Јевропи



Теби да певам - теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв -
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
"Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
"Па изгините!"

Подсмеха твога горди је збор.
"И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо - али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!"


p.s. ja sam stavio pesmu a Lidija će biografiju. Može?

Kliknite za otvaranje attachment-aKliknite za otvaranje attachment-a
Đuro Jakšić je rođen 1832. godine u Srpskoj Crnji, Banat, u svešteničkoj porodici.
Đuro Jakšić je jedan najvećih liričara srpskog romantizma i najznačajnijih srpskih slikara XIX veka.
Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama i poetskih minijatura.
Kliknite za otvaranje attachment-aKliknite za otvaranje attachment-a
Uzori su mu bili: Petefije i Bajrone (među piscima) i Rembrant (među slikarima).
I ako je bio uspešan pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač.
Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. One u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući vreme vladavine Nemanjića; o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija "Sirota Banaćanka", koja govori o stradanju naroda tokom događaja 1848. i 1849. godine; pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom u kojima je izraženo Jakšićevo rodoljublje.
Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: "Stanoje Glavaš, "Seoba Srbalja" i "Jelisaveta".
Roman o stpsko-turskom ratu (1876-1878. godine) "Ratnici" nije dovršio.
Jakšić je pisao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Zbirku svoje lirike "Pesme" objavio je za vreme svog života.
Najznačajnije epske pesme su mu: "Bratoubica", Nevesta, "Pivljanina Baja", "Barjaktarovići", "Mučenica" i "Pričest".
Najmanje je pisao lirsku poeziju, a evo nekih od njegovih liskih dela: "Na Liparu", "Mila", Koga da ljubim", "Put u Gornjak", Kroz ponoć nemu".
Jakšić je ostavio veliki trag i u srpskom slikarstvu IX veka.
Kliknite za otvaranje attachment-aKliknite za otvaranje attachment-a
Umro je 16. novemba 1878. godine u Beogradu.

Отаџбина

И овај камен земље Србије,

Што претећ сунцу дере кроз облак,

Суморног чела мрачним борама

О вековечности прича далекој,

Показујући немом мимиком

Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови -

Те црне боре, мрачне пећине

А камен овај, ко пирамида

Што се из праха диже у небо,

Костију кршних то је гомила,

Што су у борби против душмана

Дедови твоји вољно слагали,

Лепећи крвљу срца рођеног

Мишице својих кости сломљене,

Да унуцима спреме бусије,

Оклен ће некад смело презирућ

Душмана чекат ћете грабљиве.

- И само дотле, до тог камена,

До тог бедема…

Ногом ћеш ступит, можда, поганом?

Дрзнеш ли даље?… Чућеш громове,

Како тишину земље слободне

Са грмљавином страсном кидају,

Разумећеш их срцем страшљивим

Шта ти са смелим гласом говоре,

Па ћеш о стења тврдом камењу

Бријане главе теме ћелаво

У заносноме страху лупати,

Ал' један израз, једну мисао

Чућеш у борбе страшној ломљави

"Отаџбина је ово Србина!…"

KRAGUJEVAC - Bista Đure Jakšića, jednog od najvećih srpskih slikara i pesnika 19. veka, koja je pre tri godine uklonjena iz manastirske porte na Liparu, pronađena je u utorak popodne na deponiji u Jovanovcu! Policija je bistu preuzela i odnela u Donju Sabantu, gde je Đura nekad učiteljevao, pravo u seosku kafanu. Šta će dalje biti sa bistom ne zna se, tek Kragujevčani u šali kažu da je kafana Đurina sudbina, pa je red da se u kafani pesnik konačno i skrasi.

Pre tri godine, iz porte manastira u zaseoku Lipar, uklonjena je bista poznatog pesnika na zahtev oca Save, igumana manastira Svetog Georgija, koji je smatrao da joj nije mesto u manastirskoj porti jer je „Đura bio razvratnik i neznabožac“.

U Donjoj Sabanti svojevremeno je učiteljevao Đura Jakšić i tu je stvarao jedan od najlepših ciklusa svojih pesama - „Na Liparu“. U dvorištu ruševina škole koja je bila zajedno sa crkvom, godinama su se okupljali mladi stvaraoci Đuri u čast, a u okviru manifestacije „Liparski sabor“. Dolazilo je i mlado i staro, likovni stvaraoci, pesnici, književnici. Onda je odlukom episkopa šumadijskog vladike Jovana crkva proglašena manastirom i „cela stvar sa Đurom i njegovom bistom“ je „uozbiljena“. Došlo je do nesporazuma između organizatora „Liparskog sabora“ i igumana oca Save, pa je umesto u crkvenoj porti, manifestacija izmeštena na poljanče petnaestak metara od manastira. Otac Sava je zamerio što su slikarke u pantalonama, a ne u suknji.

Dok su Kragujevčani raspravljali da li je Đurina bista kulturno dobro ili ne i gde treba da bude, spomenik pesniku je nestao. Putešestvije Đure Jakšića ipak je pri kraju. Od deponije na Jovanovcu, pa preko seoske kafane, možda ipak svoje mesto nađe u dvorištu škole koja nosi njegovo ime.

Da nije tužno bilo bi smešno.

Kliknite za otvaranje attachment-a
Jednoj nestašnoj devojci
Zar poljubac meni starcu,
Daješ mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?
Je l' to ljubav?... Je li šala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?
Il' si došla zluradice,
Da me varkaš, da me jediš?
Izmučene stare grudi
Da povrediš, da pozlediš?
- Ja te ljubim!... Tvrdiš, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, dušo, teško pada...
Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra živa -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

ПАДАЈТЕ БРАЋО!



Падајете, браћо, плин'те у крви

Остав'те села, нек гори плам

Бацајте сами у огањ децу

Стресите с себе ропство и срам.



Гините, браћо, јунаци, људи

За пропаст вашу свет ће да зна…

Небо ће плакат дуго и горко,

Јер неће бити Србина…



Ми несмо браћа, ми Срби несмо

Или ви несте Немањин сој?

Та да смо Срби, та да смо људи -

Та да смо браћа - ох, Боже мој…



Та зар би тако с Авале плаве

Гледали ледно у огњен час?

Та зар би тако - ох, браћо драга

Та зар би тако презрели вас?



Презрите братства, покор и клетву

Што небо даде, погаз'те ви

Та није л' грешно, није ли грозно -

Крв деце ваше гледамо ми…



А где је помоћ, ил' суза братска?

Ил' "Јуриш, роде, за брата свог"?

У вељој беди, смрти и крви

Данас вас, саме, оставља Бог…



Ал' опет, грешан, грешно сам пево -

Рањено срце народа мог

Та Србин кипи - кипи и чека -

Ал' не да ђаво… ил' не да Бог.

Стазе



Две преда мном стазе стоје:
Једна с цвећем, друга с трњем
Гвоздене су ноге моје:
Идем трњем да се врнем...

Ја уступам цвећа стазе
Којима је нога мека
Нек по цвећу жене газе,
А трње је за човека!

Ah, životu

Ah, životu i bijeli svetu!
Zašto ste mi na takvom teretu?
Što oči 'vake jade gledu?
Koje volim - ti mi bolujedu,
Koje ljubim - ti mi umiredu,
Najmiliji nisu mi na svetu -
Ah, životu, moj teški teretu!!!

Putnik

Uvek na opazu
Kud covek ne brodi
Birajuci stazu
Koja sreci vodi.

Gledi staze redom:
Ovom necu ici;
Idem pravo sredom
Pre cu k meti stici.-

I polazi s bogom
Putem putnik mladi,
Mladom, lakom nogom
Po cvetnoj livadi.

Sto je drugom tesko,
Lako je za njega,
Srce mu s' vitesko
Ne strasi nicega.

Po bregovi tudji
Ko zerav se sija,
Ide pevajuci
A znoj ga probija.-

Sa junackim skokom
Sve bede obara,
Pred njegovim okom
Sve se u raj stvara.-

Mnogo je obiso
Sveta pregolema,
I doma bi iso
Al vec doma nema.-

Mira meni treba,
Snaga mi je pala,
A zaradit hleba
Ruka j' malaksala.-

Ah! al' nigdi stanka,
Nigdi za meneka!
Starost me nejaka,
Starost mene ceka!

I sa tugom veljom
Laca stap opeta,
No ne s onom zeljom
Upoznati sveta.

Upozna ga dosti,
Ne treba mu vise,
Sve mu vec pakosti
O grudi razbise.-

Vrane njemu kose
Postase srebrne-
Dobro noge nose
-Da u grob posrne.-

Zbogom, svete beli!
Ja stazu izbira,
Dusa dalje zeli,
Telo iste mira.

I sve na opazu
Dalje putnik hodi,
R a d o s l e d i s t a z u,
K o j a g r o b u v o d i..

Veče

Kao zlatne toke krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.
I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,
Ta najbolji vitez pade sa bojišta!
U srcu se život zastrašenom taji,
Samo vetar huji... To su uzdisaji...
A slavuji tiho uz pesmicu žale
Ne bi li im hladne stene zaplakale.-
Nemo potok beži - ko zna kuda teži?
Možda grobu svome - moru 'lađanome!
Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe,
Sve je izumrlo - sad mesec izađe!...
Smrtno bleda lica gore nebu leti...
Poginuli vitez... eno se posveti!...

Kroz ponoć

Kroz ponoć nemu i gusto granje
Vidi se zvezda tiho treptanje,
Čuje se srca silno kucanje -
O lakše samo kroz gusto granje!
Tu blizu potok daljinu para,
Tu se na cveću cveće odmara,
Tu mene čeka ašikovanje-
O lakše samo kroz gusto granje!
Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore,
K'o grudu snega vrelo sunčanje-
O lakše, lakše, kroz gusto granje!

Otac i sin

Jedanput ide stari Amidža
Ko neki sedi mandarin -
A za njim tapka, trči, skakuće
Junačke krvi najmlađi sin.
Vašar je bio - a na vašaru
Sablje, pištolji, arapski hat;
Tuniske kape, srebro i zlato,
Mletačka svila, ženevski sat.
A šta ćeš sine da kupi babo? -
Deteta sklonost kušaše svog;
'Oćes li sablju tu britku, sjajnu,
Il' voliš hata misirskog?
Il' mozda želis od svile ruho?
Neka ti bude svileno sve
Govori sine govori brže,
Da kupim one toke zlaćane?
Dete se česka rukom po glavi,
Kao da ne zna šta bi od sveg -
- Ah, babo, babo, kupi mi, babo,
Pečenja kupi jarećeg...
Sad se i babo češe po glavi,
Gledajući dugo sina svog -
- E, ja sam volo sablje i koplja,
A sin mi jarca pečenog

NA LIPARU

Jeste li mi rod?... siročići mali?
Il' su i vas, možda, jadi otrovali,
ili vas je slabe progonio svet?
Pa dođoste samo - da kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set...

Mi smo male,
Al' smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti;
- Ćiju ći!

Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu, poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led.

S belom bulom,
Sa zumbulom,
Šaren - rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi
Srca topiti -
- Ćiju ći!

Moje tice male, jadni sirotani
Prosli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbego me maj,
A na duši osta, ko skrhana biljka,
Il' ko tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.

nedaleko od njegove kuce u Srpskoj Crnji je pravoslavna crkva... gde su izlozene njegove slike... zastaje dah..

Naš veliki pesnik i slikar.

Sedeli tako u kafani za dva različita stola srpski pesnici Đura Jakšić i Radomir Brzak. U jednom trenutku konobar donese Đuri Jakšiću ceduljicu od Radomira Brzaka na kojoj je pisalo:

"Stihoklepcu koji je svakom mrzak
mućak jaje, mućku daje, Brzak."

A Đura mu na poleđini pomenute ceduljice odgovori:

"Oj, pesniče glasa štura!
pa zar daje koji prosi?
Pa zar ćuran jaja nosi?
Đura."

Pesma za nas dvoje

Cesto te u snu snivam,
Moja ljubavi !
Cesto te tako vidjam,
Cvete ubavi !

Pa grlim nebo plavo,
Grlim, uzdisem;
A ljubim sunce jarko,
LJubim, izdisem

Al' evo zora svice,
I evo prodje san,
Al' tebe nema, nema-
Nema da svane dan !

Crnogorac Crnogorki

Rane moje ljuto tištu,
Mila, divna Crnogorko!
Moje grudi pomoć ištu,
Isparane na bojištu.

Pomoć, pomoć, Crnogorko!
Potpraši mi puške male:
Ruke su mi malaksale
Sekuć Turke, Crnogorko!

A kad padnem, gorski lave,
Moja lepa Crnogorko,
Teške rane i krvave
Nek zamene turske glave!

Oh, sveti me, Crnogorko,
Ne kukanjem i sa plačem,
Već krvavim ljutim mačem:
U boj, u boj, Crnogorko!

A na domu hrani sinke,
Moju nadu, Crnogorko;
One divne muške slike,
One hrabre osvetnike.

Hrani, neguj, Crnogorko,
I lep nauk kazuj njima:
Svetite se dušmanima-
Moja verna Crnogorko!

Ponoc

... Ponoc je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duse to je svetinja...
To gluvo doba, taj crni cas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoci
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pucini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Mozda to dusi zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu vise ne cuje?
Pa zvezde placu, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji vise ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se cuje -
Da l' ponoc tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide navise?
Il' bolnik kakav tesko uzdise?
Il' andjo melem s neba donosi?
Il' ostru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...
Mozda se krade, da nam popije
I ovu jednu casu radosti?
Il' mozda, suza ide zalosti?
Da nas orosi tuzna kapljica?
Ili nam mrtve vraca zemljica?
............ ..
Vrata skrinuse...
O, duse| O mila seni|
O, majko moja| O, blago meni|
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtase grudi,
Mnogo mi srca cepase ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo gresio
I s hladnom smrcu sebe tesio;
Mnogu sam gorku casu popio,
Mnogi sam komad suzom topio...
O, majko, majko| O, mila seni|
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video|...
Il' mozda mislis: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne cuje,
Sto pauk veze zicom tananom
Nad onim nasim crnim tavanom,
Medju ljudma si - medju bliznjima -"
Al' zlo je, majko, biti medj njima|
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laz se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo sluzi,
A nevera se sa njima druzi...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Zivot je, majko, vrlo zalostan...

Kliknite za otvaranje attachment-a

Gdje ja

Gdje ja secer sijem,
tu otrov izrasti,
gdje ja pevat' mnijem,
tu cu u plac pasti.

Gdje na druga brojim,
tu krvnika imam,
Gdje ja lovor svojim,
trnom venac primam.

-Skoro sveca kraju,
danak crnoj noci,
al' kraj mome vaju,
nikad nece doci.

Put u Gornjak

...............
Mnogo li sam strado kad se srce seti:
Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče!
Meni noćca lako nikad ne proteče...
U mislima tako uzd'no sam jako,
A suze su tekle niz obraz polako.
Od grudi se mojih večan oganj stvori,
Da u njima duša pre roka izgori!
Po golemu svetu mlađan se potucam -
što gromovnik nisam da na sudbu pucam?...
Sve što mi je bilo nedrago i drago,
Ostavljat sam moro ravno, podjednako!
Pa gde sad počivam... o da divna mesta!
Lepša nikad nije s uresom nevesta!
Izvezeno cvećem, okićeno goram'-
Ja i ovo mesto ostaviti moram!
- Eno već se kriju sjajnog sunca zraci,
Ka zapadu zlatni putuju oblaci:
Torbicu sam svezo, opanak pritego,
I ja bih sa sunce nekud dalje bego:
Ali jedno srce, drugo sudba želi:
Ja po sudbi moram što ona prideli;
Vidim ono stenje što se nebu penje-
To je volja sudbe... gorko prideljenje!...

1857.