Ne znam sta je HAIKU poezija. Da li se i tako zove?
Da li je to ono sto svaki ponaosob oseti i hoce da
iskaze, makar u jednom stihu.
Da li je to i naziv neke davno procitane knjige:
"Tresnjin cvet u vazi od zlata"

Da probamo:

MALO LISICE

BELA PLANINA, SNEG...
BOROVO STABLO-LUC,
I KLEKA.

I KOZJA STENA-MEDVEDJA CEKA
I KAPLJICE NA IGLICAMA,
PLAVICASTO DUGINE BOJE.

EH, LISICE MOJE... .

A KOZJA STENA,
SECANJA,
DAVNI SNOVI
I VECE PORED BAZENA?

Ili mozda ovako:

TREZAN SAM PIJAN,
GLADAN SAM SIT.

HODAM I SPAVAM,
RADOSTAN--SKRHAN,
BOLESTAN--ZDRAV.

NEVIN SAM KRIV !
ZALJUBLJEN MRZIM
MRTAV, A ZIV.

Pozdrav svima koji se usudjuju da nesto svoje napisu

Mama, divno, jako, u tebi cuci pjesnik, samo hrabro olovku u ruke, volim da vjerujem da ces nas obradovati sa pregrst malih lijepih stihova. To su sad tvoji pocetci kojih ces se rado sjecati kad odmaknes do prve knjige koju ti od srca zelim.

... ..iz moje druge zbirke pesama, koja nosi naziv "Sabor senki", evo jedne bez naslova........................ ..

Leptiru,
nemoj reci nikome
gde je soba od mesecine.
Ona je utociste nase
gde sedimo
za istim stolom
i ispijamo
hladne vatre
sa zidova plamenih.

Hilendar i zena

Hilendarski manastiri
pred vama stijim
ko pred ocem
ko pred Bogom.
A zasto u tebe
krocila ne bih?
Zena sam
majka
poroda moga.
Vidim vas
zrakom sunca
bez sjenki.
Podne mi podari
zenit sav.
Pred vas cu da kleknem
ko prad Bogom.
A zasto u tebe krocila nebi?
Hilendarski manastiri
crkvice Hristove
zvoncice bistrih
snova i misli
snage mi dajte
duh osvjezite
zednu me napojte
pa nek sam zena.
A sto u tebe krocila nebi?

Bila sam tamo... Živela sam u senci tog čoveka, živela sam u okrilju neponovljive ljubavi... Bila sam njegoa. Čuvao me je kao nešto najvrednije, kao svoj život. Jakim zagrljajem me je držao čvrsto uz sebe, nije dozvolio da me košava života odnese.

Ljubio mi je lice kao blagi povetarac prolećnog jutra. Mi smo bili jedno, živeli jedno za drugo.

Večeri provedene u sobi čiji je vazduh pun ljubavi prožimao miris vina. Vina ispijanog u zanosu ljubavi, strasti, a istovremeno i nežnosti.

On je za mene bio kap na praznom dnu, ja sam njemu značila više i od zenice njegovog crnog oka.

Dva sveta spojena u jedan. Vodopadi naše ljubavi su zapljuskivali one koji su hteli da unište i isuše ono što smo smo mi imali.

Dugo, dugo smo se topili u plamenu strasti i voleli se, a onda jednog dana, bez objašnjenja samo me je pustio. Pustio je da nestane sve što smo imali. Odjezdio je tek tako, a ja se i dalje pitam zašto... Da li je prestao da me voli ? Osećala sam se tako sigurno, a sada sam sama bez njegovog krila da me štiti. Kako da pustim sećanja da odu niz more?

Suve stranice vlaže moje suze, a jedine reči, zbog drhtave ruke, mastilo razmazano, piše “ Vrati se ”...

Devojčica

Negde daleko, a tako blizu, bila je mala, trošna kućica. Tajanstvena, a pritom tako zanimljiva, stajala je kao izgubljeno dete usred pustinje. Stajala je tako dugo, krijući svoje tajne, dok jednog dana u nju nije dospela jedna devojčica. Mala, žgoljava, ali tako nežna i nevina, delovala je kao deo te kućice. Kao da je rođena da tu bude.

Bose nožice, otečene od umora, gazile su suvo lišće približavajući se kući. Gledala ju je kao u majku svojim sitnim, crnim očima koje su odavale tugu i samoću. Izgledalo je kao da traži utočište u njoj. Ono što je dugo tražila i za čime je čeznula. Nalazilo se tu, tako blizu. Ali, šta ako nestane? Strah zbog suočavanja sa nečim tako neočekivanim ispunjavalo je njeno mlitavo i slabo telo. Skupila je hrabrost i pružila svoju prljavu ručicu prema bravi kućice. Pokušala je jednom, ali bilo je zaključano. Puna razočarenja, očajna, pokušavala je opet, i opet... Ruka joj je drhtala, a suze su potekle tiho, gotovo nečujno iz dečijeg oka. Kapljice kiše su se slivale niz njenu zamršenu kosu i preko prljavog lica, ostavljajući čist trag. Do kasno u noć, pokušavala je da otvori vrata, vrata koja su za nju bila put do sreće i spasa.

Sa jutrom je došlo i sunce. Sve je delovalo isto kao i prethodnog dana, samo kućice nije bilo. Na mestu gde je nekada stajala kućica, ležalo je beživotno telo, telo izgubljene duše malog deteta. Devojčica je nepomično ležala nožicama skupljenim od hladnoće, ručicama zgrčenim i tako anđeoski malim. Na prljavom licu još uvek se video trag koji je kiša napravila čisteći joj obraze. Usta prebledela i modra, nisu se micala. Iscepana odeća se privijala uz nju kao da želi umreti sa njom.

Odjednom, sunce zađe iza oblaka. Poče grmeti i munje udariše oko devojčicinog tela. Kiša se rasu šumom. Izgledalo je kao da nebo sprema doček devojčici.

"Šta nije imala na zemlji imaće na nebu“, rominjajući reče kiša.

JOS MOJIH RADOVA MOZETE VIDETI U MOM ALBUMU... Obozavam da pišem... .

Moj si krst

Nemam snage ni da se setim svega

još uvek ja živim za njega

i kad čujem staru pesmu

niz obraz se otkotrlja suza,

ona suza što mi se zbog

tužnog srca otela.

Zaista sam pokušala

da sve zaboravim

ali još uvek ne umem da živim sa tim

jer sama pomisao na one poljupce

budi onaj osećaj krivice

iako znam da nije tako,

da ja nisam kriva

ja se još kajem što sam živa.

Još uvek si jedina

hrana mom srcu,

pokušavam da izađem na svetlost dana ali

kasno je, ja razum gubim.

Ti si neizlečiva bolest,

iako sam toliko puta

rekla da neću više plakati,

ne mogu da se suzdržim

kad se samo setim tebe...

REF. Moj si krst,

tvoje je ime moja vera

i sve bih svoje dala

da bih te ponovo imala.

Volim te svim srcem i više

rasplačem se i kad padnu

jesenje kiše, jer sećeš se,

tad smo se voleli,

neki kao ja još nisu preboleli.

Ti jesi, zar ne?

Uvek je lakše onima koji ostavljaju

jer da vole oni ne bi ni ostavljali...

Sada

Sve što se dešava postalo

mi je tako nejasno...

Više ne znam šta je razlog

mog života, šta treba

da mi skrene pažnju sa

svih ovih ružnih stvari.

REF. Sada znam kako je biti ostavljen,

kako se ljubav igra nama,

kako je kad sam, u suzama

čekaš jutro...

Čime sam zaslužila ovo,

da li sam bila loša devojka,

zbog čega je sve surovo,

izgubila sam te, a

toliko si mi značio.

REF....................................

Sada znam kako je kad

ne možeš da obuzdaš suze

kada ti se na licu

oslikava bol i patnja,

kada misliš da si na celom svetu sam,

nikome ne značiš i

sa tugom deliš svoj stan.

REF.................................... .

Sada sam svesna da

ljubav nije za dobre ljude,

jednog jutra te poljupci bude,

a već sledećeg ti se plače

od tuge...

Razočarenje

Jednog trenutka kao da imaš

snage da do zvezda poletiš,

a već sledećeg si potonuo,

našao se na dnu.

To se zove razočarenje!

Kažu da je mladima u prirodi

da padaju i ustaju i

opet padaju, sve tako,

ali postavlja se pitanje kako?

Lako je njima da kažu,

zar nikad nisu probali

sve ono što greje i hladi?

Taman se desi nešto

što ti da nadu i volju

za nastavak, mada možda

ga i preuveličaš ali

to osećanje se desi

toliko si srećan da ne znaš gde si!

A onda se kao po pravilu

desi nešto što te šutne

na dole i ne da ti da isplivaš gore!

Vidiš ili čuješ nešto

i sve što pre sat vremena

imao si je nestalo, a to

te razara iznutra, guši te

jedino što želiš je da vrištiš

i pitaš Boga, zašto?

Možda i preuveličaš

ali to osećanje se desi

toliko si razočaran da ne znaš gde si!

Nekada to ostaje dugo dok ne preboliš

a ako si srećan saznaš da si pogrešio

opet ako je istina preboliš,

a ako si loše shvatio

osećaš se kao da si se tereta rešio!

Ali svima se dešava

i svi ga iskuse,

sve zaboli pa ostaje samo:pomozi Isuse!

Razočarenje nas svuda prati,

neko je pokušao da shvati

al' ono briše svaki svoj trag.

Ostaje samo da naučimo

da živimo sa tim

da se za život molimo

jer da živimo postojimo!

Čovek je rođen da bude srećan

nekada i tužan, nekada u zvezdama

nekada na dnu najdubljeg mora

razočarenje je uvek prisutno tu

sa tim živeti se i ume i mora!!!

Zalazak

Sove
teske
pune
crnoga sunca.
Vrisak neki,
iz usta dodje,
iz kapljica kise
na srce skamenjeno
iz koga je nikla suma duboka,
tvoja postelja
koju nebo sve vise
uz sebe privija
i postaje kolevka
za novorodjenu svetlost
ciju vatru ces ispiti
kada ona zadje
i ugasi se
sred mojih
raspuklih grudi.

Zmijski Car

Izasao si
i nastanio se u supljine
stabala
koja rastu
u dusi mojoj
gladne svetlosti
iz Tvoga oka
koje ce ove jeseni
smeniti opalo lisce
na granama krune hrama
u dusi mojoj iznikle jazbine.

Raskrsce

Stojimo na raskrscu
pricamo o tvome snu,
Ti gledas kroz mene
i vidis kamen
sto dise recima
koje mi govoris.
Na njima moze da se plovi
do ostrva
na kome se raskrsce budi
i poprima nasa lica i oblichja.

*****

Volela sam ga... . Bila sam spremna na sve zbog njega, ljubav prema njemu vodila me je do srži vremena, davala mi snagu da prodrem i u nemoguće...
Govorio je da me voli. Te reči su me mazile svakim trenutkom, samo sećanja na njih izazivala su bujice osećanja u meni. Stalno je to ponavljao i prijalo mi je da to čujem.
Živela sam u bajci sve do dana kada se bajka pretvorila u ružan san, do dana kada su me njegove reči povredile kao sablja koja mi seče trbuh, ne ostavljajući iza sebe ništa sem bola.
Bilo je veče kao i svako drugo, prosto se i ne sećam kako je došlo do toga da čujem te reči koje su mi parale osećanja u jednom trenutku, napravivši od mene prazninu, jedno besmisleno postojanje. Rekao je da me ne voli. Posle hiljadu “volim te” bacio je pred mene plašt beznađa ubivši me tom inverznom izjavom.
Izgubila sam se, nisam mogla da pronađem sebe u vremenu i prostoru, gubila sam se brdu misli koje su prekidale jedna drugu kao karike jednog lanca.
Razlog je bilo to što su ga dve devojke pre mene mnogo povredile. Da li je moguće da je mene obmanjivao, a u stvari je sam sebi zabranio da voli? Zbog njih ja ispaštam i nosim breme njegovog bola?
Mene su povredili mnogi pre njega, ali nisam odustala, nisam kao on zbog dve neuspele slike bacila sve boje i prestala da slikam... Ne, nisam i nikada neću.
Govori mi da želi da me voli, ali ne može... .
Baca na moje oči platno obmane kao da sam dete koje ništa ne razume. To nije stvar mogućnosti već volje, želje... .. Nije dozvolio sebi da me pusti u svoje srce i nije imao pravo da mi priča bajku... . Pustio me je da živim kao princeza, na oblaku sreće, da živim u snu na javi. Dozvolio je da bude deo mog sna, da čini njegovu suštinu, a da onda nestane kao prašina očišćena metlom neke starice...
On nije u pravu, sam sebe muči time što ne dozvoljava sebi da ponovo zavoli.
Poznajem momka koji je voleo mnogo devojaka. Svaki put je dao sve od sebe, svu svoju ljubav usmerio ka devojci sa kojom je. Sve te devojke su ga povredile. Nisu u pitanju dve već više. Slomile su mu srce kao stkleni kamenčić koji stoji na putu, a sujeta im ne dozvoljava da ga zaobiđu i ne zgaze i polome. Ipak on nije odustao, posle mnogo njih koje su ga povredile, nije odustao i evo sada je sa mojom najboljom drugaricom.
Pronašao je devojku koja ga voli i koja ga je vredna i napokon, posle toliko patnje, suza i bola, srećan je... . Konačno voli nekoga ko tu ljubav uzvraća istom slinom i ne želi da ga povredi, već da zauvek ostane pored njega... .
Ni ja ne gubim nadu. Znam da i za mene postoji negde neko ko će umeti da me voli kako zaslužujem. Neko ko neće misliti samo na sebe i svopstvena osećanja, neko ko će mi se u potpunosti predati.
Žao mi je što onaj koga ja volim sada ne dozvoljava sebi da bude srećan, da plovi tim talasima koji zanose. Žao mi je što ne želi da se opusti i rizikuje, već živi zaslepljen strahom da će ponovo proživljavati bol koji su mu pre mene naneli.
Ja mu ne želim ništa loše iako me je povredio i ostavio ožiljk na mom srcu koji nikada neće u potpunosti zarasti. Želim mu da voli. Da zavoli svom jačinom kojom je sposoban, da ponovo oseti lepotu ljubavi, da živi za trenutke kada ona traje, a ne za kraj i bol.
Sigurna sam da će iako je u prošlosti bio razočaran jednom naići na devojku koja će znati da ceni njegovu ljubav, on moju nije umeo...

S druge strane pogleda

Evo jedne svjeze pjesme nadam se da nijesam dosadna.
Trazim
Dajte svjetlosti
mom licu.
Dajte smjeha
mojoj dusi.
Uradite nesto
jako i brzo.
Nek udari grudi
nesto veselo.
Svjetlosnu mi sapletite
pletenicu zutu.
Nek blesne munja
predkisnog dana
nek se kapi kise
u vazduhu tope,
nek udari grudi
nesto veliko nek poludm
od dobrote.
Zovite me glasno
sa vrha planine
nek eho odjekne.
Uradite nesto jako
i brzo, bice poljubac
da, da, pukne

I niko od silnih forumaša-književnika da prokomentariše jednu od mojih najranijih pesama, meditaciju o Bodleru, ccc

Večeras je jedna suza dugo putovala
Nastala u njenoj glavi bistra i obla,
Dugo je punila površinu oka
Onda se celu večnost tu zadržala
Magleći vidik vruća i mokra!
Ta slana jezuška oka vrebala je treptaj
da neprimetno klizne...
Dužinom mekog obraza krenula je brzo
Usput okrznuvši vrh nosa
Lagano je završila put
U kragni pamučne bluze

... .
Plameni vrtovi
sijaju na nebu,
Pakao mi u oku tinja...

Vilinkovgrad

U skrvenom gradu vilinskih konjica Vilinkovgradu živeli su i voleli se vilinski konjici, druge bube i insekti lepih krila i dobrih srca. Ljudsko srce ne može da zamisli kakvo je prijateljstvo vladalo među malim stvorenjima i kako je velika sreća kada su svi zajedno! Jedan mali konjic plave boje je zalutao.
Šta sada da radim? Pitao se mali konjic. Gde da nađem svoje
Prijatelje? Tako sam usamljen.
Svuda ih je tražio...
Vilinkovgrad je preleteo bar dva puta elem svi su negde nestali čak i bube... Rado bih se družio sa nekim makar to bio i strašni jelenko! Mislio je u sebi mali konjic, avaj i on je sa njima. Konjić se nađe u čudu, kao da je ceo taj svet, mali ali jedini za njega nestao u neku drugu vremensku zonu... .. Leteo je mali plavi konjic gde ga je vodilo njegovo mikroskopsko srce, u tom tužnom samotnom letenju primetio je jednu baricu... Odlučio je da tu sačeka svoje prijatelje. Zamišljeno pogleda okoliš i prelete baricu. Tu se zadržao! Dugo se ogledao u njoj, zamišljajući da mu je to neki drug i ko zna dokle bi da ga nije progutala jedna žaba!

Niko neće da prokomentariše priču

Komentar? Zasto da ne ! Pa zato smo tu !

Prica o vilinom konjicu je lepa metafora o Narcisu, ispricana kao decja
pricica. Mozda cilj price nije bio taj?

Slobodno nam prenesite svoju nameru. Uostalom i cuveni
Mesa Selimovic je svoju knjigu Dervis i smrt, morao za potrebe lektire
da "objasni" jer ga mnogi nisu jednoznacno razumeli.

Pričica je divna... Ne dopada mi se preokret u poslednjoj rečenici - bez kog, uzgred, ne bi ni bila tako efektna. Jednostavno, volim bajke. Odgovara mi happy end...

Meni ovo više liči na basnu... Često jedna sitnica izmeni toliko naš život da se izgubimo
u trošenju života i ne primećujemo nikog više dok ne nestanemo...

Dragi prijatelji, imam još jednu priču!
Krle 157 maše repićem i traži malo pažnje, mali je i neprimetan ali sto posto živ.
Velikim pogledom uspeva da vidi glomazne papuče svoje dobročiniteljke, palac rozе boje koji se pomera i ima slankast ukus.

„Ljudi i njihove čudne navike. Oduzmu ti slobodu, prijatelje dobro nahrane, daju ti blesavo ime i onda te stalno dozivaju...
Eh gde su oni bezimeni dani i bezimeni prijatelji? Nebo je još uvek iznad mene, malo skockano ali i dalje veliko i nedohvatno. Дobro je kad je bar to ostalo isto... vreme je da neko spusti mrak.
... Krleee, Krkiii... odzvanja mi glas jednog nestaška koji me stalno vuče za rep... slatkišu dođi kod tvoje Sonjice čuje se drugi i to traje... sakrio sam se... stari tepih smotan iza kuće biće moje mesto za spavanje, veliki je skoro da se i ne vidim. Napokon mir... i san:
Ponovo sam kući, kutija za spavanje i dve velike zelene grane štite me. Nešto se čuje... .
Više me ne zovu Krle... obraćaju mi se sa kuco... to je moj dom, ipak nešto mi tu smeta i ponovo čujem kucooo i mesec mnogo svetli... neeeе!... Тo su oni... Bela devojčica je držala neku svetleću stvar sa kojom me je pronašla... pomilovala njušku i uzela me u naručje. To je valjda ljubav.

Krle 157 stvarno postoji spašen od 157 krpelja, (tako je dobio ime) od gluvarenja i ušuškan u prijateljsko okruženje.

A sad... . samo napred, bez ustručavanja komentarišite!

Maštovito, nema šta...

PS.


Ponovo sam kod kuće...

Volim ljude koji pišu, tako više analiziraju sebe i druge a samim tim postaju bolji ljudi.
Divno pišeš i samo nasatavi!

Evo jedne moje priče i par kraćih pesama... ..
Kao da se dogodilo... Žamor razbija tišinu a muzika kao štras na haljini svetluca i osvaja! Ona sedi nemoćna da sakrije radost а on brzim pogledima prelazi po prostoru koji može da obuhvati okom. Nervozni pokreti loše prikrivaju želju!
Mnogo je ljudi oko njih... njena želja luduje po uglovima diskoteke a obziri šapuću ne smeš... stopalo kruži po imaginarnom prostoru pod stolom, malo koleno proviruje kroz tanku tkaninu i želi njegov dlan. On kao da to zna. Pod stolom se dva stopala udvaraju jedno drugom... Iznad stola priča sasvim obična... ? Njena su pitanja hrabra, njegovi odgovori kratki, nešto da prikriju... šta se skriva, namera, nesigurnost, мožda glas promuko od želje... a želja kao zvezdana prašina promiče kroz taj mali prostor, pada na dve zarobljene strasti, dok se mesec klati, zakačen za noćno nebo!
Postaje očigledno i zato ona odlazi da igra, sama sa sobom, sa nekim veselim ljudima...
Sada je sve na površini, pokreti u početku nesigurni postaju meki i razuzdani... sada bedra kruže po imaginarnom prostoru podijuma... ona ga gleda samo krajičkom oka jer namera mora da bude sakrivena a zavođenje suptilno... Igra je spas i provokacija...
Postoji li prekidač da se isključi razum, do sada ga nisu izmislili... ona igra i misli... ubrzano... priseća se De Melovih misli... on ima misiju da spase svet od bespotrebne griže savesti koju su pretpostavlja ona, opet izmislili Srbi. Tako zaneta odgonetanjem šta je istina a šta zabluda primećuje njega na podijumu i shvata, istina je taj trenutak. Prilazi mu, sada zajedno igraju, takt po takt do sna... Sve ide u prilog želji da se to dogodi, mada ona zna da on ima snagu i da se to dešava zato što on to želi. Počinje spori ritam i oni su već bezobrazno blizu... mirisi golicaju čula. Njegova košulja je otkopčana... njeno rame razgolićeno zajedno isijavaju pređašnji vreo dan... želju... zrelu kao godine...
Onako usput ona pita za godine a zna da su tu, pedesete... on odgovara pitanjem a ne zna da je ona luda za tim godinama... dok plešu ona ga zamišlja kao vrlo sofisticiranog ljubavnika... nekog ko poznaje ženu. Obrazi im se dodiruju... užareni, ona bi tako rado osetila oblik njegovih usana i ukus poljupca... i kao da čita njene misli dahom joj hladi zagrejane grudi. Primila je taj dah u srce i uzvratila!
Pitanje je bojažljivo skliznulo sa usana a obećanje ostalo u vazduhu.
Ona sada čita Kastanedu, putuje kroz noć i ljubi se sa njim!
On verovatno zna da kad oseti da ga je opleo neki fini vazduh, da je to njen dah!

Pesma za tebe

Kaplje prolećni dan, sliva se niz кrošnje lagano kao dosada.
Po kasnom popodnevu rastrcali se karirani kišobrani kao barberi posada.
Mimoilaze se kišobrani,
mimoilaze se lica...
Užurbano predvečerje otresa zaostale kapi
i polako ulazi u noć,
a noć mi uvek donese tebe... sa vetrom mi dođeš kroz odškrinut prozor,
sumanuto se krećem ka tvojim zamišljenim usnama,
bojim se nestaće me u toj želji da ih dotaknem.
Sreća je voleti.
Odložiću te kapi kiše, tu sliku i malo sunca i ceo taj dan i mnogo takvih dana i ovu želju... u neseser dragocenih sitnica
На свилено платно мојих мисли спустила се нова тишина,
Мала четкица чежње започиње нову слику.
У краљевству белине затекле се две руке
Мала веверица потиснутих жеља подиже златну прашину
И два кажипрста већ воде љубав на препуном столу.

Pesma ti je divna, samo tako. !!!

Veco, lepo je sto tvoja trenutna osecanja iznosis kroz prozu ili poeziju.
Stvarno sam zadivljena i ti to znas.
Tvoja knjizevnost te oslobadja od stresa.
Sva druga, moja zapazanja, vezano za tvoj literarni rad, procitaces u svojim privatnim porukama. JANA

Kliknite za otvaranje attachment-a