Od 1920. godine kada je objavila svoje prve pesme u časopisu "Misao", Desanka Maksimović je neprekidno stvarala i obogaćivala našu stvarnost. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedacke, romansijerske i putopisne proze.

STREPNJA

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.

Desanka Maksimović
.

Kliknite za otvaranje attachment-a
„PROLEĆNA PESMA“

Osećam večeras, dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;
Kako s mladim biljem postaje sve veće
I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;
Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.
Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;
Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni.

„KRVAVA BAJKA“

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.
Iste su godine
Svi bili rođeni,
Isto su im tekli školski dani,
Na iste svečanosti
Zajedno su vođeni,
Od istih bolesti svi pelcovani,
I svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.
A pedeset i pet minuti
Pre smrtnog trena
Sedela je u đačkoj klupi
Četa malena
I iste zadatke teške
Rešavala:koliko može
Putnik ako ide peške...
I tako redom.
Misli su im bile pune
Istih brojki,
I po sveskama u školskoj torbi
Besmislenih ležalo bezbroj
Petica i dvojki.
Pregršt istih snova
I istih tajni
Rodoljubivih i ljubavnih
Stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
Da će dugo,
Da će vrlo dugo,
Trčati ispod svoda plava
Dok sve zadatke na svetu
Ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.
Dečaka redovi celi
Uzeli se za ruke
I sa školskog zadnjeg časa
Na streljanje pošli mirno
Kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
Istog časa se uzneli
Do večnog boravišta.

Балканац



Не стидим се што сам,
како ви велите,
варварин са Балкана,
тла прљавштине и буре.
Чујте сад,
и код нас има неке
вама непознате културе.

Ви прво испитујете и сумњате,
далеки сте и од рођених синова,
за трпезу своју
не посадите сваког туђина
ви можете да пијете
а да сваком не пружите
чашу вина.

А код нас су још стари обичаји груби:
ми пуштамо сваког под своје слеме,
код нас се још и с намерником љуби,
код нас се подвизи због гостољубља чине
код нас сваки човек има
читаво племе
пријатеља и родбине.

Ви, доиста, имате
неколико милиона Христових кипова,
на сваког човека по једнога,
имају га друмови и поља, апсане и школе
а код нас, кад људи верују у Бога,
у себи га носе,
и тихо му се,
скоро у сну, моле.

Ви, истина, за сваки кут живота
имате справа и машина,
све сте срачунали и све знате
изуми су ваши за дивљење
а ми још имамо старинске алате,
али све је код нас још здраво
и природно као глина:
и умирање, и рађање, и живљење.

Ви имате читаве збирке
правила и наука о слободи,
о свему се код вас пише и приповеда
али ми и по неписаним законима
слободно живимо
и неког природног држимо се реда,
слично огњу, ветру, и води.

Код вас је, збиља, све тачно прописано,
како се једе, говори, облачи
а ми, кад говоримо, вичемо
и машемо рукама,
и чорбу гласно срчемо,
и у рукавицама смо као на мукама.

Све је код нас заиста просто:
обућу носимо од свињске коже,
пуно је код нас сељачких
навика и ствари
и краљевски преци наши
доиста су били говедари.

Народ наш, збиља, у гневу може да коље,
руши и пали
али ми нисмо они што смишљено тлаче,
ми не сматрамо да је свет цели
наше поље
ми не бисмо поднели
ни урођеник прашусмки да због нас плаче
душа нам је пространа,
иако смо бројем мали.

ОСВАЈАЧИ

У обичном животу Немци су, велите,
учтива, углађена бића,
нису лопови ни убице,
пуше лулу, пију пиво,
доручкују масла и меда.
Можда је то и тако,
али што се то тиче нас,
кад је њихово заједничко
стоглаво лице
пуно крви и ужаса,
кад на све туђе гледа
или надмено или криво.

И, велите, родољуби су они,
за домовину без размишљања гину.
Нека је и тако,
али наше родољубе они су пљували,
наше најсветије борце
разбојницима звали,
понизили нам земљу до скота;
кад они убијају, јунаштво то је,
кад ми свој живот бранимо,
дивљаштво и срамота.

И, велите, њихова деца су чиста;
подсечених ноктића, умивеног лица
лепршају као цвеће.
Вероватно је и тако,
али што се то тиче нас,
због њих наша деца прљава,
и без мајки ходе,
због њих код нас тече
место песме јаук и поклич буна,
и крв место пераће воде.

И Немица је, кажете, љупка,
има женствена недра, округла,
и образе румене,
и беспрекорна је мати.
Али што се то тиче нас,
и она је на наш народ
бацала ругла
и мирно седела на кућном прагу
док син њен негде прогони и стреља,
док сав свет због земље њене пати.
И она је нашој деци из уста
залогај отела.

Они, велите, воле своје огњиште,
сваки око куће градину има,
и дуж путева засађено воће.
Али у земљи нашој
они су оставили згариште,
усеве претворили у барјаке дима,
и кроз тишину наших питомих села,
дерали се ужасни, ужасно.

И кад мислим на њину вику,
на њине луле, пиво, децу, жене,
на доброћудно лице им домаће,
воћке крај пута засађене,
руке чисте као од злата,
дође ми да вичем из свег грла:
живели народ прљавих ноката,
а срца чиста;
живели народи што код своје куће
псују из гласа,
а боје се на сенку правде да стану;
живели народи чије жене носе
оружје иза паса;
чија деца чупава ходе;
живели народи чије опште лице
благом светлошћу блиста!

СРБИЈА ЈЕ ВЕЛИКА ТАЈНА

Србија је велика тајна;
не зна дан шта ноћ кува,
нити ноћ шта зора рађа,
не зна грм шта суседни грм сања
нити птица шта се догађа
између грања.

Не зна гуштер шта пузи испод камења,
нити кукуруза струк слути
шта се у суседној њиви спрема.
Сваког часа све се мења,
ниједног кута ни листа нема
да није тајна.

Ко зна шта крије у себи
и та невина роса сјајна;
ти сељачки пословни крици
што се с брда на брдо чују
заверу можда кују.

Ко ће у тој земљи када
знати шта и девојка млада
у недрима нетакнутим носи;
какву тешку тајну
у рукама својим држи дете;
и старица погрбљена свака
до какве се упутила мете.

У тој земљи и ветри,
и мириси, потоци и реке,
и црквена звона
потајне преносе вести,
на првом завијутку
где шума почиње она
ко зна шта можеш срести.

У тој земљи ни зечијој стопи
непријатељ веровати не сме,
ни трагу воловских копита.
Договори су можда тајни
и жетелачке песме
и удари шумских секира
и успаванка уз колевку свита.

ПИСМО ОЦУ

Сад је на земљи, оче, други свет.
За себе сви се грозничаво брину,
цене своја имања и сићушна бића.
Само је неколико сиромаха и младића
који би могли за добро других да гину.

За благом сад највише жуде људи;
према човеку све се хладнији бива;
граби свак да се на земљи наужива,
јер не верује да ће на небу да се суди.

Ни твоја молитва код Бога не помаже:
из дана у дан бива овде све грубље;
друкчије је сад, оче, и наше родољубље,
Србија и Војводина се чак гложе.

Сад мисле да треба богато да се плате:
труд за родну груду и љубав и идеали;
причају гласно шта су за земљу дали.
А ја с болом мислим на твој живот и на те,

и чини ми се сада: ниси морао умрети,
све је можда било празно и узалудно:
пламичак твоје вере само ја чувам будно
и кроз све мржње овде чистог ћу га пронети.

Разговор монахиње са Богом



Боже, душа ми за пролазним благом не жуди,
не уме да сања о земаљској срећи.
Ја знам да су сви на свету од мене већи:
и зли и добри, и богати и худи.

Нема у животу спокојнога сата
за који бих рекла да сам га заслужила
мени је доста мало звезданог злата
да не бих роптала и тужила.

Кад ми пошаљеш бол, сагнем се смерно
кад коракнем, бојим се да нисам што скривила.
Нема дела твог ком се не бих дивила,
па ма као црв било мало неизмерно.

Ако ти желиш, зликоци ме вређати могу,
незаслужене ћу грехе да испаштам.
Мени је слатко да патим и праштам
ако је то мило праведном Богу.

PESNIK

Pesnik nema roda, veka ni porekla.

Kao zrak on je:bio, jest i biće.

On je bogova dobro i otkriće.

On je oduvek kao breg i reka.

Pesnik nema roda, porekla ni veka.

Mlad je i kad mu stotinu je leta,

A star i kada mu tek je dvadeseta.

Pesnik je kao zrak, breg i reka.

On je miljenik bogova samoće,

Razume ga ljubavi bog gospod

Kad srce kruni za sobom ko proso,

Puste ga da sneva dokle hoće.

Ludoga mu ne ometaju sna,

I ne brane da beži zemlji s tla.

OPOMENA

Čuj, reću ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

Dušu mi pokloni

Dušu mi pokloni,
meni je malo taj trenutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje,
dušu mi pokloni,
od iskoni u meni spava,
čeznja plamena za večnim
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.
Ja sam žena i ne čeznem samo,
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada,
htela bih u zagrljaju
da doživim svetle snove,
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.
Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak,
da svaka naša milošta se stvori,
u kakav život, pa malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.
Dušu mi pokloni,
pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva, sećanja,
želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.
O, daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja,
drhti od iznenadnog zvuka,
moga koraka i glasa,
Želi i ti u mom zagljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.

OBECALA SI DA CES BITI VECNA

Obecala si jednom u detinjstvu
da ces biti vecna,
otkle god se vracali da cemo te zateci,
kao senku ispod kucne strehe,
kao kucni prag.

Nije bilo nijedne nase plovidbe
da je nisi, kao ribarske zene,
presedela na pucini gledajuci;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.

Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.

Obecala si nam da ces biti vecna
kao sve sto nas na svetu docekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
cinilo se da se osecas krivom
sto nas napustas.

Kliknite za otvaranje attachment-a Hvala vam za ove divne stihove!

uvek kad citam ja placem... ne popravljivi sam romanticar

Ostaće zabeležena anegdota o susretu dve dive pisane reči, onako kako je ispričala Astrid Lindgren ("Pipi duga čarapa").

Gospođa (Desanka Maksimović) je sigurno veoma dobar pisac, žao mi je što nisam pročitala ni jedan njen stih. E, kako smo se samo lepo "ispričale". Ona je sedela sa moje leve strane, a ja slabo čujem na levo uvo. Sve vreme mi je govorila nešto na francuskom, a ja od svih jezika najmanje znam francuski, pa sam joj sve vreme odgovarala na nemačkom.

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju

koja buja u samoći, od razdaljine,

koja je više od sna nego od svesti,

i po rastanku drhtaćete od miline,

mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,

sa strahom od sagrešenja,

koji kao ptica o kavez lomite krila,

sećaćete se uvek jedno drugom lika.

I po rastanku

zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice

i u ponoć hodaš budan

po bašti,

ako te lomi neutoljena želja luda,

sećanja na nju nikad se nećes spasti.

Onih s kojima se igramo

oko vatre,

a bojimo se da je dodirnemo,

s kojima idemo kraj ponora

nezagrljeni i nemi,

sećaćemo se dugo

ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želis bezgranično,

a sediš kraj nje bez glasa

slušajuæi bajku koja se u vama rađa,

svanuću slično,

pamtiæeš je i kad se zima

pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju

da je ljubav maslačkov puhor

koji svaki dodir može da strese,

ako voliš u njoj san i dete,

ako ti je bez nje pusto i gluho,

misao na nju budiće te

i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni

s kojima se grlili nismo,

čije su nam usne ostale nepoznate,

kojima smo samo s proleća, u snu,

pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,

među kojima nema spojnog suda

krvi i krvi vrele,

a srca im se dozivaju ludo,

zaboraviti se neće

ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,

a bojite se taj nož izvući,

kao da ćete tog časa umreti,

pamtiće te on, setiće te se

i umirući.

Oni zbog kojih srca

osećamo kao ranu,

ali ranu zbog koje se jedino živi,

u sećanje nam banu

i kad zavolimo druge-

i osetimo se nesrećni i krivi...

Kliknite za otvaranje attachment-a
Krvava bajka
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu, ceta djaka, u jednom danu.
Iste su godine svi bili rodjeni, isto su im tekli skolski dani,
na iste svecanosti zajedno su vodjeni, od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu, ceta djaka, u jednom danu.
A pedeset i pet minuti, pre smrtnog trena, sedela je u djackoj klupi,
ceta malena, i iste zadatke teske, resavala:koliko moze putnik da ide peske...
i tako redom. Misli su im bile pune istih brojki, i po sveskama u skolskoj torbi,
besmislenih lezalo bezbroj petica i dvojki.
Pregrst istih snova i istih tajni rodoljubivih i ljubavnih,
stiskali su u dnu dzepova. I cinilo se svakom, da ce dugo, da ce vrlo dugo,
trcati ispod svoda plava, dok sve zadatke na svetu, ne posvrsava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu, ceta djaka, u jednom danu.
Decaka redovi celi, uzeli se za ruke, i sa skolskog zadnjeg casa,
na streljanje posli mirno, kao da smrt nije nista.
Drugova redovi celi, istog casa se uzneli do vecnog boravista.

Po rastanku

Reci mi sad kad već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kad me ne voliš više:
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duša ti samo kad me vidiš seća, -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?

*Za one koji ne umiru na vreme*

-iz zbirke "Tražim pomilovanje"-

Za duševno stanje
kao od pre pola veka,
za čoveka
koji voli starinske ljubavne pesme,
za one koji se prohujalog drže,
koji pišu kako se pisati ne sme,
za ljude koji ne umeju da idu brže,
koji zaostaju bar pola koraka,
za one koji ne umiru na vreme,
koji boluju od osvrta i rastanaka,
za one koji ne pale i ne žare,
za stare podvige i za slave stare,
za one čiji je zavičaj
na obalama prošlosti osto,
za njihovo gorko sećanja zadovoljstvo,
za one koji ugašena sunca brane,
koji se sećaju snegova od lane,
tražim pomilovanje.

Bliži se, blizi leto

Blizi se, blizi, leto;
u duši već ga slutim.
Pomalja zlatnu kosu
u zrelim njivama žutim.
Zrikavci su mi rekli
koje u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

Bliži se, bliži leto.
Pomalja usne rujne
u bulkama crvenim.
Mirišu livade bujne
i polja i šumarci
koje u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

Bliži se, bliži leto.
Kao sjajna carska kruna
zlatna mu svetluca kosa
rumenih svitaca puna.
Svi su mi oni rekli
kad ih u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

Tražim pomilovanje

Za naivne

Za one kojima se čini
da su jednaki
siromah i bogati,
slab i jaki,
nesuđen i onaj koji se sa robije vrati,
bezruki i čovek s rukama obema,
miropomazani i odlučen od vere,
zvani
i onaj što pred vratima čeka,
za njih, za sebe,
za svakoga čoveka
tražim pomilovanje.

Za laži izgovorene iz milosrđa

Tražim pomilovanje
za one koji nemaju snage
zlome kazati da je zao
niti rđavome da je rđav,
za onoga kome je žao
čoveka istinom unesrećiti,
za ljude koji lažu iz milosrđa.
Za čoveka koji će ponižen biti
radije nego koga da ponizi,
za onoga koji i kad nazre
obrazinu kome na licu
nema srca da je zdere,
za ljude koji ne mogu da uvrede
ni čoveka druge misli i vere,
za one koji nikad ne bi mogli
drugome presude da izriču,
kojima se sve sudije čine stroge,
za svaku milosrdnu lažnu priču
i slične njima slabosti mnoge.

O praštanju

Ja nisam bog.
Samo je on moćan toliko
da prašta,
samo o njemu ne govori niko
da je slab kad oprosti
i da je krivcu saučesnik,
da je babun kad pomiluje babuna,
samo kad on podiže svrgnute
i mrtve vaskrsava,
klevetnici ćute,
ne kažu da je zanesenjak ili pesnik.
Nisam ni vlastelin ni sebar
koji se sveti,
koji vraća žaoku za žaoku,
sram za sram,
nož na srcu za nož na oku,
ja se po srcu ne upravljam,
ja sam car zarobljen zakonima
koje propisujem sam.
Nisam ni sudija, 20
njima je u ruke zakon dat
da sude;
ni xelat koji veša, žeže, seče,
kamenuje koga.
Ja sam car
i nemam rašta
silaziti kao krvnik među ljude,
i mada vladam po milosti boga,
nisam bog da praštam.

NEJASNA PESMA

Hvala ti za ovaj čas bola prepun.

Pored mene usamljen cvet bele krune

i ulazi tiho u nebo mesec nepun.

O, ne treba sklopiti oči suza pune

kad mesec izlazi.

Sići treba na livade i put,

gde tišina leči bistra preko bilja

i spava mesečine široki skut,

pa zalutati u noći, bez cilja,

kao u snovima.

Jer večno je samo ono što je večno:

meseca i srca uzrok polazni.

i, ma koliko bilo protivrečno,

voleti treba što su polazni

lepote časovi,

Što sa radošću bol dolazi,

Što sa zaboravom se ne može boriti.

Voleti treba što sve prolazi.

O, nikada ništa nemoj zboriti

kad mesec izlazi.