Sve više se govori o postojanju svetske zavere. Pominje se Komitet 300, Bilderberg grupa, Trilaterarna komisija, MMF, OUN...
Šta vi mislite o tome?
http://www.galaksija.com/planeta/teorijezavjere.htm

Gde nađoste ovaj "zona sumraka" sajt?
Nisam od onih koji veruju svemu što pročitaju na internetu (novinama, tv-u)...
Kada bi smo baš u sve verovali ubila bi nas kolektivna paranoja.

Sajt kao sajt je nebitan poslužio je samo za pokretanje teme.
Niste odgovorili da li verujete da postoji teorija zavere?
Mogu da vam preporučim knjigu -Dosije Omega - Milan Vidojević.
Mahom kažu da ne postoji teorija zavere, ali zato postoji praksa zavere.

Mnogi ljudi neznaju za stvarno postojanje masona, nastavak treceg rajha kroz novi svetski poredak, kao i da postoje ljudi koji vuku konce politickih vrhova iz pozadine. Kod nas ih nazivaju tajkunima, ali ti nasi tajkuni su maleni prema onima na svetskom nivou koji prekrajaju sudbinu citavih naroda pa i nas u Srbiji. Da pomenem samo spavace u Srbiji koji su placani godinama da bi u odredjenom trenutku po komandi svetskih mocnika delovali iznutra. Namece se pitanje zbog cega je Lenjin stigao u Rusiju nemackim oklopnim vozom, po cijem uputstvu, i ko je bio njegova podrska. Dali se mnogi prevrati u drzavama sirom sveta desavaju spontano ili ih neko orkestrira. Po mom misljenju a na osnovu do sada vidjenog i porcitanog, masoni su ti koji imaju upletene prste svuda. Pored njih postoje jos i mnoge Grupe tzv. koje zele da dominiraju svetom pa svako za svoj racun pokusava ili u saglasju sa masonima, grupom mrtvacka glava i drugima pokusavaju da stvore svetski vrh koji ce drzati sve pod kontrolom po ceni unistavanja ujedinjenih nacija pa i same amerike.
Pun pogodak sa ovom temom, koja ce pokati koliko stvarno ljudi povrsno prelaze preko reci mason, bilderberg grupa. grupa mrtvacka glava i dr.
Veliki pozdrav vamaipostovanje vasem sirokom horizontu ! ! !

I... ? Šta vi predlažete?

Ne mora paranoja da se stvara, već da se upoznamo i da komentarišemo!?

Znanje je sila, znanje je moc ! Informisite se. Dr Bob Vam je za pocetak predlozio knjigu Dosije Omega !

Možda postoje svetske zavere, ali možda i ne. Nemam neko konkretno mišljenje o tome!

Japanska armija je redovno izvodila testove na terenu, sa ciljem da se otkrije hoce li
bioloski rat funkcionisati i izvan laboratorija. Avioni koji su bacali buve zarazene kugom iznad
kineskih gradova Ningbo i Cangde kasnije su izvestavali o izbijanju epidemija. Japanske trupe
su takode bacale viruse kolere i tifusa u reke, jezera i izvore vode, ali su rezultati cesto bili
kontraproduktivni. Specijalisti za bioloski rat su 1942. godine rasprsili klice dizenterije, kolere
i tifusa u provinciji Zeijang u Kini, ali su tom prilikom oboleli japanski vojnici i 1700 ih je
umrlo.
Istoricar sa kalifornijskog drzavnog instituta, Seldon Haris, procenjuje da je preko 200.000
Kineza ubijeno tokom ovih eksperimenata na terenu. Haris takode tvrdi da su zivotinje
zarazene kugom, pustene na kinesku teritoriju kada je rat vec bio pri kraju, izazvale epidemiju
kuge koja je ubila najmanje 30.000 ljudi u oblasti Harbin od 1946. do 1948. godine... .

... ..
Na osnovu zajednickog rada Vilijamsa i Valasa, profesor Seldon Haris dovrsio je svoju
monumentalnu knjigu 'Fabrike smrti:japanski bioloski rat 1932-1945. i americko
zataskavanje'. Ova knjiga je objavljena u Njujorku 1994. godine. U njoj je naveden i
interesantan detalj. Naime, autor knjige je jos 1990. godine pisao da su sve strukture vlasti u
Americi zabrinute zbog otkrivanja saucesnistva u najvecim zlocinima ovoga sveta i da ce,
verovatno, nastojati da naoprave novi rat negde u svetu (po mogucstvu u Evropi). Reklamna
masinerija nevidenih razmera bice angazovana, pisao je tada profesor Haris, na dokazivanju
da neka od strana osniva koncentracione logore po uzoru na nacisticke, cineci zverstva kakva
su se desavala samo za vreme Drugog svetskog rata. Cilj je bio jednostavan, skrenuti paznju sa
istrazivaca proslosti i naterati javno mnenje da se zgrazava i osuduje druge. Ubrzo posle toga,
poceo je sukob na prostoima bivse SFR Jugoslavije. Amerika je samo na to cekala, a koliki je
njen udeo u svemu ovome ne treba posebno ni napominjati.

UHVAĆENI NA DJELU

Prije više stoljeća, ljudi sa površine zemlje (neki kažu da je riječ o Iluminatima) su sklopili pakt sa vanzemaljcima koji se skrivaju duboko pod Zemljom. Vlada SAD-a
je 1933. godine, pristala da mijenja ljude i životinje u zamjenu za vanzemaljsku tehnologiju, te im omogućila da koriste neometane podzemne baze na zapadu SAD-a. Posebna grupa je ljudi od strane vlade SAD-a je oformljena kako bi sklopila dogovor sa vanzemaljskim bićima. Godine 1940, "Alien Life Forms" (ALFs) počinju svoje operacije i kretnje, koje su do tada ugl. bile koncentrisane na području centralne i južne Amerike, polako prebacivati na područje SAD-a.

Kontinentalna raspodjela je veoma značajna za ove specifične entitete, a jedan od razloga za to jesu stijene koje u sebi sadrže magnetne osobine te visoko-energetsko stanje plazme. Područje SAD-a im odgovara zbog velike koncentracije prirodnih izvora energije (munje, uragani... ), zbog mnoštva podzemnih voda i sistema velikih špilja, područja atmosferskih jona itd...
Ova specifična vrsta vanzemaljaca sebe naziva domorocima. Oni su antička vrsta, potomci humanoidnih reptila, nastali njihovim miješanjem sa nešto primitivnijom rasom Uni-Terestrijalaca, koji su uspjeli preživjeti. Naime, oni predstavljaju nepovjerljivu vrstu koja manipuliše agentima plaćenicima iz druge vanzemaljske kulture tzv. Draco-ima, koji su došli na Zemlju kao njihova drevna predstraža prije dolaska pravih Uni-Terestrialsa, kako bi je koristili kao svoj poligon ili rejon koncentracije. Međutim, vanzemaljske kulture se spore oko toga čiji program je najbolji i čiji se program treba prihvatiti u smislu za što i šta bi kao takva, planeta Zemlja njima trebala predstavljati. Baza Dulce predstavlja zajedničku bazu vlade SAD-a i vanzemaljaca. Ona nije jedina koja je sagrađena u suradnji sa vanzemaljcima. Druge baze se nalaze smještene u Koloradu, Nevadi, Arizoni, na Aljasci itd...

RED CETVRTOG RAJHA
Pred Apelacionim sudom Cetvrtog distrikta, krajem 1991 godine,
pojavio se neobican slucaj. Tuzitelj je bio Majkl Akvino, potpukovnik
americke armije u rezervi, a tuzeni, tadasnji vojni sekretar, Majkl Stoun.
Razlog za tuzbu je bio taj sto je protiv Akvina vodena istraga od strane
Vojne kriminalisticke istrazne sluzbe, CID (Criminal InvestigationDivision), u vezi optuzbe za seksualnu zloupotrebu dece, a taj izveStaj
je naneo moralnu stetu Akvinu, koji je trazio da se njegovo ime brise
iz dokumenata u vezi sa ovim slucajem. Sud je procenio da se pod
clanove zakona o zastiti privatnosti ne moze svrstati relevantna istraga
CID-a, jer ostaju osnovane sumnje da je Akvino umesan u delovanje
satanskog kulta i seksualnu zloupotrebu dece. Novinari su se odmah
bacili u sopstvenu istragu ovog slucaja i uskoro su se pojavili obrisi
monstruoznih aktivnosti povezanih ne samo sa pedofilijom, vec i sa
satanizmom, neonacizmom, ispiranjem mozga i drugim zloupotrebama
koje su isle do najvisih instanci CIA, Pentagona i Bele kuce, a pred-
stavljale su deo svesne, koordinirane akcije na Sirokom planu, sa ciljem
osvajanja svetske vlasti.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------Put heroina

Kada je Komitet 300 shvatio da drogom moze potciniti svet, kre-
nuo je u ovom veku na masovno investiranje u proizvodnju i stimulisanje
potrosnje droge. Sem tradicionalnih proizvodaca droge, Indije,
Kine i Burme, tu su sada i Afganistan, Pakistan, Iran, Kolumbija, Tajland,
Liban, Turska, Peru, Ekvador i Bolivija. Kolumbija je najveci
preradivac i distributer droge, uglavnom kokaina, za trziste Severne
Amerike. Trgovina heroinom se finansira preko banaka u Hong Kongu,
Londonu, Libanu i Svajcarskoj, gde se opere najvise novca koji pritice
od prodaje droge. Zemlje koje ucestvuju u distribuciji i transportu droge
su Hong Kong, Turska, Bugarska, Italija, Monako, Francuska i Liban,
a u novije vreme Albanija i Kosovo. U pojedinim zemljama, trgovina
narkoticima je dostigla takav nivo da je pretila suverenitetu zemlje, pa
su pretsednici vlada i drzava, koji su odbili saradnju sa Komitetom 300,
bili uklonjeni. To je slucaj sa pakistanskim predsednikom Ali Butom i
italijanskim premijerom Aldo Morom. Banke koje i danas procesiraju
novac od droge su "Britis Benk of d Midl Ist", "Midlend Benk",
"Nesenel end Vestminster Benk", "Berklis Benk", "Rojal Benk of
Kanada", "Hong Kong end Sangaj Benk", "Bering Braders Benk" i
"Hambros Benk".
Jedna od bitnih tacaka, na putu unosenja heroina u Evropu, je Mo-
nako. Sa Korzike, heroin dolazi feribotima u toku leta, koji prevoze tu
riste. Niko ne kontrolise ove feribote, jer Monako "zivi od turizma".
Takode, ne postoji granica, ni kontrola izmedu Monaka i Francuske, pa
se droga iz Francuske bez problema transportuje dalje u svet, kao sto
je to nekada funkcionisalo u okviru Francuske veze. Porodica Grimaldi
je vekovima umesana u trgovinu drogom. Princ Renije, koji sjajno ne-
guje javni imidz simpaticnog vladara male knezevine, clan je Komiteta
300 i ima vrlo precizne zadatke u osnovnom biznisu Komiteta. U jed-
nom trenutku, pogresio je u "racunanju", kao i Norijega. Posle nekoliko
opomena, koje nije poslusao, usledila je kazna u vidu likvidacije nje-
gove supruge, princeze Grejs. Ona je poginula u saobracajnoj nesreci,
jer je tecnost iscurila iz kocnica njenog rovera, pa se automobil survao
u provaliju. Do danas je taj automobil pod paskom francuske policije i
na njemu nikada nije izvrsena strucna ekspertiza, koja bi utvrdila kako
je doslo do pomenutog curenja. Signal za likvidaciju princeze Grejs
uhvatila je prislusna sluzba britanske armije na Kipru. Obavestajni
strucnjaci su procenili da je nalog stigao od Komiteta, preko masonske
loze P2. Ako vam ovo zvuci neverovatno, proucite mehanizam pro-
izvodnje i distribucije droge. Shvaticete da posao vredan pet stotina mi-
lijardi dolara godisnje ne priznaje prepreke.
Mehanizam proizvodnje i trgovine drogom pocinje na poljima ma-
ka divljih plemena Burme i Tajlanda. Kada se zavrsi berba sirovog opi-
juma, formiranog u lopte mrke, lepljive mase, sledi prva prodaja. Placeni
su zlatnim polugama teskim jedan kilogram, poznatim kao 4/10, a
koje kupuje "Kredit Svis". Isti princip vazi i za Indiju, gde se vec veko-
vima na isti nacin placaju pripadnici naroda Beludzisa, velikih uzgajivaca
maka. Sirovi opijum iz "Zlatnog Trougla", pedesetih i sezdestih
godina, isao je do sicilijanske mafije i francuskih laboratorija na potezu
izmedu Marselja i Monte Karla. Tu se opijum preradivao u heroin.
Zadnju deceniju, primat u preradi su preuzele laboratorije u Turskoj i
Libanu, mada jos nisu dostigle nivo i obim koji su imali Francuzi na
vrhuncu moci. Dosta laboratorija je bilo u Afganistanu (sedamdeset i
sedam odsto ukupne svetske proizvodnje opijuma), koje su direktno
preradivale pakistanski opijum. Sa dolaskom talibana na vlast, deo la-
boratorija je prebacen u Ceceniju, gde je stvorena prva narko drzava na
svetu, sa samo jednim ciljem, da rafinise opijum u heroin.

Mozda ne bas doslovce receno teorija zavere ali da svetom upravlja samo par porodica to je poznato odavno

http://sr.wikipedia.org/wiki/Билдер

“Teorije zavjere”

‘Ljudi ne ginu zbog teorija, ali ginu usljed zavjera.’
(Credo Mutwa, šaman plemena Zulu)

Krajem 1993.g. došao sam iz Austrije gdje sam tada živjeo u Beograd da se vidim sa jednom meni dragom osobom koja je uspjela da izađe iz Bosne u kojoj je tada bjesnio rat. Tom prilikom, ta osoba mi je ispričala kako se u Sarajevu sprijateljila s nekim Rusom koji je radio za UN a istovremeno je bio i obavještajac. Uostalom, većina onih koji rade za kojekave organizacije u sklopu UN, Crveni Krst itd. i koji se muvaju po ratom zahvaćenim područjima rade istovremeno i za neku obavještajnu službu, to uostalom i nije neka velika tajna. (Ovdje trebamo uzeti u obzir i mogućnost da UN imaju svoje obavještajce, jer kako se čini, ta organizacija ima veoma važnu ulogu u uspostavljanju Novog Svjetskog Poretka). Međutim, taj Rus je ovoj osobi rekao i to da će 1999 g. Amerikanci napasti Srbiju, kako bi od nje odcijepili Kosovo. Na njeno pitanje, da li će Rusi stati na stranu Srba, ovaj je bukvalno odgovorio – “Samo kobajagi; Rusija će se samo praviti da je na strani Srba’. Ovaj obavještajac nije htjeo da ‘elaborira’ nešto više na tu temu, nego je samo posavjetovao ovu osobu da se skloni u stranu, osnuje porodicu i da ne razmišlja o svemu tome, jer ionako neće razumjeti stvar.

Moram priznati da ni ja u to vrijeme nisam baš najbolje razumjeo sve ovo, mada sam cijelo vrijeme od izbijanja rata na našim područjima osjećao jednu vrstu manipulacije iz vana (i “odozgo”) a istovremeno sam bio frustriran što nisam mogao da vidim ko to vuče konce, kako i zašto, odnosno, što nisam mogao da vidim one tzv. ‘manipulatore iza zavjese’ ili da nađem neko racionalno objašnjenje za sve to. Ovi podaci su me dodatno frustrirali jer nikako nisam mogao da se pomirim sa činjenicom da smo žrtve manipulacije sila koje unaprijed znaju kad će na koga doći red, kad će se u kojem dijelu svijeta prouzrokovati neka kriza, koliko dugo će ta kriza trajati, koliko ljudi će biti eliminisano itd. što takođe podrazumjeva da prosjećan čovjek tu dođe kao neka vrsta ping-pong loptice koja odskače onako kako je ko udari, sve dok neko ne stane nogom na nju!?!

Bez obzira što sam na mahove pokušavao da se utješim da se u gornjem slučaju radilo o nekom ‘drugoligaškom agentu’ (“jer u drugom slučaju ta “vijest” sigurno ne bi stigla do mene”), u podsvijesti mi je nesto zvonilo na uzbunu, a u ‘stomaku’ sam osjećao da je taj čovjek rekao istinu, što se kasnije jasno ispostavilo kao tako. Kasnije, kad sam se prihvatio proučavanja pozadine ove tematike, ispostavilo se da su se moje sumnje potvrdile, odnosno, da već od davnina postoji jedna vlada koja upravlja svim zbivanjima na našoj planeti, dok se istovremeno održava iluzija podijeljenosti među narodima i državama.

Sve do izbijanja rata na našim prostorima, mogu da kažem da sam bio programiran, manje više, kao i svi ostali. Bio sam Yu-patriota i entuzijast u smislu da mi kao ljudska bića možemo ne samo od naše zemlje, nego i od cijele ove planete napraviti jednu baštu u kojoj svako može lijepo da živi. Vidjeo sam ono što sam želio da vidim a bio sam slijep za stvari koje nisam htjeo da vidim tj. one stvari koje mi se nisu sviđale ili se nisu uklapale u moju sliku realnosti. To se ukratko zove – život u iluziji.

Nakon mase nekih ličnih šokova koji kao da su namjerno bili tako aranžirani od strane ovog univerzuma - da me probude ili da me unište, započeo sam sa proučavanjem tzv. objektivne realnosti. Tu se odmah javio problem što sam se pri tome jos uvijek čvrsto držao nekih svojih predubjeđenja u smislu kako bi ona trebala da izgleda, a što sam ih se duže držao, toliko sam više lupao glavom u zid.

Drugi problem s kojima se suočio bio je taj što u bibliotekama i knjižarama nisam mogao naći materijale koji su sadržava značajniju dozu istine kada se o ovoj tematici radi, međutim, preko www.amazon.com, nekih privatnih izdavača i interneta još uvijek je dostupno dosta toga iz čega se može sklopiti kakav takav mozaik. Ono što je specifično, to je da čovjek pri svemu tome stiće utisak da je na jednu informaciju plasirano 10 dezinformacija, kada se o ovoj tematici radi.

U prvoj fazi istrazivanja očekivao sam da su novac i kontrola jedini i dovoljan razlog za jednu relativno malu grupu ljudi da ne prezaju ni od čega kako bi odrzavali svoju moć i kontrolu tokom hiljada godina. S obzirom da mi je relativno brzo postalo jasno da se radi o jednom dugogodišnjem planu (pogledaj: Protokoli Sionskih Mudraca), koji se sprovodi u djelo veoma vješto, korak po korak, iz generacije u generaciju, mahom od strane članova jednih te istih porodica koje su u međusobnom srodstvu, dugo mi je trebalo da racionalizujem otkud jedna tako sumanuta predanost pojedinaca jednom tako dugoročnom planu u čijim plodovima oni ne mogu “do vijeka” da uživaju. Odgovor na ovo pitanje našao sam u pretpostavci da se oni stalno inkarniraju u istim porodicama. Međutim, ni to nije baš sasvim držalo vodu.

Proučavajući kojekakva tajna društva primjetio sam da su okultizam, rituali i simbolika njihov sastavni dio, kao i to da je veoma malo svjetskih državnika, vladinih službenika, uticajnijih ljudi itd. koji nisu članovi nekog od tih društava. Dovoljno je samo pogledati spomenike i grbove na zastavama nekih zemalja, multinacionalnih korporacija itd. a istovremeno poznavati neke osnovne “iluminati-simbole”. U gornjim ehelonima ovih društava, uključujući i neke religiozne grupe i sekte tipa mormona i drugih, redovno se održavaju i žrtveni rituali satanističkog tipa. Još jedna od stvari koje idu zajedno s njima je i pedofilija.

Tajna društva, sama po sebi, idu zajedno sa uspostavljanjem i održavanjem ljudima nametnutog ‘matriksa’ i hijerarhijskog sistema kontrole nad ovom planetom, mada je sasvim razumljivo da većini njihovih članova nije jasno šta se događa, niti su oni uopšte u stanju da steknu malo širu sliku. Oni su zadovoljni sa svojom ulogom šarafa u mašini i povlasticama koje imaju.

Ukoliko čovjek zaviri malo dublje u istoriju, neće mu trebati dugo da uvidi kako je i koliko ona izmanipulisana. Dovoljno je samo doći do saznanja nekih areheologa kojima je zabranjen pristup medijima i vidjeti koliko toga ima što se zataškava iz prostog razloga što pobija sve ono što se uči u školama kada se o našoj zvaničnoj istoriji radi. Na tu temu dovoljno je samo pročitati knjigu Forbidden Archeology, Cremo; Thompson, da bi se bar vidjelo da ‘nešto nije u redu’.

O manipulacijama ratova da ne pričamo. Rijetko ko danas postavlja javno pitanja tipa zašto saveznici nisu bacili nijednu bombu čak ni u blizinu ijedne strateške njemačke fabrike, kao što su to npr. bili petrohemijski pogoni I. G. Farben, fabrike kugličnih ležajeva, oružja i optičkih sprava itd, dok su se istovremeno bacale bombe na Beograd, u kojem se koliko toliko pružao otpor fašistima!?! Iz jednostavnog razloga što u tom slučaju Njemačka ne bi bila u stanju da ratuje i što su Prescot Bush, djed danasnjeg američkog predsjednika, Allen Dulles, bivši direktor CIA, i porodice tipa Rockefeller, Rotchild itd. i mnoge druge iluminati-porodice imali svoje akcije u tim kompanijama i što im je taj rat odgovarao. Zašto su Prescot Bush i Rockefeller snabdjevali Hitlera kaučukom i naftom preko Španije (uz pomoć Onazisa, takođe)? Uostalom, bez Rotchildove pomoći (Rotchild-i se inače predstavljaju Jevrejima!) Hitler ne bi ni bio u stanju da dođe na vlast u ondašnjoj Njemačkoj.

Ротшилди у Србији

Нови краљ у Србији наступа у више трака, помоћу којих настоји да заузме рударске басене, енергетику, прехрамбену индустрију, медијско тржиште... У првој траци се налази, већ дуже време усидрени, Ђерђ Сорош, који представља круцијалну полугу експанзије Ротшилдових ка истоку и први експонент Натана Ротшилда у Србији
Ђерђ Сорош и веза са Ротшилдима

Сорош је мађарски Јеврејин(Хазар), рођен у Будимпешти 1930. године као Гyöргy Сцхwартз(родитељи су 1936 променили презиме у Сорош). Школовао се у Лондону и педесетих година одлази у САД. Значајну улогу у његовом развоју имао је чувени Хазар Карл Попер, који је аминовао пројекте Сороша и био његов гуру. У свету се овај, , сиви кардинал“ приказује као, , Робин Худ компјутерског доба“, зато што, тобож, узима новац од богатих држава и срдачно их дели источној Европи и Русији, преко својих фондација. На тај начин инсталира, , демократију“ и, , грађанско друштво“ у земље које су напаћене и исцрпљене у комунизму, а тај комунизам су ове земље угурали управо ти исти Ротшилди.
Каријеру је градио финансијскоим шпекулацијама широм света, и то највише захваљујући својој фамилији инвестиционих фондова, , Квантум Фонд“, у коме су директори, истовремено и његови агенти, италијански и швајцарски финансијери.
Веза Сороша и Ротшилда се остварује преко мреже поверљивих људи из који седе у управним одборима фондова, трустова, компанија, банака... Један од таквих је био извесни Ричард Кац(такође Хазар), члан одбора, , Квантум Фонда“. У исто време је био на челу, , Ротшилд Италија С.п.А.“ и у одбору комерцијалне банке, , Н.М. Ротшилд & Синови“ у Лондону. Други битан играч је Нилс О. Таубе, такође члан Квантума и партнер инвестиционе групе, , Сент Џејмс Плејс Капитал“, која сада припада Натањелу Ротшилду.

Веза се остварује и преко Сосијете Женерал Банке, у којој се налази директор Мицхаел Цицурел, председавајући менаџмента Едмунда Ротшилда и члан савета Ротхсцхилд & Цие Банqуе.Такође, чест партнер Сороша је био и Џејмс Голдсмит(Хазар), рођак династије Ротшилд.
У Србији, овај сиви кардинал врши припрему терена за Натањела Ротшилда и представља значајног креатора политичке, правне, привредно-финансијске, културне, медијско-информативне слике друштва. На том путу настоји да истисне цркву, језик, писмо, историју, национализам... Своју мрежу утицаја изградио још током деведесетих година преко, , Фонда за отворено друштво“, , , Фонда за хуманитарно право“, , , Хелсиншког одбора“, , , Београдског круга“, , , Европског покрета“, , , Центра за антиратну акцију“, , , НУНС-а“, , , АНЕМ-а“, , , ОТПОР-а“...

Данас, све водеће невладине организације јесу истурено одељење Ротшилда, и задужене су, не само да остваре што већи политички утицај, већ и за психолошко обликовање нације. Путем перманентног инпутирања геноцидности, злочиначке нарави и колективне кривице, ове фантомске организације желе да створе страх и срамоту у народу, која треба да се материјализује у виду индиферентности према комадању земље, расрбљавању или боље речено, колонизацији. То се спроводи и у форми либерализма, који треба да метастазира у институцијама државе, у породици, нацији, традицији, култури... те на тај начин треба да обезбеди несметан продор Ротшилдовој империји.

Поред горе поменутих организација, врло активно у овој офанзиви учествују још и, , Yуцом“, Београдски центар за људска права, Грађанске иницијативе, Центар за културну деконтаминацију, Жене у црном, Иницијатива младих... Промотери ове антисрпске хистерије су Соња Бисерко, Наташа Кандић, Вучо, Борка Павићевић(жена адвоката Николе Баровића), Миљенко Дерета, Војин Димитријевић, Срђа Поповић, Мирко Ђорђевић, Биљана Србљановић, Зоран Остојић, те новинари Петар Луковић, Теофил Панчић као и остале, нама по злу, добро познате Сорошеве ведете. Такође, Сорош стоји иза форсирања антисемитизма, који се са приписује, , српском ксенофобичном друштву“. За то су задужени Филип Давид, Јован Бајфорд, Ласло Секељ... У складу са тим су разни, , инциденти“, претећа писма, скрнављење споменика, графити... Није згорег рећи да Фонд за отворено друштво стоји финансијски и идеолошки иза организација које се боре за права хомосексуалаца(Лабрис, , , Qуеериа“, , , Гаy Сербиа“... ).

SATRTI SRBIJU!



Na briselskom tajnom dogovoru 13. marta 1999. godine čelnici NATO doneli su odluku o napadu na Srbiju! Sastanku su prisustvovali generali Klaus Nauman, Vesli Klark, Švarckopf, Anderson, Rouzman, Žak Klajn, Vilijem Voker i Bernar Kušner... Kao datum određen je 17. mart, ali zbog loših meteoroloških uslova određen je drugi datum, 24. mart. Zahvaljujući obaveštajnom radu srpskih agenata, koji su bili dobro pozicionirani u samom vrhu NATO, vlasti u Beogradu imale su pravovremenu informaciju o početku napada. Čitav sastanak od 13. marta je dokumentovan i Glas javnosti objavljuje zaključke sa ovog sastanka.

Zacrtani ciljevi svrstani su u nekoliko grupa:

1) Stvoriti najoptimalnije uslove za agresiju na Jugoslaviju. Operacijom „Aligator“ poniziti Jugoslaviju i blickrigom poraziti vojsku i policiju na Kosovu i u Jugoslaviji.

2) U slučaju pružanja otpora Jugoslaviju razarati najubitačnijim sredstvima uz korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom i kasetnih bombi. Kontejnere s bojnim otrovima i mikrobiološkim materijama aktivirati ako odbrambeni sistemi pruže toliki otpor da se poremete planovi razrađene akcije „Aligator“. Strateške neutronske bombe koristiti za eliminisanje žive sile na granici prema Albaniji i Makedoniji.

3) Formirani Međunarodni sud u Hagu treba da presuđuje po brzom postupku političkom, vojnom i policijskom rukovodstvu Jugoslavije uz selektivan pristup, jer insajderi treba da posluže tužilaštvu i sudu za donošenje brzih presuda. Suditi za najteža dela iz oblasti ratnog prava: za genocid, ratne zločine i kršenje zakona i običaja ratnog prava.

4) U slučaju otpora Jugoslavije, treba ubijati civile, rušiti mostove, bolnice, škole, obdaništa, rezervoare vode, infrastrukturu, releje, trafo-stanice, dalekovode. Rušenjem rafinerija izazvati ekološku katastrofu. „Vinču“ ne treba štedeti jer se rušenjem reaktora stvaraju mogućnosti za brzu kapitulaciju Jugoslavije. Aktivirati i operaciju „Potkovica“, odnosno preko OVK pripremiti navodni egzodus albanskog življa, koji će se povlačiti prema Albaniji i Makedoniji, gde će čekati televizijske ekipe najvećih medijskih kuća na svetu kako bi se ovekovečila navodna zverstva jugoslovenske vojske i policije.

Sadašnji ministar inostranih poslova Francuske Bernar Kušner jedno vreme proveo je kao čelnik humanitarne organizacije „Lekari bez granica“. Međutim, umesto da se bavi humanitarnim radom u kriznim žarištima širom sveta, ova organizacija je često bila paravan za neke druge aktivnosti. Na kontrolnim punktovima u Bosni na 43 mesta je otkriveno da organizacija umesto lekova i medicinskog materijala švercuje oružje, u Hrvatskoj je uhvaćena 25 puta, a na Kosmetu 14 puta.
Kušner je u krugovima NATO poznat kao osvedočeni srbofob. Zahvaljujući njegovoj pristrasnosti, Glavni štab vojske Republike Srpske se odlučio na nepopularnu meru isturanja francuskih vojnika iz sastava Kfora na mestima koja su bila određena za vazdušno bombardovanje srpskih strateških položaja oko Sarajeva.

5) Stvoriti uslove za stvaranje nezavisne države Kosovo, koja će funkcionisati samo uz prisustvo NATO snaga, a one se neće povlačiti najmanje dvadeset godina. Nezavisna država Kosovo će se kasnije pripojiti Albaniji i uz uzimanje teritorije od Srbije (jug Srbije do ispod Aleksinca), zapadne Makedonije, Malesije od Crne Gore i severnog dela Grčke stvoriti veliku Albaniju, koja će dominirati Balkanom i svim putnim i vazdušnim koridorima prema Aziji i Africi.

6) Ukoliko dođe do brze kapitulacije Jugoslavije, odrediti pravce povlačenja vojske, policije i srpskog i nealbanskog stanovništva prema Merdaru, Bujanovcu i u pravcu Priština - Medveđa. Pri tom zarobiti sva borbena sredstva vojske i policije i tretirati ih kao ratni plen OVK. Ne dopustiti da se izvuku avioni iz hangara slatinskog aerodroma. Vojno sposobnim građanima Kosova srpske nacionalnosti koji su pristupili vojnim i policijskim jedinicama takođe zabraniti napuštanje pokrajine.

Istog dana u NATO ratnom štabu za sanitet održan je sastanak. Predsedavao je Bernar Kušner, koji je već tada bio određen za prvog visokog predstavnika UN za Kosovo.

Prema operativnom planu agresije na Srbiju, sanitet i ekipe za asanaciju terena trebalo je da odigraju veliku ulogu nakon proterivanja srpskih bezbednosnih snaga sa Kosova. Kušner je isticao značaj lekarskih i medicinskih ekipa osvrćući se na iskustva iz Hrvatske i Bosne. Na ovom sastanku doneti su sledeći zaključci:

1) Zaplena svih sanitetskih vozila od vojske i policije i njihovo tretiranje kao ratni plen. Komandni kadar vojske i policije ne sme se povući u Srbiju, već treba da se zadrži u cilju ispitivanja njihovog učešća u ratnim zločinima.

2) Prilikom asanacije terena, posle poraza vojske i policije, upotrebiti jake agense kako bi se sprečila identifikacija poginulih uobičajenim patološkim metodama, pa čak ni analizom DNK.

3) Medicinsko osoblje NATO ne sme da pruža medicinsku pomoć teškim ranjenicima, već ih treba eliminisati eutanazijom.

4) Zadržati lekare i medicinsko osoblje srpskog porekla u pokrajini posle kapitulacije, da im se oduzmu lične isprave i da se obavežu na višegodišnje službovanje u bolnici u Albaniji.

5) Napuštenu decu do osam godina treba odvesti u već spremljenu vojnu bolnicu NATO u Valoni. (Istražitelji Haškog tribunala su pronašli dokaze o postojanju ove bolnice, u kojoj su zarobljenim Srbima vađeni organi: bubrezi, jetra, srce, kičmena moždina - prim. aut.).

6) Lakše ranjene vojnike, policajce i građane srpskog porekla kojima nisu oštećeni vitalni organi prebaciti u vojnu bolnicu u Valoni.

Berlin, 02. 05. 2000.

Vili Vimer: Pismo kancelaru Gerhardu Šrederu

Veoma cenjeni gospodine kancelaru,

Krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem konferenciji, koju su zajednički organizovali američko ministarstvo inostranih dela i American Enterprise Institut (Spoljnopolitički institut Republikanske stranke). Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO-a.

Konferenciji su prisustvovali veoma visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da ih se naročito istakne:

1. Organizatori konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.

2. Organizatori su izjavili da se Savezna Republika Jugoslavija nalazi van svakog pravnog poretka, a pre svega izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija.

3. Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom smislu znatno je pogodniji američki pravni poredak za primenu i u Evropi.

4. Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945.

5. Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije da bi, de facto, prevazišli prepreku i dilemu koja je nastala posle usvajanja “Koncepta nove strategije” Alijanse u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanje Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili KEBS-a.

6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana da je, naime, kod širenja zadataka NATO-a preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije, bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.

7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO-a ponovo uspostavi teritorijalna situacija na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva i to u doba kada je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.

8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.

9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru.

10. U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava.

11. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana.

Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora.

Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa u ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti.

Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.

S prijateljskim pozdravima,

Potpis Vilija Vimera

PORODICA ROTŠILD
U svojoj knjizi Istorija velikih američkih bogatstava, pisac Gustavus Majers (Gustawus Myers) je kao glavnu silu koja stoji iza Druge banke Sjedinjenih Država označio porodicu Rotšild (Rotschild).1
Ovu evropsku bankarsku porodicu zasnovao je Amšel Mozes Bauer (Amschel Moses Bauer) - kasnije je prezime promenio u Rotšild - koji je bankarske poslove započeo na skroman način. Posle nekih ratnih uspeha sa zajmovima lokalnim vlastima, Amšel je odlučio da razgrana svoj bankarski establišment, pozajmljujući novac nacionalnim vlastima. Osnovao je pet novih bankarskih kuća u različitim zemljama i u svaku od njih je poslao po jednog svog sina.
Mejer Rotšild (Meyer) bio je poslat u Frankfurt, u Nemačkoj, Solomon (Solomon) u Beč, u Austriji, Natan (Nathan) u London u Engleskoj, Karl (Carl) u Napulj u Italiji, a Džejms (James) u Pariz u Francuskoj.
S Rotšildovim sinovima razaslatim po Evropi, od kojih je svaki upravljao jednom bankarskom kućom, porodica je svaku vladu lako mogla da ubedi kako treba da nastavi sa otplaćivanjem svojih dugova da se sila politike „balansa moći" ne bi okrenula protiv nacije dužnika. Drugim recima, porodica Rotšild suprotstavljala je jednu naciju drugoj, preteći ratom. Svaka vlast bila je zainteresovana da plaća svoje dugove pod pretnjom rata koji bi mogao odneti čitavo kraljevstvo. Braća su mogla da finansiraju obe strane u sukobu, osiguravajući na taj način ne samo da će dužnik otplatiti svoje dugove, već i da će oni sami, finansirajući rat, zgrnuti ogromno bogatstvo.
Ovu moć je uočio Mejer Rotšild, a svoju strategiju opisao je ovako: „Dozvolite mi da kontrolišem novac u državi, i nije me briga ko pravi njene zakone."2
Jedan od događaja koji je učvrstio kontrolu Rotšilda nad engleskom vlašću bila je bitka kod Vaterloa koja se odigrala juna 1815. godine.
Porodica je stvorila sistem Rotšildovih kurira u Evropi, da bi braća mogla da razmenjuju važne informacije. Znak kojim su se nosioci poruke identifikovali kao Rotšildovi kuriri bila je crvena torba koju su nosili. Ova torba omogućavala im je da nacionalne granice prelaze bez problema, jer je većina evropskih država svojim graničarima nalagala da kurira propuštaju bez zadržavanja, čak i ako je bila u ratu sa zemljom iz koje je nosilac crvene torbe dolazio.
Ovaj metod omogućavao je porodici Rotšild da ima najnovije informacije o važnim događajima u Evropi, čak i pre samih vladara čije su države u te događaje bile umešane. Ovaj izum bio je poznat i drugim bankarskim porodicama u Evropi, no Rotšildi su, zahvaljujući brzom pristupu informacijama na tržištu, često imali početnu prednost.
Engleska je bila u ratu sa Francuskom i bitka kod Vaterloa je trebalo taj rat da odluči. Ako bi Napoleon, zapovednik francuskih trupa pobedio Velingtona (Wellington), komandanta engleske vojske, više ništa ne bi moglo da ga spreči u osvajanju cele Evrope. Svi bankari u Londonu su shvatili značaj ove bitke za berzanske poslove i gledali su u Natana Rotšilda ne bi li saznali neku informaciju, unapred znajući za efikasnost Rotšildovog kurirskog sistema.
Natan je bio viđen u jednom uglu Londonske berze sa izrazom naglašenog neraspoloženja na licu. Bankarski krugovi protumačili su da je Natan Rotšild dobio informaciju da je Napoleon porazio Velingtona i Englesku kod Vaterloa. Bar su tako mislili. Pod utiskom nacionalnog poraza, počeli su da prodaju vladine obveznice koje su posedovali. I, kao i uvek kada se prodaje velika količina obveznica u isto vreme, cena im je padala. Što je cena bila niža, Natan je izgledao sve neraspoloženiji. Ali, njegovi berzanski agenti su, krišom od engleskih bankara, kupovali sve raspoložive obveznice. Na taj način prigrabio je ogromnu količinu ovih obveznica po bagatelnoj ceni.
Natan Rotšild je tako kupio englesku vlast.
Kada se engleski službeni kurir konačno pojavio na Berzi i objavio da je Engleska pobedila Francusku i da nije sve izgubljeno, Natan se nigde nije mogao naći.
Tačan profit koji je napravljen ovom prevarom verovatno se nikada neće saznati, jer su Rotšildbanke uvek partnerske a ne deoničarske korporacije. Budući da nema deoničara, braća i njihovi naslednici saznanja o profitu dele isključivo među sobom i s partnerima koje sami odaberu.
1 Navedeno u: Geri Alen: „Bankari, zavereničko poreklo federalnih rezervi" (Quoted In: Gary Allen „The Bankers, Conspiratorial Origins of the Federal Reserve", „American Opinion", March, 1970), str. 1.
2Martin A. Larson: Federalne rezerve (Martin A. Larson: The Federal Reserve), str. 10

Drbob navodi:

Krajem 1993.g. došao sam iz Austrije gdje sam tada živjeo u Beograd da se vidim sa jednom meni dragom osobom koja je uspjela da izađe iz Bosne u kojoj je tada bjesnio rat. Tom prilikom, ta osoba mi je ispričala kako se u Sarajevu sprijateljila s nekim Rusom koji je radio za UN a istovremeno je bio i obavještajac. Uostalom, većina onih koji rade za kojekave organizacije u sklopu UN, Crveni Krst itd. i koji se muvaju po ratom zahvaćenim područjima rade istovremeno i za neku obavještajnu službu, to uostalom i nije neka velika tajna. (Ovdje trebamo uzeti u obzir i mogućnost da UN imaju svoje obavještajce, jer kako se čini, ta organizacija ima veoma važnu ulogu u uspostavljanju Novog Svjetskog Poretka). Međutim, taj Rus je ovoj osobi rekao i to da će 1999 g. Amerikanci napasti Srbiju, kako bi od nje odcijepili Kosovo. Na njeno pitanje, da li će Rusi stati na stranu Srba, ovaj je bukvalno odgovorio – “Samo kobajagi; Rusija će se samo praviti da je na strani Srba’. Ovaj obavještajac nije htjeo da ‘elaborira’ nešto više na tu temu, nego je samo posavjetovao ovu osobu da se skloni u stranu, osnuje porodicu i da ne razmišlja o svemu tome, jer ionako neće razumjeti stvar.

... Na briselskom tajnom dogovoru 13. marta 1999. godine čelnici NATO doneli su odluku o napadu na Srbiju! Sastanku su prisustvovali generali Klaus Nauman, Vesli Klark, Švarckopf, Anderson, Rouzman, Žak Klajn, Vilijem Voker i Bernar Kušner... Kao datum određen je 17. mart, ali zbog loših meteoroloških uslova određen je drugi datum, 24. mart. Zahvaljujući obaveštajnom radu srpskih agenata, koji su bili dobro pozicionirani u samom vrhu NATO, vlasti u Beogradu imale su pravovremenu informaciju o početku napada. Čitav sastanak od 13. marta je dokumentovan i Glas javnosti objavljuje zaključke sa ovog sastanka.

Zacrtani ciljevi svrstani su u nekoliko grupa:

1) Stvoriti najoptimalnije uslove za agresiju na Jugoslaviju. Operacijom „Aligator“ poniziti Jugoslaviju i blickrigom poraziti vojsku i policiju na Kosovu i u Jugoslaviji.

2) U slučaju pružanja otpora Jugoslaviju razarati najubitačnijim sredstvima uz korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom i kasetnih bombi. Kontejnere s bojnim otrovima i mikrobiološkim materijama aktivirati ako odbrambeni sistemi pruže toliki otpor da se poremete planovi razrađene akcije „Aligator“. Strateške neutronske bombe koristiti za eliminisanje žive sile na granici prema Albaniji i Makedoniji.

3) Formirani Međunarodni sud u Hagu treba da presuđuje po brzom postupku političkom, vojnom i policijskom rukovodstvu Jugoslavije uz selektivan pristup, jer insajderi treba da posluže tužilaštvu i sudu za donošenje brzih presuda. Suditi za najteža dela iz oblasti ratnog prava: za genocid, ratne zločine i kršenje zakona i običaja ratnog prava.

4) U slučaju otpora Jugoslavije, treba ubijati civile, rušiti mostove, bolnice, škole, obdaništa, rezervoare vode, infrastrukturu, releje, trafo-stanice, dalekovode. Rušenjem rafinerija izazvati ekološku katastrofu. „Vinču“ ne treba štedeti jer se rušenjem reaktora stvaraju mogućnosti za brzu kapitulaciju Jugoslavije. Aktivirati i operaciju „Potkovica“, odnosno preko OVK pripremiti navodni egzodus albanskog življa, koji će se povlačiti prema Albaniji i Makedoniji, gde će čekati televizijske ekipe najvećih medijskih kuća na svetu kako bi se ovekovečila navodna zverstva jugoslovenske vojske i policije.

Sadašnji ministar inostranih poslova Francuske Bernar Kušner jedno vreme proveo je kao čelnik humanitarne organizacije „Lekari bez granica“. Međutim, umesto da se bavi humanitarnim radom u kriznim žarištima širom sveta, ova organizacija je često bila paravan za neke druge aktivnosti. Na kontrolnim punktovima u Bosni na 43 mesta je otkriveno da organizacija umesto lekova i medicinskog materijala švercuje oružje, u Hrvatskoj je uhvaćena 25 puta, a na Kosmetu 14 puta.
Kušner je u krugovima NATO poznat kao osvedočeni srbofob. Zahvaljujući njegovoj pristrasnosti, Glavni štab vojske Republike Srpske se odlučio na nepopularnu meru isturanja francuskih vojnika iz sastava Kfora na mestima koja su bila određena za vazdušno bombardovanje srpskih strateških položaja oko Sarajeva.

5) Stvoriti uslove za stvaranje nezavisne države Kosovo, koja će funkcionisati samo uz prisustvo NATO snaga, a one se neće povlačiti najmanje dvadeset godina. Nezavisna država Kosovo će se kasnije pripojiti Albaniji i uz uzimanje teritorije od Srbije (jug Srbije do ispod Aleksinca), zapadne Makedonije, Malesije od Crne Gore i severnog dela Grčke stvoriti veliku Albaniju, koja će dominirati Balkanom i svim putnim i vazdušnim koridorima prema Aziji i Africi.

6) Ukoliko dođe do brze kapitulacije Jugoslavije, odrediti pravce povlačenja vojske, policije i srpskog i nealbanskog stanovništva prema Merdaru, Bujanovcu i u pravcu Priština - Medveđa. Pri tom zarobiti sva borbena sredstva vojske i policije i tretirati ih kao ratni plen OVK. Ne dopustiti da se izvuku avioni iz hangara slatinskog aerodroma. Vojno sposobnim građanima Kosova srpske nacionalnosti koji su pristupili vojnim i policijskim jedinicama takođe zabraniti napuštanje pokrajine.

Istog dana u NATO ratnom štabu za sanitet održan je sastanak. Predsedavao je Bernar Kušner, koji je već tada bio određen za prvog visokog predstavnika UN za Kosovo.

Prema operativnom planu agresije na Srbiju, sanitet i ekipe za asanaciju terena trebalo je da odigraju veliku ulogu nakon proterivanja srpskih bezbednosnih snaga sa Kosova. Kušner je isticao značaj lekarskih i medicinskih ekipa osvrćući se na iskustva iz Hrvatske i Bosne. Na ovom sastanku doneti su sledeći zaključci:

1) Zaplena svih sanitetskih vozila od vojske i policije i njihovo tretiranje kao ratni plen. Komandni kadar vojske i policije ne sme se povući u Srbiju, već treba da se zadrži u cilju ispitivanja njihovog učešća u ratnim zločinima.

2) Prilikom asanacije terena, posle poraza vojske i policije, upotrebiti jake agense kako bi se sprečila identifikacija poginulih uobičajenim patološkim metodama, pa čak ni analizom DNK.

3) Medicinsko osoblje NATO ne sme da pruža medicinsku pomoć teškim ranjenicima, već ih treba eliminisati eutanazijom.

4) Zadržati lekare i medicinsko osoblje srpskog porekla u pokrajini posle kapitulacije, da im se oduzmu lične isprave i da se obavežu na višegodišnje službovanje u bolnici u Albaniji.

5) Napuštenu decu do osam godina treba odvesti u već spremljenu vojnu bolnicu NATO u Valoni. (Istražitelji Haškog tribunala su pronašli dokaze o postojanju ove bolnice, u kojoj su zarobljenim Srbima vađeni organi: bubrezi, jetra, srce, kičmena moždina - prim. aut.).

6) Lakše ranjene vojnike, policajce i građane srpskog porekla kojima nisu oštećeni vitalni organi prebaciti u vojnu bolnicu u Valoni.

Sve ovo je znao Milošević i politički vrh Jugoslavije(Koštunica i Šešelj su tada bili u Vlasti). I koga zaluđujemo sa Kosovom? Kosovo je samo izgovor da se ništa ne radi i ne menja, a bude u vlasti radi ličnih interesa.

Nije bio Koštunica, ali su sve znali ovi plaćenici, proevropske snage, koje su učestvovale u svemu tome, Đinđić je čak javno pozivao NATO da produži bombardovanje.
Zato je Đinđić najveći ološ srpske političke scene.

Meni se čini da je u prvoj višestranačkoj vladi bio i Koštunica (SPS, SRS, DSS).
A za Đinđića nisam baš siguran, jer je taj deo izvučen iz konteksta. Uostalom, Đinnđića nema odavno,
a gde smo mi? Još niže nego pre njegove smrti.
Poznato je da svetsku politiku kroje 12-oro ljudi koji sačinjavaju tajni savet i svi "igraju" onako
kako oni "sviraju".

NEMAČKA DINASTIJA NA ČELU UJEDINJENOG KRALJEVSTVA

Nakon što je škotska dinastija Stujuart ostala bez naslednika, jer je 18- toro dece kraljice Ane (koja je vladala od 1702. do 1714.) i njenog muža danskog princa Džordža misteriozno pomrlo, verovatno od posledica trovanja čuvenog Bordžijinog napitka, dovedena je na vlast hanoverska dinastija Sakse-Koberg- Gota koja je kasnije promenila ime u Vindsor. Današnja kraljevska porodica Velike Britanije ima nemačko poreklo i očito jak nemački gen za dugovečnost. Njeno Veličanstvo Kraljica Elizabeta II rođena je aprila 1926. godine i na tronu je od 1954. Njena majka je živela 100 godina.
Kraljica Elizabeta II je praktično predsednik Izvršnog odbora Krune. Ovu poziciju je imala i Kraljica Viktorija. Njen savetnik i tadašnji britanski premijer, Bendžamin Dizraeli, bio je poslušni agent venecijanskog trgovačkog bratstva.

Suprug kraljice Elizabete II, princ Filip od Mauntbatena sa titulom Vojvode od Edinburga je unuk grčkog kralja, koji je takođe nemačko-danskog porekla.
Otac princa Filipa, princ Endriju sudski je osuđen na smrt streljanjem znog izdaje i dezertiranja iz vojske u Grčko-Turskom ratu 1921. Život mu je pošteđen kada je britanski trgovac oružijem, sa naredbom kralja Engleske, platio grčkoj vladi da mu dozvoli da pobegne.

Po njega i porodicu je došao britanski ratni brod.

Sve sestre princa Filipa su bile u braku sa istaknutim nacistima pre Drugog svetskog rata. Da bi kasnije izbegao skandal Filip se odrekao grčkog državljanstva i Grčke Pravoslavne Crkve, pa je u krugovima plemstva napravljen aranžman da mu se da britansko državljanstvo i anglikanska vera. Aranžiran je i brak sa rođakom u drugom kolenu Elizabetom, današnjom kraljicom. Sve ovo osigurao je njegov ujak lord Luis Moauntbaten.

Zanimljivo je dodati i da je Princeza Dajana poreklom upravo iz svrgnute škotske dinstije Stjuart. Njena smrt može se dovesti i u vezu sa time, jer je mogla biti insajder ove dinastije, koja izgleda još ima žive naslednike. To tvrdi za sebe izvesni Majkl od Albanija, koji je imao kontakte sa pokojnom princezom Dajanom. Da li je zbog toga princeza uklonjena time što joj je nameštena veza sa arapskim plejbojem Dodijem Al Fajedom kako bi se u javnosti ostavio utisak da je ta vaza bila neprihvatljiva za dinastiju Vindsor? Zašto bi se prebogata princeza, majka budućeg kralja Britanije uopšte petljala, pa čak i verila, sa jednim bogatim arapskim plejbojem? Ono što je ipak istorijska činjenica, to je da britanski tron pripada Škotima, ukoliko imaju naslednike, a ne nemačkoj dinastiji i venecijanskim trgovcima.

VELIKA BRITANIJA JE UVEK POBEDNIK U RATOVIMA

Princ Mišel Štruca koji je bio rumunski ministar spoljnih poslova od decembra do septembra 1940., u svojim je sećanjima "The Suicide of Europe" (1968.) zapisao jedan zanimljiv detalj.

Štruca je bio lider pronacionalističkog, hrišćanskog i anti- komunističkog pokreta "Legionari". Nemački nacisti ispali su protivnici stvarnih nacionalista i zapravo ideološki saveznici svojih formalnih protivnika - komunista. Oni su zbacili "Legionare" sa vlasti i odveli ih u koncentracione logore.

Ipak, pre nego je postao ministar Struca je bio u poseti Berlinu. Niko tada nije sa njim hteo da razovara, osim poznatog admirala Kanarisa, šefa vojne obevaštajne službe koji je prvi razotkrio pogubnost Hitlerove politike po Nemačku i želeo tajno da se nagodi sa Čercilom o prestanku rata 1943. Čerčil kao tajni agent "Krune" to je, naravno, odbio jer je "Kruna" fiansirala i podstrekivala na rat obe strane, upravo u maniru kako su to činili venecijanski trgovci i njihovi krstaši. Da se rat 1943. završio ne bi bilo ni jevrejskog "holokausta" koji se odigrao 1944.

Jedan Kanarisov predlog ga je tada šokirao, jer mu je nemački admiral sugeriso da sarađuje sa protivnikom nacista, izvesnim Moruzovom, koga je Struca smatrao komunističkim agentom i protivnikom. Kanaris mu je, međutim, otkrio da im taj Moruzov daje najbolje informacije o ruskim vojnim pripremama.

Pre nego je napustio Berlin, Štruca se sreo i sa Kanarisovim zamenikom kapetanom Milerom koji mu je preneo svoje mišljenje da "Velika Britanija nikada nije i nikada neće biti poražena". Još ga je prijateljski upozorio, svestan da kao pruski oficir time čini izdaju prema svojim nadređenjima, da se "nikada ni pod kakvim okolnostima kao ministar inostranih poslova" u svojoj zemlji ne stavi na stranu koja je u ratu supostavljena Velikoj Brianiji. "Bićete smrvljeni. Velika Britanija je uvek pobednik."

Kada je knjiga objavljena na ovaj detalj malo ko je obratio pažnju. Danas se ipak o tajnom društvu "Kruna", koje sedi na tronu Velike Britanije, mnogo više zna, pa je Štrucino iskustvo još jedna potvrda Tarplijevih i Larušovih istraživanja.

BANK OF ENGLAND preuzela je kontrolu i nad ekonomijom SAD za vreme predsednika Teodora Ruzvelta (koji je došao na vlast bez izbora nakon atentata na predsednika Mekinlija, 1901. Tada je bančin agent J. P. Morgan preuzeo 25% američkog biznisa.

Prema "American Almanac" bankari su deo mreže koja se zove "Club of the Isles" i predstavljaju neformalno udruženje evropskih kraljevskih porodica.

Ovaj "Ostrvski Kulb" rukovodi aktivom koja se procenjuje najmanje 10 triliona američkih dolara, iako se po nekim drugim autorima radi o nekoliko stotina triliona dolara. Radi poređenja, bruto društveni proizvod SAD je oko 13 triliona.

Oni upravljaju korporacijama kao što su: Royal Dutch Shell, Imperial Chemical Industries, Lloyds of London, Unilever, Lonrho, Rio Tinto Zinc, Anglo American DeBeers… Dominiraju svetskim snabdevanjem naftom, zlatom, dijamantima i mnogim drugim vitalnim sirovinama i razvijajju ovu aktivu u skladu sa svojim dugoročnim geopolitičkim planom.

Avganistan je najveći proizvođač opijuma i britanski i američki vojnici su tamo već godinama u "mirovnoj misji".

Sajt je odlican, posecujem ga redovno vec duze vreme... ima dosta istine (po meni oko 90% iako preteruju sa letecim tanjirima i nekom ezoterijom i magijom u nekim delovima ali niko nije savrsen) i tera na razmisljanje... preporucujem ga svakom... skinuo sam ga celog na hard pa polako citkam...

VERE I NARODI U SLUŽBI PROFITA?

Gde je zapravo srž konflikta takozvanih Izraelaca (Jevreja) i takozvanih Palestinaca? Kažemo "takozvanih" jer i jedni i drugi tvrde da je Jerusalim drevna postojbina baš njihovog naroda. Obe strane su ga proglasile svojom prestonicom, mada se skoro sve svetske ambasade u, za sada jedino priznatoj državi - Izrealu, drže Tel Aviva.
Izraelci tvrde da Palestinci kao nacija ne postoje, jer je Palestina područije na kome su živeli oduvek Jordanci, Egipćani, Sirijci, muslimanske i hrišćanske vere, kao i drevni Jevreji iz područija Judeje i Samare. Svi su oni zapravo Palestinci. Izmislili su se, kažu, kao palestinska nacija kako bi ostvarili etničko pravo na tu teritoriju koja se tako zvala i u petnasetom veku kada su je držali Otomanski Turci.
Takodje, Izrael smatra da nije okupirao Zapadnu Obalu i Pojas Gaze, jer to i nisu bile suverene države, već su ih pre toga zaposedali vojno i Egipat i Sirija. A onda je došao jači Izrael.

Treći argument za Jevreje je neprikosnoveno pravo na zemlju onoga ko je katastarski vlasnik zemljišta. A Jevreji su uspeli da kupe priličan komad Palestine.

Sa duge strane palestinski argumenti se zasnivaju na tome da su oni narod koji je oduvek tu živeo i da nemaju gde da idu. U taj palestinski narod ubraja se i mali procenat semitskih Jevreja koji zaista odatle potiču, iz Samare i Judeje, za razliku od doseljenika koji nikakve korene tu nemaju.

Zapravo, većina Jevreja koji su nakon Prvog svetskog rata počeli da se doseljavaju su hazarskog porekla. Hazari su narod od tursko-mongolskih plemena, koji je živeo izmedju Kaspijskog i Crnog mora. Po naredbi svoga cara, prinudjeni su bili da uzmu jevrejsku veru, pošto su bili pagani. Kad im se carstvo u trinaestom veku raspalo, raselili su se po Rusiji i Evropi. Pošto su bili bezemljaši bavili su se sitnim zanatstvom, trgovinom, ali i lihvarenjem. Ovo poslednje ih je dovodilo na loš glas zbog mnogih finansijskih prevara, ali mnoge umešne pojedince učinilo veoma bogatim zlatarima i kasnije elitnim bankarima.

SPEKULATIVNIM NOVCEM KUPITI ZEMLJU I STVORITI DRŽAVU

Jedan od uspešnih zlatara i lihvara tog vremena u Frankfurtu bio je i Majer Amšel Bauer, arijevac po svemu sudeći. Ispred njegove zlatare stajao je crveni štit kao poslovni "brend" porodice. Jednog dana Bauer je uzeo za prezime svoj poslovni brend - Rotšild (rot šild - crveni štit) i počeo da se bavi proučavanjem Talmuda i jevrejske vere.
Sa velikom količinom novca, ostvarenog finansijskim spekulacijama, Rotšild i njegovi potomci koje je pažljivo školovao i slao po svim evropskim trgovinskim centrima, kupovali su prave vrednosti- zemlju, rudnike, zlato, ali i umetnička dela.
Jedan od Rotšilda koji nije postao bankar, već se navodno zanimao za umetnost i kulturu, bio je Baron Benjamin Edmond de Rotšild (1845-1934) iz francuske loze Rotšilda. Njegovo "zanimanje za umetnost" ispoljilo se i u kupovini zemlje u Palestini krajem devetnaestog veka. Da li zbog gajenja vinove loze (porodica se bavi i pravljenjem vina) ili zbog nafte, nije ni važno. Kupovao je u početku, diksretnim podmićivanjem turskih efendija, onda uz pomoć Engleza, kada su kontrolu nad Palestinom (uz pomoć Arapa) preuzeli nakon pobede nad Turcima u Prvom svetskom ratu.
Baron Edmond de Rotsild.

Na ruku mu je išlo i to što su Rotšildi bankarskim kreditima veoma zadužili Tursku koja je izgubivši rat morala da traži način kako da dug izmiri. Prihvatili su zato ponudu Rotšilda da im deo dugova otpiše, ako se odreknu Palestine.

Engleze su Rotšildi već imali pod kontrolom jer su im kontrolisali centralnu banku, Bank of England, još od 17. veka. Ali ni to nije sve. I pobeda Engleza u Prvom svetskom ratu je bila zasluga Rotšilda.

Naime, Nemci, su 1917. praktično već dobili rat protiv Engleza (i Francuza i Turaka) i već spremili povoljan mirovni sporazum, kada je SAD iznenada ušla u rat u Evropi i porazila ih.
Po tvrdnji bivšeg bogatog cioniste i otpadnika, Benjamina Fridmana, Rotšildovi cionistički lobisti su veoma vešto ubedili američkog predsednika Vudro Vilsona da udje u Prvi svetski rat na strani Engleza iako SAD nisu u tom ratu imale nikakav interes.

Cena za ovu uslugu je da im Englezi, koji bi pobedom nad Turskom i Nemačkom dobili kontrolu nad Palestinom, omoguće formiranje države Izarel.

Neposredan povod za ulazak SAD u Prvi svetski rat je bilo inscenirano potapanje američkog trgovačkog broda "Lusitanija". Potopili su ga Englezi, a Amerikanci su odmah optužili Nemce. Američki mediji koji su svi još tada bili u rukama Jevreja, na mig cionista, poveli su pravu medijsku kampanju protiv "primitivnih i ratobornih Huna".

Tek 1919. na Pariskoj mirovnoj konferenciji, kad se odnekud tu stvorilo preko 100 Jevreja koji su došli da naplate od Engleza svoju posredničku uslugu, Nemci su shvatili kako su im Jevreji, uglavnom nemački gradjani, zabili nož u ledja. Ostala je od tada trajna netrpeljivost prema njima. Dokaz za ovu cionističku umešanost je jedan dokument iz 1917., kratko pismo koje Lordu Rotšildu poslao engleski premijer Lojd Džordž, a potpiso ga je ministar za inostrane poslove, Artur Džejms Balfor. Dokument je poznat kao Balforova deklaracija.

Izrael je kasnije uz pomoć Amerike uspeo da istera i Engleze i dobije medjunarodno priznanje 1948. za deo teritorije u Palestini. U ratu od šest dana, 1967. Izrael je zauzeo i Pojas Gaze, Golan, Judeju i Samaru (Zapadnu obalu).

Verujem da postoje, ali ne razmisljam o tome..

TAJNA DRUŠTVA
Artur Edvard Vejt (Arthur Edward Waite) napisao je sledeće:
„Ispod široke plime istorije teku nevidljive struje tajnih društava, koje često, u dubini, određuju promene koje će se dogoditi na površini".1
Britanski premijer Bendžamin Dizraeli (Benjamin Disraeli, 1874-1880) potvrdio je prethodnu tvrdnju o kontroli tajnih društava nad istorijskim događanjima, kada je napisao:
„Postoji u Italiji snaga koju mi retko spominjemo u ovom Domu (Parlamentu)... Mislim na tajna društva... Beskorisno je poricati, jer je nemoguće sakriti, da je veliki deo Evrope... o drugim zemljama da i ne govorimo... prekriven mrežom ovih tajnih društava... Koji su njihovi ciljevi? Oni ne žele ustavne vlasti... Oni žele da promene vlasništvo nad zemljištem, da oteraju prethodne vlasnike i da ukinu crkveni sistem."2
Zapažate da su dva cilja tajnih društava, prema Dizraeliju, potpuno istovetna sa ciljevima organizovanog komunizma: ukidanje privatnog vlasništva i obračun sa „crkvenim sistemom", odnosno s religijama u svetu. Je li moguće da je takozvani komunizam u stvarnosti oruđe tajnih društava? Da li je realno verovati da komunizam kontrolišu snage koje su iznad njega, poredane u jednoj organizovanoj hijerarhiji?
Današnja verzija istorije kaže da je komunizam svesni rezultat javnih zahteva za promenama u organizaciji društva, obično izražen revolucionarnim dejstvima i zbacivanjem starog sistema. Da li je moguće da su sve revolucije u stvarnosti mahinacije tajnih društava koje teže da komunizuju svet?
Ima ljudi koji veruju da je tako:
„Komunizam nikada nije spontana, ili čak svesna pobuna podjarmljenih masa protiv gospodara koji ih eksploatišu - već sasvim suprotno. On je uvek ljudima nametnut odozgo, od strane moćnika koji žele da svoju moć uvećaju. Celokupno pokretanje na dnu izazvano je, razvijano, finansirano i kontrolisano od strane insajdera3 na vrhu, da bi im donelo način i izgovor za grabljenje još veće moći - uvek pod plaštom zaustavljanja ili sprečavanja ovih revolucionarnih aktivnosti među masama na dnu."4 Komunizam je maska za nešto dublje. Komunizam nije revolt „siromašnih", već zavera „bogatih". Međunarodna zavera ne počinje u Moskvi - već najverovatnije u Njujorku. Ona nije neki idealistički krstaški rat za siromašne i ponižene, već prikriveno grabljenje moći bogatih i arogantnih.
Priča o komunizmu naših dana počinje s tajnim društvom pod nazivom Red iluminata.
O ovoj organizaciji svedočio je „Izveštaj Istražne komisije o obrazovanju države Kalifornije" iz 1953. godine:
„Takozvani moderni komunizam je očigledno ista hipokritska svetska zavera da se uništi civilizacija, koju su otpočeli Iluminati i koja je podigla glavu u našim naseobinama ovde, u kritičnom periodu pre donošenja Ustava."5
Osvald Špengler (Oswald Spengler) je otišao korak dalje. On je komunizam povezao s novčanim interesima u svetu. Napisao je:
„Ne postoji proleterski, pa čak ni komunistički pokret koji nije radio u interesu novca, u pravcu koji je novac diktirao i u vreme koje je novac dozvoljavao - a u tu činjenicu nisu posumnjali ni najveći idealisti među njihovim vođama."6
Prema gospojinu Špengleru, čak ni komunistički lideri nisu svesni tajnih delatnosti sopstvenog pokreta. Je li moguće da su Gas Hol (Gus Hall) i Anđela Dejvis (Angela Davis), kandidati Komunističke partije za predsednika i potpredsednika na izborima 1980, koji su zastupali platformu suprotstavljenu „velikim bankama i monopolističkim korporacijama koje kontrolišu ekonomiju", u stvari iskorišćeni od strane tih istih organizacija kojima se ograničeno suprotstavljaju? Da li je moguče da su bogate banke i monopolističke korporacije naklonjene i da podržavaju komunističku partiju, zato što žele da im se ona suprotstavlja?
Jedna komunistkinja, doktor Bela Dod (Dr. Bella Dood), član Nacionalnog komiteta komunističke partije Sjedinjenih Država, potvrdila je postojanje veze između bogatih „kapitalista" i njene partije. Primetila je da bi svaki put kada Nacionalni komitet nije mogao da postigne dogovor oko neke odluke, jedan od njegovih članova odlazio u Valdorf tauers u Njujorku, gde se susretao sa izvesnom osobom koja je kasnije identifikovana kao Artur Goldsmit (Athur Goldsmith). Doktorka Dod je konstatovala da su odluke koje je donosio gospodin Goldsmit kasnije obavezno potvrđivane od strane Komunističke partije iz Moskve. Ono što je iskreno zaprepastilo doktorku Dod bilo je to što je gospodin Goldsmit bio ne samo član Komunističke partije, već i izuzetno bogati američki „kapitalista".
Ukoliko su, dakle, pretpostavke prethodnih autora tačne, i ukoliko je komunizam samo front za delovanje tajnih društava, uključujući Iluminate, to istraživače viđenja istorije kao zavere prosto nagoni da prouče poreklo i istoriju ove organizacije.
Iluminati su osnovani 1. maja 1776. od strane Adama Vajshaupta (Adam Weishaupt), jezuite i profesora kanonskog prava na Univerzitetu u Ingolštadu, u Bavarskoj, današnjem delu Nemačke. Postoje izvesni dokazi da je profesor Vajshaupt bio povezan s nekim tajnim društvom i pre nego što je osnovao Iluminate.
Prvi maj, datum osnivanja Iluminata, još uvek se slavi širom komunističkog sveta kao praznik rada, mada perfekcionisti tvrde da se 1. maj slavi zato što je na taj dan 1905. počela revolucija u Rusiji. Ovo, međutim, ne menja stvar: 1. maj 1905. bio je samo godišnjica osnivanja Iluminata.
Vajshauptova organizacija širila se brzo, posebno među „intelektualcima" na njegovom univerzitetu. U stvari, svi profesori, osim dvojice, postali su članovi ovog Reda, u prvih nekoliko godina postojanja.
Osnovna filosofija koja je bila ponuđena budućem članu Iluminata bila je potpuno obrnuta od tradicionalne filosofije kojoj su podučavali Crkva i škola. Nju je sam Vajshaupt sumirao na sledeči način:
„Čovek nije zao, osim ako ga takvim ne učini svepresuđujuća moralnost. On je zao zbog religije, države i loših primera koji ga kvare. Kada razum konačno postane ljudska religija, onda će problem biti rešen."7
Postoji razlog da se veruje da je Vajshauptova mržnja prema religiji začeta 21. jula 1773, kada je papa Kliment XIV „zauvek poništio i ugasio jezuitski red".
Papina akcija bila je odgovor na pritisak Francuske, Španije i Portugalije, koje su, nezavisno jedna od druge, došle do zaključka da se jezuiti mešaju u državne poslove i da su stoga neprijatelji vlasti.
Reakcija jednog od vladara, kralja Žozefa Portugalskog, bila je tipična. On je „požurio da potpiše dekret po kojem su jezuiti označeni kao izdajnici, pobunjenici i neprijatelji kraljevstva... "8
Te tri države podnele su „kategoričan zahtev da on (Papa) zabrani Jezuitski red širom sveta. "9
Papa se saglasio i zabranio Red.
Vajshaupt, jezuitski sveštenik, verovatno je bio zabrinut zbog Papinog čina, moguće u toj meri da je poželeo da organizuje instituciju dovoljno snažnu koja bi mogla definitivno da uništi i samu Katoličku crkvu.
Delo pape Klimenta bilo je, međutim, kratkotrajno, jer je papa Pije VII, avgusta 1814. godine, jezuitima vratio sva pređašnja prava i privilegije."10
Rekonstrukcija jezuita pod Pijeom VII nije prošla nezapaženo u Sjedinjenim Državama, jer je bivši predsednik Džon Adams svome nasledniku, Tomasu Džefersonu, napisao: „Ne sviđa mi se ponovna pojava jezuita. Ako je ikada postojala grupa ljudi koja je zaslužila večno prokletstvo na zemlji... onda je to ovo društvo... "11
Džeferson je odgovorio: „Kao i Vi, i ja ne odobravam ponovno uspostavljanje jezuita, jer to znaci korak unazad, iz svetla u tamu."
Jezuiti su još u sporu sa Crkvom, kao što su bili u XVIII veku. Papa Pavle Jovan II, 28. februara 1982, rekao je jezuitima „da se drže dalje od politike i časnih rimokatoličkih tradicija."13
Jedan članak u „Ameriken njuz end vorld riport" (, , U. S. News and World Report") posvećen delima Pape, govori o tome da su se jezuiti zaista mešali u poslove pojedinih država. U članku se kaže:
„Jezuiti su igrali vodeću ulogu u nikaragvanskoj sandinističkoj revoluciji. Pojedini jezuiti priključili su se komunističkum partijama. Jedan sveštenik u El Salvadoru tvrdio je da njegov Red radi na unapređenju marksizma i revolucije, a ne u korist Boga."14
Članak nastavlja i dalje, tvrdeći da su se jezuiti „priključili levičarskim pobunjenicima u Centralnoj Americi i na Filipinima, i da su se zalagali za stapanje marksizma i rimokatolicizma u tzv. „liberalnu teologiju".15
Vajshauptova netrpeljivost prema religiji manifestovala se u njegovoj zamisli da čovekova sposobnost mišljenja treba da daje moralni ton društvu, umesto da to čini učenje Biblije.
Ova misao nije bila nova.
Biblija kaže da je prvom čoveku i ženi, Adamu i Evi, Bog rekao da ne jedu plodove sa drveta poznanja dobra i zla. Čovek nije trebalo da postavlja svoje moralne norme, trebalo je da sluša Božje zakone. Njega je iskušavao Satana nudeći mu da postane „kao Bog, da poznaje dobro i zlo", i da koristi svoj razum da bi odlučio šta je dobro a šta zlo.
Vajshauptovo pozivanje na čovekov razum, kojim bi se određivala njegova moralnost, nije bilo novo; i to je bio nastavak borbe između čovekovog razuma i učenja Božjih.
Kada je Mojsije doneo na Zemlju Božje zakone, u obliku Deset zapovesti, dogodio se jedan od najpoznatijih primera čovekove pobune protiv tih zakona. Dok je Mojsije bio odsutan, ljudi su sebi stvorili boga, nemo Zlatno tele, nesposobno da ponudi bilo kakva uputstva ili moralne pouke. Lako je klanjati se nečemu što ne zahteva ikakvu poslušnost niti daje zakone po kojima treba da se živi.
Čovek je, znači, nastavio pobunu protiv Boga. Vajshaupt je taj trend produbio poučavajući da čovek može da se oslobodi emancipujući se od religije. Čak i ime organizacije, Iluminati (odnosno „Prosvetljeni"), otkriva njegovu naklonost isključivo ka čovekovom razumu. „Prosvetljeni" bi bili oni koji poseduju najveću sposobnosti da dokuče istine Univerzuma prikupljene delovanjem ljudskog uma. Jednom oslobođen od religije, čisti razum izveo bi čoveka iz duhovne pustoši.
Oni koji veruju u Božije učenje koje je čovek otkrivao putem Svetog pisma, nisu saglasni sa tim da su Božji zakoni ograničavanje čovekove slobode, već sasvim suprotno. Oni čoveku omogućavaju da uživa u slobodi bez straha da će mu drugi ugroziti život, slobodu i imovinu.
Zapovest „Ne ubij" ograničava čoveku pravo da ubije drugog, ali na taj način ljudima se uvećava mogućnost da žive. „Ne ukradi", savetuje ljudima da puste druge da stiču svojinu koja im je potrebna za život. „Ne čini preljube", obeshrabruje porok a hrabri vernost, i na taj način osnažuje svetost Božije institucije braka.
Božiji zakoni dozvoljavaju maksimalnu slobodu onima koji im se povinjuju. Čovek postaje manje slobodan kada njegova žena, njegovo vlasništvo i sam njegov život, pripadaju onima koji misle da imaju prava da im to oduzmu.
Vajshaupt je čak priznao da je zasnovao novu religiju kada je osnovao Iluminate. Napisao je: „Nikad nisam mislio da ću postati osnivač nove vere."16
Dakle, cilj njegove religije bio je da religioznog čoveka zameni prosvetljenim čovekom: čovekom koji sve svoje probleme rešava koristeći svoj razum. Vajshaupt je objavio: „Razum će postati jedini čovekov kodeks."17 „Kada razum konačno postane ljudska religija, problem će, znači, biti rešen."18
Vajshaupt je verovao da je čovek proizvod svog okruženja i da bi mogao da bude srećan ukoliko bi to okruženje potpuno preobratio.
U današnje vreme, osnove ove filosofije nalazimo u sudovima koji oslobađaju kriminalce čak i pre nego što žrtve stignu da podnesu prijave protiv tih istih kriminalaca. Racionalni, prosvetljeni um vidi da su društvo i okruženje, a ne kriminalci, krivi zbog zlodela pojedinaca. Ovako mišljenje proizlazi iz stava da društvo mora biti kažnjeno zbog kriminalnih dela, a da kriminalac mora biti vraćen u društvo da bi ga kaznio zato što nije udovoljilo njegovim potrebama. Vajshaupt, znači, religiju vidi kao problem zato što ona uči da se samo moralna sredstva mogu koristiti da bi se postigao moralni cilj. Ona mu je bila prepreka na putu ka postizanju željenog rezultata: potpune promene ljudskog društva. Napisao je: „Evo naše tajne! Zapamti da cilj opravdava sredstva, i da mudri moraju da koriste iste one načine da bi postigli dobro koje pokvareni koriste da bi činili zlo."19
Svaka delatnost, bila ona moralna ili nemoralna, postaje moralna i prihvatljiva članu Iluminata sve dok podupire ciljeve organizacije. Ubistva, pljačke, ratovi - sve postaje prihvatljivo za istinskog vernika nove religije.
Druga velika prepreka ljudskom napretku, prema Vajshauptu, jeste nacionalizam. „Nastankom nacije, narodi sveta prestali su da budu jedna velika porodica... Nacionalizam je zauzeo mesto ljubavi među ljudima."20
Vajshaupt nije bio anarhist (čovek koji veruje u odsustvo vlasti) već je verovao da postoji potreba za svetskom vladom koja bi zamenila ono što su do tada predstavljale nacionalne vlade. Ovim entitetom, naravno, vladali bi članovi Iluminata: „Učenici (Iluminata) su ubeđeni da će Red vladati svetom. Svaki član stoga postaje vladar."21
Krajni cilj Iluminata, dakle, a samim tim i njihovih naslednika, postaje moć: svetska moć. Moć vladanja nad svim ljudima na svetu.
Budući da je Vajshaupt želeo da promeni ljudski život na način koji su podržavale samo njegove pristalice, bilo je neophodno da svoje ciljeve čuva u tajnosti od budućih žrtava. Napisao je: „Velika snaga našeg Reda leži u njegovoj tajnosti: nikada nemojte dozvoliti da se pojavi na bilo kom mestu pod svojim pravim imenom, već uvek pod lažnim imenom i drugom svrhom."22
Pod zaštitom tajnosti, Red je brzo rastao. Međutim, za razliku od svih tajnih organizacija koje kontrolišu takozvane komunističke organizacije, Iluminatati nisu privlačili „potlačene mase", „niže" radničko-seljačke slojeve kojima bi, navodno, pomagali. To im nije ni bio cilj. Oni su privlačili ljude koji su bili u blizini vlasti, onaj društveni sloj koji je bio samo nešto ispod vladajućeg. Evo, recimo, nekih primera čija se pripadnost Iluminatima pokazala verodostojnom: markiz, baron, advokat, opat, princ, gradonačelnik, profesor, pukovnik, sveštenik i vojvoda. Ovo su položaji izvesnih pojedinaca koji su se, bez straha da budu otkriveni, tajno sastajali i kovali zaveru protiv vlasti, vojske, Crkve i poretka. To su bili ljudi koji nisu posedovali potpunu vlast na poljima na kojima su delovali, ali su u pripadnosti Iluminatima videli način za postizanje svoga cilja: lične moći.
Članovi Iluminata su na tajnim sastancima i u međusobnoj prepisci uvek koristili pseudonime da bi prikrili svoj pravi identitet. Vajshaupt je za sebe uzeo ime Spartaka, rimskog roba koji je stolećima ranije poveo ustanak protiv rimskih vlasti.
Koji je bio cilj ovih zaverenika?
Nesta Vebster, jedan od najvećih istraživača Reda Iluminata, sumirala je njihove ciljeve ovako:
1. ukidanje monarhije i svih redovnih vlasti,
2. ukidanje privatne svojine,
3. ukidanje prava na nasleđe,
4. ukidanje patriotizma (nacionalizma),
5. ukidanje porodice (tj. braka i moralnosti i uvođenje druš tvenog obrazovanja dece),
6. ukidanje svih religija.23
Godine 1777, Vajshaupt je iniciran u masonski red u ložu „Teodor" iz Minhena. Njegova namera prilikom priključivanja masonima nije bila da postane deo ovoga Reda, već da se u njega infiltrira, a zatim da ga celog stavi pod svoju kontrolu.
U stvari, masoni su održali svoj međunarodni kongres u Vilhelmsbadu, jula 1782, a iluminatstvo se usadilo u Slobodno zidarstvo putem indoktrinacije masonskih vođa... "24
Tajnovitost Iluminata je, međutim, probijena 1783, kada su „četiri profesora Marianen akademije pozvana pred istražni sud i ispitivana... o Iluminatima."25
Bavarske vlasti otkrile su filosofiju i ciljeve Iluminata i, što je još važnije, njihovu nameru da tu istu vlast zbace. Održana su saslušanja, i Red je bio zabranjen. Ali razotkrivanje ove organizacije za nju je bilo sreća u nesreći: članovi koji su pobegli iz zemlje zbog progona od strane vlasti, nosili su iluminatstvo sa sobom i uspostavili nova tajna društva širom Evrope i Amerike.
Bavarske vlasti računale su na mogućnost ovakvog širenja i obavestile ostale evropske vlade o tačnim ciljevima Iluminata, no vladari Evrope nisu želeli da ih čuju. Ovakve odluke vratile su im se kasnije kao teška mora. Kao što je primetila Nesta Vebster: „Sveobuhvatnost plana činila ga je neverovatnim, i vladari Evrope, odbivši da iluminatstvo shvate ozbiljno, odbacili su ga kao neku vrstu glupe fantazije."26
Činjenica da evropski vladari nisu verovali i ciljeve Iluminata problem je koji se danas pojavljuje širom sveta. Običnom posmatraču je teško da poveruje da tako gigantska i dobro organizovana zavera zaista postoji i da je sudbina koju su namenili svetu realna. Ova neverica javnosti je ono što zaveru gura ka uspehu i što joj omogućava da događaje planira na takav način da istina postaje toliko neverovatna i naopaka da niko ne želi da poveruje da je pripremana s namerom.
Francuz po imenu Danton izjavio je (naravno na francuskom, a mi dajemo slobodan prevod): „Drskost, drskost, uvek drskost!"
Jedna od zemalja u koju su Iluminati pobegli bila je Amerika. Prvo udruženje formirali su 1786, u Virdžiniji, a zatim u još četrnaest drugih gradova.27 Organizovali su kaloitalijansko društvo i, u osvit Američke revolucije, počeli su sebe da nazivaju jakobincima.28
Veliki deo onoga što danas znamo o Iluminatima dolazi iz knjige koju je 1798. napisao profesor Džon Robison (John Robison), predavač prirodne filosofije na Univerzitetu u Edinburgu (Škotska). Puni naslov njegove knjige glasi: Dokazi zavere protiv svih religija i vlasti u Evropi, koja se priprema na tajnim sastancima Slobodnih zidara, lluminata i njihovih društava.
Profesor Robison, i sam mason, dobio je poziv da se priključi Iluminatima, ali je osećao da treba da istraži Red pre nego što mu se pridruži. Robison je zaključio da je društvo formirano „zbog izričitog cilja podrivanja svih religijskih ustanova i zbacivanja svih postojećih vlasti u Evropi."29
Ovakve optužbe su među Robisonovom sabraćom masonima bile govorenje gluvima, uostalom kao i danas. Jedna od promasonskih knjiga nosi naslov Enciklopedija Slobodnog zidarstva, a njen autor doktor Albert Maki (Albert Mackey), je i sam mason 33. stepena, što je najviši nivo koji se može dosegnuti u masonskom redu.
Doktor Maki je izneo sledeće mišljenje o knjizi profesora Robisona: „Mnoge od njegovih tvrdnji su neistinite, a njegovi argumenti su nelogični i naduvani, dok su poneki potpuno lažni. Njegova teorija zasnovana je na netačnim premisama a zaključivanje je pogrešno i nelogično."30
Napisao je još i ovo: „(Osnivač Iluminata je bio) masonski reformator. Vajshaupt nije mogao da bude monstrum kakvim su ga predstavljali njegovi neprijatelji.31
U stvari, doktor Maki je hvalio Iluminate: „Prvobitno stvaranje iluminatstva nesumnjivo je predstavljalo uzdizanje ljudske rase."32
Doktor Maki je negirao da su Iluminati pretnja civilizaciji jer je očigledno mislio da je organizacija nestala: „... krajem prošlog veka (do 1900), ona je prestala da postoji."33
Ovo može biti istina, što se tiče samoga imena Iluminata, ali postoje snažni dokazi očitovani, uglavnom, u ponavljanju njihove filosofije od strane duhovno srodnih organizacija da Red postoji, sa izmenjenim imenom i spoljnim obeležjima.
Godine 1798, ubrzo po objavljivanju dela profesora Robisona o iluminatima, jedan američki sveštenik, velečasni G. V. Šnajder (G. W. Snyder), poslao je primerak knjige predsedniku Džordžu Vašingtonu, koji je veoma otvoreno pripadao masonskom redu. Predsednik Vašington je 25. septembra 1798. napisao pismo velečasnom Šnajderu: „Mnogo sam slušao o podlim i opasnim planovima i doktrinama Iluminata, ali nisam imao priliku da vidim ovu knjigu, sve dok mi je Vi, veoma ljubazno, niste poslali. Nije mi namera da sumnjam u činjenicu da se doktrina Iluminata nije raširila po Sjedinjenim Državama. Naprotiv, niko nije zadovoljniji zbog toga od mene... "34
No, nisu se svi oci-osnivači saglasili s predsednikom Vašingtonom. Tomas Džeferson je, pročitavši samo treći deo knjige opata Baruela (Abbe Barruel), još jednog autora koji je raskrinkao fluminate, napisao:" Delovi knjige koje je napisao Baruel odgovaraju luđaku iz Bedlema."35 (Vebsterov rečnik navodi da je „Bedlem" bolnica za umobolne u Londonu, u Engleskoj).
Džeferson je o osnivanju Iluminata pisao ovako:
„Izgleda da je Vajshaupt jedan entuzijastički čovekoljubac. On veruje da je cilj Isusa Hrista bio objava savršenstva ljudskog lika. Vajshauptove zapovesti su Božja ljubav prema bližnjem. (Zaista je zaprepašćujući da dva čoveka pročitaju radove Vajshaupta ili dela ljudi koji su pisali o njemu, i da dođu do dva potpuno suprotna zaključka o njegovim namerama. Čak i danas ima onih koji brane Iluminate.)
Pojedini glasniji kritičari Iluminata veruju da su ovi zaverenici bili instrument koji je pokrenuo i samu Američku revoluciju. Međutim, jednostavno preispitivanje prirode ove revolucije pokazuje razliku između nje i revolucije koje su kreirali Iluminati. Časopis „Lajf" je to sasvim lepo učinio u seriji članaka o Američkoj revoluciji: „Američka revolucija bila je isključivo rat za nezavisnost. Ona je kasnijim revolucijama dala plemeniti ideal, a samoj Americi slobodu da bira svoju sudbinu, ali je strukturu američkog društva u svim suštinskim delovima ostavila netaknutom."37
Drugim rečima, Američka revolucija nije razorila porodicu, ukinula religiju niti eliminisala nacionalne granice, što su tri glavna cilja Iluminata Američka revolucija je vođena da bi se Sjedinjene Države odvojile od engleske uprave. Tu činjenicu potvrđuje i Deklaracija o nezavisnosti. Oci-osnivači su napisali: „Kada u toku istorijskih događaja za jedan narod postane nužno da raskine političke veze koje su ga spajale sa drugim... "
Ali, Iluminati jesu bili direktno umešani u druge revolucije, od kojih je najznačajnija Francuska revolucija iz 1789. godine.
Činjenica o njihovom učešću u revoluciji nije opštepoznata stvar. Tradicionalno objašnjenje Francuske revolucije je da se francuski narod, umoran od tlačenja od strane kralja Luja XVI i kraljice Marije Antoanete, podigao protiv monarhije i revoluciju počeo napadom na zatvor Bastilju.
Ove aktivnosti, prema zvaničnim istorijskim zapisima, pokrenule su revoluciju, koja je kulminirala zbacivanjem monarhije i uspostavljanjem takozvane „Francuske republike".
Francuzi proslavljaju početak svoje „revolucije" svakog 14. jula, na dan kada je pala Bastilja. To ide u prilog zaključku da je narod Francuske, istinski revoltiran, ustao i zbacio monarhiju.
Ljudi koji su pomno proučavali Francusku revoluciju, međutim, otkrili su pravi razlog osvajanja Bastilje. Nesta Vebster je to objasnila ovako: „Plan za napad na Bastilju već je bio napravljen, ostalo je samo da se pokrene narod.
Cilj napada na Bastilju nije bio oslobađanje stotina „zatočenih političkih zatvorenika" koji su tamo, navodno, bili, već dobavljanje oružja potrebnog za počinjanje revolucije. Ovu tvrdnju potkrepljuje činjenica da je u „strašnoj" Bastilji „tlačitelja" Luja XVI gomila koja je prodrla u nju zatekla samo sedam zatvorenika: četvoricu falsifikatora, dvojicu luđaka i grofa De Solanža (Conte de Solanges), utamničenog zbog „monstruoznih zločina protiv čovečnosti", i to na zahtev njegove porodice. U stvari, „memljiva, mračna tamnica zvrjala je prazna jer je poslednji politički zatvorenik u njoj bio prvi ministar Nekera još 1776."39
Druga pogrešna pretpostavka o uzrocima Francuske revolucije je da je revolucija bila delo masa francuskog naroda. Ovaj koncept, po kojem je veliki broj Francuza podržavao revoluciju, potpuno je pogrešan zato što je u stvarnosti „od 800 000 stanovnika Pariza svega nekih 1000 ljudi učestvovalo u napadu na Bastilju... "40
Oni koji su bili neposredno umešani u osvajanje Bastilje bili su, u stvari, plaćeni od strane ljudi koji su celom operacijom upravljali.
„Da su ti banditi s Juga (Francuske) namerno privučeni u Pariz 1789. primljeni u službu i plaćeni od strane vođa revolucije, činjenica je koju su potvrdili provereni autoriteti, koji su toliko brojni da ih nema smisla sve navoditi; činjenica od velike važnosti je i da su zaverenici znali da je takva mera neophodna, jer u izvođenju revolucije nisu mogli da se oslone na građane Pariza. Drugim rečima, uvoz kontingenta plaćenih bandita dosledno ruši teoriju da je revolucija bila nezaustavljivi narodni ustanak."41
Dodatak svemu ovome je i činjenica da nisu samo Francuzi upošljavani od strane zaverenika: „... šarolika gomila 'bandita'... žednih krvi, sastojala se ne samo od već pomenutih Marsejaca (Francuza s 'Juga' prethodno pomenutih) i Italijana, već takođe... i od velikog broja Nemaca... "42
Čovek koji je bio u prilici da bude svedok opsade Bastilje je doktor Rigbi (Dr. Rigby), koji se nalazio u turističkoj poseti Parizu, upravo u vreme početka Francuske revolucije. Pisma koja je pisao svojoj ženi tih dana predstavljaju interesantno svedočenje onoga što se zaista događalo. Nesta Vebster je komentarisala ova pisma u knjizi Francuska revolucija: „Opsada Bastilje izazvala je toliko malo meteža da je doktor Rigbi, nesvestan bilo kakvih neobičnih događaja, rano ujutru izašao da poseti vrtove Monsoa."43
Još jedan svedok Francuske revolucije bio je Lord Ekton (Lord Acton), koji je potvrdio da je u izazivanju Revolucije na delu bila skrivena ruka: „Zapanjujuća stvar kod Francuske revolucije je to što ona nije bila pobuna, već smišljeni plan. Kroz ovu vatru i dim naziremo dokaze sračunate organizacije. Upravljači su ostali pažljivo sakriveni i maskirani; ali nema sumnje u njihovo prisustvo od samog početka."44
Plan zaverenika bio je jednostavan: izazvati „narodni" gnev s namerom da se iskoristi za lične ciljeve. Stvorili su pet različitih problema da bi napravili utisak kako je za njih odgovoran sam Kralj. Nadali su se da će teški uslovi biti dovoljni da podignu na noge dovoljno ljudi koji bi se priključili onima koji su već bili unajmljeni, tako da izgleda da Revolucija zaista ima podršku naroda. Zaverenici bi tada kontrolisali događaje i postigli željene rezultate.
Prvi od veštački stvorenih problema bila je nestašica žita. Vebsterova kaže: „Montdžoi (Montjoie) tvrdi da su agenti koje je unajmio Vojvoda Orleanski (Due d' Orleans) namerno pokupovali svo žito, koje su ili poslali van zemlje ili sakrili, s namerom da revoltiraju ljude."45
Dakle, Vojvoda Orleanski, član Iluminata, kupio je velike količine žita da bi ljudi svoje muke svalili na Kralja, jer su poverovali da je on izazvao nestašicu. Iluminati su, naravno, bili ti koji su raširili priču da je Kralj namerno izazvao nestašicu žita. Ova taktika slična je taktici koju je, nekih 160 godina kasnije, Jan Kozak opisao u knjizi Bez ispaljenog metka.
Drugi od problema bio je ogroman dug koji je naterao vlasti da dodatno oporezuju narod da bi otplatili dug. Državni dug iznosio je, smatra se, negde oko četiri i po milijardi livri, odnosno nekih 800 miliona ondašnjih američkih dolara. Francuska je taj novac pozajmila da bi pomogla Sjedinjene Države u Američkoj revoluciji 1776. godine. (Veza između francuskih Iluminata i oca-osnivača Amerike biće obrađena u sledećim poglavljima ove knjige.) Smatra se da je dve trećine celokupnog duga utišlo u tu svrhu.
Treća teškoća bila je lažni utisak da francuski narod gladuje. Doktor Rigbi, prethodno već pomenut, tvrdio je da „... se mogla videti nekolicina pripadnika najniže klase u besu, bez posla i u bedi."46 Nesta Vebster je ovo podrobnije objasnila: „... Doktor Rigbi nastavlja sa istom sklonošću ka divljenju - divljenju koje bismo mogli pripisati nedostatku oštroumlja da nije naglo prestalo po njegovom ulasku u Nemačku. Tu je naišao na 'zemlju u kojoj je priroda bila isto tako izdašna kao i u Francuskoj, sa mnogo obradivog zemljišta, ali su stanovnici živeli pod tiranijom vlasti'. U Kelnu je video da su 'tiranija i ugnjetavanje prevršili svaku meru'".47
Četvrti veliki problem koji su izazvali Iluminati i njihovi prijatelji, zaverenici u vlasti, bila je velika inflacija koja je radnike dovela do bankrotstva. Za kratko vreme odštampano je 35 miliona novčanica, i to je, takođe, bio delimičan uzrok nestašice. Odgovor vlasti na ovo bilo je uvođenje racionalnog snabdevanja, što je ljude još više razjarilo. I ova taktika slična je strategiji koju je opisao Jan Kozak.
Peto izvrtanje istine bila je navodna „ugnjetavačka" vladavina kralja Luja XVI. Istina je da je Francuska bila, do revolucije, najnaprednija od svih evropskih zemalja. Francuska je držala jednu polovinu celokupne količine novca u opticaju u Evropi, a od 1720. do 1780. trgovina sa inostranstvom se učetvorostručila. Polovina bogatstva Francuske nalazila se u rukama srednje klase, a „kmetovi" su posedovali više zemlje nego svi ostali. Kralj je bio ukinuo prinudni rad kod javnih radova u Francuskoj a mučenje u postupku ispitivanja uhapšenika stavio van zakona. Kralj je, uz to, osnivao bolnice, škole, reformisao zakone zemlje i izgradio brojne mostove kako bi u unutrašnjosti zemlje olakšao promet roba.
U prvoj od nekoliko „revolucija" koje ćemo ispitati u ovoj knjizi vidimo, dakle, klasični primer zavere na delu. Dobronamerni kralj podsticao je uzdizanje srednje klase nadajući se boljem i zdravijem društvu. Takva situacija je bila nepodnošljiva za ljude koji su pripadali sloju neposredno ispod vladajuće klase, pošto je srednja klasa postajala snaga za sebe.
Zaverenici su pretendovali da sruše ne samo Kralja i vladajuću klasu, već isto tako i srednju klasu.
Neprijatelj svake zavere je uvek srednja klasa. U sledećim poglavljima ove knjige, koja se bavi drugim revolucijama, videće se da je cilj zaverenika uvek uperen protiv ove klase i da se „revolucije" zato i pokreću.
Znači, Francuska revolucija bila je prevara i obmana. Ljudi su bili izmanipulisani iz razloga koji im nisu bili poznati.48
Nevidljiva ruka koja je upravljala celom Francuskom revolucijom bili su Iluminati, koji su postojali tek trinaest godina, a ipak su bili dovoljno moćni da izazovu revoluciju u jednoj od najvećih zemalja na svetu.
Ali članovi Iluminata napravili su planove za revoluciju godinama ranije i infiltrirali su se u drugu tajnu organizaciju, masone:, , Galopirajuće približavanje revolucije u Francuskoj 1789. pomoglo je, u prethodnim dekadama, narastajuće masonsko bogatstvo."49
Slobodno zidarstvo došlo je u Francusku 1725, ali do 1772. organizacija se podelila na dve grupe, od kojih je jedna postala poznata kao Loža „Veliki Orijent" Francuske. Prvi veliki majstor lože - što bi bio neki ekvivalent za predsednika - bio je Vojvoda Orleanski, takode i član Iluminata.
Loža „Veliki Orijent" brzo se širila ćelom Francuskom, tako da je do 1789. imala ukupno 600 loža u zemlji (dok je 1772. imala svega 104 lože). Članovi „Velikog Orijenta" bili su veoma aktivni u učestvovanju u vlasti, budući da je od 605 članova francuskog parlamenta njih 447 pripadalo ovoj Loži.
Plan Iluminata bio je da se infiltriraju u masonski red, zatim da ga pretvore u svoj ogranak a da potom njegovu tajnost iskoriste kao oružje za zbacivanje monarhije. Nova glavna vlast trebalo je da postane Vojvoda Orleanski. Strategija je delovala nakratko, ali je kasnije Vojvoda platio najveću kaznu za izdaju Francuske: završio je na giljotini.
Šta je tada francuskom narodu ponuđeno umesto starog društva? Šta je trebalo da bude vodeća snaga iza novog društva koje su ponudili Iluminati?
Na to pitanje odgovorio je jedan autor koji je pomno proučio revoluciju: Francuska revolucija predstavlja prvi pokušaj korišćenja religije razuma... koja je trebalo da predstavlja osnove poretka u društvu."50
Novembra 1793, „... mnoštvo ljudi okupilo se u crkvi Notr Dam da bi se klanjalo Boginji razuma koju je oličavala jedna glumica... koja je Vladinim dekretom postavljena naga iznad oltara... "51
Francuska revolucija je, dakle, bila smišljena da bi Boga zamenila „Boginjom Razuma". Zaverenici su francuskom narodu ponudili suštinski program Iluminata: čovekov um rešiće sve njegove probleme.
Uprkos svim dokazima o planiranju, međutim, još ima mnogo ljudi koji veruju da je Francuska revolucija bila spontana pobuna potlačenih masa koje su se digle protiv kralja-tiranina. Časopis „Lajf" je u seriji članaka o ovom događaju napisao: „Francusku revoluciju nisu planirali i podstakli zaverenici. Ona je bila rezultat spontanog ustanka naroda u Francuskoj... "
Osim nepoznavanja istorije, postoje i drugi razlozi zbog kojih je časopis „Lajf" zauzeo ovakav stav o čemu ćemo, takođe, govoriti u sledećim glavama.
1 Artur Edvard Vejt Prava istorija Rozenkrojcera (Arthur Edward Waite: The Real His tory of the Rosicrucians, Blauvelt, New York: Steinerbooks, 1977), str. A.
2 Benjamin Dizraeli, navedeno u: Nesta Vebsten Tajna društva i subverzivni pokreti (Benjamin Disraeli, quoted in: Nesta H. Webster Sekret Societies and Subversive Movements, Christian Book Club of America), str. IV.
3 Insajder - čovek koji je „unutra", koji zna nešto što drugi ne znaju, pripadnik nekog društva (prim. prev.).
4 Robert Velč: Šta je komunizam - brošura; (Robert Welch: What is Communism; pamphlet, Belmont, San Marino: American Opinion, 1971), str. 20.
5 Edvard Grifin: Kapitalistička zavera (Edward Griffin: The Capitalist Conspiracy, Thousand Oaks, California: American Media, 1971), str. 53.
6 Geri Alen: Fondacije brošura (Gary Allen: Fondation; pamphlet, Belmont, Massachusetts: American Opinion), str. 7-8.
7 Nesta Vebster. Svetska revolucija, str. 9.
8 Rene Filep Miler: Moć i tajno jezuita (Rene Fulop-Miller: The Power and Secret of Jesuits, Garden City, New York: Garden City Publishing, Company, 1929), str. 376.
9 Ibid., str. 382.
10 Ibid„str.387.
11 Rene Filep Miler: Ibid., str. 390.
12 Ibid., str. 390.
13 „Jovan Pavle poručuje jezuitima da se okanu politike i da se pridržavaju crkvenih propisa" (John Paul tells Jesuits to avoid politics, abide by church pules", „The Arizona Daily Star", February 28, 1982), str. 16-A.
14 „Sukob između Pape i jezuita" („Collision course for Pope, Jesuits", „U. S. News and World Report", February 22, 1982), str. 60.
15 „Susret jezuitskih vođa u svetu" („World Jesuit Leanders Meet", „The Arizona Daily Star", February 24, 1982), str. A-7.
16 Nesta Vebster: Tajna društva i subverzivni pokreti, str. 219.
17 Nesta Vebsten Ibid., str. 215. 18 Ibid., str.216.
19 Nesta Vebster: Svetska revolucija, str. 13.
20 Nesta Vebster Tajna društva i subverzivni pokreti, str. 214.
21 Dion Robison: Dokazi zavere (John Robison: Profs of Conspiracy, Belmont, Mas sachusetts: Western Islands, 1967), str. 123.
22 Ibid., str. 112.
23 Nesta Vebster: Svetska revolucija, str. 22.
24 Hiljadu sedam stotina osamdeset deveta, jedan nezavršen rukopis (Seventeen Eighty Nine, an Unfinished Manuscript, Belmont Massachusetts and San Marino, California: American Opinion, 1968), str. 78.
25 Džon Robison: op. cit, str. 60-61.
26 Nesta Vebster: op. cit, str. 25
27 Ibid., str. 78.
28 Hiljadu sedam stotina osamdeset deveta, jedan nezavršen rukopis, str. 116-117.
29 Džon Robison: op. cit, str. 7.
30 Albert Maki: Enciklopedija Slobodnog zidarstva (Albert Mackey: An Encyclopaedia of Freemasonry, Chicago, New York, London: The Masonic History Company, 1925), str. 628.
31 Albert Maki: op. cit, str. 843. 32 Ibid., str. 347.
33 Ibid., str. 347.
34 „Pravi odgovori" („The Right Answers", „The Review of the News", July 19, 1972), str. 59.
35 „Tomas Džeferson" („Thomas Jefferson", „Freemen Digest", Saut Lake City: Freemen Institute, 1981), str. 83.
36 Ibid., str. 83.
37 „Revolucija", drugi nastavak u seriji časopisa „Lajf" („Revolution", „Life", se cond part in series of two, starting, October 10, 1969), str. 68.
38 Nesta Vebster: Francuska revolucija (Nesta H. Webster; The French Revolution, 1919), str. 73.
39 Ibid., str. 79.
40 Ibid., str. 95.
41 Ibid., str. 40.
42 Ibid, str. 41.
43 Ibid., str. 95.
44 Ibid., str. IX
45 Ibid., str. 17.
46 Ibid, str.5.
47 Ibid, str.5
48 Džon Robison: op. cit, str. 7.
49 Hiljadu sedam stotina osamdeset deveta, jedan nezavršen rukopis, str. 33.
50 Rene Filep Miler: op. cit., str. 454.
51 A. N. Fild: Raskrinkana prevara evolucije (A. N. Field: The Evolution Hoax Exposed, Rockford, Illinois: Tan Books end Publishers, 1971), str. 12.

Drbob baš ga uozbilji.

Kamo sreće da je ovo neozbiljno... .

KONTROLA RASTA POPULACIJE
Doktor Pol Erlih (Dr. Paul Erlich) napisao je knjigu pod naslovom Populacijska bomba, u kojoj je prorekao: „Već je isuviše kasno izbeći opštu glad koja će uništiti milione ljudi, moguće već do 1975. godine".
Erlih je još predvideo „potpuno zagađenje i smrt svetskih okeana do 1979."1
Časopis „Harper's" od januara 1970. doneo je na celoj strani tekst sa ovakvim naslovom: „Šta god pokušate da učinite, biće propao pokušaj, sve dok ne budemo kontrolisali rast populacije."
Članak je tražio od američkih vlasti da „počne da kontroliše poplavu populacije koja preti da zaguši planetu."
Kenet Bolding (Kenneth Boulding), ekonomista sa Kolorado Univerziteta, upozorio je svet, februara 1973. godine, da porast stanovništva mora da se zaustavi, ili „će za nekoliko stotina godina biti mesta samo za stajanje."2
Verovanje da će svet patiti zbog „eksplozije populacije" i da postoji opasnost da će ljudi kroz stotinu godina stajati jedan drugome na glavi najobičnija je obmana, koja se lako može dokazati primenom najjednostavnije matematike.
Oregon, prilično mala država u poređenju sa ostalima u SAD, ima površinu od 95 607 kvadratnih milja. Svet ima oko četiri milijarde stanovnika. Kada bi se celokupna svetska populacija preselila u Oregon, svih četiri milijarde ljudi, a ostatak sveta ostao potpuno prazan, četvoročlana porodica dobila bi delić Oregona veličine približno 50 stopa s 53 stope3. To je otprilike polovina površine tipičnog stana u predgrađima.
Ljudima u svetu rečeno je da je razlog gladi u Indiji to što je njena populacija prevelika za količinu hrane koju proizvodi. Međutim, uvidom u istoriju te zemlje otkriva se da je Indija već stolećima suočena sa istim problemom, iako je broj stanovnika bio znatno manji, a površina je, razume se, uvek bila ista.
Postoji li neko drugo objašnjenje za glad u Indiji, osim ovog
O prevelikom broju stanovnika?
Može li jedan od razloga da bude i to što Indija ima socijalističku vladu koja veruje da sve što pojedinac proizvede treba da pripadne državi? Da li je moguće da je socijalizam uništio želju za proizvodnjom?
I to dugo vremena unazad!
Indija ima prosečeno oko 500 stanovnika po kvadratnoj milji svoje teritorije, Japan oko 700 a Holandija 800. Poznato je, međutim, da Japan i Holandija imaju znatno prosperitetnije ekonomije od Indije, jer svojim proizvođačima dozvoljavaju da zadrže ono što proizvedu.
„Populacijska eksplozija" je, dakle, velika prevara. Zanimljivo je videti kakva se rešenja nude za ovaj izmišljeni problem.
Jedno od njih je predložio psiholog i seksualni terapeut iz Vašingtona koji se zalaže da „nacije sveta oduzmu 'pravo na reprodukciju' od svojih naroda kao jedino rešenje za globalnu eksploziju populacije... i to tako što će stavljati hemikalije koje izazivaju privremeni sterilitet i vodu i u hranu... prihvatili pojedinci to ili ne."4
Jedna individua izjavila je kako Sjedinjene Države imaju previše ljudi. Ponudio je rešenje: „Neophodno je da SAD smanje svoju populaciju na dve trećine u sledećih 50 godina, prema Hauardu Odamu (Howard Odum), pomorskom biologu Univerziteta Florida. Odam je rekao da država neće biti u stanju da snabdeva 225 miliona stanovnika. Jednom, kada stanovništvo bude smanjeno na 76 miliona... ono će biti čvrsto orijentisano na poljoprivredu koja omogućava održavanje života."5
Kako je Odam zamislio da smanji broj stanovnika, u ovom članku nije pomenuo. Možda je planirao da ih uništi „na neki fini način".
Džon Majnard Kejns, fabijanski socijalista - komunista, takođe je imao komentare o eksploziji populacije: „Došlo je već vreme kada svaka zemlja mora da razmisli o nacionalnoj politici u vezi sa veličinom svoje populacije, bila ona mala ili velika. I to što hitnije. Kada se takva politika uspostavi, moramo preduzeti korake da je sprovedemo u delo. Doći će vreme kada će zajednica, kao celina, morati da obrati pažnju i na izvesne kvalitete, a ne samo na puki broj svojih budućih članova."6
U ovom tekstu gospodin Kejns nije objasnio kako je isplanirao da ograniči veličinu populacije. Mora da je za ljude poput Kejnsa frustrirajuće kada uoče problem a nisu u stanju da objasne ljudima da njegovo rešenje podrazumeva masovna ubistva onih koji prelaze željeni broj stanovnika. Teško je Kejnsu i sličnima da ljudima objasne kako treba da nestanu da bi drugi živeli.
Indija je u kontroli rasta svoje populacije preduzela korake primenom prisilne sterilizacije svojih građana. U indijskoj državi Maharaštri, na primer, u kojoj se nalazi grad Bombaj, svi muškarci do 55 godina starosti i sve žene do 45 godina moraju se sterilizovati u roku od 6 meseci po rođenju njihovog trećeg deteta. Parovi s troje dece koji nemaju dete mlađe od 5 godina su izuzeti - ali moraju se odlučiti na abortus ukoliko se dogodi trudnoća.7 U stvari, tokom jednog perioda „posebne opasnosti", indijska vlada sprovela je nekih 10 miliona prinudnih sterilizacija.8
Kina je, međutim, još vodeća zemlja u kontroli rasta populacije. Država je trenutno ograničila porodice na po jedno dete. „Oni koji budu imali više dece, neće za njih dobiti sledovanje."9
Odluka o rađanju, kao i o smrti, postala je „kolektivna odluka", sudeći prema izjavi kineskog lekara, pošto se „stanari svakog kvarta u Narodnoj Republici Kini sastaju jednom godišnje da bi odlučili koliko će se beba roditi sledeće godine... Onima koji su kolektivnom odlukom obavezni da izbegnu trudnoću ne uvažava se izgovor da su zaboravili na pilulu. Dobrovoljci... svakoga jutra dele pilule ženama kada stignu na radno mesto."10
Jedan od najstarijih kineskih običaja - čak i pored svih komunističkih napada na strukturu porodice - jeste da se muški potomci staraju o ostarelim roditeljima. Sada, kada je Kina porodicu ograničila na samo jedno dete, mnogi Kinezi su u strahu da će, ako im prvo dete bude žensko, ostati bez potpore u starosti. Zato poneki ubijaju svoju žensku novorodenčad. Štaviše, mnogi roditelji ostavljaju svoje mrtve ženske bebe na stepeništima lokalnih štabova Komunističke partije.11
Pored toga što kontroliše rađanje svojih građana, Kina, u sklopu kontrole populacije, kontroliše i umiranje svojih staraca. U vladinom izveštaju pod naslovom „Komunistički progon crkve u Kini i Severnoj Koreji, datiranom 26. marta 1959, kaže se da: „Svi ljudi stariji od 60 godina i nesposobni da rade odlaze u staračke 'srećne domove'. Tamo im se daju injekcije. Kaže im se da je to u cilju njihovog zdravlja. Ali, dve nedelje pošto prime injekciju, oni umiru."12
Dalje, rešenje imaginarne eksplozije stanovništva pogađa i ljude srednjih godina, takođe. U jednom eseju, pod naslovom „Međunarodna lutrija moralnosti", američki studenti prinuđeni su da čitaju o lutriji „... koja će resiti svetski problem viška stanovnika. Svake godine 5 odsto stanovnika ove planete, slučajno odabranih, između 30 i 40 godina starosti, biće ubijeno... "13
Ukratko, dakle, postoji drugi cilj mita o prevelikoj populaciji. Njega je sumirao Lorens Rokfeler (Laurence Rockefeller), brat Dejvida Rokfelera, u članku pod naslovom „Zahtev za jednostavnim stilom života", koji se pojavio u „Riders dajdžestu". Deo tog teksta glasi: „Sve u svemu, celokupna situacija rezultira novim načinom življenja... Ukoliko ga ne sledimo dobrovoljno i demokratski, može nam biti nametnut. Neki ekonomisti i analitičari smatraju da će, ako nastavimo da iscrpljujemo resurse kao što sada činimo, jedini način da se uspostavi balans između snabdevanja i potražnje biti putem autoritarne kontrole. Robert Heilbroner (Robert Heilbroner), izuzetni ekonomist, delimični je pesimista u pogledu mogućnosti demokratskih i kapitalističkih zemalja da nametnu disciplinu neophodnu za preživljavanje u svetu oskudica."14
Znači, razlog koji stoji iza mita o „eksploziji populacije" jeste nametanje totalne kontrole od strane vlasti kako nad građanima tako i nad životnim okruženjem. Ovaj prenos vlasti s pojedinca na državu podržavao je i Zbignjev Bžežinski, koji je napisao: „Mislim da smo prihvatili ideju o velikom proširenju ovlašćenja u društvenim propisima. Ona će možda imati i takve forme kao što su zakonski propisi o broju dece, ili čak o njihovom polu, jednom kada budemo imali takve mogućnosti, zatim propisi o slobodnom vremenu, i tako dalje."15
Postaje veoma važno, kao i u slučaju organizacija o kojima smo diskutovali u prethodnom poglavlju, da se još jednom upitamo ko plaća za kampanju „eksplozije populacije". I ponovo otkrivamo da su u to umešane fondacije oslobođene poreza i njihov novac: „Prve velike fondacije koje su dale donacije na polju kontrole populacije bile su Rokfelerova fondacija i Karnegijeva fondacija. Njima se kasnije pridružila i Fordova fondacija... "16
A Rokfeleri su ubacili svoj novac u pokret za kontrolu populacije finansirajući „Populacijsko veće" (Population Council), „Planirano očinstvo" (Planned Parenthood), „Biro za uputstva o populaciji" (Population Reference Bureau)".17
Ljudi u Kini koji ubijaju bebe ženskog pola nisu usamljeni. Ima i u Americi onih koji idu njihovim stopama: „Lekari širom zemlje (SAD) počeli su da pomažu pojedinim trudnicama da ubijaju svoju nerođenu decu, jer su roditelji želeli dete suprotnog pola", piše u jednom tekstu 'Vašington posta'".
Jesu li ovako ekstremne mere neophodne? Moramo li da kontrolišemo svetsku populaciju, bez obzira na to koliko ljudi bilo, zato što mnogi umiru od gladi u svetu koji će uskoro biti toliko prenatrpan da neće biti prostora za proizvodnju hrane? Da li ljudi u svetu zaista gladuju?
Sekretar za poljoprivredu u vladi Džimija Kartera, Bob Berglund (Bob Berglund), izjavio je:, , U stvari, četiri milijarde ljudi koji nastanjuju planetu u 1978. imaju za petinu više hrane po glavi stanovnika od onih 2, 77 milijardi koliko ih je bilo pre dvadeset pet godina."
A američki farmeri smanjuju obradive površine sa plodnom zemljom. Džon Blok (John Block), sekretar za poljoprivredu u 1983. izveštava nas da su pojedini farmeri pristali da se odreknu obrade po jedne trećine svoje zemlje, ukupne površine od 82 miliona jutara, u zamenu za neke dopunske stimulacione programe.
U Sjedinjenim Državama zabrinjavajuće opada stopa rasta populacije. „U 2000. godini federalne vlasti će možda morati da podstiču rađanje dece, ukoliko stopa rasta nastavi da tone... kako kaže sociolog sa Tempi univerziteta."19
Geri Alen, predani istraživač, tvrdi da su iza teorije „populacijske eksplozije" na delu skrivene sile levice "... koje se nadaju da će, igrajući na kartu društvenog haosa i prirodnih katastrofa, izmeniti postojeću strukturu naših službi koje se bave prirodnim okruženjem i broj ljudi u njima, i da će na tom polju nametnuti kontrolu državnih vlasti. Njihov cilj je kontrola vlasti nad okruženjem u kojem svi mi moramo da živimo."20
Federalna kontrola o kojoj govori gospodin Alen manifestovaće se u svakom aspektu života svakog pojedinog građanina. Fraze koje opisuju ove sveobuhvatne promene su sledeće: „Novi ekonomski poredak", „Novi međunarodni ekonomski poredak" ili „Novi svetski poredak".
Ove fraze, u stvari, sve isto znače, samo se naizmenično koriste. „Svetska konferencija o populaciji" Ujedinjenih nacija, održana u Bukureštu, pozvala je na „novi ekonomski poredak iskorenjivanjem uzroka bede u svetu i osiguravanjem pravične preraspodele svetskih resursa... "
Ovo je najobičniji marksizam, koji je samo otišao korak dalje: od svake nacije prema njenim mogućnostima, svakoj naciji prema njenim potrebama.
Ukoliko će se kreirati Novi ekonomski poredak i bogatstvo raspodeliti od bogatih ka siromašnim nacijama, onda će biti potreban i metod kojim će se to postići. Ujedinjene nacije su predložile jedan takav metod 1969. i 1970. godine: „Generalna skupština jednoglasno je usvojila u četvrtak deklaraciju koja poziva svetski fiskalni sistem i vlade da se založe za pravedniju raspodelu prihoda."21
Ujedinjene nacije su dale predlog da „svako u svetu treba da plaća porez na izvesne kućne aparate i pojedinu luksuznu robu, koji bi išao kao pomoć siromašnim zemljama."22 (Očigledno je koje su to zemlje koje imaju „izvesne kućne aparate i pojedinu luksuznu robu": bogatije nacije, one koje štite pravo na privatnu svojinu.)
Diskusije o pomoći siromašnima, o prenaseljenim zemljama nastavile su se 1979, kada su se predstavnici 156 država susreli"... da bi raspravljali o podeli svetskih resursa koji se smanjuju. Blok od 80 siromašnih zemalja zatražio je novu pomoć od 25 milijardi dolara od najbogatijih država."
Naslov jednog članka u novinama glasi: „Susret bogatih i siromašnih" i ilustrovan je zajedničkom fotografijom tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kurta Valdhajma (Kurt Waldheim) i filipinskog predsednika Ferdinanda Markosa (Ferdinand Marcos).23
Sličan naslov pojavio se i prilikom sastanka u Kankunu, u Meksiku, održanog oktobra 1981: „Bogati i siromašni se okupili da razgovaraju o novom ekonomskom poretku."24
Ukoliko se širom sveta bude uveo porez koji će ići siromašnim zemljama, onda će morati da postoji i svetski poreznik. To nas čeka u bliskoj budućnosti. Džejms Varburg je, na primer, senatskom potkomitetu je 17. februara 1950. rekao sledeće: „Imaćemo Svetsku vladu (svetskog poreznika), sviđalo se to vama ili ne, konsenzusom ili silom."25
Čak je i jedan papa Katoličke crkve, papa Pavle VI, u encikliki pod nazivom „Ovo je progres", podržao Svetsku vladu. Napisao je: „Očito je potrebno da se tokom vremena oformi Svetska vlada od svetskih autoriteta."26
Svetski poreznik je veoma blizu... ?
1 Geri Alen u „American Opinion" (May, 1970), str. 1.
2 „The Oregonian" (February 24, 1973), str. 23.
3 Jedna stopa iznosi 30, 48 cm, dakle, taj prostor bi iznosio 15, 24 m x 16, 15 m (prim. prev.).
4 Geri Alen u „American Opinion" (May 1970), str. 23.
5 „Fusion Magazine" (August, 1980), str. 8.
6Zigmund Dobs: Kejns na Harvardu, str. 57.
7 „The Review of the News" (September 29, 1976), str. 67.
8 „The Review of the News" (October 19, 1977), str. 45.
9 „The Review of the News" (May 31, 1978), str. 59.
10 „The Review of the News" (September, 1974), str. 20.
11 „Fusion Magazine" (July 1981), str. 52.
12 Komunistički progoni crkava u Crvenoj Kini i Sevemoj Koreji (Communist Persecution of Churches in Red China and North Korea, House Committee on Un-American Activites, March 26, 1959), str. 4.
13 Džek Nelson: Populacija i preživljavanje (Jack Nelson: Population and Survival, En glewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall 1972), str. 103.
14 „American Opinion" (September, 1978), str. 96.
15 Alen Steng: „Brat Zbig" (Allen Stang: „Zbig Brother", „American Opinion", Feb ruary, 1978), str. 6.
16 „American Opinion" (May, 1979), str. 17.
17 Ibid., str. 17.
18 „The Review of the News" (September 19, 1979), str. 11.
19 „Novčana pomoć namenjena rastu populacije" („Subsidy predicted childbearing", „The Arizona Daily Star", April 12, 1981), str. A-11.
20 Geri Alen: „Ekologija" (Gary Allan: „Ecology", „American Opinion", May, 1970), str. 2.
21 „The Oregonian" (December 12, 1969).
22„The Oregonian" (February 23, 1970).
23 „The Arizona Daily Star" (May 7, 1979).
24 „The Arizona Daily Star" (October 18, 1981), str. 6-A.
25 Geri Alen: „Ko su oni" (Gary Allan „Who They Are", „American Opinion", Octo ber, 1972), str. 65.
26 Papa Pavle VI: „Ovo je progres" (Pope Paul VI: „This Is Progress", „American Opinion", October, 1972), str. 57.

NENASILNE ORGANIZACIJE
Karl Marks, takozvani „otac komunizma", formulisao je dva metoda za postizanje komunističke države:
nasilni metod, i
nenasilni metod.
Nasilni metod isproban je u Francuskoj revoluciji 1789, komunističkim revolucijama u Evropi 1848, i u revolucijama u Rusiji 1905. i 1917. godine.
Nenasilnim metodom socijalizovana je engleska država, a on se primenjuje i u nametanju socijalizma Sjedinjenim Državama.
Veoma često, ova dva metoda koriste se zajedno, za postizanje cilja koji im je zajednički: komunističke države. U nekim situacijama ovi metodi se, tobože, suprotstavljaju jedan drugome. No, rezultat je uvek isti: socijalizam (komunizam) sve više se širi.
Nenasilni metod najbolje ćemo shvatiti ako proučimo različite organizacije koje promovišu marksističke ciljeve.
Tajna uspeha ovog metoda leži u sposobnosti da se antikomunisti navedu da podrže komunistička sredstva i ciljeve. Oni bivaju uključeni u rad različitih organizacija koje su osnovali komunisti, a koje nose bezazlena ili zvučna imena. Najčešće, ljudi koji im se priključuju ne shvataju u potpunosti pravu prirodu i svrhu tih organizacija.
Ovu strategiju otkrio je 1938. u Rusiji sekretar Kominteme Georgi Dimitrov, koji je rekao: „Pustimo naše prijatelje da obave posao. Moramo uvek imati na umu da jedan simpatizer generalno vredi više nego tuce militantnih komunista. Naši prijatelji moraju umesto nas da zbune neprijatelja, da sprovedu naše glavne direktive i da za našu stvar mobilišu ljude koji ne misle kao mi, i do kojih mi nikada ne bismo mogli da dopremo."1
ROUDSOVA STIPENDIJA
Sesil Rouds (Cecil Rhodes), čovek koji je u Južnoj Africi krajem XIX veka nagomilao bogatstvo u zlatu i dijamantima, uz finansijsku podršku Rotšilda, imao je viziju (pored zgrtanja novca) koja ga je opsedala celoga života. Njegov cilj „... bio je da ujedini sve narode koji govore engleskim jezikom i da sav ostali nastanjeni svet stavi pod njihovu kontrolu."2
Biograf gospodina Roudsa kaže: „Svetska vlada bila je Roudsova najveća želja".3
Posle smrti gospodina Roudsa, u njegovom testamentu pronađen je program stipendiranja po kojem bi mladi, inteligentni ljudi dobili mogućnost da studiraju u Engleskoj. Između dve i tri hiljade mladih ljudi u najboljem dobu dobilo bi njegovu stipendiju i na taj način „utisnuli u svest u najprijemčivijem dobu svoga života san svoga dobrotvora."4
San toga „dobrotvora" bio je, naravno, Svetska vlada.
Neki od poznatijih Roudsovih stipendista iz Amerike bili su: Din Rask (Dean Rusk), bivši državni sekretar, Volt Vajtmen Rostou (Walt Whitman Rostow), visoki Vladin službenik, Dž. Vilijem Fulbrajt, bivši senator, Nikolas Kacenbah (Nicholas Katzenbich), bivši javni tužilac, Fren Čerč (Frank Cherch) bivši senator, Hauard K. Smit (Howard K. Smith), bivši politički komentator na televiziji, i senator Bil Bredli (Bill Bradley). Ko god da je proučavao izborne govore i javne nastu