Đorđe Balašević - Provincijalka

Rekli su mi da je dosla iz provincije,
strpavsi u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Boze, ovo je sazvezdje za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima,
trazili smo se po prethodnim zivotima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promasaje koji tiste,
prosto, lako, k'o neko beznacajno pristaniste.

O, da mi je da se jos jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim vecnog decaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reci bi sve pokvarile,
samo se cutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se jos jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i cekao bih samo nju, nijednu drugu.

Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti.

Reci jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni
staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima kad
zazmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...

Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li cu umeti.
Voleo sam je tako lako, i tako sam tesko to znao da pokazem.

I onda, odjednom, na rasporedu mladeza na njenim ledjima,
kao tajnu mapu,
pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...