Да не заборавимо наше приповетке које је сакупио и објавио Вук.

Међедовић.

У некакоме селу пођу жене у планину да траже дивљега броћа, и тако
аме и пође даље.
врљајући по планини једна од њих зађе и дође пред једну пећину из које
изиђе међед те је ухвати и одведе унутра; и онђе живећи с њоме, жена
затрудни и роди мушко дијете. Пошто дијете мало поодрасте, жена се
некако украде и утече у село кући својој. Међед је једнако којешта
доносио и дијете хранио, као му прије и матер. Кад дијете нарасте
повелико, оно навали да иде из пећине у свијет. Међед га стане од тога
одвраћати говорећи му да је он још млад и нејак, а у свијету има злијех
звјерова који се зову људи, пак ће га убити. И тако се дијете мало
поумири и остане у пећини. Послије некога времена дијете опет навали
да иде у свијет, и кад га међед друкчије није могао одвратити, а он га
изведе пред пећину под једну букву, па му рече: "Ако ту букву можеш
ишчупати из земље, онда ћу те пустити да идеш у свијет, ако ли не
можеш, још ваља да сједиш код мене." Дијете спопадне букву, па
повуци тамо повуци амо, али не може да је ишчупа; онда се опет врати
с оцем у пећину. Кад послије некога времена дијете опет навали да иде
у свијет, међед га изведе пред пећину и каже му да огледа може ли сад
ишчупати букву из земље. Дијете букву спопадне и ишчупа. Међед му
онда рече да јој окреше гране, па заметнувши је на раме као кијачу да
иде у свијет. Дијете послуша оца, и идући тако по свијету, дође у једно
поље ђе су се неколике стотине плугова биле састале те орали спахији.
Кад дође к ратарима, запита их еда би имали што да му даду за јело.
Они му одговоре да причека мало, сад ће се њима донијети ручак, па ђе
ручају они онолики, ручаће и он. Док су они још то говорили, а то се
помоле кола и коњи и мазге и магарци с ручком. Кад се ручак донесе,
Међедовић рече да ће он то све сам појести. Ратари се зачуде и реку му
како ће он појести толико јело што је донесено за толико стотина људи!
Он опет рече да хоће, и оклади се с њима: ако не поједе да им да своју
кијачу. ако ли поједе да они њему даду све што је гвоздено на
њиховијем плуговима. Ручак се постави, и Међедовић се наклопи те
поједе све, и још да је било. Онда му они скупе с плугова све што је
гвоздено на једну гомилу, а он усуче неколике брезе, па све повеже и
натакне на своју кијачу па заметнувши је на раме отиде к некакоме
ковачу и рече му да му од онога гвожђа скује буздован на ону кијачу.
Ковач се прими тога посла, али му се учини да је гвожђа много, па га
сакрије готово пола, а од осталога буздован слупа којекако. Међедовићу
се учини буздован мали према оноликоме гвожђу, а и оно што га је да
није начињен као што би требало. За то кад буздован насаде на кијачу,
Међедовић да би га огледао јели добар, баци га у небо пак се подањ
начетвороножи, те га дочека у леђа. Буздован несрећом ковачевом
прсне, онда Међедовић размахне кијачом те ковача убије, па отиде у
његову кућу и нађе све сакривено гвожђе; и однесе га са онијем
комадима од буздована другоме ковачу, и каже му да му скује буздован
на кијачу, али му рече да се не шали него од свега гвожђа добар
буздован да скује, ако није рад проћи као и онај прије што га је ковао.
Ковач чувши још прије шта је било од онога ковача, скупи све своје
момке, па оно све гвожђе саставе уједно и скују буздован врло добар
колико се игда могло. Кад насаде буздован на кијачу, Међедовић опет
да би га огледао, баци га у небо, и начетвороножи се подањ, али се
буздован не разбије него одскочи од леђа... .. Исправивши се Међедовић
рекне: "Сад је буздован добар, " па га заметне на
рогута, те по устима овамо онамо док срећом нађе Један крњав зу
Идући тако нађе у пољу једнога чоека ђе је упрегао у ралицу два вола те
оре, и дошавши к њему запита га еда ли има што зајело. Човек му
одговори: "Сад ће моја кћи донијети мени ручак, пак ћемо подијелити
што је Бог дао." Међедовић му стане казивати како је он појео све што
је било приправљено за неколико стотима ратара, "а шта ће сад у
једноме ручку бити мени, шта ли ће теби?" У томе ето ти ђевојке с
ручком. Како ђевојка ручак постави, Међедовић се одмах руком хвати
да једе, а човек му не дадне него му рече: "Не! док се не прекрстиш
овако као и ја." Међедовић гладан не имајући куд камо прекрсти се, па
онда почну јести, и наједу се обојица и још им претече. Међедовић
гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа ђевојка
омили му, и рече оцу њезину: "Хоћеш ли ми дати ову своју кћер да се
женим њоме?" Чоек му одговори: "Ја бих ти је радо дао, али сам је
обрекао Брку." Међедовић на то рекне: "Бре шта марим ја за Брка? Ја ћу
Брка овијем буздованом." А чоек му рекне: "Бе и Брко је неки; сад ћеш
га виђети." У томе стане хука сједне стране, док се иза брда помоли
један брк и у њему триста и шездесет и пет тичијих гнијезда. Мало по
мало помоли се и други брк; ето и Брка. Како дође к њима а он легне
ничице ђевојци главом на крило, и рече јој да га побиште. Ђевојка га
стане бискати, а Међедовић уставши полагано, распали својијем
буздованом Брка у главу; а Брко прстом на оно мјесто говорећи ђевојци:
, .Ето овђе ме нешто уједе"; а Међедовић опет буздованом на друго
мјесто, а Брко опет прстом на оно мјесто: "Ево овђе ме опет нешто
уједе." Кад га удари трећи пут, Брко се опет пипне онђе и срдито
повиче: "Та зар си слијепа? Ево овђе ме нешто коље." Онда му ђевојка
каже: "Не коље тебе ту ништа, него те ево чоек бије." Кад Брко то чује,
он се тргне и скочи на ноге, а Међедовић већ бацио свој буздован па
бјежи преко поља, а Брко се натури за њим. Међедовић полакши
поизмакне пред Брком, али Брко никако не ће да га се махне.
Међедовић бјежећи тако дође на једну воду, и нађе код ње људе на
гумну ђе вију шемшу, и повиче им: "Помагајте, браћо, за Бога! ево ме
ћера Брко. Шта ћу сад? како ћу пријећи преко ове воде?" А један од
онијех људи пружи му лопату говорећи: "Сједи на лопату да те
пребацим." Међедовић сједне на лопату, а чоек размахне њоме и
пребаци га на другу страну, а он бјежи даље. Мало за тијем ето ти па
гумно и Брка, па запита људе: "Прође ли овуда таки и таки чоек?" А они
му кажу да прође. Брко их запита: "Како пријеђе преко ове воде?" А они
му одговоре: "Прескочи." Онда се Брко залети, па хоп! преко воде на
другу страну, па поћерај за Међедовићем. Међедовић бјежећи уз једно
брдо врло сустане, а кад изиђе на брдо, нађе чоека на узораној њиви
који је у торби о врату имао сјеме, па по један пут заграби шаком те
сије, а по други у уста те једе; овоме човеку повиче он: "Помагај, брате,
за Бога! ћера ме Брко, и ево га сад ће ме стићи! Него што ћу чинити?
Сакриј ме ђе!" А чоек одговори: "Богме Брко није шала. Али не знам ђе
ћу ге сакрити; него ходи овђе у моју торбу у сјеме." И тако га узме у
торбу. Кад Брко по том дође, и запита га за Међедовића, он му каже да
је он одавно онуда прошао, и до сад Бог зна куд је отишао. Онда се Брко
врати натраг. Чоек онај сијући жито заборави за Међедовића, и узме га
један пут са житом у шаку, те метне у уста. Међедовић се поплаши да га
не пб,
те се у њему устави и прићути. Кад сијач у вече дође кући, он повиче на
снахе: "Дајдете, ђецо, оне моје зубне чачкалице, нешто ме жуља у
ономе моме поквареном зубу." Снахе донесу два велика гвоздена
ражња, па пошто он зине, подувре једна с једне друга с друге стране,
док Међедовић искочи из зуба. Онда га се сијач тек опомене, и рекне
му: "А жље те сакрио! умало те нијесам прождерао!" Иза тога пошто
вечерају и стану се о свачему разговарати, запита Међедовић домаћина
шта му је било ономе зубу, те је онако мимо све остале покварен. А
домаћин му стане овако приповиједати: "Једном пођемо нас десетак су
тридесет коња у Дубровник по со. Идући тако нађемо једну ђевојку код
оваца, па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник
по со; а она рече: ""Шта да се мучите тако далеко? Ево има у мојој
плетавачи нешто соли што је претекло кад сам мрсила овце, мислим да
ће вам свима бити доста."" И тако онђе погодивши се с њоме, она скине
с руке своју плетивачу, а ми с коња своје вреће, па пуни и мјери, док
напунимо вреће за све тридесет коња. Пошто се онђе с њоме намиримо,
вратимо се натраг. Ово бијаше у јесен, и вријеме бјеше доста лијепо;
али један дан пред ноћ кад бијасмо наврх Чемерна, нешто се наоблачи
па окрене снијег са сјевером да се пометемо и ми и коњи. У том се још
на већу нашу несрећу смркне са свијем, и тако тумарајући овамо онамо,
док један од нас срећом набаса на једну пећину и повиче: ""Овамоте
браћо! Ево сухоте!"" Онда ми један по један овамо, док сви уђемо и
уведемо све тридесетеро коња, па коње растоваримо и наложимо ватру,
те преноћимо као у кући. Кад сјутрадан сване, а то имаш шта виђети:
ми сви у једној људској глави која стајаше између некакијех винограда.
Док се ми томе још чуђасмо и коње товарасмо, не лези враже! ето ти
пудара од онијех винограда, па узме ону главу с нама те метне у праћу,
па окренувши је неколика пута себи изнад главе, баци је преко
винограда да плаши чворке, и кад паднемо на једноме брду онда ја
покварим овај зуб." – И на част вам лаж.

Златна јабука и девет пауница
Био један цар, па имао три сина и пред двором златну јабуку, која за једну ноћ и уцвета, и узре, и неко је обере, а никако се није могло дознати ко. Једном стане се цар разговарати са својим синовима: „Куд се то дева род с наше јабуке!" На то ће рећи настарији син: „Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим ко је то бере." И кад се смркне, он отиде под јабуку па легне под њом да је чува, али кад јабуке већ почну зрети, он заспи, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана. Онда он отиде к оцу и каже му све по истини. Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана. Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под јабуку и намести кревет под њом, па легне спавати. Кад буде испред поноћи, он се пробуди, па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаје од ње. У тај час долети девет златних пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет; како падне на кревет, створи се девојка да је није било лепше у свему царству. Тако су се њих двоје грлили и љубили до после поноћи. Па онда девојка устане, и захвали му на јабукама, а он стане молити да му остави барем једну; а она му остави две: једну њему, а другу да однесе своме оцу. Девојка се потом опет претвори у пауницу и одлети са осталима.

Кад ујутру дан осване, устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина. Кад буде опет увече, најмлађи царев син опет се намести као и пре да чува јабуку, и сачува је опет онако, и сутрадан опет донесе оцу две златне јабуке. Пошто је тако неколико ноћи једнако радио, онда му браћа почну злобити, што они нису могли јабуке сачувати, а он је сваку ноћ сачува. У томе се још нађе некака проклета бабетина која им се обећа да ће ухватити и дознати како он јабуку сачува. Кад буде увече, та се баба прикраде под јабуку, па се подвуче под кревет и онде се притаји. После дође и најмлађи царев син, те легне као и пре. Кад буде око поноћи, али ето ти девет пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет, па се претвори у девојку. Онда баба полагано узме девојчину плетеницу, која је висила низ кревет, па је осече, а девојка одмах ђипи с кревета, створи се пауница па полети, а остале паунице с јабуке за њом, и тако их нестане. Онда ђипи и царев син па повиче: „Шта је то?" Кад тамо, али баба под креветом; он зграби бабу па је извуче испод кревета и сутрадан заповеди те је растргну коњма на реповима. Паунице више не дођу на јабуку, и зато је царев син једнако тужио и плакао.

Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу, и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио. Отац га стане одвраћати и говорити му да се махне тога, него ће му он наћи другу девојку коју год хоће у своме царству. Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу. Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћер, па запита бабу: „Забога, бако! Еда ли ти што знаш за девет златних пауница?" А баба му стане казивати: „Е, мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро, те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја кћи, красна девојка, и толико благо, све ће теби остати." Али он, једва чекајући да види паунице, није хтео ни слушати што баба говори за своју кћер. Кад буде ујутру, царев син устане и оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра пири, па му рече: „Видиш овај мешчић; кад изиђете на језеро, ти му кришом само мало дуни за врат, иа ће заспати те се неће моћи с пауницама разговарати." Несретни слуга тако и учини: кад изиђу на језеро, он нађе згоду па своме господару дуне за врат из онога мешчића, а он сиромах одмах заспи као мртав.

Тек што он заспи, али ето ти девет пауница; како дођу, осам падну на језеро, а девета њему на коња, па га стане грлити и будити: „Устај, храно! Устај срце! Устај душо!" А он ништа не зна, као да је мртав. Паунице пошто се окупају, одлете све заједно. Онда се он одмах пробуди, па запита слугу: „Шта је? Јесу ли долазиле?" А слуга одговори да су долазиле и како су осам пале у језеро, а девета њему на коња, и како га је грлила и будила. Царев син. сиромах, чујући то, да се убије. Кад буде други дан ујутру, он се опет оправи са слугом, седне на коња, па све поред језера шеће. Слуга опет нађе згоду те му дуне за врат из мешчића, а он одмах заспи као мртав. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница: осам падну у језеро, а девета њему на коња, па га стане грлити и будити: „Устај храно! Устај срце! Устај душо!" Али ништа не помаже: он спава као мртав. Онда она рече слузи: „Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде неће видети." И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син, па пита слугу: „Јесу ли долазиле?" А слуга му одговори: „Јесу и поручиле су ти да их још и сутра можеш овде дочекати, па више никад овде неће доћи." Он сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња, па све покрај језера, али није хтео шетати, него све стане трчати да не би заспао. Али опет слуга некако нађе згоду те му дуне из мешчића за врат, а он одмах падне по коњу и заспи. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница; како дођу, осам падну у језеро, а девета њему на коња, па га стане будити и грлити: „Устај храно! Устај срце! Устај душо!" Али ништа не помаже: он спава као мртав.

Онда рече пауница слузи: „Кад ти устане господар, кажи му нека смакне горњи клин на доњи, па ће ме онда наћи." С отим одлете све паунице. Како оне одлете, а царев се син пробуди, па запита слугу: „Јесу ли долазиле?" А слуга одговори: „Долазиле су, и она што је била пала теби на коња, рекла ми је да ти кажем да смакнеш горњи клин на доњи, па ћеш је онда наћи." Како он то чује, истргне сабљу те осече слуги главу. После тога почне сам путовати по свету, и, тако путујући задуго, дође у једну планину, и онде заноћи у једнога пустиника, па га запита не би ли му знао казати што за девет златних пауница. Пустиник му одговори: „Е, мој синко! Срећан си, сам те је Бог упутио куда треба. Одавде нема до њих више од по дана хода. Само ваља управо да идеш, па ћеш наћи једне велике вратнице, кад прођеш оне вратнице; држи десно, па ћеш доћи управо у њихов град, онде су њихови двори."

Кад ујутру сване, царев син устане, оправи се, и захвали пустинику, па пође како му је казао. И тако путујући наиђе на велике вратнице, и прошавши их, одмах узме десно, и тако око подне угледа град где се бели, и врло се обрадује. Кад уђе у град, напита и двор златних пауница. Кад дође на врата, онде га заустави стража и запита ко је и откуда је, па пошто се он каже, отиду те јаве царици, а она, како чује, као без душе дотрчи пред њега онако као девојка, па узевши се с њим под руке, уведе га у дворе. Ту буде велика радост, и после неколико дана венчају се њих двоје, и он остане живети онде код ње. После некога времена пође царица у шетњу, а царев син остане у двору; царица му на поласку да кључеве од дванаест подрума, па му рече: „У све подруме можеш ићи, али у дванаести не иди нипошто, нити га отварај, не шали се главом!" С отим она отиде. Царев син, оставши сам у двору, стане мислити у себи: „Шта би то било у дванаестом подруму!" Па онда стане отварати подруме све редом. Кад дође на дванаести, није изнајпре хтео отварати га, али га опет стане копати: шта би то било у томе подруму! Па најпосле отвори и дванаести подрум, кад тамо, али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима одврањено, па из њега изиђе глас: „Забога, брате, молим те, умрех од жеђи; дај ми чашу воде." Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету. Затим опет изађе глас из бурета: „Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми јоигједну чашу воде." Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изифе глас из бурета: „Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде." Царев син успе још једну чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре распадне, а змај излети из њега, па на путу ухвати царицу и однесе је.

После дођу слушкиње и кажу царевоме сину шта је и како је, а он, сиромах, од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи. И тако путујући по свету задуго, дође на једну воду, па идући покрај оне воде, опази у једној локви малу рибицу где се праћака. Рибица, кад види царевога сина, стане му се молити: „По Богу да си ми брат! Баци ме у воду; ја ћу теби једаред врло требовати, само узми од мене једну љуску, па кад ти затребам, само је протри мало." Царев син дигне рибицу, узме од ње једну љуску, па рибицу баци у воду а љуску завије у мараму. После некога времена, идући тако по свету, нађе лисицу где се ухватила у гвожђа. Кад га лисица опази, рече му: „По Богу да си ми брат! Пусти ме из ових гвожђа, ја ћу ти кадгод требати, само узми од мене једну длаку, па кад ти затребам, само је мало протри." Он узме од ње једну длаку, па је пусти. Опет, тако идући преко једне планине, нађе курјака где се ухватио у гвожђа. И курјак, кад га види, рече му: „По Богу да си ми брат! Пусти ме, ја ћу теби бити у невољи, само узми од мене једну длаку, па кад ти затребам, само је мало протри." Он узме длаку од курјака, па га пусти. Иза тога царев син, опет дуго путујући, срете једнога човека, па га запита: „Забога, брате! Еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?" Овај га човек лепо упути и каже му и време у које ваља да је тамо. Онда му царев син захвали, па пође унапредак и једва једном дође у град змајев.

Кад уђе у змајеве дворе, нађе своју љубу, и обоје се врло обрадују кад се састану, па се стану разговарати шта ће сад, како ће се избавити. Најпосле се договоре да беже. Бржебоље спреме се на пут, седну на коње, па бежи. Како они умакну из двора, а змај на коњу дође; кад уђе у двор, али царице нема; онда он стане говорити коњу: „Шта ћемо сад? Или ћемо јести и пити, или ћемо терати?" Коњ му одговори: „Једи и пиј, стићи ћемо их, не старај се." Кад змај руча, онда седне на коња, па терај за њима, и за тили час их стигне. Како их стигне, царицу отме од царевога сина, па му рече: „Ти иди с Богом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај, ако ти је живот мио." Он сиромах пође мало, али не могавши срцу одолети, врати се натраг, па сутрадан опет у змајев двор, и нађе царицу, а она седи сама у двору и сузе рони. Кад се наново видеше и састаше, почеше се опет разговарати како би побегли. Онда рече царев син њојзи: „Кад дође змај, питај ти њега где је добио онога коња, па ћеш ми казати, да и ја тражим онакога, не бисмо ли му како утекли." С отим отиде из двора.

Кад змај дође кући, она му се стане умиљавати и превијати се око њега, и од свашта се с њиме разговарати; па му најпосле рече: „Ала имаш брза коња! Где га доби, тако ти Бога!" А он јој одговори: „Е, вде сам ја добио, онде не може свак добити. У тој и тој планини има једна баба, па има дванаест коња за јаслама, да не знаш који је од кога лепши. А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чини, али је он најбољи; он је брат мога коња; њега ко добије, може у небеса ићи. Али ко хоће да добије од бабе коња, ваља да служи у ње три дана: у бабе има једна кобила и ждребе, па ту кобилу и ждребе ваља чувати три ноћи; ко за три ноћи сачува кобилу и ждребе, баба му да коња да бира којега хоће. А ко се у бабе најми, па за три дана не сачува кобиле и ждребета, он је изгубио главу." Сутрадан, кад змај отиде од куће, царев син дoђе, па му она каже све шта је чула од змаја. Онда он отиде у ону планину к баби, и дошавши к њој, рече јој: „Помози Бог, бако!" А она му прихвати Бога: „Бог ти помогао, синко; а које добро?" Он јој рече: „Рад бих у тебе служити." Онда му баба рече: „Добро, синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња кога год хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу." Па га онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на једном није била, и овај је колац све једнако викао: „Дај, баба, главу." Баба му ово све покаже, па му рече: „Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати." Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе да служи. Кад буде увече, уседне он на кобилу па у поље, а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад се иробуди, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Како то види, препадне се, па скочи да тражи кобилу, и тако тражећи је удари на некаку воду. Кад је види, онда се сети оне рибице што је из локве у воду бацио, па извадивши из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а рибица му се уједанпут јави из воде: „Шта је, побратиме?" А он јој одговори: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је." А рибица му рече: „Ево је међу нама, створила се риба а ждребе рибић; него удри уларом по води и реци: дура, бабина кобила!" Онда он удари уларом по води говорећи: „Дура, бабина кобила!" А она одмах постане кобила као што је и била и изиђе са ждребетом на обалу.

Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба њему да јести, а кобилу уведе у коњушницу, па све жарачем: „У рибе, курво!" А кобила јој одговори: „Ја сам била у рибама, али су њему рибе пријатељи, па ме проказаше." Онда опет баба: „А ти у лисице!" Кад буде пред ноћ, он уседне на кобилу, па у поље, а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео једнако на кобили, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад се прене, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу. Али му одмах падне на памет што је баба кобили говорила, па извади из мараме ону лисичју длаку и протре је, а лисица уједанпут те преда њ: „Шта је, побратиме?" А он одговори: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је." А лисица му одговори: „Ево је међу нама, створила се лисица а ждребе лисичић; него удри уларом о земљу па реци: дура, бабина кобила!" Он онда удари уларом о земљу говорећи: „Дура, бабина кобила!", а кобила постане кобила као што је и била и уједанпут се са ждребетом обри пред њим. Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба му изнесе ручак, а кобилу одмах уведе у коњушницу, па све жарачем говорећи: „У лисице, курво!" А она јој одговори: „Била сам у лисицама, али су лисице њему пријатељи, па ме проказаше." Онда опет баба: „А ти у курјаке!"

Кад буде пред ноћ, царев син уседне на кобилу па хајде у поље, а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи, он задрема и заспи на кобили, а кад се прене, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и улар држи у рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу; али му одмах падне на памет што је баба кобили говорила, па извади из мараме курјачју длаку и протре је, а курјак уједанпут те преда њ: „Шта је, побратиме?" А он му рече: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је." А курјак му рече: „Ево је међу нама, створила се курјачица а ждребе курјачић; него удри уларом о земљу, па реци: дура, бабина кобила!" Он онда удари уларом о земљу говорећи: „Дура, бабина кобила!", а кобила постане кобила као што је и била и уједанпут се са ждребетом обри пред њим. Онда је царев син заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба му да ручак, а кобилу уведе у коњушницу, па све жарачем говорећи: „У курјаке, курво!" А кобила јој одговори: „Била сам у курјацима, али су курјаци њему пријатељи, па ме проказаше." Онда баба изиђе напоље, а царев јој син рече: „Е, баба, ја сам тебе служио поштено, сад ми дај што смо погодили." Баба му одговори: „Синко, што је погођено, оно ваља да буде. Ето, од дванаест коња бирај којега хоћеш." А он рече баби: „Та шта ћу бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене нису лепи." Онда га баба стане одвраћати: „Како би ти узео онога губавог код таких красних коња!"

Али он једнако остане на своме говорећи: „Дај ти мени кога ја хоћу, тако је погођено." Баба, не имајући куд камо, да му губавога коња, а он се онда с њом опрости, па пође водећи коња на улару. Кад га одведе у једну шуму, отре га и уреди, а коњ сине као да му је златна длака. Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као тица, и за тили час донесе га пред змајеве дворе. Царев син, како уђе унутра, одмах рече царици: „Спремај се што брже." И тако се брзо спреме, седну обоје на онога коња, па хајде с Богом путовати. После мало, кад змај дође и види да царице нема, рекне своме коњу: „Шта ћемо сад? Или ћемо јести и пити, или ћемо терати?" А коњ му одговори: „Јео не јео, пио не пио, терао не терао, нећеш га стићи." Кад то змај чује, одмах седне на коња па потерај.

А њих двоје, кад оиазе за собом змаја где их тера, препадну се, те стану нагонит коња да брже трчи, али им коњ одговори: „Не бојте се, не треба бежати." Кад једанпут, али змај већ да их стигне, онда коњ под змајем повиче коњу под царевим сином и царицом: „Забога брате, причекај ме, хоћу да цркнем тебе вијајући." А овај му одговори: „А што си луд те носиш ту алу. Ногама увретен, те њега о камен, па хајде са мном." Кад то чује коњ под змајем, а он махне главом и снагом, а ногама увретен, те змаја о камен; змај сав прсне на комаде, а коњ се с њима удружи. Онда царица уседне на овога коња, и тако отиду сретно у њезино царство и онде остану царујући до свога века.

Чардак ни на небу ни на земљи.

Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и
чувао као очи у глави. Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу
своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац
јој допусти. Али тек што изиђе пред двор, у један мах долети из неба
змај шчепа ђевојку између браће и однесе је у облаке. Браћа отрче брже
боље к оцу и кажу му шта је било, и реку да би они ради своју сестру
потражити. Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по
коња и остало што треба за пут, и тако они отиду. По дугоме путовању
наиђу на један чардак, који нити је на небу ни на земљи. Дошавши онђе,
помисле да не ће у ономе чардаку бити њихова сестра, па се одмах
стану договарати како би се уњ попели, и послије дугога
промишљавања и договора, договоре се да један од њих свога коња
закоље, и од коже коњске да окроје опуту, па притврдивши један крај
од ње за стријелу, да пусте одоздо стријелу из лука да се добро за

едан крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак. Кад
дође да се пењу уз опуту, опет најстарији и средњи не шћедну се пети,
него се попне најмлађи. Попевши се горе, стане ићи из једне собе у
другу, и тако наиђе па једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а
змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште. Она кад види
брата својега, уплаши се и дочне га тихо молити да бјежи док се није
змај пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне њиме
и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га
је он ударио па рече ђевојци: "Баш овђе ме нешто уједе." Кад он то
рекне, а царев га син још једном удари у главу, а змај опет рече ђевојци:
"Опет ме нешто овђе уједе." Кад он и трећи пут замахне да га удари,
онда му сестра руком покаже да га удари у живот, и он га удари онамо,
и како га удари, змај остане на мјесту мртав, а царева га кћи стури с
крила, па притрчи брату своме, те се с њиме пољуби, па онда узевши га
за руку стане га водити кроз све собе. Најприје га уведе у једну собу у
којој је био један вран коњ за јаслима привезан с цијелијем такумом од
чистога сребра. По том га одведе у другу собу, у којој је за јаслима
стајао бијел коњ с такумом од сухога злата. Најпослије га одведе и у
трећу собу ђе је за јаслима био кулатаст коњ и на њему такум драгијем
камењем искићен. Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу
у којој је ђевојка једна сједила за златнијем ђерђефом и златном жицом
везла. Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка златне жице
испредала. А најпослије уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка
бисер низала, и: пред њом на златној тепсији од злата квочка с
пилићима бисер кљуцала. Све ово обишавши и виђевши врати се натраг
у ону собу ђе је змај мртав лежао, па га извуче на поље и баци на земљу
а браћа кад га виде, умало их грозница не ухвати. По том најмлађи брат
спусти најприје сестру своју браћи, иа онда све три ђевојке сваку с
њезинијем радом, једну за другом; спуштајући ђевојке браћи, сваку је
намјењивао чија ће која бити а кад спусти трећу, и то ону с квочком и
пилићима, он њу за себе намијени. Браћа његова завидећи му што је он
био јунак те је сестру нашао и избавио, пресјеку опуту да он не би
могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца, и преобуку га
и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро
запријете да никоме не казују шта су они учинили. Послије некога
времена дозна најмлађи брат на чардаку да се браћа његова и оно
чобанче онијем ђевојкама жене. Онај исти дан у који се најстарији брат
вјенчавао, он узјаше на вранца, па баш кад су сватови из цркве излазили
долети међу њих, те свога брата, младожењу, удари мало буздованом у
леђа да се одмах с коња преметнуо, па онда одлети опет натраг у
чардак. Кад дозна да му се средњи брат жени а он у оно исто вријеме
кад су сватови из цркве ишли, долети на ђогату, те и средњега брата
онако удари да се одмах с коња преметнуо, па између сватова опет
одлети. На пошљетку дознавши да се чобанче његовом ђевојком жени,
узјаше на кулаша, и долети у сватове баш кад су из цркве излазили, те
младожењу буздованом удари у главу да је на мјесто мртав пао, а
сватови онда ђипе да га ухвате, али он не шћедне ни бјежати, него
чардак прихвати, како би се уз њу пети могли. Млађа два брата реку
најстаријему да он свога коња закоље, али он не шћедне, па ни средњи
не шћедне, онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту,
ј

е он сестру нашао и змаја убио, а то све засвједочи и сестра и оне
ђевојке. Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и оћера
их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави
га наком себе да царује.
остане међу њима, па се покаже да је он најмлађи царев син а не оно
чобанче, и да су га браћа из зависти оставила на ономе чардаку у коме
ј

Немушти језик.

У некаква човека био један чобан који га је много година верно и
поштено служио. Једном идући за овцама чује у шуми неку писку, а не
знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо,
али се запожарило па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане
да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било
запожарило, и пожар се Једнако к њој примицао. Онда змија повиче из
пожара: "Чобане, за Бога, избави ме из ове ватре!" Онда јој чобан пружи
свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па њему на руку, па по
руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе
се у чуду, па рече змији: "Шта је то у зао час! ја тебе избавих а себе
погубих." Змија му одговори: "Не бој се ништа, него ме носи кући моме
оцу. Мој је отац змијињи цар." Онда јој се чобан стаче молити и
изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: "Не
брини се ни мало за овце; овцама не ће бита ништа; само хајде што
брже." Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну
капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобанову
звизне, а змије се све одмах расплету. Онда змија рече чобану: "Кад
дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати штагод заиштеш: сребра,
злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти
језик. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати." У томе пођу
у двор к оцу, и отац плачући запита змију: "За Бога, синко! где си?" А
она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан
избавио. Онда цар змијињи рече чобану: "Шта ћеш да ти дам за то што
си ми сина избавио?" Чобан одговори: "Ништа друго не ћу, него да ми
даш немушти језик." А цар рече: "Није то за тебе, јер да ти то дам, па да
коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго штагод хоћеш даћу
ти." На то му чобан одговори: "Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти
језик, ако ли ми то не даш, а ти с Богом остај! мени друго не треба
ништа." Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: "Стани!
ходи овамо, кад баш то хоћеш:. Зини." Чобан зине, а змијињи му цар
пљуне у уста, па му рече: "Сада ти пљуни мени у уста." Чобан му пљуне
у уста, а змијињи цар опет чобанину. И тако три пута пљуну један
другоме у уста, па му онда змијињи цар рече:
"Сад имаш немушти језик. Иди с Богом, али за главу своју ником не
казуј, јер ако кажеш коме год, одмах ћеш умрети." Чобан пође кроз
шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све
што је на свету. Кад дође к овцама и нађе их све на броју и на миру,
леже мало да се одмори. Тек што легне, али долете два гаврана те падну

д. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад
на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: "Кад би
знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун
подрум сребра и злата." Чобан кад чује то, отиде своме господару те му
каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену
благо кући. Овај је господар био поштен човек па све благо даде чобану
говорећи му: "Ево синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао. Него
ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом." Чобан узме
благо, начини кућу, и оженивши се стане живети, "и мало по мало изиђе
он најбогатији човек – не само у ономе селу него у свој околини није га
било. Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу
имовину и велико богатство. Једном лицем на Божић рече он својој
жени: "Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на
салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе." Жена га послуша
и уради све како је заповедио. Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда
у вече каже свима пастирима: "Сад сви скупите се, па једите и пијте и
веселите се, а ја ћу бити код стоке сву ноћ." И тако газда остаде и
остане код стоке. Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси
залају: курјаци говоре својим језиком: "Можемо ли доћи да учинимо
штету, па ће бити меса и вама?" А пси одговарају својим језиком:
"Дођите да бисмо се и ми најели!" Али међу псима бијаше један матори
пас који само још два зуба имадијаше у глави. Онај матори пас стане
говорити курјацима: "Тамо њима то и то! Док су још ова два зуба мени
у глави, не ћете ви учинити штете моме господару." А то газда све
слуша и разуме што они говоре. Кад ујутру сване, онда газда заповеди
да све псе потуку само онога маторога пса да оставе. Слуге стану
говорити: "За Бога, господару, штета је!" А газда им одговори: "Што
рекох то да учините." Па се оправи са женом кући, и пођу на коњма:
под њиме бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако човек измакне
напред, а жена заостане. Онда коњ под човеком зарже: коњ вели
кобили: "Хајде брже! што си остала!" А кобила одговара: "Е, ласно је
теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој
дете, па у себи ждребе." На то се човек обазре и насмеје, а жена то
опази, па брже ободе кобилу и стигне човека па га запита за што се
насмеја. Он јој одговори: "Ни за што, само онако." Али жени не буде то
доста него салети мужа да јој каже за што се насмејао. Он се стане
бранити: "Прођи ме се, жено, Бог с тобом! што ти је? не знам ни сам."
Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше нањ да јој
каже за што се насмејао. Најпосле јој човек рече: "Ако ти кажем, ја ћу
одмах умрети." Она опет ни за то не марећи једнако навали говорећи да
друкчије не може бити него да јој каже. У том дођу кући. Одседнувши с
коња, човек одмах наручи мртвачки сандук и кад буде готов, метне га
пред кућу па каже жени: "Ево сад ћу лећи у сандук па да ти кажем за
што сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети." И тако легне
у сандук, па још један пут обазре се око себе, кад али онај матори пас
дошао од стоке и сео му чело главе па плаче. Човек опазивши то рече
жени: "Донеси један комад хлеба те подај томе псу." Жена донесе комад
хлеба и баци пред пса, али пас не ће ни да гледи, а петао дође и стане
кљувати у комад; онда пас рече петлу: "Несрећо несита! теби је до јела,
а видиш где газда хоће да умре!" А петао му одговори: "Па нек умре кад
је лу

где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стаде срдити,
ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да умири." Кад то човек чује,
он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: "Ходи жено
да ти кажем." Па све батином по њој: "Ето то је, жено! Ето то је, жено!"
И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже за што се
смејао.

Стојша и Младен.

Био један цар па имао три кћери, и једнако их држао у потаји да нису
никад на поље излазиле. Кад нарасту за удају, пусти их отац први пут у
коло. Али тек што се ухвате у коло, дуне некакав вихар и све три
однесе. Цар се препадне кад види да их нестаде, па брже пошље слуге
на све стране да их траже, а пошто се слуге врате и кажу да их нигде
нису могле наћи, цар се разболи и од жалости умре. Иза цара остане
царица трудна, и кад дође време да се бреме има, она роди мушко чедо,
и надене му име Стојша. Кад Стојша мало поодрасте, он настане јунак
да је мало онаких било. Кад му буде осамнаест; година, запита матер
своју: "За Бога, мајко, како ти ниси више деце родила до само мене?" А
она уздахне и заплаче се, али му не смедне казати да је имала три кћери
па да их је нестало, бојећи се да не би Стојша тумарио у свет да их
тражи; и тако да не би и њега изгубила. Али он кад види мајку где
плаче, навали још већма и стане је заклињати да му каже што је. Онда
му мата приповеди све по реду како је имала три кћери као три руже, и
како их је нестало, и како су их тражили узалуд на све стране. Стојша
кад саслуша матер своју, рече јој: "Немој плакати, мајко. Идем ја да их
тражим." Мати кад то чује, удари се рукама у прси: "Куку мене
кукавици! зар да мајка остане и без сина!" па га стане одвраћати и
молити да не иде, казујући му како је то било давно и Бог зна јесу ли
већ и живе. Али се он није дао одвратити, него јој рече: "Кажи ми, кад
је мој отац био цар, где му је оружје што је пасао, где ли му је коњ што
га је јахао." Онда мати видећи да се Стојша оканити не ће, рече му да
му је отац кад је видео толику жалост, пустио коња у ергелу а оружје на
таван бацио. Стојша одмах нађе на тавану оружје све прашно и зарђало,
али га он лепо очисти и уреди те сине као ново ковано; па онда отиде у
ергелу и нађе очина коња, па га доведе кући и уведе у подруме и стане
га хранити и тимарити, те за месец дана оправи се коњ као кака тица, а


е у двору?" А она му одговори: "Мој брат". Змај је опет запита: "А шта
је дошао?" А она му одговори: "Дошао да ме види." Онда змај срдито
рече: "Бре није он дошао да те види, него да те води." Чујући Стојша из
двора овај разговор изиђе и он пред змаја, а змај како га види стисне се
на њега, а Стојша га дочека те се ухвате у коштац па се понеси. Један
пут Стојша обори змаја и припуши га, па му рече: "Шта ћеш сад?" А
змај му одговори: "Да си ти мени под коленима као ја теби, ја бих знао
шта бих." А Стојша му рече: "Ја теби не ћу ништа, " па га пусти. Онда га
змај узме за руку, па га уведе у двор и учини весеље за недељу дана.
Кад прође недеља дана, запита Стојша змаја за друга два зета, змаја
огњевита, и змај га упути куда ће ићи док не нађе град, где су двори
другога змаја, а онде рече му да ће чи онако је био крилат и змајевит. Кад се Стојша већ спреми да иде, рече
матери: "Имаш ли, мајко, какав знак од мојих сестара да понесем: ако
да Бог те их нађем, да би ми веровале да сам им брат?" Мати му
плачући одговори: "Има, храно моја, три мараме што су оне својим
рукама везле, " па му изнесе мараме и да. Онда он пољуби мајку у руку,
па уседне на коња и отиде у свет да тражи своје сестре. Идући тако по
свету дуго времена, дође један пут под један велики град. Пред оним
градом била је једна чесма с које је сав град носио воду. Стојша кад
дође на ону чесму, напије се воде па легне мало у хлад да се одмори
покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале.
У томе дође једна госпа по воду и опази Стојшу крај чесме у хладу.
Како опази њега и мараму, а она уздахне, по том точећи воду једнако је
уњ гледала, и пошто наточи воду никако није могла да се оданде отргне
него је све уњ гледала. Стојша то опази па је запита: "Што је, снахо,
што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека или се у што
упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у тебе мараму што
сам је својом руком везла." Онда Стојша устане па је запита откуда је и
кога је рода, а она му каже да је царска кћи из тога и из тога града и да
су биле њих три сестре па их вихар однео све три. Кад то чује Стојша
одмах јој се покаже: "Ја сам твој брат. Можеш ли се сетити да је мати
била трудна кад је вас вихор однео?" А она се одмах сети и бризне
плакати па њему око врата: "Слатки брате! ми смо све три у змајевским
рукама. Има њих три брата змаја, они су нас однели па нас држе сваки у
своме двору." Онда се узму за руке, па у змајев двор; у двору сестра
брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, она му рече: "Брате,
сад ће доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сила, рада бих те
заклонити да те она сила не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој
одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк." Онда га
сестра одведе у другу собу, кад тамо, али во печен, пећка хлеба и аков
вина, " ето то му је оброк" рече сестра, а Стојша кад то види, прекрсти
ноге па све опуцка до мрве, па онда скочи на ноге и рече: "Аха, сестро,
да бијаше још!" Кад Стојша тако вечера, рече му сестра: "Сад ће змај
бацити буздован пред кућу да се зна да иде кући." Тек што она то рече,
а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не
дадне ни на земљу пасти него га дочека у руке па га завитла преко змаја
чак на други хатар. Кад змај то види, зачуди се: "Каква то сила гони од
мојега двора!" па се врати натраг и узме буздован па с њим кући. Кад
дође пред двор, изиђе царева кћи предањ, а он се продере на њу: "Ко ти
јути за трећега. После тога оправи


едну чесму, с које је сав град воду носио. Стојша се онде напије воде па
легне у хлад да се мало одмори покривши се по лицу једном од оне три
мараме да га мухе не би клале. Мало времена за тим прође, ал ето ти
једне госпе по воду. Како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по
том точећи воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду, никако
није могла да се откине оданде него је све уњ гледала. Стојша то опази
пак је запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси
видела човека, или се у што упознајеш?" А она му одговосе Стојша на пут, опрости се са сестром и зетом, па пође к другоме
змају. Тако путујући дође под један град, и пред градом нађе једну
чесму, с које је сав град воду носио. Стојша се онде напије воде па
легне мало у хлад да се одмори покривши се по лицу једном од оне три
мараме да га мухе не би клале. Мало време постоји, ал ето ти једне
госпе по воду; како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по том
точећи воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду, никако није
могла да се откине оданде него је све уњ гледала. Стојша то опази па је
запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела
човека или се у што упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у
тебе мараму што сам је својом руком везла." Онда Стојша скочи на ноге
па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је био и у
друге сестре. А она кад види брата, бризне плакати, па њему око врата.
После се узму за руке па у змајев двор; у двору сестра брата лепо
дочека и угости, а кад буде пред ноћ, она му рече: "Брате, сад ће доћи
љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити да
те оном силом не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој одговори:
"Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк?" Она га онда одведе у
другу собу, кад тамо, а то два вола печена, две пећке хлеба и два акова
вина, "ето то му је оброк" рече сестра Стојши, а он кад то види,
прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скочи на ноге и рече:
"Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вечера, рече му сестра:
"Сад ће пасти буздован пред кућу чак из другога хатара, да се зна даиде
змај." Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже
истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти, него га дочека у
руке па завитла њим чак на трећи хатар. Змај кад то види, зачуди се:
"Каква то сила гони од мојега двора!" па се врати натраг и узме
буздован па с њим кући. Кад дође пред кућу, изиђе царева кћи предањ,
а он се продере на њу: "Ко ти је у кући?" А она му одговори: "Мој
брат." Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она одговори: "Дошао
да ме види." Онда змај срдито рече: "Није он дошао да те види, него да
те води. "Чујући Стојша из двора овај разговор, изиђе и он пред змаја, а
змај како га види, стисне се на њега, а Стојша га дочека па се ухвате у
коштац те се понеси. Најпосле Стојша обори змаја и припуши га, па му
рече: "Шта ћеш сад?" А змај му одговори: "Да си ти мени под коленима
као што сам ја теби, ја бих знао шта бих радио " А Стојша му рече: "Ја
теби не ћу ништа", па га пусти, а змај га онда узме за руку па с њим у
двор, те се стану веселити за недељу дана. Кад прође недеља дана,
запита Стојша змаја и за трећега зета, и змај га упути куд ће ићи док не
нађе град где су двори и трећега зета. После тога оправи се Стојша на
пут, опрости се са сестром и зетом, па пође да тражи трећега змаја.
Идући тако дуго времена, дође опет под један град и пред градом нађе
јри: "Брате,


ето ти змаја; како дође одмах опази да зеца нема па
познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла." Стојша кад то
чује, скочи на ноге, па јој се одмах покаже да је њезин брат, и
приповеди јој како је већ био у других сестара. Она кад види брата,
бризне плакати па њему око врата. После се узму за руке па у двор. У
двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, онда му
рече: "Брате, сад ће доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа,
рада бих те заклонити, да те оном силом не опали, ходи сакриј се." А
Стојша јој одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк."
Она га онда одведе у другу собу; кад тамо, а то три вола печена, три
пећке хлеба и три акова вина, "ето то му је оброк" рече сестра Стојши, а
он кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скочи на
ноге и рече: "Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вечера, рече
му сестра: "Сад ће пасти буздован пред кућу чак из трећега хатара, то је
знак да иде змај." Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а
Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти, него
га дочека у руке па завитла њим чак на четврти хатар. Кад змај то види,
зачуди се: "Каква то сила гони од мојега двора!" Па се врати натраг и
узме буздован па с њим кући. Кад дође пред двор, изиђе царева кћи
предањ, а он се продере на њу: "Ко ти је у двору?" А она му одговори:
"Мој брат." Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она му одговори:
"Дошао да ме види." Онда змај срдито рече: "Није он дошао да те види,
него да те води." Чујући Стојша из двора овај разговор, изиђе и он пред
змаја, а змај како га опази, стисне се на њега, а Стојша га дочека те се
ухвате у коштац па се понеси. Један пут Стојша обори змаја и припуши
на земљу, па му рече: "Шта ћеш сад?"А змај му одговори: "Да си ти под
мојим коленима као ја што сам под твојим, ја бих знао шта бих радио."
Онда му Стојша рече: "Ја теби не ћу ништа, " па га пусти. Онда га змај
узме за руку па га уведе у двор и стану се веселити за недељу дана.
Један пут изиђу у шетњу, и шегајући се опази Стојша у авлији једну
велику јазбину – отишла под земљу, па онда рече: "А шта је то, зете?
Како можеш у своме двору трпети толику пропаст? За што то не
зарониш?" Змај му одговори: "Е мој шура, не могу ти од срамоте ни
казати шта је то. Има овамо један змајевски цар, па с нама често има
рат, и сад скоро имамо рок да се ударимо; па кад се год побијемо, сву
нас тројицу надбије, и што утече у ову јазбину оно остане." Онда му
рече Стојша: "Хајде зете, да ударимо нањ, док сам и ја овде да вам
помогнем, еда бисмо га како сатрли." А змај одговори: "Ја не смем ни
по што пре рока." Кад Стојша види да они не смеју да ударе, онда се он
сам дигне да тражи цара змајевскога. Пошто једва један пут напита,
дође пред дворе и опази наврх двора зеца где стоји. Онда запита
дворане шта онај зец наврх двора ради. А дворани му одговоре: "Да се
ко нађе да скине онога зеца, зец би се сам заклао, сам одерао, сам
исекао, сам приставио, па се сам скувао; али то не сме нико учинити за
своју главу." Стојша кад то чује, он узлети на коњу па скине зеца, а зец
се сам одмах закоље, сам се одере, сам исече и сам се пристави к ватри.
Онда Стојша изиђе на змајев чардак па легне у хлад, а дворани кад виде
шта учини, стану му говорити да бежи: "Бежи, јуначе, куд те двоје очи
воде, док није дошао змај, јер ћеш зло проћи ако те затече." А Стојша
им одговори: "Шта ја марим за вашега змаја, нека дође нек се наједе
зеца." Кад мало час,


азбину, па онда запале, и тако сва три змаја онде пропадну. После тога
Стојша оправи све три сестре, и крене све благо иза сва три змаја, а
змају побратиму остави њихове дворе и сву њихову државу, па се дигне
са својим сестрама у своје царство, и сретно дођу к матери, па му мати
преда царство, те је царовао до свога века.
повиче на дворане: "Ко је то урадио?" А они му кажу: "Дошао један
делија те скинуо зеца, и ено га горе на чардаку." Онда им змај рече:
"Идите и кажите му нек ми иде из двора, јер ако му дођем, не ће му ни
кост с кошћу остати." Дворани изиђу на чардак к Стојши па му кажу
шта вели змај, а Стојша се осече на њих: "Идите кажите змају, ако му је
жао зеца, нека ми изиђе на мејдан." Кад они то кажу змају, а змај цикне,
све ватра сипа из њега, па полети с на чардак, а Стојша га дочека, па се
понеси: нити се Стојша даје оборити, нити може змаја да обори;
најпосле рече Стојша змају: "Како ти је име?" А змај му одговори:
"Моје је име Младен." Онда му Стојша рекне: "И ја сам најмлађи у оца
и мајке;" па се онда пусте и збрате, и тврду веру даду један другоме да
ће братински живети. После некога времена рече Стојша змају: "Шта
чекаш оне змајеве што беже у ону јазбину? Хајде ти да ми ударимо на
њих и прије рока." Змајевски цар пристане, и тако пођу њих двојица, да
ударе на змајеве. Кад она три брата змаја чују да се Стојша удружио и
збратио са змајевским царем, и да сад обадвојица иду на њих, они се
уплаше па скупе силну војску, те изиђу с војском преда њих, а ови
ударе на целу војску, и све разбију и растерају, само она три змаја утеку
у ону јазбину. Онда ова двојица брже вуци сламу, па гурај у ону
ј