Da nije tuzno, bilo bi smesno... .
Sramota je velika za ovaj narad i za Tadica a i za nasamarenog Dacica.
Guslao u „Ludoj kući“ ispod svoje slike
Autor: Tamara Marković-Subota | 23.07.2008 - 06:00
- Jedno veče, pre godinu dana, pojavio se na vratima moje kafane. Pitao je da li može da uđe. Čuo je gusle pa bi voleo da ih sluša. Kad smo ga primili, seo je u separe sa guslarima. I svirao je. Jednu pesmu. To veče smo pravili guslarsko veče. Pogledao je prema šanku i video svoju i Mladićevu sliku. Uramljenu na zidu - priča za „Blic“ Miško Kovijanić, vlasnik kafanice „Luda kuća“ u Novom Beogradu u kojoj je Radovan Karadžić, poslednjih godinu dana, bio čest gost.
Tragajući za lokacijom na kojoj je stanovao Karadžić, „Blic“ je juče krenuo najpre u Ulicu Goce Delčeva, u blizinu picerije „Bani“. Na tom mestu Karadžića je ponekad ostavljao prijatelj automobilom, ali očigledno samo za to da bi haški begunac za sobom „zavarao trag“. U toj ulici Karadžića niko nikada nije video.
A i da jesu - kažu neki - ne bi nam rekli.
Ulica Jurija Gagarina bila je sledeća lokacija koju nam je dojavio Karadžićev poznanik. Zgrada kod parka. Na četvrtom spratu.
Na kraju te ulice, Karadžića niko nije video. Ni u prodavnici, ni na trafici...
Na semaforu, u supermarketu, prodavačica za kasom i pre nego što smo joj pokazali fotografiju Karadžića kaže: „A novinari. Viđala sa ga naravno. Svaki dan, ali bolje da svratite ovde u kafanu. Tu je moj gazda. On sve zna. Ceo dan pričaju samo o tome.“
U „Ludoj kući“ sede gazda Kovijanić, njegova supruga i gosti. Šank, dva separea i jedan sto. Na šanku, Mladićeva i Karadžićeva fotografija. Na zidu kalendar sa likom Mladića, u uglu gusle.
- Nikada ne bih ni pomislio da je to on. Bio sam šokiran preksinoć kad sam čuo da je uhapšen, a juče, kad su objavili njegovu fotografiju... Odmah su počeli da zvone telefoni. Ovde su samo stalni gosti, svi su ga prepoznali - nastavlja priča Kovijanić, na koju se nadovezuju šanker i gosti iz kraja. Svi su u „Ludu kuću“ krenuli istog momenta kada su na televiziji videli fotografije.
Do juče nisu ni znali da im je Karadžić živeo u komšiluku.
Tu u zgradi u Ulici Jurija Gagarina 267. Na trećem spratu.
- Ko bi pomislio da je to on. Ima sedu bradu, uvek sa naočarima i crnim šeširom, elegantan. To veče, kad je prvi put svratio, rekao je da je doktor alternativne medicine, da se zove David Dabić. Pio je šljivovicu. Sedeo je tu celo veče, bio je oduševljen pesmama, neke je zapisivao u rokovnik. Pitao me je odakle sam i tad sam i seo pored njega, tu u separe, preko puta njegove slike. Sada kad se setim, ne mogu da verujem da je prvo što sam mu ispričao bilo da sam iz sela koje je kilometar dalje od kuće u kojoj je rođen Radovan. Pokazao sam mu i sliku mog sela Pošćenja, koje je odmah pored njegove rodne Petnice. Bio je oduševljen toliko da sam mu na kompjuteru odmah pustio film o durmitorskom kraju. Ne mogu da verujem da sam ja tada njemu objašnjavao gde je rođen Radovan - nastavlja priču Kovijanić, dok gosti „Lude kuće“ dobacuju da im je to veče svima ostavio svoje vizitkarte. Pisalo je D. D. Dabić. Gosti kažu i da je bio štur na rečima, da nije pričao o sebi... Ali je umeo da ih počasti i jelom i pićem.
- To veče, sećam se, svima u kafani je rekao: „Deco moja, vi ste srpsko bogatstvo i uvek negujte gusle i tradiciju.“ Onda je tražio gusle. Odsvirao je jednu pesmu. Nije pevao, nekako je bio potresen. Odlično je svirao, molili smo ga da nastavi, ali nije hteo. Bio je tu celo veče i posle je ponekad umeo da svrati. Uvek je sedeo tako da gleda u svoju i Mladićevu sliku. Poslednji put je bio ovde pre dva meseca - nastavlja Kovijanić i u ruke uzima gusle na kojima je jednu pesmu odsvirao Karadžić.
- Šta sada da kažem, žao mi je što nisam znao da je to on. Puno ga poštujem - kaže Kovijanić. Njegova supruga koja vodi prodavnicu pored kafane kaže da je Radovan kod njih kupovao hleb, jogurt, voće i povrće.
- Nije trošio puno para. Kupovao je samo za danas, ali je uvek uzimao balon vode od pet litara. Tako smo ga svi i zapamtili. Umeo je i da popriča sa nama, ali samo kad unutra nije bilo drugih mušterija - priča Kovijanićeva supruga. U tom momentu, komšija zove na telefon, kaže Radovan je živeo tu pored njegove zgrade.
Sa Kovijanićem krećemo u broj 267. Vrata zaključana.
- Ma kakav Karadžić. Ovde? Svašta. I jao, čekajte, je l’ to onaj gospodin sa šeširom. Pa ne mogu da verujem. To je on - na interfon priča prva gospođa kojoj smo pozvonili i pušta nas unutra.
- Videla sam ga pre neki dan. Sad i ne znam tačno kad. Javio mi se. Uvek je bio kulturan. Živeo je tu nekih godinu dana. Bože, pa da, to je on, sigurno. Živeo je negde gore, ne znam tačno na kom spratu - nastavlja vlasnica stana u prizemlju.
Vrata naredna tri stana zatvorena su nam istog momenta, kada smo im pokazali fotografiju Karadžića. Dvoje starijih stanara uporno su tvrdili da se u njihovoj zgradi nijedan stan ne izdaje i da „gospodina sa slike nikada nisu videli“.
- I ko vam je samo to dojavio? - tražili su odgovor.
- Jeste. Tu je bio. U stanu 19. To je stan Maksimovića. Brata i sestre. Ona živi u Zemunu a on u Italiji. Jeste, videla sam ga pre mesec dana, bio je sa nekom devojkom. Sad sam ga prepoznala na slici, na TV-u, pet minuta pre nego što ste mi pozvonili na vrata - kaže stanarka sa drugog sprata zgrade iz koje se Karadžić iselio dan pre nego što je uhapšen.
www.psyparapsy.com i
www.psy-help-energy.com
