Vladislav Petković Dis 1880-1917


Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće nemačka podmornica kod Krfa i on biva potopljen. Još i danas postoji zagonetka da je svoju smrt predvideo u svojoj pesmi ''Utopljene duše'' napisane 1911.


UTOPLJENE DUŠE


Jos jednom samo, o, da mi je dici

Ispod zivota svet umrlih nada,

Jos jednom samo, o, da mi je ici

Prostorom snova pod vidikom jada.



Potajna slabost i zudnja ka sreci,

Skrivene misli u boji ljubavi,

Njen pogled nekad sve sto znade reci,

Jos jednom samo da je da se javi.



U harmoniji svetlosti i tame,

Lik duse trajno gde se od nas krije,

Gde svesti nema, vec ideje same,

Otkud bol slece, da osecaj svije



U meni o njoj, o lepoti, cvecu

I o mladosti – o jos jednom samo,

Da mi je da se moje misli krecu,

Da mi je da sam jos jedanput tamo.



Da mi je da sam u predelima onim,

Gde su mladost, san i uspomene,

Kod negda svojih da je da se sklonim

S lepotom njenom sto k`o miris vene.



Il` da je groblja, senki, vetra, zvuka

I igre mrtvih, avetinja kolo,

Da je bolova, secanja, jauka –

Znamenja, da sam nekad i ja vol`o.



Al` nije. Ja znam svi ti dani stari,

I zelje, njena tuga i lepota,

I nezne veze osmeha i cari

Nemaju vise za mene zivota.



Nemaju vise zivota ni za nju

Sva njena ljubav i moja stradanja,

Dremez i suton i nocu i danju.

Nama se spava. Nama se ne sanja.



Gube se redom, trunu pod zivotom

Aleje bola i podneblja plava,

I moja lira sa njenom lepotom,

Tugom i srecom…Da je da se spava.



I samo katkad, al` to retko biva,

Nju kada vidim posred ovih zala,

Prilazi k meni neka magla siva,

Nagovest bleda dalekih obala.



Gledeci dugo taj magleni veo,

Kamo se dani moji razasuse,

Siri se pokrov velik, prostran, beo,

Pod kojim leze utopljene duse.

НАШИ ДАНИ



Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата,
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.



Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији,
К'о једина успомена на џинове,
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци,
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа,
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

NIRVANA



Nocas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari,

Prilazili k meni kao zrtvi,

Kao boji prolaznosti stvari.



Nocas su me pohodila mora,

Sva usahla, bez vala i pene,

Mrtav vetar duvao je s gora,

Trudio se svemir da pokrene.



Nocas me je pohodila sreca

Mrtvih dusa, i san mrtve ruze,

Nocas bila sva mrtva proleca,

I mirisi mrtvi svuda kruze.



Nocas ljubav dolazila k meni,

Mrtva ljubav iz sviju vremena,

Zaljubljeni, smrcu zagrljeni

Pod poljupcem mrtvih uspomena.



I sve sto je postajalo ikad,

Svoju senku sve sto imadjase,

Sve sto vise javiti se nikad,

Nikad nece – k meni dohodjase.



To su bili umrli oblaci,

Mrtvo vreme s istorijom dana,

Tu su bili poginuli zraci,

Svu selenu pritisnu nirvana.



I nirvana imala je tada

Pogled koji nema ljudsko oko,

Bez oblaka, bez srece, bez jada,

Pogled mrtav i prazan duboko.



I taj pogled, k`o kam da je neki,

Padao je na mene i snove,

Na buducnost, na prostor daleki,

Na ideje, i sve misli nove.



Nocas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari,

Prilazili k meni kao zrtvi,

Kao boji prolaznosti stvari.

Уздах са Дунава



На Калемегдану, посред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Србче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.

Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као србска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал' слобода само тој се земљи руга.

Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал' Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.

Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна - све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,
Чувају се тајно место србског грба.

И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Србче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:

"О велике земље, о Србски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?

С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете."

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.

Ali slutim, a slutiti jos znam.
Ja sad slutim za te oci, da su bas one,
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju, da me vide, sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.

Da me vide dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze, da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.

Himna

Odma'ni rukom i zagazi baru,
Što mili, teče, kao život, meka,
Sa'rani razum, i udiši paru
S podneblja gliba što te svuda čeka.

I pusti trulež neka slepo gazi
Ljubav i dušu, i natapa strunu:
Zadah nek na te svoju senku plazi
Visoku, krupnu, kao zloba, punu.

Odma'ni rukom i zatvori oko,
Crvljivo doba neka naglo tiska
Spomene, slavu, u blato duboko,
Gde porok cveta i raznovrsnost niska.

Za lice tvoje ogledalo nije.
Živi medj ljudima u muzici bluda.
Živi! i nek ti vlaga srce pije.
Živi u zemlji sramote i luda.

STARA PESMA

Za mnom stoje mnogi dani i godine,
Mnoge noći i časovi očajanja,
I trenuci bola, tuge, greha, srama
I ljubavi, mržnje, nade i kajanja.

Sve to stoji na gomili trenutaka
U neredu, po prošlosti razbacano,
Dok nju vreme vuče nekud, nekud nosi
I odnosi bez otpora i lagano.

Nemam snage da se borim sa vremenom
Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje,
Nego gledam čega imam, šta je bilo:
I sve više, ništa više nije moje.

Kao miris, kao zraci, kao tama,
Kao vetar, kao oblak, kao pena,
Odvojeni dani, noći, lebde, kruže
I prilaze u obliku uspomena.

Al' kad mis'o i sećanje budu stali,
Onda kud će i kome oni poći?
Onda kud će da iščeznu i da odu
Uspomene, moji dani, bivše noći?

Pa kud idem, da li idem, je l' opsena?
Ko me goni, koga nosim, pre i sada?
Za mnom stoji čega nemam, a preda mnom:
Mrtva prošlost sa životom pokrivena.
Dok budućnost polagano pokrov skida,
Nje nestaje i u prošlu prošlost pada.

TAMNICA

To je onaj zivot, gde sam pao i ja

S nevinih daljina, sa ocima zvezda

I sa suzom mojom sto nesvesno sija

I zali, k`o tica oborena gnezda.

To je onaj zivot, gde sam pao i ja



Sa nimalo znanja i bez moje volje,

Nepoznat govoru i nevolji ruznoj.

I ja plakah tada. Ne bese mi bolje.

I ostadoh tako u kolevci tuznoj

Sa nimalo znanja i bez moje volje.



I ne znadoh da mi krv struji i tece,

I da nosim oblik sto se mirno menja,

I da nosim oblik, san lepote, vece

I tisinu blagu k`o dah otkrovenja.

I ne znadoh da mi krv struji i tece,



I da beze zvezde iz mojih ociju,

Da se stvara nebo i svod ovaj sada

I prostor, trajanje za red stvarni sviju,

I da moja glava radja sav svet jada,

I da beze zvezde iz mojih ociju.



Al` begaju zvezde, ostavljaju boje

Mesta i daljinei i viziju jave,

I sad tako zive kao bice moje,

Nevino vezane za san moje glave.

Al` begaju zvezde, ostavljaju boje.



Pri beganju zvezda zemlja je ostala

Za hod mojih nogu iza zivot reci,

I tako je snaga u meni postala,

Snaga koja boli, snaga koja leci.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala.



I tu zemlju danas poznao sam i ja

Sa nevinim srcem, al` bez mojih zvezda,

I sa suzom mojom, sto mi i sad sija

I zali k`o tica oborena gnezda.

I tu zemlju danas poznao sam i ja.



Kao stara tajna ja poceh da zivim,

Zakovan za zemlju sto zivotu sluzi,

Da okrecem oci daljinama sivim.

Dok mi venac snova moju glavu kruzi.

Kao stara tajna ja poceh da zivim,



Da osecam sebe u pogledu trava

I noci, i voda, i da slusam bice

I duh moj u svemu kako mocno spava

K`o jedina pesma, jedino otkrice,

Da osecam sebe u pogledu trava



I ociju sto ih vidi moja snaga,

Ociju sto zovu kao glas tisina,

Kao govor suma, kao divna draga

Izgubljenih snova, zaspalih visina.

I ociju sto ih vidi moja snaga.

PIJANSTVO

Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Kliknite za otvaranje attachment-a

Noć ljubavi

Jedne večeri, kao posle grada,
Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.

Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog što je
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više
Nositi suze što ti radost krije,
Al' u noć mesec kad siđe ubavi,

Tišinom sreće kad bol zamiriše,
Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi.

Orgije

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
Ceznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir zena
Daju nam pir,
Al' svuda se krecu senke mrtvih vremena,
Umrli mir.

Muzika s pesmom pruza nam stare jauke,
Opela trag;
Zgrljaj, za navek skrstene ruke
I zivot nag.

U samoci nam stanuje, k'o u cutanje,
Veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, nocu i danju,
Ledeni dah.

U igri, u pupoljcima trazimo besno
Izraza, sna;
Placemo mrtvim sto je u paklu tesno,
Kad nema dna.

Jer svaki zivi u grobu svom, samo sto nece
Da vidi grob,
Ni svoje dane, sto gore k'o mrtvom svece,
Ni svoju kob.

Pijemo s usta i casa. Mastom ludila
Stvaramo zrak;
Sve nas je dovela tajna sto nas ubila,
Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvest;
I znamo, radost ne moze da se probudi,
Opao cvet.

Jutarnja idila
(Mihailu Petkoviću, mome bratu)

Imao sam i ja veselih časova,

Nije meni uvek bilo kao sada;

Imao sam i ja sate bez bolova,

Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo... Na grudi sam ruke

Prekrstio svoje. Gledam kako tama,

Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,

Po zidu se penje u čudnim slikama:

Ko ljubavna čežnja, kao tuga znana

Preko mrtve drage, preko groba lednog;

I nasuprot tami iz ranijih dana,

Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;

Otvorio prozor. Izgledaše kao

U prirodi da je bilo okršaja

Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.

Elementi strasti negde se još bore.

Možda je i sunce ropstva nam dopalo.

Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplašeno nagli

Ispred moga oka, i kao da mole

Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,

Od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako

Zalaze sva bića, i propast ih nosi;

Videh da se gasi i svetlost i pako,

Neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi...

Kada se probudih, udarahu zvona,

Uz očajni ropac umirahu gresi,

Kupljeni životom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,

S njima duše ljudi i grobovi njini;

Sazrevahu zvezde, al da ih opoje

Ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;

Izumire i smrt. Više nema ljudi;

Sa mene se poče da otkida snaga,

Svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.

Tama se uvuče u ideju snova:

Raskošnije smrti nisam gledao nikad.

Imao sam i ja veselih časova.

Hodi. Ostavi sve sto je za nama. Neka nas susret pokrije minute, Velike misli po kojima cute, Gde zivot ide k`o jesen granama. Ponoc i sunce odjek su menama. Zavoli sebe kroz nesrecu krute I mene s njima. Nek lepoti pute Pokaze mladost dok je jos sa nama. Osmehom dusu i rane zakloni. Zapali cula.neka srce tako Predje u usne k`o vetar u zvuke. Nek trenut ovaj i bol sto nas goni Rasklopi nebo i utuli pak`o..

Kako mi je

I

Od nekoga doba izgleda mi kao

Da ce se moje zamutiti oko,

Dusa i zelje i sve sto sam znao

Gubi se, pasce u mracno, duboko.

Miran sam..ni trun srdzbe ili cega

Sto pravi smesnim nemocne i jadne,

Smrt, vecno ziva, buducnost je svega –

Sveg sto rodjenjem u kolevku padne.

Nekad, dok mladost, prolazna i bludna,

Vodjena strascu koja razum pleni,

Gotovo uvek i za porok budna –

Nekad, dok mladost zivljase u meni,

Smejah se cesto, podrugljivo vazda,

Prirodi, Bogu, i govorah smelo,

Da onaj koji oblicja nam sazda

Ucini sramno, kukavicko delo.

I pricah sebi da cu jednom moci,

Sa mislju koju velicina daje,

Zderati zastor s neprovidnih noci,

Videti prostor i vecnost kakva je,

I da cu otud trag bezumlju znati,

I gde je proslost sa bezbrojno zrtvi,

Cije je vreme, ko je Bogu mati,

Nasto je zivot i kud idu mrtvi.

I tada kao sa vulkana lava,

Sipacu misli sto nas razum prze –

Tresce se vecnost i pucina plava,

I svi atomi koji svetlost drze.