Objavio nekoliko zbirki pesama među kojima su "Pjesme" i "Na starim ognjištima". Pesnik snažne emocije i duboke inspiracije. Posebno se ističu rodoljubive pesme "O klasje moje", "Ostajte ovdje" i druge, od ljubavnih "Emina", "Ne vjeruj" i dosta drugih.

OSTAJTE OVDJE...

Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat k'o što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Od svoje majke k'o će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.

Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzori svijetli što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.

Ko pusta grana kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat’te se njojzi u naručja sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!

Ovdje vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji i krševi goli
No cvjetna polja kud se tuđin kreće.

Ovdje vam svako bratski ruku steže –
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.

Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat k'o što ovo grije, –
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije...

O KLASJE MOJE...

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ’tica, moja muko tvrda?

Skoro ce žetva... Jedro zrnje zrije...
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.

Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova ce teći krv iz moje rane –
I snova pati, seljače, i trpi...

Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru...
A tebi samo, ko psu u sindžiru,
Baciće mrve... O, sram i grdoba!...

I niko neće čuti jad ni vapaj –
Niti će ganut bol pjanu gospodu...
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ’tica, moja muko tvrda?!

Kliknite za otvaranje attachment-a Aleksa Šantić
Kliknite za otvaranje attachment-a Spomenik Alekse Šantića
Obožavam ljubavne pesme Alekse Šantića. Mislim da je to jedan od najboljih pesnika svih vremena. I ostade Aleksa Šantić do kraja života večiti neženja…

Kliknite za otvaranje attachment-a Rodni grad Alekse Šantića - Mostar
Kliknite za otvaranje attachment-a

NE VJERUJ...

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime -
Ne vjeruj! No kasno kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša
Tamo, gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava nas jorgovan plavi,
Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi t'jelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,
Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna,
Ona samo plamti, silna, neoprezna
Niti mari, draga, da stihove piše.

Interesantno. Baš me zanima šta gastarbajteri kažu na ovo.

BAJKA

Ležo sam na žalu. Još u modrom visu
Imalo je nebo jednu zv’jezdu zlatnu,
I nad lukom druge vidjele se nisu.

Po rastrtu moru, ko po meku platnu,
Padali su prvi galebovi. Neđe
Molitva je rana u zvonu i klatnu

Jecala. Sve grane, putanje i međe
Pjevale su pjesmu. Miriso je zdravi
Vrijesak, i hridi sve sive i smeđe.

Ja sam gledo: tiho, ko san jedan plavi,
Nasmijana, topla, i ko ljiljan mio,
Okupana rosom, ona mi se javi,

I stupi mi. Jedan leptir, što je bio
Pun zlatnoga praška nad njom razvi krila,
Dok je srebrn veo titrajući krio

Purpur njenog t’jela. Iz koša ko svila,
Iz njedara njenih, sa lica i čela
Padale su ruže, i svaka je bila

Kao krv crvena. I dok se svrh sela
Plava, tanka para u pramenju kupi,
Ona mi se prignu pa, sjajna i vrela.

Poljubi me. I njen poljubac se upi
U san moj, od zlatnih nita što se pleo.
Zatim nasmijana mekom rukom skupi

I podiže s trave svoj prozirni veo,
I pođe. Gdje srebrn talas o žal bije
Jedan krupan labud čeko je i bdjeo;

Lako, ko dah tihi što iz palma vije,
Na ustremljena mu ona sjede krila,
I s njom labud krenu što je mogo prije...

Planu more, posta ko crvena svila.
Pogorješe jedra, sve zasja! I lukom
Plovio je labud, a zora je bila

Obgrlila vrat mu ružičastom rukom.

EMINA

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S' ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!

Ja joj nazvah selam. al' moga mi dina
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti džule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njom crko'!...

AKO HOĆEŠ...

Ako hoćeš da o zori
Pjevam tebi pjesme moje,
Oj, ne bježi sa prozora,
Da ja gledam lice tvoje!

Ako hoćeš da ti pjevam
O sunčanom toplom sjaju,
Oj, pogledni okom na me,
Divotanče, mili raju!

Ako hoćeš da ti pjevam
Onu tihu nojcu milu,
Razvij tvoju gustu kosu -
Mirisavu meku svilu!

Ako hoćeš da ti pjevam
Miris divnog pramaljeća,
Oj, razgrni njedra bijela -
Da udišem miris cvijeća!

Il' ako ćeš pjesmu moju
O izvoru slasti bujne,
Hodi, hodi na grudi mi,
Da ti ljubim usne rujne!...

Једна ноћ деспота Ђурђа Бранковића



(Смедерево. Ноћ. Сам деспот сједи у својој соби)



Уморне очи моје не склапа покој свети,

Рањена душа моја од црних дршће слика:

Ко облак буром гоњен, злосутна мисо лети

По земљи рода мога, по земљи мученика.



Кроз фијук нотњег вјетра ја чујем како кости

Србаља мојих прште у жваљи змије гладне

Узалуд Бога молим да јадном Србу прости

И с мученика дигне тај покров ноћи хладне.



О Немањићи храбри, неокаљана крви,

Чија се слава вије на струнама гуслара,

Ваше се покољење у тужни распад мрви,

А манастире ваше несита рука хара.



Под њиховијем сводом ледена самрт блуди,

Да избрише свети спомен ваших божанских дјела

Из окованих грла залуд се клетва буди

Далеко у ноћ црну застала зора бијела...



(напољу се чује грмљавина и вјетар)



Ко и да небо спрема, у рику грома пламна,

Силу освете страшне сврх јадне земље ове!

Чуј како горе јече, дршћу небеса тамна,

И гладни гавран гракће и тражи жртве нове.



О, пламти, муњо, пламти! Поразни громе, треси,

Треси, грухај и ломи крваве горе моје,

Ал` србску мисо неће срушит адски бијеси,

Србин ће вољно прегнут за срећу земље своје!



Ал` гдје је срећа наша? О, Србин среће нема,

Залуду лавском снагом у смртну борбу креће,

Кад хладна судба увијек немилост грдну спрема,

И на пут славе наше бездани понор меће.



Несрећни, јадни Ђурђе, како је тешка круна

На глави твојој! Тешка ко онај облак мутни!

Твоја је дијадема оштрога трња пуна,

Ко што је земља ова препуна рана љути`.



На свакој твојој стази црни те удес срета...

О, умри, грешни старче, кад с тобом среће није!

Можда са гробом твојим синуће зора света,

На чело србске мајке да златне вијенце свије.

PUNA DUŠA

Puna duša, srce smjelo,
A sa lica ushit l'jeće,
Slatkog milja bujno vrelo
Kroz dušu se blago kreće.

Na pepelu mrtvih nada
Boginja se mira budi,
Zagrijana krvca mlada,
Napojene srećom grudi.

Šta mi vječnu goni tugu
U svetinji noćnjeg mira?
Da li pozdrav, što u krugu
S anđeoskih zvoni lira?

Ili pjesma, što iz granja
Zvjezdicama slavuj poje?
Ne, To duše tebe sanja
Na oltaru vjere svoje…

ANĐEO LJUBAVI

Šta zvoni tako milo tihom ponoći tajnom,
Kao da rajsko čedo s usana pjesmu kreće?
Ili slavujak mali sanjivo njiha cv'jeće
S pjesmom uzdisajnom?

S talasa biserne r'jeke, na lahorovom krilu,
Šalju l' sirene bajne pozdrave čarnoj noći?
Il' zvukom frule sjetne pastirče u samoći
Draganu zove milu?

Bude li zvjezdice sjajne u plavetnom svemiru
Vječnosti neumrloj zanosne himne svoje?
Slaveći čednost tvoju, to anđ'o ljubavi poje,
I svetu grli liru.

MAJČIN GOVOR

Slušao sam slatki žubor
I strujanje gorskih vala,
Ljupku pjesmu, što je jutrom
Nebu šalje tica mala.

Slušao sam blagi šapat
Što se s rosom ljubi cv'jeće,
Svetu himni, što je anđ'o
U tišini zv'jezda kreće.

Slušao sam zvuk zefira,
U bokoru ruža mlad',
I u sjenci gusta granja
Mili cvrkut slavujčadi.

Al' tvoj govor, mila mati,
Slađi je od svakog glasa,
Slađi nego zvuk zefira
I brujanje sa talasa.

Tvoj je govor mili pozdrav,
Koji tako srce diže,
Sa njime mi rajska pjesma
U mlađanu dušu stiže!

Tvoj je govor sveta himna,
Koju nebo slavom prati;
Ja sam srećan, ja se dičim,
Što se Srbin mogu zvati!

I opret mi duša sve o tebi sanja:


Emina:

Моја отаџбина



Не плачем само с болом свога срца

Рад земље ове убоге и голе

Мене све ране мога рода боле,

И моја душа с њим пати и грца.



Овдје, у болу срца истрзана,

Ја носим клетве свих патњи и мука,

И крв што капа са душманских рука

То је крв моја и мојијех рана.



У мени цвиле душе милиона –

Мој је сваки уздах, свака суза бона,

Њиховим болом вапије и иште.



И свуда гдје се србска душа која,

Тамо је мени отаџбина моја,

Мој дом и моје рођено огњиште.





Јутро на Косову



Пробуђене трепте даљине и међе –

Раздраба се блесак по коси и луци,

Ко да Бошко, с алај-барјаком у руци,

У оклопу сјајном сам пројезди неђе...



Пукло поље. Широм, на четири стране,

Преко дугих њива и равница свије`,

Свуд ораче видиш и рала и бране,

И како из мрких бразда пара бије.



А тамо, ко гора сребрна и чиста,

Покривена небом Грачаница блиста

И сјај с крста сипље... Трепте даљине међе –



Раздраба се блесак по коси и луци,

Ко да Бошко, с алај-барјаком у руци,

У оклопу сјајном сам пројезди неђе.

Србске ране



Плаво небо, висина ти твоји`

И сунашца што нас жићем поји,

И тако ти оне вјечне тајне,

И вечери, и зорице сјајне,

Де ми реци, ко Србу поможе,

Да се досад одржати може?



Је ли им`о Србин каквог брата

Да му вјерно вјерну руку хвата,

У невољи, кад му пропаст пр`јети

Да с њим гине и с њим да се свети,

Да му чује лелек и јауке,

Па слободи да рашири руке?



Небо ћути... ал` кроз србске горе

Из гробова одјеци се хоре:

Нико није Србину помог`о,

И ко може и тај је одмог`о!

Сунце јарко, и ти с нама збори,

Шта Србина тако славним створи?



Сунце прену, а кроз зраке сјајне

Чујем пјесму, чујем гласе тајне:

«Србске ране Србу су помогле,

оне само одржат` га могле

а да Србин бојао се рана

не би им`о зоре ни дана...



Србске ране, што се светит` знаше,

Србске ране све Србину даше!»

Па чуј, брате, чуј, Србине живи,

Нек` и отсад сунце ти се диви:

Не плаши се крвавијех рана –

Часног знака са часног мејдана!

Jedna od najlepših pesama...

PRETPRAZNIČKO VEČE

Sjutra je praznik. Svoju svjetlost meku
Kandilo baca i sobu mi zâri.
Sâm sam. Iz kuta bije sahat stari,
I gluhi časi neosjetno teku.

Napolju studen. Peć pucka i grije.
Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim,
I slušam kako granjem zamrznutim
U moja okna goli orah bije.

Tako na vrata sumornog mi srca
Sjećanje jedno udara i čeka
Kô drug i sabrat, kao duša neka
Što sa mnom plače i u bolu grca.

Negda u take noći, kada otka
Pomrlom granju zima pokrov ledan,
Ova je soba bila kô vrt jedan,
Gdje je kô potok tekla sreća krotka:

Kao i sada, pred ikonom sjaji
Kandila svjetlost. Iz ikonostasa
Suh bršljan viri. Lako se talasa
Izmirne pramen i blagoslov taji.

Sva okađena miriše nam soba.
Okolo žute lojane svijeće,
Mi, djeca, sjeli, kô kakvo vijeće,
Radosni što je već grudanju doba.

Pod tankim velom plavkastoga dima
U peći vatra plamti punim žarom,
I sjajne pruge po ćilimu starom
Veselo baca i treperi njima.

Uvrh, na meku šiljtu, otac sio,
Pružio čibuk i dim se koluta;
Njegova misô nadaleko luta,
I pogled bludi sanjiv, blag i mio.

Uza nj, tek malko na šiljtetu niže
Kô simbol sreće, naša majka bdije;
Za skori Božić košulje nam šije,
I katkad na nas blage oči diže.

U to bi halka zakucala. - "Petar!"
- Usklikne otac - "On je zacijelo!
On vazda voli govor i sijelo -
Otvorite mu!"... - I mi svi, kô vjetar,

Trči i vratâ prijevor izvuci.
I stari susjed, visok kao brijeg,
Tresući s ruha napanuli snijeg,
Javio bi se s fenjerom u ruci.

Svaki mu od nas u zagrljaj hita,
Majka ga krotko susreta i gleda,
A on se javlja, pa do oca sjeda,
I brišuć čelo za zdravlje ga pita.

Sva novom srećom ograne nam soba!
Na svakom licu sveto, sjajno nešto.
Sučući brke, stari susjed vješto
Počô bi priču iz dalekog doba.

I dokle prozor hladna drma ciča,
Mi svaku riječ gutamo nijemi;
Srca nam dršću u radosnoj tremi
Sve dogod ne bi dovršio čiča.

Zatim bi otac, vedar kô sjaj dana,
Uzeo gusle u žilave ruke,
I glasno počô, uz ganjive zvuke,
Lijepu pjesmu Strahinjića Bana...

Meni je bilo kô da pjesme ove
Svaki stih posta pun behar u rosi,
Pa trepti, sjaje, i meni po kosi
Prosipa meke pahuljice nove...

O mili časi, kako ste daleko!
Vi, draga lica, iščezla ste davno!
Pusta je soba... moje srce tavno...
I bez vas više ja sreće ne steko'...

Kandilo i sad pred ikonom tinja,
I sad je pozno predbožićnje doba;
Al' gluha jama sad je moja soba,
A ja list sveo pod bjelinom inja.

Uzalud čekam... U nijemoj sjeni
Nikoga nema... Sam, kô kamen ćutim.
Samo što orah granjem zamrznutim
U okna bije i javlja se meni...

No dok mi mutni boli srce kose,
Kô studen travku uvrh krša gola -
Iz mojih knjiga, sa prašnjava stola,
Ja čujem šušanj kô viline kose.

Gle! Sad se redom rasklapaju same
Sve knjige stare, snovi čežnje duge -
Miču se, trepte jedna pokraj druge,
I njihov šumor kô da pada na me.

Sanjam li? Il' bi ovo java bila?
Iz rastvorenih listova i strana
Prhnuše lake tice, kô sa grana,
I po sobi mi svud razviše krila.

Sve se svijetle!... Sve u blijesku stoje!...
Jedna okolo kandila se vije,
A neka bolno, Kô da suze lije,
Pred slikom dršće mrtve majke moje.

Neke bijele kao ljiljan prvi,
Samo im zlatno meko perje grudi;
Neke sve plave, tek im grlo rudi,
Kao da kanu kap zorine krvi.

Neke mi pale tu na srce svelo,
Pa kril'ma trepte i šušte kô svila;
A jedna lako, vrhom svoga krila,
S cvrkutom toplim dodirnu mi čelo,

Kô da bi htjela zbrisat sjen tuge...
I slušaj! Redom zapjevaše one!...
I glasi dršću, tresu se, i zvone,
Mili i sjajni kô luk mlade duge:

"Ne tuži! S bolom kuda ćeš i gdje bi?!
Mi pjesme tvoje, i drugova sviju
Što svoje duše na zvjezdama griju -
Sveta smo živa porodica tebi!

Mi kao rosa na samotne biljke
Padamo tiho na sva srca bona,
I u noć hladnu mnogih miliona
Snosimo tople božije svjetiljke.

Mi združujemo duše ljudi svije'!
Mrtve sa živim vežu naše niti:
I s nama vazda uza te će biti
I oni koje davno trava krije!

Prigrli ova jata blagodatna!
I kada jednom dođe smrti doba,
Naša će suza na kam tvoga groba
Kanuti toplo kô kap sunca zlatna"...

I akord zvoni... Sve u sjaju jačem
Kandilo trepti i sobu mi zari...
Iz kuta muklo bije sahat stari.
Ja sklapam oči i od sreće plačem...

ČASOVI

Ovdje nikog nema. U mračnoj samoći
Sam stojim ko munjom opaljeno drvo;
I huk vjetra, što se maloprije rvo
S ogoljelim granjem, zaspo je u noći.

No ja dobro čujem hod, korake vječne
Nevidovnih snaga što ko straža bdiju,
Prodiru kroz kamen, zemlju, tmine riječne,
Plijene i nose i nište i biju;

I boga i nebo, život i sazdanje,
Sve u isto doba. I u mojoj krvi
Ovaj grdni povor ja ćutim gdje vrvi,
I od moga žića sve ostaje manje.

I njihovu kobnu pjesmu: tika-taka
Ja slušam, i srce sve udara tiše;
I ja vidim jasno: sve više i više
Da postajem samo crne zemlje šaka.

Стражар отаџбине



Суро ст`јење, високо камење

Уздигло се у облаке сиве

А гдје ст`јење у небо се пење,

Тамо смјели соколови живе.



Често облак у гром се претвара,

Креше тресе, у прах да разнесе,

Ал` соколу срце не пара:

Против силе силом уздиже се.



Крилом бије, облаку се вије,

А слојви размичу се тавни,

Сунце сине, па му опет грије,

Суро ст`јење од в`јекова давни`.



Јесте л` жељни соколовог крила?

Ето крила, ето дуге шаре!

Ето душе, што би кадра била

Погинути за рода олтаре!...



На камену родила га мати,

Од камена мишица му тврђа,

А материн благослов га прати,

Јер му срце издајством не рђа...



Пр`је би главу, нег` дједова славу,

Пр`је би живот, него народ дао,

А кад пане, бесмртност му сване,

Јер је мушки за свој народ пао.



Суро ст`јење, високо камење

Уздигло се у облаке сиве

А гдје ст`јење у небо се пење,

Тамо смјели соколови живе!



Јесте л` жељни соколовог крила?

Ето крила, ето дуге шаре!

Ето душе, што би кадра била

Погинути за рода олтаре!...

ELEGIJA

Zašto se meni javljaš tajno
Kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?

Zašto me kroz noć staneš zvati,
I šta ti jadno srce ište?
Ta ja ti nemam ništa dati,
O, ja sam pusto pepelište.

Sve što sam imo ja sam dao,
Nevjerno hladna ljubavi moje, -
Sve što sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duše svoje.

Pa zašto meni stupaš snova,
Šta tražiš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Što nekad na te ruže baca.

Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sam ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi duša ne izda'ne

Molitva male Zorice

Kud god okom glednem
Tebe vidim, Bože!
Pa u srcu s' mome
Tebi hvale množe.

Zemlju, more, zvijezde
Ti nama podari,
I potrebne sv'jetu
Svakojake stvari.

Ti nam dade zoru,
Tici milnog glasa,
Pa i mene stvori
Da tog gledam krasa.

Primi moju hvalu,
Kao male tice,
Primi hvalu, Bože,
Tvoje Srpkinjice!

Moja Ljubav

Ovdje sam ljubav sahranio svoju -
U ovo more plavo i prozirno,
Gdje školjke leže. Ona sada mirno
Počiva na dnu… U tihu pokoju
Granama svojim ljube je i grle
Korali rudi… Njezin se grob svagda
Preliva sjajem čistoga smaragda,
I šumi glasom čežnje neumrle.
Gle zraci jutra kako njojzi rone!
I svaki dršće, prodire i tone,
I rasipa se kô rubin, kô duga…
Dok ovdje gori, više njena groba,
Trepti i kruži bono, svako doba,
Sam jedan crni leptir - moja tuga

JEDNA SUZA

Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te. –
U tvojoj bašti ja te vidjeh juče,
Gdje bereš krupne raspukle granate.

Mila, ko zlatno nebo poslje tuče,
U tihu hladu stare kruške one,
Sjede ti djeca i zadaću uče.

Nad sedrvanom leptiri se gone
I sjajne kapi, sa bezbroj rubina,
Rasipaju se, dok polako tone

Jesenje sunce... I, ko sa visina
Olovni oblak po duši mi pade,
Najcrnji pokrov bola i gorčina.

I kobna miso moriti me stade:
Što moja nisi, i što smiraj dana
Ne nosi meni zvijezde, no jade?

Što moje bašte ostaše bez grana
I slatka ploda, što rađa i zrije
Na vatri sunca?... Gdje su jorgovana

Vijenci plavi?... Gdi je kletva, gdi je?
Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te,
I sve te gledam, kroz suzu što lije,
Gdje bereš slatke, raspukle granate.

SENKE

Vi, senke, što sada po putima mojim
Urličete kobno, ko s razboja hrti,
Ma vi bile kandže svih beda i smrti,
Svejedno, ja vama na belezi stojim
Ne tresu me više oštrohrte osti,
Ni jed zelen s vaših gubica što prska;
S vama ću ukoštac, pa ma poput trska
U pritegu vašem prsnule mi kosti.
Ne, vas pomam nema snage da me satre,
Ja sam gora gde se carske rude kriju,
I na svaki udar raspu se i biju
Iz mojijeh stena iskre zlatne vatre.
O grmenje moje zube krši vreme,
I u njemu svaka hajka lava nadje.
Još su moje snage gorda jedra ladje,
Gde prosipa zora svoje dijademe.
Mičite se s puta Iz kaljuže ove,
Gde se oreola čovečnosti cepa,
Ja na timor idem, kuda srca lepa
Kupe se i hrle na polete nove.
Onamo, na vrhu, ko dan jedan beo,
Ja hoću s kopljem stati, ti, maglena hordo,
I ko pozar zlatan, radosno i gordo,
Na bregu lepote izgoreti ceo.

ŠTO TE NEMA?...

Kad na mlado poljsko cv'jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l'jeće:
"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
"Što te nema, što te nema"...

Đačka pjesma

Evo zore! Evo dana!
Hajd' na noge ko je zdrav,
Koji dugo leži, spava,
život mu je težak sav.
Eno škole, svetog zdanja!
Zvonom eno, zove nas,
Da nam dade sv'jesti, znanja,
- Znanje nam je slabim spas! -
Pa hajdemo, krećimo se,
Složno, druzi, svi na rad!
Knjizi svetoj učimo se,
Dok je razum i duh mlad.
Razumu nam mlađanome,
Daje krila, svježu moć;
Ljubimo je, pa sa njome
Razgnaćemo srpsku noć.
Sreća će nam sa svih strana
Kao bujna r'jeka teći;
Bud'mo braćo sad valjana:
Sa učenjem snagu steći!
Na nas će se osmjehivat'
Anđ'o božji milostiv,
I krilima gonit', skrivat'
Teški sa nas oblak siv.
Sunašce će zasijati,
Da razvedri srpski kraj: -
Prestati će naša mati
Da u grudi nosi vaj.
Eno škole! Krećimo se
Složno, druzi, svi na rad!
Knjizi svetoj učimo se -
Ona goni tamu, jad.

U Dubrovniku 16. avgusta 1888.

NADA

Kad oblaci nebo skriju,
I u crno sve zaviju,
Pa od danka stvore noć,
Ko nam veli: "Sve će minut,
Kroz oblak će opet sinut
Sunce sveto, božja moć"?

Kad nam snijeg dolje skrije,
Kad nas zima ledom bije
I srdito širi jed,
Ko nam duši glasa kreće:
"Doć će opet pramaljeće,
Rastopiće tvrdi led"?

Pa i starca, kom su dani
Već života izbrojani,
Kom je grobak iskopan,
Ko ga tješi u toj bijedi,
Pa mu Šapće: "Starče sijedi,
Još ćeš živjet koji dan"?

Kad nas sudba bičem šine,
Pa nam sreća naglo mine,
A dušu nam stegne vaj,
Ko nam ne da malaksati,
Ko nas milim glasom prati:
"Svakoj bijedi dođe kraj"?

To je tajna sila sveta,
Što oko nas vječno lijeta;
To je nada - rajska moć!
To je zvijezda najmilija,
Što nas krijepi, što nam sija
Kroza mrklu tavnu noć.
U Mostaru, 17. februara 1889.

Чекање

Колико је среће у часима овим,
Кад се мјесец рађа на плавој висини,
Када славуј пјева негдје у даљини
И разгара срце пламенима новим!

Овдје дрвље старо дуге сјенке баца,
У нашој ријеци брдо се огледа;
Дођи, јер ми срце више мира не да -
Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.

Не моли се, тамо, пред иконом старом!
Овдје, у слободи, пред небом - олтаром
Са кога нам господ о милости збори,

Дођи да заједно молимо нас двоје:
Ја ћу све да љубим очи, усне твоје,
А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.

Čežnja

Gdje ste?... Ja budan na prozoru stojim
Naslonjen čelom na staklo... Sve spava...
Noć sjajna, kô da po oknima mojim
Polako šušti vaša kosa plava...

U ove čase zvijezdâ i snovâ
U vašu baštu ja sam dolazio;
Mirisao je jorgovan i zova,
I mrki čempres povijô se ti'o.

U ove čase vi ste ruža bili,
Ja leptir bio što na cvijet pada;
Ah, vaše kose, oči, smijeh mili,
I vaše tijelo i ljepota mlada

Opiše mene... Mi bjesmo u raju,
Jabuke slatke berući sa grana...
Dok slavuj pjeva i zvijezde sjaju
I rasipa se miris jorgovana.

No sve je prošlo... Kô jablan bez rose
Sam ginem sada i u čežnji stojim...
Noć, sjajna, kô da svila vaše kose
Polako šušti po oknima mojim.