kruzi nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

Na Drini
Kroz tučna polja i pitome ravni,
srditim tokom u nedogled tavni,
ti siris svoja sustajuca krila,
o Drino, vodo mila.

Obale tvoje sarenilo krasi,
ko ljupki venac Nevestinske vlasi,
al' tvoj se talas ravnodusno krece,
ostavlja rosno cvece.

Talasi mili ravnodusno tako,
ostavljah i ja sto sve ljubljah jako,
i gonim-jurim-a gde li cu stati,
-sudba ce mozda znati.