Volim te, devojčice, vrtirepu jedan, zunzaro, folirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi-suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd tvoj, i ližeš sladoled od čokolade, vanile i citrona-mešano, pa zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim mislima u glavi, mangaši pred bifeima, laponci po parkovima, manijaci u podzemnim prolazima, genteri u robnim kućama, lezbosi pred pozorištem, peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa - sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe, svi žarko čeznu da te zeznu i odvuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u vetrovite parkove, dok ideš tako ničija, bez veze.

Kada sam je video prvi put 1956. godine, Mima Laševska je stanovala u izlogu velikog salona nameštaja Novi dom na Knez Mihajlovoj. Njihala se u prvoj posleratnoj stolici za ljuljanje koja je te godine stigla u Beograd, šetala preko tamnog persijskog tepiha ili se, jednostavno, izležavala na ljubičastom divanu listajući od tri do sedam luksuznu monografiju »Yugoslavia Today«.
Napolju, pred izlogom, okupljala se svetina na bljuzgavici. Bio je kraj novembra meseca i sneg nas je zatekao u dotrajalim cipelama. Buljili smo kao opčinjeni u taj raskošni prizor obećane zemlje kojoj je pripadala dobro osvetljena soba, za nas, obične smrtnike, potpuno nedostižna. Sećam se, lampa sa svilenim abažurom bacala je svetlo na zlatne kovrdže Mime Laševske, a po Knez Mihajlovoj je zviždala košava, bilo je hladno — svetiljke su se ljuljale na vetru koji je prodirao kroz moj tanki mantil.
Mima je stanovala za nas beskućnike.
Zaustavljali smo se pred izlogom Novog doma da malo uživamo u toplini domaćeg ognjišta. Bilo je tu ludaka, samaca, seksualnih manijaka, stanovnika devojačkih sobica sa pogledom na sumorni zid svetlarnika; posivelih podanika studentskih domova i njihovih ilegalaca; pred tim izlogom na Knez Mihajlovoj zadržavali su se svi oni koji nisu znali kuda da odu: iznajmljivači ležaja u prolaznim kuhinjama što vonjaju na plesan i neoprane sudove (ugovor ih je obavezivao da se između sedam ujutru i osam uveče ne smeju vraćati u svoj krevet), a bili su tu i oni drugi što noć provode šetajući — deca železničkih čekaonica i staničnih restorana, a jedna soba stajala je pred svima nama, jedna soba u kojoj bi bilo prijatno provesti čitav život, i jedna devojka je bila tu, u toj sobi, devojka kakva se zamišlja u besanim noćima puberteta, skupocena platinasta mačka bez greške. Stanovala je u izlogu i mogli smo je gotovo dodirnuti ali nismo, jer nas je delio nevidljivi zid, pa je to novembarsko priviđenje bilo isto tako daleko, baš kao i svi oni snovi koje smo sanjali pokriveni svojim starim kaputima. Čim bismo dodirnuli staklo prstima ili vrelim čelom, istog časa bismo se budili i tako ponovo bili izbačeni u hladni svet pedeset i šeste, na raskaljani sneg pod štedljivim osvetljenjem Knez Mihajlove, u vlagu tuđe ohladene kuhinje koja bazdi na zapršku i buba-švabe uginule od bede i čamotinje.

Kako se mi uopšte rađamo: otkud mi ovde?
Sem u retkim slučajevima, kada bebu pred vratima klinike dočekuje buljuk foto-reportera i vojna muzika, a televizija vrši direktan prenos porođaja, obično zakmečimo u sumornim sobetinama gradske bolnice, zajedno sa drugom nižerazrednom dečurlijom od zla oca i od gore majke. Pre toga, naše mame obično vrište, kao lude, pa im oni orangutani od medicinskih sestara opaIjuju šljage, dok doktori urlaju: »šta se dernjaš — nisi prva žena koja rađa!« ili izbacuju još rafiniraniju stvar: »što ranije nisi mislila na posledice«?
Posle nas pokupe kao vekne hleba i poredaju po stolovima. Vreme je da i mi primamo prve životne šljage, i to od koga — od babica! Posle toliko šamara, zaista sam i danas blago zapanjena otkud nas toliko u Beogradu kad smo već u prvoj rundi izgubile meč tehničkim nokautom? Posle svih maltretiranja, na izlazu nas sačekuje naš rođeni matori, ljut kao ris što smo ćerke, a ne sinovi, pomalo nacvrcan od zezanja na svoj račun: kao, nije švaler, kao, ne zna kako se prave muška deca i ti fazoni!
Tako je neki Tika, čist imbecil, zagorčavao mome matorom život najmanje deset godina, sve dok ga matori nije sredio jednom zauvek! Naklatio se on mom matorom na koske, pa masira li, masira... Te: »Jesi li mi spremio miraz za svoju Anu; ti znaš da je moj Gile probirač, može još i da se predomisli?« Te: »Bogati, kako je to imati ćerku? Sigurno ti već pred vratima čuči tuce švalera, a?« Sistem da se izvrneš u nesvest!
Moj matori ćuti i puši. Guta knedle, šta će, siroma, a Tika samo vadi li, vadi slike svoga sina, još iz vremena dok je bio beba, i to beba slikana kako krajnje originalno leži na jarećoj kožici sa svim onim pornografskim fazonima i sve što uz to fura! Jedanput mom matorom prekipi, pa kaže Tiki: — Slušaj — kaže —
Tiko, zamisli — kaže — ovakvu stvar: dolazi tvoj Gile strašno kasno kući, prošla već dvojka posle ponoći, a ti ga pitaš: »Gde si«, pitaš »sine Gile? Gde
si dosad bio?« A Gile ti, ni pet ni šesti »Izveo me«, kaže, »na večeru onaj balet-majstor iz pozorišta što nosi košulju na cvetiće i pudra se. Mnog fini čovek! Tako
je osećajan!«
Tu Tika prebledi, pa pozeleni, pa poplavi, a onda zbrisa iz »Tri grozda«, a posle čujemo da je prebio nežnog Gileta, ni kriva ni dužna, onako, potpuno bez veze.
Posle ćuti kao riba kad sedi s mojim matorim, a moj matori ga stalno kao zapitkuje: »Slušaj, bogati, Tiko, jesi li bio sinoć na baletu? '. Mnogo fina stvar, kad se ono baletani podignu na prste, a trikojčići im zategnuti oko dupenceta! Lepota jedna!«

Momo Kapor, slikar, novinar i jedan od naših najčitanijih pisaca, rođen je u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. Objavio je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko filmova. Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Kliknite za otvaranje attachment-a

Čitate li Kapora? Koje su vam omiljene knjige?

Jedna manekenka iz moje ulice, koja verovatno ima gliste jer deluje sasvim leško, to jest kao leš, kazala mi je da hodam pogrbljeno i bacam noge prema unutra.
Objasnila sam joj da je to zbog toga što sam sama učila da hodam, jer su mi roditelji u to vreme bili nešto zauzeti. Kazala sam još da za jednog samouka sasvim dobro stižem tamo gde sam naumila. Zatim sam joj još rekla i to da na mene nisu potrošeni silni časovi hodanja s kuvarom i telefonskim imenikom na glavi, da bi na kraju toga komplikovanog procesa od svega ispala jedna pokretna vešalica za haljine. Ledi Aufinger!
Pošto su mi se mnoge stvari popele navrh glave, nema potrebe da stavljam još i knjige na teme, zar ne? Hoću da taj čiviluk od žene ušijem i na njenom terenu!