Jovan Jovanović Zmaj se rodio 24. novembra 1833. u Novom Sadu, u jednoj od uglednih građanskih porodica. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Posle zaršene gimnazije upisao je studije pravoprava u Pešti, Pragu i Beču. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji mu je bio najveći pesnički uzor. Takođe, u Beču se upoznao i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem.

Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao je službenik u novosadskom magistratu. Tu se upoznao sa svojom budućom ženom Ružom Ličanin. Ova ljubav i srećan porodičan život nadahnuće Zmaja da napiše ciklus pesama „Đulići“ (od turske reči Gül, što znači ruža).

Ipak, služba u magistratu mu nije odgovarala, pa je napustio posao i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis „Javor“ i satirični list Komarac. Godine 1838. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Godine 1864. pokrenuo je satirični list „Zmaj“ (igra rečima, pošto je 3. мај po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena.

Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, pa se vratio u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija: umrla su mu deca, a potom i žena. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom „Đulići uveoci“

Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečijih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izišle su u dva izdanja celokupnih dela : „Pevanija“ i „Druga pevanija“.

Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“.

U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“).

Zmaj je i prevodio dosta, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika Aleksandra Petefija (rođenog Petrović). Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“.

Iz nemačke poezije prevodi Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražava Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“).

Od ostalih prevoda iz strane književnosti znatniji su mu: „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored „3maja“, uređivao je još dva satirična lista: „Žižu“ i „Starmali“. Od 1880 pa do smrti izdavao je dečiji list „Neven“, najbolji srpski dečiji list tada.

Dela ovog srpskog književnika i danas su jako popularna i čitana.

Po meni, najbolja zbirka Zmajevih pesama je Riznica. Preporučujem je! Pesme su veoma omiljene među klincima, brzo ih pamte i vole ih dugo, dugo...

Kliknite za otvaranje attachment-a Kliknite za otvaranje attachment-a

(latinično i ćirilično izdanje)

Kliknite za otvaranje attachment-a "Đulići" zbirka pesama koju je posvetio svojoj supruzi. Ovu zbirka pesama možemo shvatiti kao pesnikov "razgovor sa srcem".

Đulići (ruže) su bile njegove pesme, ali i njegova porodica.

Jedna od pesama je inače i "Pjesmo moja" koja je dobila i svoju muzičku podlogu, a izvodi je poznati pevač Zdravko Čolić.

"Đulići uveoci" nastali su tokom bolesti njegove supruge i dece. Kroz ovu zbirku pesama pesnik prikazuje svoju patnju, bol, kao i razočarenje što je, kao lekar bio nemoćan da pomogne svojoj porodici.

Jedna od njegovih najuspešnijih pesama iz ove zbirke je: "Pođem, klecnem, idem, zastajavam".

I ja imam ovu knjizicu, ustvari mislim da svi imamo bar po jednu
Divan je bio cika Jova Zmaj i divne pesmice je pisao

Јован Јовановић Змај


На Светога Саву

Кад сте јуче, мила децо,
Сви радосни били,
Чистом душом свете песме
Угоднику вили,

Песме вили на његову
И на своју дику,
Светом Сави, србског рода
Првом просветнику,

На ме паде, не знам зашто,
Нека брига љута,
Уздан, о сам тога дана
Неколико пута.

Сећ, о сам се црна мрака
И борбе крваве,
Па сам глед, о у икону
Светитеља Саве.

Одвеле ме брижне мисли
До оних крајева
Где још ни сад србској деци
Србске школе нема.

Како је то њима тешко
Лутати по тами,
У туђини, у несвојти
Видети се сами.

Благо вама, мила децо,
Којима се даје
Да у свакој драгој школи
Прибирате знање!

Где с, језиком миле мајке
Свака врлост буди,
Где с, учите да будете
И Срби и људи.

Штујте школе као темељ
Будућности праве,
Србску школу к, о аманет
Светитеља Саве.

Благо вама идућ, к знању
По србскоме путу,
Ал, ја плачем кад год видим
Грану отикинуту.

Бранкова жеља

Ја познадох што несам познав, о,
Први санак ја сам већ одспав, о,
Први санак гробовања мога,
Први санак мира вечитога.
- Прелетела летом врх менека
Половина половине века,
А ја лежим у далеком крају,
У туђини, туђем завичају.
Што то тресе моје ледне груди?
- Трошни пеп, о лако се не буди.
Канда брује топови са стране
Где сам младе проживов, о дане.
Ил, се руши, ил, се нешто зида,
Ил, баш раја окове раскида?
Свиће л, зора оне среће лепе
За ком срца и у гробу стрепе?
Кличе л, вила из србинских гора?
Је л, већ ора која доћи мора?
Јесте, јесте - бој се љути заче,
Марков топуз из мора искаче,
Србин диже мача пламенога
На Турчина, на душмана свога.
Скотија се бесомучно стрви,
А мој Србин неће жалит, крви
Крв ће тећи потоком и реком
Где се сузе ронише лелеком
Крв ће тећи преко србских страна,
Ал, ће суза бити убрисана
Полетеће велико и мало,
Да одбрани што се србско звало
Заиграће коло витезова,
Дивна слика мојих младих снова,
Што сам негда тако жељно чек, о, -
- А мој пеп, о да је на далеко!

А кад буде, па ти мука мине,
Кад слобода као сунце сине,
Кад се крвца опере студенцем,
А јунаци овенчају венцем,
Србске земље оките се миром,
Србска деца ружом и шимширом,
Србске моме струком рузмарина,
Србска мајка кад загрли сина, -
Кад се сунце на школе осме, не,
Хај, на школе и дарове њене
Мудре књиге кад полете летом,
Да Србина изједначе с светом
Кад запева Равијојла вила:
"Сад је јава што сам некад снила!"
- Зар ни онда, кад се мети стиже,
Кости моје да не дођу ближе!
Туђа рака ледена је рака,
Туђа земља никад није лака,
У даљини мучно ли се лешка,
Туђина је и мртвацу тешка.
Хај, Србине, а мој живи брате,
Задркћем се кад помислим на те!

Србска момо, селе моја мила,
Ти ми неси гроба ни видила,
Та ни гроба, ни на гробу цвета -
Туђа нога по њему се шета.
Србски доли, пуни рајска цара,
Србске горе, жељо моја стара,
И потоци што жуборе туди,
Мртво срце још за вама жуди, -
За потоком, за зеленим лугом,
За славујем, мојим старим другом,
И за пољем расним и зеленим,
И за липом, за мирисом њеним,
За песмама што се туда оре,
Што се оре од горе до горе!
Стражилово, дивно Стражилово,
Ја сам тебе у звездице ков, о,
Теби пев, о, о теби сам снев, о,
Ал, од тебе нешто и захтев, о:
Кад ме смртца отргне од људи,
Да ме примиш ти у твоје груди!
Зар ти никад није на ум пало
Сто си негда Бранку обећало?

Србе брате, и Србкиње селе,
Којима се јоште данце беле,
Растав, те ме са овом даљином,
Моје кости оперите вином,
Па их нос, те нашем завичају,
Завичају, мом негдашњем рају.
Пренес, те их, браћо моја мила,
Поред оног убавог Белила,
Кроз Карловце, где сам младост пров, о,
Па на оно мирно Стражилово
Ту још једну стару отпевајте,
Ту ми, брацо, кости закопајте,
Ту бих мртав права мира дост, о -
- Србадијо, не било ти просто!

Kliknite za otvaranje attachment-a "Đulići", pesma: "PJESMO MOJA", koju je posveti svojoj supruzi:

"Pjesmo moja, zakiti se cvijetom
pjesmo moja, zamirisi svijetom
jos sva srca ohladnjela nisu
poznacete pjesmo po mirisu

Poznacete da si cedmo milja
da ti ljubav, majka i dadilja
da si rado pjevala o strasti
razumijece sto ne umijes kazti

Pjesmo moja, vec si na poletu
pozdravi mi sve na ovom svijetu
pozdravi mi slavlje i golube
i sva srca sto se silno ljube"

Та знају они

Србине брате немој изнемоћи!
Та знају они права нашег моћи
Та знају они ко по сраму лута,
А знају људе са правога пута
Та знају отров из својих извора,
И знају да се то пити не мора,
Та знају они, знају, добро знају --
А ти се држи док и не признају!

Та знају они да ми нисмо чета,
И да је нама домовина света
Провиде они народне нам груди,
И знају за чим свесна душа жуди
И знају да се радо трпи за род,
И знају да смо и какав смо народ
Та знају, знају, добро они знају --
А ми се држ, мо док и не признају!

Та знају они шта је жеља срећна
Та знају да је правда само вечна
И знају они -- у доброј су школи --
Да једна рана цело тело боли
Та знају они и увиде чисто
Да Србин неће у самоубиство
Та знају они, знају, добро знају --
А ми се држ, мо док и не признају!

Та знају они да смо тврди, смели,
(А још би мало варати се хтели),
А знају да смо једноставна душа,
И да се народ издајица гнуша
Та знају они шта нам свима прети,
И страх већ преза у њиној памети
Та знају они, знају, добро знају --
А ми се држ, мо док и не признају!

Та знају они међу таштом труду,
И знају они да је то залуду.
Сећају с, они својих пријатеља
Кад нас је стегла општа куга веља.
Та знају они да ђаво не спава
Да слога само нас и њих спасава
Та знају они, врло добро знају --
А ми се држ, мо док и не признају!

Та знају они, браћо моја мила,
Где пропаст зија -- далеко нам била!
Та знају они где је гроб слободе,
Знају и тебе, мој јуначки роде,
Чули су, вид, ли, куд се жељом крећеш.
Да друкче не знаш, не можеш и нећеш,
Та они знају, врло добро знају --
А ми се држ, мо док и не признају!

Kliknite za otvaranje attachment-a
DIKO MOJA
Diko moja,
Gde si poniknula-
Među smiljem
Ili međ¢ bosiljem.
Uz ljubicu, ili uz ružicu,
Među krinom,
Il' međ¢ ruzmarinom?
ĐULIĆI
Đulići, đulići,
Slabiji i jači,
Poljupci, poljupci,
Sad duži, sad kraci!
Poljupci se boje
Da ih ko ne čuje,
Ja svojima ne dam
Da brzo prohuje.
Drago moje, drago,
Nema smrti leka,
Poljupci su vreli,
Al' smrt hladna čeka;
Kad nas jednom zgrabi,
Pa u ništa masi,
Poljupci će živet¢
U đulići naši.

Свети Сава

Престо га је чек, о - он га није хтео
Он је нешто више духом заволео,
Одазв, о се даљном лелеку и вриску
Па је загрлио будућност србинску.
Он се скромно сиђе с краљевских висина,
Цвет жртвова плоду
Он неће да влада, он хоће да служи,
Богу и свом народу.

"Веру ћу да крепим, православље ширим
Кроз ту маглу сиву
Темељ ћу да градим, цркву ћу да зидам,
Али Цркву живу."
И та нам је вера спасавала оце
Од многих пропасти
Та ће иста вера - о хвала ти, Саво! -
И унуке спасти.

Ал, та вера не сме да буде без вида,
Зато Свети Саво још и школе зида.
"Има л, ока слепа, школа га отвара!
Шаљ, те децу нека од њих људе ствара!
Оно што нас јача на путу поштења,
Оно што нас води ка брегу спасења,
Оно што нам муку ублажава љуту,
Што нам не да клизнут на стрменом путу.
Оног светлог духа светле благовести,
Што нас држе крепко на висини свести
Оно што нас учи да трпит умемо,
Оно што нас диже да напредујемо,
Што нам даје души, уму, срцу здравље:
То је србска школа, то је православље!"
То је Сава знао и пример нам дао,
Срећу нам је хтео, њојзи нас повео,
Одазвао се даљном лелеку и вриску,
Па је загрлио будућност србинску.

Круну није хтео, није хтео славу,
Али круна сама дође му на главу.
Он се хтео сићи свом народу ближе,
Он се хтео спустит, - а тиме се диже,
Дух нас његов купи сред Божијег храма,
Дух је његов звезда над нашим школама.

Савино су тело Турци сагорели
И његов су пеп, о на ветар изнели,
И где год је трунка пепела му пала,
Ту је нова љубав к роду засијала.

Данас цело Србство његов спомен слави:
" Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!"

LJUBIM LI TE…

Ljubim li te... il' me sanak vara,
Sto te udilj uza me dočara;
Ljubim li te... il' me dusa vara
Sto se udilj s tobom razgovara;
Ljubim li te... il' me bezum ganja,
Nemam vida, nemam osećanja;
Ljubim li te... il' ljubavi nije-
Sto te grli, to su same zmije;
Ljubim li te... ili me i nema,
Ili tebe, - nas nijedno nema;
Ljubim li te... ili nema sveta,
Nema sunca, ni rose, ni cveta,
Već sve tmina sto je pako mesi,
A po tmini vitlaju se besi,
A međ njima prabesima spava-
Moju ljubav u snu izmišljava.

OJ, LJUBAVI

Oj, ljubavi, vidovita vilo,
Il' me varaš, il' je tako bilo!...
- Čuj me, lane, moje milo cveće,
Jer mi drugi verovati neće.
U daljini, maglovitoj tmini,
Starih doba u mutnom oblaku,
Davnih leta pepeljastom zraku-
U davnini, tako mi se čini,
Živeli smo i nas dvoje,
Srce moje, srce tvoje
Jedno drugo volelo je.
Da li se i tebi isto tako seca
Kako j' naša ljubav rasla sve to veća,
A sa njome tuga, sećaš li se, je li?-
Jer se nikad nismo zagrliti smeli,
Već smo čežnju tu, ljubav našu svu
I u grob poneli.
A grobove naše rastavila j' zloba.
Oh, ta ja se sećam i mog crnog groba,
Gde sam duge noći, kroz vekove duge,
U pepelu čuvo žeravicu tuge,
Žeravicu bola, ovo srce malo,
Dok se nije samom bogu dodijalo,
Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže,
Da ogrije hladni svet
Plamom našeg zara,
Da pokaže kakva je
Bila ljubav stara.

Светли гробови

Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л, бејасте ви на гробљу када,
Ај, на гробљу, на голему!
- Та увек смо ми на њему!
Гробље ј, земља ком се ходи,
Гробље ј, вода ком се броди,
Гробље, врти и градине
Гробља, брда и долине
Свака ј, стопа
Гроб до гроба.
Гробље ј, спомен доба свију
Гробље, књиге што се стију -
Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља,
И читуља виших слика,
Избраника, мученика,
Од почетка, памтивека
Све ј, то гробље -
Ал је и колевка.

Нема броја, ни имена,
У висину звездам, свима,
Камо л, броја и спомена
У земљици гробовима!
Милионе прогутала ј, тама,
Црна тама многих тисућлећа,
Нико их се више и не сећа...
- На погдеком увек гори свећа!
Ил, је свећа, ил, је име светло,
Ил, су дела која се не гасе,
Па редове недогледног гробља
Својом зраком красе.
Ти гробови,
Стари, нови,
Они сјају
Сваком нараштају -
Кад се умље у прошлост удуби,
У тамнини да се не изгуби
Кад се пустиш у давнине свете,
У давнине и свете и клете,
Да ти мис, о пута не помете.
То су ватре догласнице,
Пружајућ, се из даљних еона,
У поворци оној дугој,
Досветљујућ једна другој,
Струјом која напред лети,
Тежећ само једној мети.
Па се тако светле млази-
Па се виде светли трази
Једног духа разних доба,
Духа коме нема гроба.
- У гроб само сруши кости,
Стресе пеп, о кој, му смета
Бржем бују виша лета
К узвишеној будућности.

Ко с, осврне да погледи
Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле,
- Повеснице дугим редом, -
Мора чути како ј, живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикив, о:
"Где ја стадох - ти ћеш поћи!"
"Што не могах - ти ћеш моћи!"
"Куд ја нисам - ти ћеш доћи!"
"Што ја почех - ти продужи!"
"Још смо дужни - ти одужи!" -
То су збори, то су гласи,
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни, ,
Спајајући громком јеком,
И божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.

Око сваког светлог гроба
-Баш ка, горе око звезда-
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло,
Коло младо, коло ново,
Ново цвеће, стабла стара
Душе чисте, срца млада,
Наследници света жара -
Ту се слег, о живот млади
Да се с гробом разговара.
"И ти паде, драги брате!"
- "Нисам, децо, вас док траје!"
"Је л, ти борба била тешка?"
"Покушајте, милина је!"
"Шта си хтео? Куд си пош, о?"
- "Тамо где се стићи мора!"
"Зар је вера тако јака?"
- "Увек јача од злотвора!"
"Мало нас је кој, би смели!"
- Ал, вас јака сила креће!"
"Зар ко може стићи цели?"
- "Ко посумња, никад неће!" -
"А ко беху они диви,
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?"-
- То бејаху идеали!
Без њих нема више лета
Над облаком мрака густа
Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
Живот празан, - младост пуста!"

Око сваког светлог гроба
Прикупљ, о се живот нови,
Наследници светог жара,
Купили се соколови,
Пијућ, душом светле зраке-
Јест, тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!

И вам је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега-
Ал, је син, о гробак нови:
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П, онда горе, п, онда у се,
Груди дркћу, уста ћуте,
Али душе разуму се.
Да л, то снага ниче нова?
Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с, купе
Око гроба Ђуринога!

Kliknite za otvaranje attachment-a

Pesme zaljubljenog Jovana Jovanovića Zmaja



OJ MESEČE

Oj, meseče, mnogo mi je krivo,
Dragu si mi u čelo celivo,
Ti u čelo, a sunce u lice,
Rujna zora obe jagodice,
Pa to većem i komšije znadu, -
Poljupci se sakriti ne dadu.

OJ, RUŽICE
Oj, ružice, cvete viti,
Ti se nemoj ponositi!
Ruzmarin je jošte mali,
Al' se većem hvali:
Čim ga koji cvetak vidi,
Taki se zastidi.

KAD SE SETIM
Kad se setim, mila dušo,
Rumenila lica tvoga,
Tad ne pijem druga vina,
Nego samo crvenoga.
Al' kada mi na um dođu,
Dođu tvoje crne oči,
Onda krčmar niš' ne radi,
Samo crno vino toči.
A ja pijem, pevam, plačem
Od žalosti, od milina,
Pa kad pođem, ja posrnem
Od ljubavi i- od vina.
A s prozora tvoja majka
Gleda pa se osmehiva, -
Ne smejte se, draga gospo,
Tom je vaša ćerka kriva.

Kliknite za otvaranje attachment-a

Дед и унук

Узо деда свог унука,
метн, о га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.

Певао му србску славу -
И србске јунаке -
Певао му љуте битке -
Муке свакојаке.

Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.

Дете гусле целивало
П, онда пита живо:
"Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целив, о?"

"Ти не схваташ, Србче мало!
Ми старији знамо!
Кад дорастеш, кад размислиш,
Каз, ће ти се само!"

Страшљивац

Ко се боји сам у соби -
то је рђав знак,
кога плаши помрчина
или празан мрак,
ко верује у вештице,
леп ми је то ђак!
Тај ми неће никад бити
Србин, ни јунак.

ŽABA ČITA NOVINE

Sedi žaba sama
Na listu lokvanja,
Od žarkoga sunca
Štitom se zaklanja.

Da novine čita,
To vam slika kaže,
Al' ne mož' da nađe
Što joj oči traže.

Znate već o čemu
Žabe brigu vode:
Hoće li se skoro
Odseliti rode.

Điha, điha
Điha, điha četiri noge, sve četiri krute,
điha, điha mi idemo na daleke pute...

Sedlo mi je od marame,
uzda od kanapa,
A bič mi je od očeva prebijena štapa...

Rago jedna baš si lijena,
zar te nije sram,
ako nećes ti da cupkas,
ja ću cupkat sam.

ZIMSKA PESMA

Zima, zima - e, pa šta je,
Ako j' zima, nije lav!
Zima, zima - pa neka je,
Ne boji se ko je zdrav!

Hajd napolje momak ko je,
Tamo veje krupan sneg,
Vi'š en' onde navejo je
Čitav bedem, čitav breg.

A šta može zima meni,
Šta mi može, šta mi sme?
Nek mi nosić pocrveni,
Eto to je, to je sve!

Seka Zorko, nemoj stati,
Tvoj nek bude prvi red;
Sad ćemo se zagrejati -
Čučni samo na taj led!

Gle sad žive železnice -
To je trka, to je let!
Zbogom, ptice krilatice,
Naš je sada ceo svet!

Iz nosa nam para liže,
- Hajd u goste ko je zvan! -
A Campa nas jedva stiže -
Tika-taka, ¨ajzliban¨!

Pođem, klecam...

Pođem, klecam, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne, ne sme umreti!"

Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka...
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?...
Idem, stanem, ka' očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s' budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

Ja ne znam osobu koja nema njegovu zutu zbirku pesama. Obozavao sam kao klinac da mi citaju J. J. Zmaja.

CIGANIN HVALI SVOGA KONJA
Gledaš, je li, moga konja,
Gospodaru stari?
Ne znaš je li konj il' ptica
Lastavica?
Skidaj naočari -
Ne možeš se nagledati,
Već hajde pazari!
Ti još pitaš za Putalja
Da li valja!
Nemaj brige!
Da ne valja, ne bi bio
On kod Cige,
Ne možeš ga u carevoj
Naći štali -
Samo Ciga što ne ume
Da ga hvali.

Da ga pospe suvim zlatom
Ko ne štedi,
Još i onda jedan dukat
Više vredi.

Ako imaš, jede seno,
zob i slamu,
Ako nemaš, on ne ište,
Ne treba mu.
Nemoj da mu gledaš zube,
Moj golube,
Ni ja mu ih nisam gledo,
Nemoj ni ti -
Taj ne može ostariti.
- Što ga duže teraš, kume,
Sve je mlađi,
Pa de sad mu
Para nađi!

A što pitaš: hoće l' moći
Kakav jendek da preskoči,
Jendek, jendek - kakav jendek!
Taj se nije još rodio
Koj' on nije preskočio -
Preskoči ga tako lako
Kao da je pile neko,
I to uzduž, ne popreko.

Ja ga jašem bez sedla -
Sedlasta mu leđa.
- Za pasoš ga ne pitaj,
Jer - to njega vređa.

Idi, kume, idi, idi -
Još me pitaš: kako vidi?
To je da se pripoveda:

Vidi ostrag ko i spreda,
Vidi noću ko na danu,
A na danu ko u noći -
Takve su mu oči.

A što pitaš, moj prijane,
Ima l' mane -
pa zato ga i prodajem,
Moj prijane,
Jerbo nema mane -
Takvi konji nisu za nas,
za Cigane.

A brzina kakva mu je?
Malko j' brži od oluje.
Sad ćeš čuti,
Kazaću ti:
Jednom sam se iz Erduta
Vraćo s puta.
Mada nas je pljusak vijo,
On se nije umorio.
Munja sevne, a on rže -
Pljusak brzo, a on brže;
Pljusak pišman na mog hata,
Pa ga hvata,
A Putalj ga preko gleda,
Pa se ne da.
Pljusak leti da polije -
Tek što nije!
Kad stigosmo pod šatora,
U ciganski dvorac lep,
Na mom konju sve je suvo,
Pokiso mu samo
- Rep.

Ptica u kavezu
Na prozoru kavez stoji, u kavezu ptica mala
a tuzna je, vrlo tuzna, tek sto nije zaplakala.
Pa je pita hraniteljka kad grumecak njojzi dade:
"Sta je tebi ptico moja?"Izjadaj mi svoje jade!
Ta sad imas lepu kucu, ja ti dajem lepo hrane,
sad bi mogla pevat pesme, da se ori na sve strane.
Iz kaveza ptica veli gledac tamo u daljine:
Imam svega tesko meni!I ljudi mi dobro cine-
I suvise imam svega, sto nemaju druge ptice,
al najveceg dobra nemam, nemam svoje slobodice!