Pomoć - Pretraga - Članovi - Kalendar
Originalna verzija: Dobrica Erić
Forum » Kultura, umetnost, muzika, film, TV » Književnost
Drbob
Pesnik iz Donje Crnuće. Objavio knjige pesama "Svet u suncokretu", "Izlazak iz suncokreta", "Ogrlica od grlica"... Poznat po svojim pesmama namenjenim deci.

BALADA O KOKICAMA

Poneo sam iz doline žute
ozarene ranim suncokretom
mnoge plave večeri prosute
kokicama k'o šljivinim cvetom.

Kad se svici zapale u žitu
i reduša testo za hleb natre,
kokali smo kokice u situ
i igrali bosi oko vatre:

Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!

Dve - tri zvezde na jablanu zebu
sve dok nam se vatra ne razgori
i kokice ne prsnu po nebu
pod kojim se naša pesma ori.

Večeri su sada nevesele
pa se grejem na tom davnom žaru,
još mirišem te krunice bele
i još čujem onu pesmu staru:

Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!

Svi su davno došli i otišli
s vetrovima što tiho pevuše,
a snegovi, prerano naišli
zavejaše sito na dnu duše.

Među onim dragim sitnicama
o kojima čovek često sniva
čuvam i to sito s kokicama
što se bele kao cvet od šljiva.

NIJE ONA JEDINA NA SVETU
(za dečake)

Ja tugujem i šta je tu smešno,
zaljubih se, prvo pa pogrešno.

Nije meni što mi duša pati
već što ona neće da me shvati.

Ja suzama pojim žedne cvrčke,
a nju drugi vuče za kovrčke.

Ja je kitim cvećem, belom radom,
a Dragan je kljuka čokoladom.

Ja joj pišem ceduljice kratke,
ona piše Zoranu zadatke.

Ja je sanjam među maslačcima,
a ona se jurca s dečacima.

Ja joj sričem pesme rimovane,
ona čita strip i šund-romane.

Ja je zovem da beremo cveće,
ona neće, po sokaku šeće.

Neće pesme, neće cveće, neće
čak ni voće, pa šta ona hoće?

Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi.

Sad ću reći svakom poljskom cvetu:
nije ona jedina na svetu!

Lidija Vuksanović

JAGANJCI


Jaganjci piju rosu i mleko.
Na njima vuna svilena raste,
Jaganjci vole proleće meko,
polja i zvonca, decu i laste.

Jaganjci ne vole buru ni kiše,
već topla jutra i maj u travi.
Sve dok u polju leto miriše
svi su jaganjci hitri i zdravi.
Jaganjci piju rosu i mleko,
na njima vuna svilena raste.

Kliknite za otvaranje attachment-a

LJUBAV RATARA I NJEGOVE ŽENE U NOĆI POSLE ORANJA

Tek kad san sklopi dečje glave ruse
i kad goluždravi Vlašići ozebu
Ratar i njegova žena sastanu se
u čardaku i na zemlji i na nebu.
Ruke što su vazdan milovale gvožđe
sad na njenim vrelim bedrima vijore
Ratar ljubi tako ko da mulja grožđe
Ratar grli ženu ko da njivu ore.
Mlada noć pocepa svoje ruho carsko
i stari Bog na nebu sve zvezde izbeči
kad Ratar posle oranja na štalskom
tavanu svoju ženu raščereči.
Levi mu dlan brsti na Beloj glavici
oštri zubi oru na brdu Orlovcu
desna ruka vična biču i zdravici
striže crnu ovcu u dolu Vranovcu.
Kad se oran orač potrbuške pruži
povilenile bi i sede starice
Kad bi znale kako Ratar noću pluži
mnoge bi carice bile ratarice.
Ratar voli tako kao da ratuje
ko da ruši zidove na tesnoj ćeliji
Ratar vodi ljubav ko da argatuje
u nekoj dalekoj zemlji Dembeliji.
A Ratarica, mlečna mlekarica
slatko mučenica s anđeoskim likom
skida zlatnim prstima skorup sa karlica
razorana do pupka tupim raonikom.
Pucketaju kosti, pucketaju grede
i sručuje se ćeramida s krova
Ratar drma stablo ko da trese zvezde
puca ko da motre ga svi preci iz rova.
Cvili pod njim ženica kao violina
podmazana belim lukom i sirćetom
A slušaju je i Breg i Dolina
i prete joj nekim teškim berićetom.
Posle ljubavi ko i posle bitke
ratar hrče s buklijom dojke na svom dlanu
i sanja kako mu njene ruke vitke
sipaju melem na krvavu ranu.
Dva tela van voda i zemljine teže
što se sudariše u večernjoj tami
smirena i topla sad spokojno leže
u senu kao u Kumovoj Slami.
Drbob
PRINCEZA

Lepa princeza
Cica iz Grivca
srete na balu
mladoga princa.

I zaljubi se
Cica u princa.
I zaljubi se
princ u Cicu.

I onda njena
majka - carica
donese prekrasnu
venčanicu...

I reče Cici
s rosom u oku:
- Ustani, kćeri,
da pustiš stoku!
Drbob
TEČE REKA KRIVA DRINA

Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene - ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

* Mirjana *
Nisam se pronašla u njegovoj poeziji i jedan je od retkih pesnika za decu koji mi ne "leži" (mada sam nekad deci morala da tumačim njegovu poeziju u okviru školske i domaće lektire - teško je bilo!).
Dušan
Ja sam od Dobrice zapamtio samo ono "sunce se penje na ceric voli vas Dobrica Erić "
Sijera
Dobar je Dobrica... Pesme su mu nekako "pevljive", i jako slikovite... Kada čitate njegovu poeziju imate utisak kako je to strašno lak posao, zbog jednostavnosti kojom odiše... Jedna od prvih pesama koje je moja kći naučila je baš njegova pesma

"Moja kći"

Maslačak bi pred njom klek`o,
Kad se ona poljem šeta.
Sve se bojim da je neko
Ne ubere mesto cveta.

Drbob
PESNIK I MESEC

Dan kad sjaše
sa žarkog ata
i noć zanjiše zvezdanu ljuljku,
pesnik i mesec,
dva nežna brata,
sretnu se negde na brežuljku.

Oko njih svici žiže nose
i popci raž tišine kose.
Bleda lica
i bujne krune
kose, i plavi leptiri snova.
To su čobani
što nose pune
torbice zvezda i cvetova.

Travke snene očice brišu
i trepće cveće; i uzdišu
zaljubljene princeze breze.

Pesnik ubere
bulku iz trave,
a mesec zvezdu s nežnim zracima,
tada se kucnu
i nazdrave
polju i reci i šumarcima!

Pa dugo jedan drugom
u voću
recituju svoju samoću...

Drbob
Поносна Песма

Ја певам
грла чиста

Као што дрво листа
певам кроз лавеж паса
као што пшеница класа
певам с груменом земље у шаци
као што Син пева о Мајци

И молим анђеле

Дечицу бестелесну

Да ми услише и приме песму.

Ово је моја једина

И јеванђељска Земља-Мајка

Моја кнегиња

Моја госпођа варошанка

Моја сељанка сторучица.

А око ње се дигла халабука и хајка

Ко да је вучица

Ко да је хајдучица.

С њом сам пола столећа

Цветао и класао

Зрио и гњио
Певао и плакао

И да сам јуче умро
Не бих знао
Да ово нису воћке калемљене

Ни поља лебна

Ни потоци

Већ прерушене муње, вукови и поскоци!



Нагрдише ми земљу

Оноћише ми дане

Затрнише ми сунце

Па се јежим и срдим

Ољагаше ми име и презиме

Кућу и укућане

Ал ја се опет поносим што сам Србин!



Кажу да сам дивљак

И да нисам у праву

Што браним своју кућу

Свој Крст и Крсну Славу

А они мени

У мојој рођеној Земљи

Ударају међе

Прекрајају тапије

И печате црвеним воском

Прозоре, врата, капије.



Трпају на моје плеће

Сво белосветско смеће

И чекају да паднем

Да посрнем

Или бар да се згрбим

Али ја стојим ко Крст

Ко Христово распеће

И поносим се што сам Србин!

Поносим, кажем

Али у мом поносу

Нема понижења према другима

Гордости ни поруге

Кад би сви људи могли

Да се поносе оним што су

Не би нико имао разлога да мрзи друге.

И само што понекад прошкргућем гневно

Не би ли ме чула планета уснула

Јер знам да нас чека проклето Лијевно

Ђе у њему бијели се кула!

Моја земља је иста онаква

Каква је увек била

Душа јој ко лебац

Ко кисељак старински

Сваког је Она тим лебом

Дочекала и почастила

И испратила, с послацима

Онако домаћински.

Само се више не слажемо

Са оном Божијом беседом

Ко тебе каменом, ти њега лебом

Променили смо мало и ми

Своју чобанску ћуд
Па ко нас лебом

Ми њега лебом, медом и вином

А ко нас каменом

Ми њега каменицом

И зато смо ево стали пред страшни суд.

Поабаше ми рухо

Наружише ми лице

Око срца ми ланац

На устима катанац

Успаваше ми пчеле и ућуткаше птице

Ал ја се опет поносим

Што сам Србин, Балканац!



И само што понекад забугарим гневно

Не би ли ме чула небеса уснула

Јер нас опет чека проклето Лијевно

Ђе у њему бијели се кула!



Самозвани миротворци што нас завадише

Црним тамјаном нам Земљу окадише.

Душебрижници без душе и срца
главешине, главоње и главосече без глава

Поборници за људска права и слободу

Поузимаше нам кључеве свих права

Па чак и насушни хлеб

Ваздух и воду.

Ђавољи синови и пасији синовци
Коров истркљао из болесне клице

Среброљупци

Правдомрсци

Криводелци

И други зликовци

Окривљују мене за своје кривице.

Блате ме, брате Иво, за тројицу

Муче ме као Малог Радојицу

Ко Старог Вујадина са обадва сина

Оће да ме претворе у маково зрнце

Крадљивци истине и сунчевог сјаја

Подмећу ми своја кукавичја јаја

Тако постах нека напаст невиђена

Напаствујем дневно три стотине жена

Печем белу децу, правим мале Црнце

Суде ми за своје грехе и злочине

И за све оно што они мени чине

Господе, погледај озго из плавети

И заштити ме од ових авети!



Моји млади се чуде

Што се трујем и лечим

Песмом

Псовком

Инатом

Као и моји стари

Шта бих ја друго са оволиком тугом

Крив сам једино зато

Што не умем да клечим

(осим

да простиш

пред женом

кад радим оне ствари)

А грешан што проћердах

Уз дерт

И жал

И севдах

Онако вашарски

Бећарски и ратарски

Свој стид косовски

И понос кајмакчалански

Али то не схватају ни преци ни потомци

Голобради старци и брадати основци.



Мој ђед је био домаћин човек
У освит овог века

Имао је вршалицу

Воденицу

Ваљалицу

Три лампека

Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце

А ја имам само душу

Само ово лудо срце

Што ми прича у грудима

О животу о људима

Што ми пева

Што ми плаче

Што се смеје

Што ме боли

Што ми бије непреболно

Као оно тешко звоно

Звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи!

И нећу да будем слуга
Ни збир

Ни удворица

Ни паж
Зато ми ставише на главу трнов венац срама

А моја Земља је тек изашла из јама

Моја краљица, обучена у пшеницу и раж

Моја великомученица Србија

Укавежена, попљувана и слана

Али ја знам да је све ово једна велика лаж

И поносим се што сам Србин

Србенда са Балкана!



И само што понекад арлаукнем гневно

Не би ли ме чула сазвежђа уснула

Јер знам да нас чека проклето Лијевно

Ђе у њему бијели се кула!



Drbob
MOJE SELO

To ti je moje selo,
ko još takav vrt ima?
To nije selo, već belo
stado sa voćnjacima!

Sred sela: dom i škola.
Nad krovom ruža plovi.
Novi put, šarena kola.
U dolji - jablanovi.

Kroz selo reka hrli
i nosi sličice kuća.
Mostić joj drveni grli
obale pune pruća.

Kad jutro rumena lica
oči prozora otvori -
u selu umesto frulica
zabruje tranzistori.

U sumrak moje selo
zapali zlatne svice.
Selo je stado belo
a deca - ljubičice!

Пркосна Песма

Ја
Раб Божији
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!
Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с'три прста!
Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!
Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)
крив сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што не знам
Крив сам, и да завршим
са највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
Крив сам, тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац, и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.
Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с' листе
ја сам од сад само ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!
Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
А то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!
Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце к'о јабуку
и радост чисту к'о булка у раци
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш чемер
распродајуци моју дједовину
Усуд це ти лудачку кошуљу обући
и тек тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!
Много сте важне
земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле кривда и неправда
Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве
шта ће овде џихадлије
крсташи
амери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.
Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!
Ми се не плашимо смрти
црне куге
вец ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће
лето
јесен
зима
И није страшнија
поготову дању
од суше
поплаве
земљотреса
мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.
Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал’ не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!
Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мога праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја цу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
што ме пре разапнете
пре ћу васкрснути!
Paola
A ovo bi trebalo da bude..?... greska u pisanju?

... ..шта ће овде џихадлије
крсташи
амери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи......

(..original):
Šta će ovde džihadlije
krstaši, farmeri
koji Ti čereče sinove i kćeri
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi......
http://ca.geocities.com/emka@rogers.com/Pe... kosna_pesma.htm
Ovo je lo-fi verzija sadržaja. Da bi ste videli verziju sa svim informacijama i slikama, molimo kliknite ovde.