Проф. др. ЛАЗО М. КОСТИЋ

КРАЂА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

(културно историјска студија)

Библиотека ОДГЛАС

Књига једанаеста

Проф. др. Лазо М. Костић
(Врановићи, Бока Которска, 15.03.1897
- Ветинген, Швајцарска, 27.01.1979.)
Псеудоним : Л. П. Поповић

Проф. др. Лазо М. Костић

Баден, 1964. г.

САДРЖАЈ

A) РАНИЈИ ХРВАТСКИ ЈЕЗИК (ДО "ИЛИРСКОГ ПРЕПОРОДА")

I. Који је заправо био "хрватски језик"?
II. Разноврсна наречја и правописи "хрватског говора"
III. Ранији језик виших слојева данашње Хрватске

Б) ПРИСВАЈАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА ИЛИ ТЗВ. "ИЛИРСКИ ПРЕПОРОД"

IV. Хрватски писци о разлозима и последицама Илирског препорода
V. Српски писци о "Илирском препороду" и његовим последицама
VI. Страни писци о "Илирском препороду" и његовом следству

B) ДАЉЕ ПОСЛЕДИЦЕ "ИЛИРСКОГ ПРЕПОРОДА"

VII. Реакција Срба на "Илирски препород"
VIII. Реакција код Хрвата и еволуција њиховог језика
IX. Преименовање украденог језика

ЛИТЕРАТУРА
ПОГОВОР

ДОДАТАК
Петар Милосављевић:
О књизи Лаза М. Костића Крађа српског.језика
О српском језичком и етничком идентитету
О разликовању српског и хрватскогјезика

Ово дело излази баш о стогодишњици смрти ВУКА СТЕФ. КАРАЏИЋА који је, генијалном проницљивошћу, успео да пронађе најчистије изворе српског језика, да га фиксира, поткрепи непроцењивим народним благом чије је средство био, и да га тако прослави.
Та слава није дала мира једном народу који је слично говорио, и он је просто тај језик апроприсао! Нечувен поступак у историји живе речи. Отуда и жеља писца да ствари рашчисти и разграничи, да свакоме остане своје.Тиме се несумњиво одужује и самом Вуку. Срби су иначе, до дана данашњег, остали верни и Вуку и свом језику. Они и овом приликом изражавају, поводом стогодишњице Вукове смрти, изразе свога дивљења и своје безграничне верности.
Писац

А) РАНИЈИ ЈЕЗИК ХРВАТСКИ (ДО «ИЛИРСКОГ ПРЕПОРОДА»)

I. Који је заправо био "језик хрватски"?

На питање које је постављено у наслову овог одељка једва је могуће одговорити; прецизно је то немогуће установити. Ово је једини народ света за који се није знало који му је језик.
У томе се спорила и наука и пракса, и домаћи и страни стручњаци, и лингвисте одн. филолози и историчари. Итд.
Најбоље је то примерима илустрирати, Јер читаоци не морају да верују простим тврдњама. Ми смо то већ једном изнели, и то у књизи "Спорни предели Срба и Хрвата" (књига у Литератури под 1, стр. 29-116). Било би добро, бар у изводима, то овде поновити, али услед крајње штедње простора морамо одустати од тога. Само ћемо сумарно извести шта тамо стоји, ретко поновити коју реченицу и цитирати по неки нов податак кога тамо нема. Читаоце које тај проблем посебно интересује, упућујемо на поменуту књигу (1).
Један од највећих етнографа прошлог века, Гијом Лежан, казао је у својој Етнографији Европске Турске, изашлој паралелно на француском и немачком језику (2), да нема ваљда два слависта чија се мишљења подударају о географском распореду Хрвата", другим речима о томе шта су Хрвати. У крајњој линији у томе шта је "хрватски језик.
Ђура Даничић је мало потом у Гласнику Српског ученог друштва (116) дао овај увод својим излагањима о разлици између српског и хрватског језика: "Колико је име хрватско чувено у свијету, сам је народ хрватски врло непознат. У истој књижевности која се највише зове хрватска распра је које су Хрвати... " Дакле, сами Хрвати нису били начисто ко су Хрвати, и једанпут су ове, други пут оне проглашавани Хрватима. Даничић хоће да ту ствар изведе на чистину, покушавајући да сам утврди шта би могао бити језик хрватски (док је српски језик био несумњива категорија).
I.
То је заиста било скроз несигурно и непознато до "Илирског Препорода", одн. неколико деценија иза њега. Нас овде, разуме се, интересује само језик, тј. примарна особина на основу које су писци утврђивали хрватску народност. Делимично се о томе говори и у следећем одељку. Прво ћемо навести мисли самих Словена.
Најпрви међу њима, и некад најчувенији, тзв. "патријарх Славистике" Јосиф Добровски, иначе католички калуђер, уствари опат језуитски, Чех по народности (живео од 1753 до 1829), "држао је само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичним односима оног времена, као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски." То пише главом Ватрослав Јагић, Хрват, познији највећи слависта међу Југословенима (рођен 1838, у Вараждину, умро 1923 у Бечу). Дело под 3.
Заиста је Добровски у више својих студија категорички тврдио да је језик Далмације српски језик и није се дао у томе поколебати. Он је то своје мишљење изнео и у чувеној збирци "Славин" (110). Тамо је писао: "Границе између правог хрватског и српског (илирског) језика у Далмацији могао би најбоље да наведе неки Хрват који је добро вешт у оба дијалекта. Ако некоји, као Златарић у предговору својих Песама (Млеци 1597), далматинско - илирски (српски) језик називају харвацки језик, то није тачно говорено; то се догађа због политичке везе са Далмацијом. Далматинско-илирски и српски ја држим у суштини још увек као исти језик, а знам добро да далматински и српски нису сасвим истоветни говори. Али, у основи, оба припадају, без обзира на разне провинцијализме и друга мања отступања, ипак само једној језичној врсти, као што су и становници обе земље по свом пореклу српског стабла... "
Сасвим незнатно се од њега разликовао други његов сународник (Словак) Павле Јосиф Шафарик и такође један од "водећих" и првих слависта уопште. И он је (1795 до 1861) сматрао и у више својих дела изнео тврдњу да српски говоре не само у Србији и Црној Гори, већ и у Босни и Херцеговини, у Славонији и Далмацији. И за њега су само три раније жупаније Провинцијалне Хрватске, где се углавном кајкавски говорило, неспорно хрватске. Можда се он у извесном броју квадратних километара одваја од Добровског, али у суштини исто тврде у поменутој књизи (Спорни предели... ) сва су њихова гледишта детаљно преведена и пренета, а такође наведена прецизно и сва литература где се она налазе.
Овде само један накнадни податак, кога тамо нема. П. Ј. Шафарик је писао 1833 (82, с. 7): "Стара Хорвација на југу Купе са главним градовима Бихаћ у данашњој Босни и Биоград у данашњој Далмацији од вајкада је припадала, што се језика тиче, српском народном говору; оно што старији писци ових предела називају хорватском, чисто је српски."
Тим се бавио још један њихов савременик (и Добровског и Шафарика) Јернеј (немачки Бартоломеј) Копитар, Словенац (рођен у Крањској 1780, умро у Бечу 1844). Он сматра, опет, кајкавце "Хрвате" као неспорне Словенце, а био би вољан да Хрватима призна приморске чакавце. Све остале који говоре наш језик сврстава и он, као и Добровски, као и Шафарик, у Србе. И његове тврдње су у поменутој књизи детаљно поткрепљене. Тамо се увек износи све оно што су поједини писци казали о територији појединог народа, али се закључци углавном базирају на језику.
Али, радећи "Спорне пределе... ", ми нисмо имали важнија дела Копитара, већ смо се ослањали углавном на његова писма објављена у Јагићевом "Архиву". Сад смо у стању да дамо и неке његове директније ставове из научних расправа и књига, које смо морали тражити у бечким библиотекама (преко швајцарских библиотека). Многе расправе је издао 1857. Миклошич у засебној књиги (означеној као "први део", међутим другог дела нигде нема; јамачно није изашао). Та књига носи наслов "Мањи списи Јернеја Копитара... " (4). И одатле ћемо нешто овде пренети, да се повеже са оним што се налази у књизи. "Спорни предели... ", мада су резултати увек исти (није само иста аргументација).
У чланку "Прилози прегледу српске литературе у аустриском царству" објављеном 1811 у "Отеченственим Листовима" (5). Копитар пише (Мањи Списи, I, 135): "Под српским (језиком) ми овде разумемо оно што се, довољно неисториски, назива илирским... Предео српског дијалекта се простире од Истре, преко Далмације, Хрватске Крајине, Босне, Србије, Бугарске до колонија исељеника из ових земаља у Славонији и Јужној Угарској. Четири до пет милиона говори то наречје... Ова четири милиона, пак, међу собом су раздвојена; једни, на западу, припадају латинском обреду, али већи део грчком... Грци (тј. Словени грчког обреда) имају, због њиховог већег броја, због употребе ћирилске азбуке (која је у IX веку нарочито за словенски језик удешена) и због старо-словенског црквеног језика, природне предности испред Латина. Ускоро ће их они оставити иза себе... "
У свом приказу прве књиге "Славин" од Добровског (изашле на немачком 1806), Копитар каже како старо име Илира треба сасвим забацити као етничку ознаку (Мањи Списи, I, стр. 23). Он каже: "Овој педантној антиквоманији треба учинити крај и поштене људе њиховим правим именом звати; као што се Французи не зову Гали, ни Турци Трачани, то и Илирце треба рађе звати Истрани, Хрвати, Далматинци, Херцеговци, Босанци, Срби, Бугари, угарски Срби, славонски Срби (јер сви ови говоре један исти словенски дијалекат, кога чак у својим књигама називају словено-српским), и према томе могли би се називати заједничким именом Славено-Срби... "
Каже како је Славонија "после турских пустошења опет васпостављена помоћу нових Срба... "
У одговору једном писцу "Минерве", Архенхолцу, 1809, Копитар понова наглашава да се језик на југоистоку "може поделити у два варијетета, словенски у ужем смислу, северно од Купе и Саве и словеносрпски (како сами урођеници сасвим прикладно кажу) јужно одатле".
Копитар упозорује писца који инзистира на појму Илирије на свог земљака Добровског који дели Словене А) на источне и јужне и Б) на западне или северне. Први су Винди (Словенци) између Дунава, Саве и Купе, Срби између Црног Мора, Купе, Саве, Дунава и Хемуса... "
На стр. 54 понавља да Добровски бугарски сматра за дијалекат српског језика.
То исто понавља Копитар у својој студији "Словенска Лингвистика", управо у рецензији неколико дела из те области у "Аналима за литературу и уметност" 1811 (Мањи Списи, стр. 40).
Још Копитар: Мањи Списи I, стр. 125: "Ако мимоиђемо квантитативно незнатне дијалекте (као лужички кога говори пола милиона, виндски у унутрашњој Аустрији, кога говори милион и по), споменућемо овде само чешки (са 6 милиона душа), пољски (10-12 мил.) и руски (24-30 мил.), који сви већ имају снажну књижевност, и српски (са 5 милиона) који већ може да покаже почетак књижевности до крајности пун наде... "
У приказу књиге Чапловића "Славонија и делом Хрватска" 1820 пише Копитар (Мањи Списи, I, 339): "Српски дијалекат (назван још и илирски), који говори 4-5 милиона људи, исто је као и чешки, пољски, руски, хрватски, крањски, један словенски дијалекат, који има своју сопствену, веома одређену граматику као и немачки; он није никакав помешани језик, као што није ни старословенски или његове горепоменуте сестре или као што није ни немачки". (Копитар говори о "сестрама" зато што је језик на немачком женског рода).
Католички Далматинци, Дубровачки итд. певају и пишу на овом језику већ више од 300 година... "
Овим питањем се посебно бавио Јернеј Копитар у чланцима бечких часописа почетком прошлог века. Тако по други или трећи пут у часопису "Књижевни Лист" који је уређивао сам Копитар, и где своје чланке није потписивао. Тај чланак, управо повећа студија, носи наслов "Поглед на словенске дијалекте... " (6), и ту се Копитар детаљно бави овим питањем, али углавном понавља синтетично оно што је другде разбијено говорио. Овде ћемо пренети само мали део његових излагања (мада смо целу годину часописа морали набавити из Беча, из "Дворске библиотеке").
У III делу студије, која носи наслов "Дијалекти словенских језика", Копитар каже да се "Словенско племе, према језику, дели на два главна стабла: југоисточни и северозападни". Ово прво има неколико грана: 1) руску и рушњачку (украјинску), и словачку. 2) Словеносрпску, на југу Дунава, Саве и Купе све до Хемуса (Балкана, ЛМК), ' заједно са колонијама у Јужној Угарској и Славонији, укупно пет милиона." Треће "Словенци у Унутрашњој Аустрији, Провинцијалној Хрватској и Западној Угарској са око милион и по." (У друго стабло спадају Чеси, Пољаци и Лужички Срби).
Мало даље Копитар дели словеначки дијалекат у три "подврсте": крањски или виндски (словенски) који се говори у Крањској, Доњој Корушкој и Доњој Штајерској; хрватски који се говори у Провинцијалној Хрватској и опет виндски у Угарској и источној Штајерској".
Као што се види, овде Копитар чак ни чакавски језик не назива хрватским, а кајкавски у Загорју изречно обележава као словеначки одн. "виндски". Тако је тада наука говорила! По њему је хрватски само подврста словеначког!
Скоро сви писци се слажу да прави хрватски језик говоре исељеници (бегунци) из Хрватске посејани по Угарској "нешто мало и у Аустрији. Но ипак ни ту нису баш сви сложни: Копитар у једном свом писму Добровском (4) каже: "Кад бих имао пробе језика тзв. Хрвата У Чаладској и осталим жупанијама, кладим се да бих нашао да су и они Словенци".

II.
На ово ћемо надовезати шта каже много доцнији словеначки слависта Матеја Мурко, бивши професор универзитета у Грацу, Лајпцигу и Прагу, познати непријатељ Срба (рођен 1861 у Штајерској код Птуја, умро између ратова). Он каже ретроспективно, приказујући стање прве половине прошлог века (88, стр. 240): "У три северозападне жупаније Хрватске (у некадашњој Провинцијалној Хрватској) налазимо један дијалект који се по већини карактеристичних обележја подудара са словеначким, нарочито са његовим северно-источним дијалектима. Сви истакнути лингвисте почев од Копитара и Шафарика, и етнографи као Черниг, ове су Хрвате у погледу језика сврставали стога у Словенце, и њихов интересантни дијалект, који је развио релативно немалу литературу и који је до 1835 био уобичајен као књижевни језик, није чак нашао пријем у велики Речник хрватског или српског језика, који Југословенска академија знаности у Загребу издаје. Кад је ипак 1830 набачено питање заједничког књижевног језика, одговорио је млади правник Ј. Деркос у својој латински написано.ј брошури "Геније Отаџбине" (Genius patriae, Загреб 1832) сасвим мирно филолозима... : Ми хоћемо један заједнички књижевни језик из дијалеката наше три краљевине; од времена краља Хрватске и Далмације повезује нас "најјача веза, братска и нека мистична љубав" која обавија сва срца; са Крањском и Штајерском, напротив, ми немамо ничег заједничког.
То је било опште гледиште, које је од 1835 спроведено у праксу, тако да ми нмамо један високо интересантан пример главног града и духовног центра, који је отказао свој израђени дијалекат и потчинио се језично већини осталог становништва (тиме се мислило у првом реду на Босну и Херцеговину, на Србију и Црну Гору), да би се могла створити једна виша културна заједница."
Овај отсек ћемо закључити са излагањима најбољег хрватског слависте, хрватског Загорца, проф. Ватрослава Јагића (1838-1923) са излагањима која се ретроспективно односе на прошлост, али синтетично повезује и прошлост и данашњост.
Јагић у студији "Словенски Језици" каже (80, стр.24): "Чакавски дијалекат Северне Далмације, Истре и Острвља звао се одвајкада хрватски... "
"У Северној Хрватској, северно од река Купа и Корана до Муре, и источно преко Сиска до Вировитице, влада од вајкада кајкавски дијалекат, врло близак са језиком западних суседа Штајерске али ипак не идентичан. Сад га народ зове хорватски, а до краја XVII века цео предео између Саве и Драве звао се Славонија; својој латинско-маџарској форми имена одговарало је у народном језику означавање 'Словенско краљевство' или "Словенски орсаг', отуда и назив дијалекта 'словенски језик', како се изрично зове у штампаним делима XVI и XVII столећа. Можда се некад овај дијалекат под истим именом простирао и преко Вировитице. Али је за време Турака данашња Славонија добила ново становништво које је дошло с оне стране Саве а говори штокавски. Због тога је кајкавски дијалекат сада ограничен на северозападни део некадашњег Regnum Sclavoniae, који од краја XVII века носи име Хрватска... "
"Штокавски дијалекат Северне Далмације и Босне (са искључењем Дубровника и Боке) добио је из верских разлога, исти назив (хрватски) да би се разликовао од (језика) источног православља чији се припадници називају Србима... "

III.
И у ранијој прошлости није било много друкчије. Ево такође неколико података из XVII века и њему блиских.
Кад је Бартол Кашић, заснивач језуитске резиденције у Дубровнику и њен први приор (рођен у Пагу 1575, умро у Риму 1650) поднео Римској пропаганди свој превод Св. Писма на наш језик, о томе се много расправљало али до штампања није дошло.
У Архиву Конгрегације за пропаганду пронашао је бивши посланик код Ватикана др. Михаило Гавриловић меморандум у коме се налазе разлози зашто Курија није пристала на штампање (Lettere antiche, vо1. 264, fol. 573-575). Проф. Јован Радонић је то после објавио (92, с. 48 ид.). У његовој четвртој тачки стоји: "Као што су стари Грци имали неколико дијалеката, тако и јужни Словени:
Штајерци, Крањци и они из Корушке свој, Приморски Далматинци са суседним Хрватима свој, Србијанци свој од свију најбољи (Serviani suam fere omnium optimam) и остали Илири под Турцима. Сваки од ових дијалеката suas proprias formulas ac modes loquendi et vocabula propria habet: (има своје сопствене формуле и начине говора, као и сопствене речи, ЛМК).
То је било око године 1635. Римска курија сматра Хрватима приморске Далматинце и суседне Хрвате. Загорска Далмација ту отпада, а не знамо докле се простире «суседна Хрватска». Босна и Херцеговина уопште не долазе у обзир.
Историк Јоханес Луцијус ("Лучић") писао је 1666 (19): "Ипак Далматинци и њима суседни Словени не зову језик словенским, него хрватским или српским, према томе који је дијалекат у питању".
Тада су Далматинци свој језик (чакавски) називали хрватским, али је још тада, по сведочанству Луцијуса, у половини XVII века, било Срба у Далмацији и њеној околини. Јер су ваљда само Срби називали свој језик српским? Или чак и Хрвати?
Павле Јосиф Шафарик у својим познатим Словенским старожитностима (100) каже: "Значајно је да најстарији писци провинциских Хрвата, правник Пергошић 1574, писац Врамец 1578, издавалац еванђелија 1651 и други, не зову никад дијалекат на коме су своје књиге писали хрватски већ словенски."
Први речник на "хрватски језик" састављен је крајем XVI века (г. 1595). Саставио га је католички прелат, потоњи примас Маџарске и кардинал Антон Веранцијус, кога Хрвати означују као Антун Вранчић. Ја не знам колико је то тачно (то његово име, јер је писао латински), али његов речник носи (опет на латинском) овај назив: "Речник пет најугледнијих европских језика: латинског, италијанског, немачког, далматинског и маџарског". (Речник је изашао после његове смрти; он је био рођен у Шибенику 1504, умро у Маџарској 1573). Свој језик назива далматинским!
Проф. Јиричек пише (127, IV, с. 61): "Још 1655 је Хрват Крижанић у Полиглоту штампаном у Риму (128) у част Фердинанда III објавио у форми бугарштица три песме, једну на црквенословенском, другу на хрватском (illirice moderne) а једну на српском језику (sarbski)."
То што Јиричек назива хрватски, сам Јурај Крижанић назва илирским, а српски означи тачно.
Хрватски историчар Иван Кукуљевић је писао пре сто година (22): "Петретић зове своје кајкавско, или како вели: загребачко наречје увјек словенским језиком, знајући добро да права хрваштина стопрв преко Саве, а поглавито преко Купе почима."
Под Петретићем Кукуљевић несумњиво мисли на загребачког бискупа Петра, који је живео од 1610 до 1667. Родом је био из Иванић града.
Са своје стране је Иван Кукуљевић-Сакцински, у једном говору одржаном у Сабору краљевинах Далмације, Хрватске и Славоније, казао: "Језик онај што га наш народ хрватски испод Окића, око Самобора, у Загорју и Туровом пољу говори, није по законих језикословља чисти хрватски, премда се сад тако зове... Та управо именом словенским називао га је сам наш народ још у XVI и XVII вијеку."
Хрватски литерарни историк Драгутин Прохаска писао је 1911 (35, с. 1): "Између XV и XIX века се писало за говорни језик у Хрватској "хрватски", у Славонији "славонски", у Далмацији "далматински", у Босни и Херцеговини "босански" итд.
"А Дубровчани су по правилу свој језик звали 'језик словински' ".
Мало подаље у тој истој књизи (с. 3) пише Прохаска: "Католички босански писци називају скоро увек њихов језик 'босански'; 'хрватски' називају сасвим ретко језик они који стоје на далматинском, дакле специјално хрватском земљишту... " Спомиње фратра Дивковића, који свој језик назива "босански", а писмо, ћирилицу, српским. Затим писац наставља: "Специјално српски зову се право-славни Босне: многобројни докази за то налазе се у српско-православној књижевности".
У Сплиту је на самом почетку XVIII века, под утицајем хуманизма, основана једна академија за неговање домаћег језика, заузивањем властелина сплитског д-ра Петра Маркија. Академија се звала на латинском Академиа Илирика, на нашем језику Академија Словинска. Њен претседник је превео једно француско дело под насловом: Мисли карстјанске за сваки дан мисеца (штампано у Венецији 1704) за које мисли каже да су "парви пут писане. у францезки језик... а сада принешене и изтумачене у "Словински". У уводу он говори о корисности превођења добре стране литературе на словински језик, јер се тиме добро служи језику словинском по читавој Далмацији, за који каже да је у Далмацији општи "или како је обичајно рећи матерњи". А онда, о самој Академији: "На ту племениту сварху саставила се јест у овому нашему граду (тј. у Сплиту) у којему најизварсније словинске бесиде изговарају се. Academia Illyrica илити вам Словинска, ова по начину млађахнога стабла, ако буде заливана с причињеним знојем од људих учених и помњивих, подати ће на своје вриме мирисно и угодно воће од крипости".
Академија је постојала до 1713. Никад се није чула ни објавила реч о хрватском језику у њој.
1723 године је загребачки капуцинер П. Стефан држао предике у загребачком кајкавском дијалекту и после отштамао да буду од користи малом народу, како Јагић каже "Хорвацкога, Словенскога и Далматинскога народа". Један Славонац из села Лоње крај Саве писао је како је зват говорни језик у његовом крају. То је отштампано У Кукуљевићевом "Аркиву" 1863 (17). Овде се преноси "з књиге Ђерићева (16), у којој, нажалост, није наведено време писања тог трактата од Б. Модрушића. Ја мислим да је то било у првој половини XVIII века. Модрушић каже: "Упиташ ли пако којом приликом старо или младо, осим војаках, који су ето у најновије доба по војнах заповиедих итд. од поглавара хрватскоме привикли, којим језиком говори, одрећи ће ти: рацким или славонским. А покрстиш ли га сам оним, надне те с истим и с истоименога му земљишта изсмјехавати и гласу на ругло изметати".
Они су, дакле, свој језик називали српским (рацким) или славонским. Само су ислужени војници казали каткад да говоре хрватски, јер су на војсци тако инструирани. Ако би иначе неко други то казао, свет би га извргнуо руглу!
Неки Јосо Крмпотић, мислим Личанин, "припевао" је и у Бечу штампао "храшћански" Песму Црногорцима и војводи Филипу Вукасовићу 1789 (129).
Славонац Матија Петар Катанчић, песник и археолог, католички свештеник, професор Универзитета у Будиму, писао је пред сам крај XVIII века (18): "Хрвати — ово причам по свом знању — нас Траце (Раце) и Илире, који се од њих у дијалекту знатно разликујемо, зову све Власима". Дакле, славонски се знатно разликује од хрватског дијалекта и ко је тај славонски, а то значи штокавски дијалекат, говорио, звали су га Влахом па био православни или католик.
У истој књизи (будимско издање 1798) пише Катанчић да Црногорци, Србијанци, Бошњаци и Срби у Угарској говоре истим језиком којим и Далматинци, а да се од Хрвата разликују (стр. 108). На претходној страни каже: "Добро знамо да се и у прошлости и данас Хрвати разликују од Далматинаца и домовином и начином говора". Тамо изречно пише: Perfecto et hodie Croatos ab Dalmatis et patria et loquendi ratione distinctos bene novimus.
Исти католички клирик и књижевник из Славоније Матија Катанчић (1750-1825) написао је "први хрватски штампани пријевод Светог писма", како каже у "Енциклопедији Југославије Иван Сламниг књижевник из Загреба. Али га Катанчић није звао хрватским, већ каже да је то Свето писмо "у језик славно-илирички изговора босанскога приношено". (Дело изашло у Будиму 1831, после његове смрти).
В. Јагић у свом Архиву за словенску филологију (9, стр. 580), каже да се кајкавски хрватски говор "у пређашним вековима заиста звао словенски, као што се и земља звала Словенска краљевина (Regnum Sclavoniae)" и он нарочито наглашава да то није био неки дијалекат, прелазни или мешани дијалекат, нити неки привесак словенског језика, или чакавског или српско-хрватске штокавштине, већ прави језик који је у литератури пуна четири столећа заузимао сасвим самостални положај.

IV.

Загребачки бискуп Максимилијан Врховац је циркуларом од 26 јуна 1813 позивао клир да прикупља "хрватске и славонске ријечи" (Шишић, 55, стр. 130). Католички парох у Самарици код Бјеловара Јосип Ђуркевачки издао је 1826 књигу под насловом "Језичница хрватско-славинска" (Шишић, 55, 131).
Није тврдио само Миклошић да су једини Хрвати чакавци, одн. да је само тај језик њихов, већ и многи други писци, међу њима и хрватски. Тако нпр. Станко Враз (16, стр. 157), који је писао 1843 године (20): "По праву (језику) то дакле иде име једино Харвате чакавце тј. ону грану јужнославенску, што треба у свом говору ча место шта или кај, а ти Хрвати станују од старине у Приморју, по већој страни приморских вароших, Задарском окружју и по отоцих приморских и далматинских".
Хрватски књижевник и загребачки каноник Адолфо Ткалчевић-Вебер, који је живео од 1825 до 1889 писао је једном да "прави Хервати преко Купе станују" (23).
Неки од ових података су преузети од Ђерића, 16, стр. 157-8.
Хрватски филолог и вокабуларист Иван Броз писао је ово (60, стр. 164): "Године 1857 написао је Ђуро Даничић, мимо Вука најбољи зналац језика хрватскога, разправу, у којој је показао разлике између језика хрватскога и српског, држећи нарјече чакавско за језик хрватски, а нарјече штокавско за језик српски, док му је нарјече кајкавско било особито нарјече језика словенскога. Бавећи се непрестанце око језика хрватскога, тај је велики учењак изучио све појаве језика хрватскога и хисторију њихову, као нико прије њега... " (!!?)
Нашао сам негде да је у хрватском Гласоноши" од год. 1862, бр. 15 писац житија бана Ивана Мажуранића казао: "... Они збороваху, да јесу и да остају Хрвати, али да не признају никаквог илирског језика, паче да они тога ни не разумевају — тога "влашког језика".
Грга Мартић, једна од најистакнутијих личности из Редова босанских фрањеваца у прошлом веку, песник, преводилац, летописац и политички радник, који се четрдесетих година 19 века појавио у српској штампи, обратио се 1858 године молбом Друштву српске словености у Београду да му штампа рукопис речника турскога језика. У архиву Српске академије наука налази се и данас та молба која представља Један од многих примера културне сарадње босанских фрањеваца са Србијом у време кад су Босна и Херцеговина биле под турском влашћу. "Имајући приготовљен један рјечник турскога језика нашим босанским илити српским изговором по основима других рјечника истолмачен и за службу како учевнијем тако и простом реду народа удешен, а оскудјевајући за издање потребитим средствима", пише фра Грта Мартић у својој молби, "узимам чест с пристојним почитањем вама високопочитана и благородна господо управитељи славног Друштва србске словесности пријавити се и понудити речени рјечник на расположење томе славноме Друштву... " итд. Молба је упућена из фрањевачког манастира у Крешеву. Писана је ћирилицом и Вуковим правописом.
Гајевац Фран Курелац (1811-1874), многострани лингвиста, био је, према Божи Ковачевићу (32, стр. 96) "присталица тадашње филолошке школе која је под српским језиком подразумевала штокавско наречје, под словеначким кајкавско, под хрватским само чакавско... "
Проф. Јагић саопштава једно писмо које му је упутио 14 септембра 1876 проф. Валтазар Богишић (62, стр. 356), у коме овај пише: "Јер ко су прави Хрвати? Да ли кајкавци западне три жупаније, или су Хрвати само чакавци далматинских отока као што је Даничић мислио, или су Хрвати оне насеобине у Угарској (и у Бургенланду) којих је песме скупио Курелец... ?"
Ван тих предела Богишић не може ни да замисли Хрвате, а ови га данас званично прогласише Хрватом!
И велики далматински научник Натко Нодило је казао (21): "Срби зар штокавци, а Хрвати чакавци".
Фрањо Фанцев, доцнији професор старије хрватске књижевности у Загребу, писао је 1907 о кајкавском дијалекту Копривнице и околине (84), и ту је казао: "Народ се зове хорват, харват, хрват и језик хорвацки, харвацки, хрвацки. Али писани језик, штокавски, мора се разликовати од кајкавског. Ако се говори штокавски, кажу да се говори госпоцки или влашки, а кајкавски, по просто, простачки, бегечки'".
Други тада млади слависта Мате Тентор писао је, опет у Јагићевом "Архиву" (93), описујући острво Крес: "У Кресу нема ниједног обичног човека који уме писати хрватски, већ кореспондирају талијански...
Језик се зове "ферваски", али име Хрват или бар Ферват није познато. То је савим обрнуто од онога што је било на почетку нашег политичког живота: после насељења ових предела прво је добивено политичко име Хрват и тада се назив проширио на језик"... (Цитира Јагића (94).
Познати хрватски шовен др. Иво Пилар писао је 1918 под псеудонимом фон Сидланд (81, 318):
"Као и у свему другом, тако су Срби много јединственији од Хрвата и у језику. Они имаду заправо само два говора, екавски и иекавски, а оба су штокавска, те се међусобно разликују много мање него три хрватска нарјечја: кајкавско, чакавско и штокавско...
Кајкавско нарјечје је неоспорно производ миешања етничке и језичне мјешавине Хрвата и Словенаца, између којих уобће нема јасне етничке границе...
Кајкавштина је ограничена на банску Хрватску, и то на жупаније: загребачку, вараждинску, модрушко-ријечку и бјеловарско-крижевачку, а обиљежено је екавштином... "
(У Дубровнику је настао тзв. "макаронски језик", тј. миешани језик их "хрватског" и талијанског језика).

V.
У многим крајевима данашњи Хрвати називали су свој језик само нашки, и то у прошлом веку и почетком овог века. Ево неколико доказа: Некадашњи руски конзул у Босни и историчар Александар Фјодоровић Гиљфердинг писао је пре мало више од сто година, пошто је био пропутовао целу Босну и Херцеговину, како се Срби православни осећају свуда једнако, знају шта су и свој језик називају увек српски. Онда додаје за католике нашег језика, које он конзенкветно назива Србима католичке вере, ово (124, с. 126): "Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита напр.странца: 'Умијете ли ви нашки'. Но који је то "нашки језик' он не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква... "
Хрватски филолог Марсел Кушар, професор и директор далматинских гимназија, писао је крајем прошлог века у репрезентативној едицији "Аустроугарска монархија" (123), говорећи о далматинским наречјима: "Словенски српско-хрватски дијалекат који влада у Далмацији зове су у устима тамошњег народа хрвацки језик у целој северној и средњој Далмацији и на острвима тог дела Далмације. У јужној Далмацији од Неретве па све до краја, као и на острвима Корчули, Ластову, Мљету и мањим около Дубровника, католици одговарају кад их неко пита како говоре само речју 'нашки'... " (док православни, по самом Кушару, кажу увек да говоре "српски језик"...
Код старих Дубровчана, каже Кушар највише су означавали језик као "словински", термин који се "у Далмацији први пут употребљава у једној латински састављеној повељи краља Петра Крешимира из године 1069".
Слично тврди за садашњи Дубровник (на почетку овог века) професор Универзитета Матеја Крек, Словенац. Он пише у једној својој расправи (88, 236): "Незаборавне ми осташе речи једног баркајола (возача чамца) у Дубровнику, кад сам га питао да ми објасни шта значи та реч "нашки' (како он језик назива). Он ми у пуном миру одговори: Господару, ми говоримо како нас је мати научила; да ли је тај језик српски или хрватски, о томе нека се споре господа' ".
Још неколико гледишта из овог века, за време Прве Југославије и после ње.
Хрватски публициста и политчар Милан Банић писао је између два рата (38, стр. 148): "... Не само да су Срби продрли у најзападније дијелове Хрватске, него је Српство дало Хрватству нов прилив свјеже крви, унијело му је у менталитет дио своје тврдоће и свог активизма, ослободило хрватску народну душу: наметнуло хрватству свој говор, своју народну пјесму, добрим дијелом своје обичаје и навике... "
У збирци "Лички Грудобран" (101), а у чланку уредника Божа Катилинића "Лика и Личани1' стоји ово (с. 73): "Срби у Лици говоре нарјечјем штокавским, говором ијекавским. Ја бројим Бриње и Оточац такођер у Лику. У та се два котара говори углавном чакавски... "
Стр. 75: "Ликом у ужем смислу зовемо оне крајеве кроз које протиче ријека Лика и њезине притоке. То је она права Лика. У ширем смислу бројимо и Крбаву у Лику, а у најширем читаву бившу личко-крбавску жупанију. Босна и Далмација, па Уна Капела и Велебит затварају готово одасвуд Лику".
У истој збирци у чланку Мила Старчевића "Екавица дра Анте Старчевића" налазимо на ове податке (101, стр. 77): "У Лици не говори нико екавски: Срби су ијекавци, а Хрвати већином икавци и мање ијекавци... "
Старчевићева мајка је говорила ијекавски, како тврди писац, а сам Анте икавски, али је писао екавски! Стр. 79: "Старчевић је прогласио екавицу хрватским наречјем, хотећи у првом реду да за хрватство спаси кајкавце и оне екавце који су по његовом мишљењу били најближи хрватству."
Претседник Хрватске сељачке странке и као неки вођа хрватског народа писао је почетком 1961 (у муслиманском листу "Свијест" који излази у Енглеској, што преноси канадски "Хрватски Глас" у броју од 13 фебруара) да му је мајка била Славонка. Њен отац је био негде од Славонског Брода, а мајка из Винковаца. "Обоје су се сматрали до смрти Славонцима", а баба Мачекова је "тврдила све до своје смрти да она говори славонски, а хрватски да говоримо ми Загребчани"... "Слично је било и са Далмацијом".
Влахо Раић, Хрватски емигрантски писац износи у једној својој књижици (43) одјеке на његову ранију књигу (врло сумњивих квалитета) "Хрватска и Србија", па на страни 44 наводи и ово: "Др. Рудолф Баричевић, познати интелектуалац у хрватској емиграцији, написао је за мадриску ревију 'Особа и дух' опсежан приказ о мојој књизи, у којем међу осталим вели:... У вријеме обнове хисторијских истраживања, кад хисторизам почиње доминирати друштвеним знаностима, Хрвати заборављају и своје народно име, а Сабор расправља да ли хрватски језик треба називати илирским, словинским, славенским, нашим или југославенским. И није то било само напуштање хрватске склоности према хисторизму, него и губитак хисторијског памћења, без кога нема народне свијести... "
VI.
Досад смо наводили само словенске писце, претежно чак хрватске. Сад ћемо и неке стране, мада смо њих исцрпно навели у књизи "Спорни предели Срба и Хрвата". Само мало пабирака.
Немачки филолог (слависта) из прве половине прошлог века Ернст фон Еберг (писао је само са иницијалима свога имена и мука је била пронаћи његово право име), издао је још 1837 књигу о историском прегледу словенских језика и књижевности (98).
Говорећи о српском језику на страни 81, Еберг пише: "Српски језик говори готово пет милиона лица и он се простире, са малим дијалектичким отступањима, преко турских и аустриских провинција Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, Славоније и источног дела Хрватске. То је, даље, идијом хиљада које су се, због турског притиска иселиле и населиле се на југозападној обали Дунава од Земуна до Сент-Андреје код Будима. Један дијалекат тога језика, који ипак показује знатна отступања, говоре Бугари... "
На стр. 100 каже да Славонци говоре скоро исти језик који и далматински Срби, а на стр. 101 да Хрвати имају два језика: у Војној Хрватској говоре "далматинско-српски дијалекат са незнатним отступањима, а у Провинциској Хрватској близак Словенцима."
У некад водећем немачком часопису за иностранство стојало је у једном напису о "јужнословенским Илирцима" (33) и ово: "Српски, илирски, славонски и далматински језик, то је један исти језик... Народ који хрватски језик говори припада ипак српском народном стаблу које броји више од пет милиона душа... "
"Према томе, Јужни Словени које зову Илирцима нису Илирци, нити говоре илирски језик... него српски језик, који у Славонији називају славонским, у Далмацији такође далматинским језиком, а од кога је хрватски језик опет само један дијалекат".
У једном информативном приказу словенских језика немачки филолог Рудолф Рост писао је 1867 у часопису Глобус (7, стр. 82):
... З) Српски језик. Предео овог језика простире се преко турских и аустриских покрајина Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, преко Славоније и источног дела Хрватске.
Затим говори са највећим похвалама о лепоти српског језика, што смо принели у једној другој књизи. Потом Рост класифицира: "Српски језик се дели на три дијалекта:
а) Херцеговачки дијалекат, који говоре Срби настањени у Херцеговини, Босни, Црној Гори, Далмацији и Хрватској, и још у Србији од Мачве до Ваљева и Карановца (Краљева);
б) Ресавски дијалекат, који је својствен Србима у осталим деловима Србије, нарочито у Браничеву, Ресави, Левчу, на Горњој Морави, у Параћннском крају и у Црном Потоку до Неготина;
в) Сремски дијалекат који је код куће у Срему и Славонији, у Бачкој, Банату и Средњој Угарској, у Србији између Саве, Дунава и Мораве."
Затим писац описује:
4) Хрватски језик. Овај влада у жупанијама загребачкој, крижевачкој и вараждинској са околним пределима, и приближује се више словеначком него српском... "
У Етнографији Европског истока, нарочито Балканског полуострва, од Дифенбаха писало је 1880 (34, стр. 80).: "По језику и народности припадају српском племену Хрвати и Словенци, који су одељени наречјем и политичком географијом."
Да је страна наука језик Далматинаца сматрала српским, поред многобројних навода у књизи "Спорни предели Срба и Хрвата", ево још неких:
Велики немачки историк Јохан Кристјан фон Енгел (1770-1814), који је дао прву солидну историју Срба и кога Јиречек сматра својим претходником, а такође и историју Бугара и Хрвата, каже у том истом делу (95): "Ако неки писци, као нпр. Златарић у предговору својих песама, Млеци 1597, назива далматинско-илирски (српски) као 'харвацкиј језик', то није тачно говорио. То се догодило само због политичке повезаности са Хрватском".
Ми смо то директно пренели од Енгела. Али неће бити на одмет указати да је то исто запазио и нагласио католички каноник Дубровника дум Иван Стојановић. Он каже: "Познати повјесничар Енгел кори Златарића што језик Далмације зове хрватскијем, те каже да је то посве криво, пошто је тај језик чисто српски, а да се име хрватско спомиње само ради тога, што је Далмација била неко вријеме у политичкијем свезама с Хрватском ради Угарске". (40, 206).
И други велики немачки историк Лудвиг Албрехт Гебхарди (1735-1802), који је још пре Енгела у својој Општој историји (96) дао доста места Србима, казао је и ово: "Језик данашњих Морлака је више рашки него хрватски".
Никола Томазео, италијански велики писац (1802-1874), родом из Шибеника, који је стално тврдио да се у Далмацији говори српски, каже у својој књизи "Далматинско питање... '' (36. 32): "Далмација је боље сачувала сопствени језик него Хрватска сопствени устав. Некакав устав бољи него што је хрватски, Далматинци, иако '''ако мали, могу да га замисле. Хрвати, пак, не могу да створе од себе језик чишћи и јачи од онога који Далматинци говоре и да коме народ пева".
На страни 48 каже да се у Далмацији, поред италијанског, говори и "словенски, веома лепо на континенту, мање чисто од острвљана... " Сад хоће да имају и "хрватски" начињен од "Хрватотвораца" (Croatificanti).
VII.
Кад све ово прочитају, читаоци ће бити јамачно јако разочарани. Тада тек неће ништа знати шта је то био и који је био хрватски језик до Препорода илирског. У ствари, то је био наш циљ да ово покажемо и докажемо. Ни Хрвати нису били начисто о томе, ни наука словенска ни страна. Свак се колебао, свак се предомишљао, свак је нешто друго узимао као "хрватски језик". Овo је све требало навести да би се разумело основна идеја и интенција лица која су прокламовала и извела "Илирски
Препород".
Мада се сви наведени писци не слажу у томе који језик треба сматрати хрватским, они сви без изузетка, бар до "Илирског препорода" а и знатно потом, искључују штокавштину од хрватског језика. Ни једном једином писцу од ранга (а ни ма ком другом по нашем сазнању) није пало на памет да иједан део јужнословенских штокаваца прогласи за Хрвате. Сви одреда их приписују Србима. Све до "Илирског препорода", па и две-три деценије потом. Док тај "Препород" није почео да пушта плодове!
Говорећи о Фридјунговој и Загребачкој парници хрватски писац "фон Сидланд" кука (8, стр. 301): "На страни Срба бејаше службена знаност, према којој су заправо Срби сви они који говоре штокавски... "
Српски филолог, професор Београдског универзитета Др. Василије Ђерић, писао је пред Први рат (16, с. 15): "Откад има у чакаваца народних споменика, звали су они себе Хрватима, а свој језик хрватским. А сви су штокавци од најстаријих времена до XVI века звали себе Србима и свој језик српским... " Тек у том и следећем веку неки књижевници "употребљавају вештачка имена илирски, илирички, словински". Али јамачно само католици (ЛМК).

VIII.
Има писаца, чак веома угледних и стручних, који не признају (тј. нису признавали) посебну екзистенцију хрватског језика ни до "Илирског Препорода". Једни од њих су ћутке преко њега прелазили у навођењу свих словенских језика, други су изречно тврдили да је то само дијалекат српског језика, трећи су чак јавно износили мишљење да је то искварени, дегенерисани дијалекат српског језика. Итд. Неколико примера ће то најбоље показати.
Али, пре него бисмо изнели нешто података које смо сами скупили (а те податке смо ретко сакупљали), пренећемо шта о томе каже најомиљенији хрватски писац др. Иво Пилар, у својој под псеудонимом Л. фон Сидланд објављеној на немачком а и после хрватски преведеној књизи о Јужнословенском питању (8, с. 192): "Г. 1885 издао је Миклошић у Бечу свој "Скраћени риечник шест словенских језика" (9). Хрвати се ту не спомињу. 1890 изда професор Ржига у Москви дјело "Синтаксис славјанских јазиков". У тој књизи обређују се ови језици: старословенски, руски, пољски, лужичко-србски, чешки, словенски, србски и бугарски. Хрватски се језик ту и опет не спомиње. А ја мислим да је тај настарији славенски државотворни народ заиста заслужио да се бар спомене."
Сидланд са огорчењем пише даље (8, стр. 291): "Год. 1914 објелоданио је славни славист у Хајделбергу А. Лескин "Граматику србско - хрватског језика" (11) у којој се налази овај одломак: 'Разним политичким промјенама изтиснута су племенска имена и надомјештена именом Срби, које је сада скупно име за славенске становнике Црне Горе, Јужне Далмације, Херцеговине, Босне, пријашњег турског Косовског вилајета... краљевине Србије, Славоније, Сриема и Баната' ".
Са своје стране узвикује "Сидланд": "И тај славни научник не може се ослободити скрбничтва великосрбских мисли"!!! Затим, опет са жалошћу тврди: "Наравски да у Француској и Енглеској није боље". Мало пред тим каже: "Исто тако изгледа читава славистика која све до данас почива на радовима Добровског, Шафарика и Миклошича."
Разуме се: сви су они под туторством Великосрба, малтене плаћени, ако не признају хрватске мегаломанске тежње.
Нешто мало треба још рећи о тим писцима. Миклошич и Лескин су били највећи слависте XIX века.
Франц Миклошич, рођен 1813 у данашњој Словенији, умро у Бечу 1891, где је био први професор Славистике и ту дисциплину развио тако, да је Беч сматран као један од главних центара Славистике у свету. Његове студије су и данас без премца.
Аугуст Лескин, слависта, рођен у Килу 1840, умро у Лајпцигу 1916. Предавао је у Гетигену, Јени, Хајделбергу, Лајпцигу. Сви су се немачки универзитети надмећали да га добију у свој склоп. Нарочито су му незаменљива дела о старословенском језику.
Иво Пилар, 1874-1933, живео је у Босни, у Тузли као адвокат. Познат као опасан србождер. Сав се посветио пањкању Срба под видом науке.
Сад долази неколико података које смо сами сакупили. Прво од Фредерика Густава Ајххофа, француског филолога и књижевника рођеног у Ле Авру 1799, где се настанио био његов отац трговац из Хамбурга.
Тај Ајххоф, "библиотекар француске краљице", како се означио, издао је 1839 једну Историју словенских језика и књижевности. (85). О хрватском језику се овако изражава (стр. 72): "Хрватски, кога неки пут сматрају као један засебан и различит језик, није у ствари ништа друго него секундарни дијалекат, који говоре у словенским колонијама разасутим на границама Аустрије и Турске, и које су све једнако лишене културе. Он се с једне стране приближује српском језику, а с друге виндском, између којих се налази подељен."
Стр. 215: "Хрвати, иако образују један различит народ који је уживао и ефемерну владавину у борбама против царства грчког и германског, често су били дељени и мешани са осталим словенским племенима, да не само што нису могли да продуцирају народну литературу, већ је и сам језик њихов изгубио свој карактер и асимилиран је, у оба његова дијалекта, с једне стране од српског а с друге стране од крањског језика. Они су међутим мислили да морају преузети посебан начин писања. Међу малим бројем писаца овога народа, мора се истаћи Бучић... "
(О српском језику и српској књижевности писац се изјашњава речима највише похвале.)
Чувени немачки лингвиста Јохан Северин Фатер писао је 1847 (68, с. 211): "Језик правих Хрвата или Хорвата у југозападној Хрватској, који се зову такође Илирци, нагиње српском језику; становници Провинцијалне Хрватске, пак, у околини Загреба, између Саве и Драве, говоре један дијалекат који припада вендскоме (словеначком) народу."
Један немачки научник, Розен, писао је у угледној "Немачкој Ревији" за 1880 (99) ово:
Стр. 80: "Српском народном и језичном кругу припадају Хрвати и Славонци, који су се одвојили дијалектом и политичком географијом... . Према Миклошичу језици Хрвата и Словенаца, нарочито у градовима, под утицајем су српског језика (у ужем смислу)."
Један од највећих светских лингвиста (индогерманиста) Фридрих Карл Брукман, професор у Лајпцигу (1849-1919) писао је у једној од својих многобројних књига упоредне науке о језику крајем прошлог века (15, стр. 19): "Словенски језици растављају се на једну источно-јужну групу и једну западну групу... Прва група се састоји из руско-бугарског и српско-словеначког (или илирског)."
Стр. 20: "Српско - словеначка група обухвата прво српски у ужем смислу и хрватски у другом и словеначки."
Проф. Виганд у Лајпцигу казао је у једном свом популарном универзитетском предавању крајем прошлог века, говорећи о националним стремљењима балканских народа (10, стр. 17):
"Такозвани хрватски (језик) није ништа друго него српски написан латинским словима... "
У Великом универзалном лексикону XIX века Пјера Ларуса (12) налазе се ови ставови под речју "српски11 (док реч "хрватски" за ознаку језика у њему не постоји): "Српски се говори у кнежевинама Србији и Црној Гори, у турским провинцијама Босни и Херцеговини, у аустријским провинцијама Далмацији, Хрватској, Славонији и Банату. Становници свих ових земаља, раздвојени каприсом судбине, нису ништа друго него делови (фракције) једне исте народности и могу да се обележе под општим именом Срба (et pouvaient etre designes sous le nom general des Serbes). Према томе се српски говори такође у делу Угарске и у половини Искре, Шлајхер сматра хрватски и словеначки, поред српског, као субдивизије фиктивног језика који назива илирски. У ствари, српски и словеначки су различити језици. Што се хрватског језика тиче, то није него један искварени дијалекат српскога (un dialecte patois serbe). Главни дијалекти српског језика јесу: херцеговачки, рашки, сремски и хрватски."
Аустриски етнограф Фридрих С. Краус, рођен у Славонској Пожези, писао је између осталога (117): "(После битке на Косову пољу) Турци су Балкан само политички, а не социјално освојили. Један знатан део Јужних Словена српског племена разбежао се у Далмацију, у Приморје, у Хрватску и Истрију, и на далматинска острва. Тако је постепено порастао један насип против романизирања Далмације и германизирања Хрватске... С друге стране почео је хрватски дијалекат помало да се утапа у српски, који је показивао већу животну снагу и пунији звук, да би коначно сасвим се скоро у њ утопио. Кад се данас говори о хрватско-српском или српско-хрватском језику или литератури, то треба под тим разумети славенски дијалекат српског племена и књижевност састављену у том дијалекту."
И Валтазар Богишић је у једном писму писаном Ватрославу Јагићу, како овај саопштава у својим Мемоарима (62, стр. 356) тврдио да су у Босни и околини Хрвати примили од Срба језик и песме. Он дословно каже: "Хрвати попримише малопомало српско нарјечје, па и пјесме, јер и у Босни и у Дубровнику, гдје су старе пјесме живеле, сада нема него десетарац српски".
Ми смо у почетку овог излагања о игнорисању хрватског језика у словенској науци (у Славистици) навели Франца Миклошича према Иву Пилару. Овај, опет, то изводи из само једног дела проф. Миклошича.
И у другим својим делима је Миклошич потцењивао или чак игнорисао хрватски језик, мада је стално тврдио да је то језик различит и одвојен од српског.
Тако је у својој студији о страним речима у словенским језицима објављеној 1862 (107) навео стотине примера из српског језика и само појединачне из хрватског, као нпр. танеч, танец. Све речи које имају Срби он је означио као српске, без обзира имају ли их и Хрвати, а само оне речи које Срби немају обележио је као хрватске. Нпр. код речи витез стоји серб., код речи тудешки (тако у Дубровнику означују немачки) стоји серб. Итд. Још више то важи за студију "Словенски елементи у арбанашком" (113), изданој мало доцније. То је разумљиво, јер Хрвати нису имали везе са Арбанасима. Но и у даљој расправи "Словенски елементи у маџарском" (91) налази мноштво српских речи преузетих од Маџара (још више словеначких) а веома мало хрватских иако су били толико векова заједно па имали чак и "угарско-хрватске", пардон: "хрватско-угарске" краљеве.
Тако исто поступа Миклошич у расправи "Словенска имена места из апелатива" (108). Тамо нпр. стоји: "Венедиг се звала код Срба исто тако Бенетци... данас Млеци, код Словена Бенетки". Хрвате уопште не спомиње. Још више у Глосару студије О дијалектима и лутањима европских Цигана (109). Све су то студије изашле у издањима бечке Академије наука, и све сам пажљиво проучавао, али нажалост не могу тако опширно да своје белешке преносим. Наведени примери довољно јасно показују какав је углед имао "хрватски језик" код најутицајнијих стручњака Европе средином прошлог века, неколико деценија иза "Илирског Препорода".
Завршићемо једном колико интересантном толико и пикантном изјавом Николе Томазеа, кога Хрвати проглашују Хрватом.
Велики италијански писац Николо Томазео, родом из Шибеника, правио је многе комплименте српском језику.
Неке смо од њих навели у другој књизи (О српском језику). Овде ћемо само пренети шта је рекао о хрватском језику том приликом и то у његовом чувеном "Речнику италијанског језика". Чак и у најновијем издању тога речника из 1929 стоји ово (97): "Српски језик... је један од четири идиома, не дијалекта, словенских народа... Говори се у Босни и Херцеговини, Загорској Далмацији и у Србији. Хрватски дијалекат, као и њихова раса, само су дегенерација." (Il dialetto croato, come la razza, e una degenerazione).
II. Разноврсна наречја и правописи "хрватског" говора
Видели смо, нико живи није могао са сигурношћу утврдити до пре сто година шта је то хрватски језик. Најкомпетентнији стручњаци нису се у томе слагали, а ни сами Хрвати нису о томе били начисто. Ако се један дијалекат сматрао хрватски, тај хрватски карактер је оспораван другом, разноврсном дијалекту.
Но не само то: и у оквиру једног дијалекта било је тако различитих говора да се људи нису међу собом разумевали. А "Илирски Препород" је све то прогласио као непосредни хрватски језик!
Изнећемо о томе неколико података из самих хрватских извора; навешћемо Хрвате како су се жалили о мноштву хрватских наречја. И то ћемо навести писце из три века, почевши од седамнаестог.
На малом делу преостале Хрватске из друге половине XVII века, Павле Витезовић налази мноштво дијалеката. Ево шта о томе пише његов биограф такође хрватски мегаломан проф. Вјекослав Клаић (57, стр. 107); "Кад он на територију тадањих остатака краљевине Хрватске и Славоније разликује више нарјечја, као словенско или словинско, онда мајдачко, посавско, подравско, приморско и крањско: сјећамо се да је пред њим већ г. 1662 Хабделић исто тако познавао та нарјечја, те их називао: безјачко (око Вараждина), мајдачко (између Саве и Купе око Јастребарскога), соларско (приморско) и тукавско (крањско)... "
Интересантно је да се ниједно од тих "наречја" (дијалеката) не зове хрватским.
Павле Ритер Витезовић наводи речи задарског каноника Занетића (јамачно Цанетиа), али не стоји из које године, но свакако пре 1700 (57, стр. 144): "Колико градова у овој крајини јест, могу рити да тулико врести језикова или говорења јест, и сваки својим законом особито говори, тако да сви Хрвати јесмо, а да један другому сваку бесиду не разумимо".
Три наведена писца су из три разна краја садашње Хрватске: Јурај Хабделић је из Хрватског Загорја (рођен у Туропољу 1609, умро у Загребу 1678), био је језуит и директор Језуитског колегија у Загребу. Павле Ритер, који је сам себе презвао Витезовић (похрвативши своје немачко име) био је из Хрватског Приморја (рођен у Сењу 1652, умро у Бечу 1713). Каноник Занетић је био Далматинац. У свим тим пределима је владала разноврсност наречја да се на размаку од неколико десетина километара људи нису више разумевали мада "сви Хрвати јесу".
Тако је било и у другим пределима данашњег "хрватског језика". Ево неколико даљих примера.
У својој студији "Из прошлости хрватског језика" написаној 1864, саопштава Ватрослав Јагић (69, 52) да "Добретић 1782 приповједа" да смо сви "славнога или илиричког језика" али да је ипак тешко свакоме угодити, јербо "шкољари на један начин говоре, на други градови покрај мора, на други Далматинци који су далеко од мора, на други Дубровчани... "
Нажалост немам података о самом Добретићу, али мора да је био приморац. Сад један стари (недатиран) податак из Босне.
Хрватски литерарни историк Драгутин Прохаска пише 1911 (35, с. 2): "Један босански францисканац из Велима (бискупија Скрадин) пише: "Драги читаоче, имај обзира према мом језику, јер је тешко у нашем језику писати латинским словима. Сем тога, наш језик се говори на више начина, у свакој држави друкчије, тако да људи једва разумеју један другога. У Босни се говори на један начин... Хрвати говоре на четврти начин, Дубровчани на пети, Далматинци друкчије... ' " Ту Србе није споменуо. Пошто је овај цитат преведен са немачког (ретрадуциран), не мора бити буквално истоветан са пишчевим говором, али је то по садржају.
Словенски филолог, похрваћен Чех Драгутин Прохаска пише у Јагићевом Зборнику (70, с. 557), имајући у виду 18 век: "Многи говоре о неком утјецају Дубровчана на Славонце, но исправније је остати при чињеницама које нам потврђују само слабо додиривање. Не прелазе у Славонију из Дубровника, ни из Далмације, смјерови књижевни, него само поједина мјеста, цитати, реминисценције. Зашто је тако, то довољно разјашњује велика разлика културна тамо и овамо. А дијели обје књижевности и разнолико нарјечје. Особито далматинска чакавштина, натруњена талијанизмима, туђа је и неразумљива славонској штокавштини нашараној турским, мађарским и њемачким провинцијализмима. И политичко одијељење спријечавало је међусобни саобраћај. У Славонији јак је надасве културни утјецај њемачки; пред њиме ишчезава сваки други."
II.
Није само говорни језик код Хрвата био скроз различит, већ им је неједнак и различит био и правопис употребљаван од малобројних писмених лица (та малобројност је била општа појава, једнака и код Срба).
Хрватски историчар књижевности Антон Барац, за време последњег рата уредник (усташке) Хрватске енциклопедије писао у Енциклопедији СХС (83) да су раније у хрватским пределима "писци различитих крајева писали и различитим правописима, па је сваки наш крај живео одвојеним животом, и културна настојања у једном крају слабо су наилазила на одзив у другом."
Пре Илирског покрета код Хрвата који су се служили латиницом нису стварно постојале неке посебне норме у погледу правописа. Писало се како је ко знао и умео, са пуно неуједначености. Поједини гласови, специфични нашем језику, обележавани су на неколико различитих начина. С се, например, могло да пише истовремено као с, z, cz, сs. Често је један исти писац у једном истом тексту обележавао исти глас недоследно — различитим словима. За углед су служила у првом реду два посебна типа латинице — венецијански и мађарски тип, али је било и произвољног измишљања слова код појединаца.
Ипак су се углавном писци из Далмације и Приморја служили италијанским правописом, они из уже Хрватске. мађарским и немачким.
Јернеј Копитар је у већ цитираној својој студији (Поглед на словенске књижевности... , 6) казао како је ранија "литература католичких Словено-Срба" "у Дубровнику, у Далмацији, Босни и Славонији" која је бнла објављена "латинским писменима" штампана "по разним теутонским комбинационим системима". Он ту литературу није признавао за хрватску, али се ради о литератури коју данашњи Хрвати ревиндицирају за себе и на коју тобоже надовезују своју садашњу.
III.
Да би се добио само један мали појам како је изгледао хрватски језик, нарочито писани хрватски језик, пре прихватања српског језика, даћемо неколико примера, по могућности из разних крајева, неке чак и у оригиналној ортографији, мада немамо сва слова за адекватно репродуковање.
Прво један из Хрватског Приморја, из краја скоро чакавског. Писац је Сењанин, већ малопре цитиран.
Почетком XVIII века (негде око 1702 године) жали се Павао Ритер Витезовић на неједнакост и неуравнотеженост хрватске ортографије. Да се види како је он то описао, изнећемо тај став одн. почетак његовог "Припоменка" дословно (из књиге број 57, страна 171): "Najdes, moj Stavcse, v' ovih mallih knyishicah i pismo i ricsi nikoje, nad kimiches misliti, jesuli pravo pisane? jesuli pravo Hervatske? Stose pisma dostoi; nenajdoh jos niednoga Pisca ni Knyishnika koi bi s' mallochom Diacskih aliti Latinskih slov obilye Hervatskoga nassega jezika dobro ili pravo pisal... "
Ja бих тo овако превео (не гарантујући пуну тачност): "Наћи ћеш, мој читаоче, у овим малим књижицама неко писмено или неке речи о којима ћеш сумњати да ли су правилно писани и да ли су чисто хрватски. Што се писања тиче, ја не нађох ниједног писца ни књижевника који би са лакоћом ђачких или латинских слова добро и правилно исписао обиље нашега хрватскога језика... "
Ово смо прво навели, јер у цитираном ставу Ритер -"Витезовић" говори баш о мноштву дијалеката и разноликости писања у XVII и XVIII веку. Сад један знатно старији став, али, нажалост, већ ортографски поправљан.
Изнећемо неколико ставова из прве половине XVI века из "хрватске редакције" Летописа попа Дукљанина од Марка Марулића и Дмина Попалића, и то после амандирања од стране проф. Ферда Шишића, који је, сходно захтевима науке, још текст штампао "данашњом ортографијом и интерпункцијом." Па ипак ћемо пренети један део тог текста сасвим с краја, и то онај где описује како су Хрвати убили свога краља Звонимира. Затим стоји (13, 415): "I nevirni Hrvati vazeše zlu misal i nepravden svit, i meju sobom zlo viće učiniše, i sebi i ostatku svome rasap i vičnje pogrgjenje. I tako počeše upiti kakomo židove vapise na Isukrsta... I tako sramotni i nevirni Hrvati počeše govoriti, vapijući kako psi ali vuci... I ne inako, nere kako psi na vuke lajući kada idu, tako oni na dobroga kralja Zvonimira, komu ne daše ni progovoriti, nere z bukom i oružjem počeše sići njega i tilo njegovo raniti i krv prolivati svoga dobroga kralja i gospodina, koji ležeći u krvi izranjen velicimi bolizni, prokle tadaj nevirne Hrvate i ostatak njih bogom i svetimi njegovimi, i sobom, i nedostojnom smrtju njegovom, i da bi veće Hrvati nigdar ne imali gospodina od svoga jazika, nego vazda tuju jaziku podložni bili... "
Пошто је ова рецензија настала у Далмацији, за коју сви слависте тврде да говори српски, текст је несумњиво Србима разумљивији него претходни (то није текст самог Дукљанина!!!). Садржина његова је веома интересантна, па је и то био разлог да се овај текст пренесе. Оригиналан спис Марулића ми нисмо имали у рукама, већ само овај правописно амандиран од проф. Шишића.
У Загребу су крајем XVIII века, за време Француске револуције, певане разне "револуционарне песме" (а и друге, антиреволуционарне). У једној од тих "револуционарних" налазе се ови стихови:

Закај ишли би Хорвати
Прот Французу вовејвати
Ки вас нигдар ни збантувал
Как вас всаки бу валувал.

Једном је Јаша Продановић, као професор Друге мушке гимназије у Београду, донео на час философије у VIII разреду једну тек објављену расправу доцента за филозофију на Универзитету дра Драгише Ђурића, прочитао и казао да даје грош свакоме ономе ко је разуме. Ја дајем долар сваком Србину ко ове стихове разуме! А тобоже смо један језик!
Димитрије Руварац (31, 85) наводи и неколико ставова из писања Франа Коритића, жупника (пароха) у Ивањској, али, нажалост, не наводи време кад је то писано. Ипак ћемо их пренети, не само ради илустрације писања хрватског пре Илирског препорода, него и ради садржаја ових ставова (из којих će ce видети да су се Хрвати служили ћирилицом до доласка Језуита почетком ХVII века):
"Do vpeljanoga v Horvatsku zemlju leto 1607 tak nazvanoga tovaruшstva jezuševoga bi moglo reći se da Horvatov velika stran ili pravemi slovenskimi slovami, koje Rusom i Srbljem grčke crkve vu obiчaju, i koje k grčkem vnogo spodobne su; ili pak da slovami tak nazvanemi ćirulicami od sv. Ciriluša, kak poveda se, izmišlenimi, ter Dalmatincem i Bošnjakom katolikom glagolitam navadnemi knige negda svoje i pisma zpisavali jesu; i da anda ježuiti, kojem všačko domovne mladosti v navukah nastavljanje i v držanjih vpitomljenje bilo je zručeno, prvi počeli su na mesto slov materinskomu jeziku privlagodjenih, stranske latinske poanjviшe vpotrebuvati i počinsji vjeljivati s toga more biti zroka, da kak ovakven redov kotrigom bilo bi obično, rimo-katolike od one grčke crkve i vu tom odlikuje, ter i na taj način bi veliku svoju proti pravoverju osvedočiti goručnost."
Ово је свакако писано после "Илирског препорода", јер писац употребљава дијакритичке знаке усвојене од Гаја (према чешком правопису). Вероватно је то било у другој половини XIX века.
Сад примере из кајкавског подручја, али преузете баш из Гајеве "Данице Хрватске, Славонске и Далматинске", коју је почео да издаје јануара 1835. Примери су узети из књиге проте Димитрија Руварца (31, с. 76).
У 1. броју "DANICZE" на првом месту налазила се песма под насловом:

DANICZA

"Z Daniczum
Szelan v zeмlyu plug zabode,
U razrese drachne plode;
Da sze zterni z nye podigne,
Pune lati k zemlyu prignu."

Ову је песму спевао Драгутин Раковец, кајкавац. У 7. бр. је спевао Људевит Вукотиновић песму под насловом:
RASTANAK OD LYUBE

Zdravo mi oztala mila
Ke szi nebo mi odkrila.
Dusnost pelya me z tvog raja,
Szamo kip me tvoj zprejava
Vu szamochu ladanysky.

Сам Људевит Гај, који је после створио "хрватски" књижевни језик жали се у својој тек покренутој "Даници хорватској, славонској и далматинској" како други народи напредују јер у своме језику објављују научне, белетристичке и журналистичке ствари, док код Хрвата то није случај. Да се види како је тада писао сам "препородитељ" Гај ми ћемо пренети буквално његову изјаву из броја Данице од 20 листопада (октобра) 1834, а према Руварцу (31):
"Вси скоро Еуропеански народи ву знаностјах и навукех вре так далеко доспели су, да се при њих материнскем језиком писане књиге и новине не само ву змножнех дворех, него дапаче вре ву истех припостех кућах штеју и прештимавају. Ни ли анда скрадње време, да и ми котерах славни пређи, какти целе Еуропе хранитељи и чувари чез внога стољетја свеудиљ оборужани за всега чловечанства препород хребрено скознували су... "

IV.
Гај је реформисао и уједначио такође правопис хрватски, што му се такође мора уписати у заслугу. Иначе, разуме се, не би дошло до јединственог хрватског језика. Ту није преузео ништа српско, нити је Србе имитирао, јер су ови имали ћириловско писмо. Али, с једне стране, Гај је покушавао да уведе и српску ћирилицу, а с друге његова правописна реформа, нарочито прихватање дијакритичких знакова, преузео је од Чеха и Пољака. Опет ништа хрватско. Па ни ту није уједначење спроведено до краја као у српској ћирилици. Нешто мало "фактографије".
Гај је, као што смо видели, увео српски штокавски дијалекат као општи хрватски књижевни језик, а имао је у плану да уз штокавски говор уведе и ћирилицу по Вуковој реформи, али се томе успротивио један део његових најближих сарадника.
Кад је задржао латиницу (да ли вољно или невољно, не знамо), он ју је такође "реформисао" и уједначио правопис по принципу да сваки глас треба да има само једно слово, угледајући се на чешки правопис.
Узимајући за узор чешку и пољску латиницу Гај је увео у азбуку Хрвата слова: ć, č, š, ž и низ других, која су касније изашла из употребе.
Ова је реформа после преиначена у неколико предлозима Славонца Вјекослава Бабукића (1812-1875). Он је био Гајев саветник и помагач у решавању језичких проблема (године 1836 објављена је његова чувена "Основа словнице славјанске наречја илирскога"). Као и Гај, и он се бавио питањем реформе латинице. Одбацујући Гајев принцип да се сваки глас обележава једним словом, он је предложио обележавање појединих гласова спојевима од два знака: — nј (= њ), lј (= љ), dj (= ђ). Његов начин писања био је врло популаран код Хрвата још од почетка; временом је он потпуно потиснуо Гајеву ортографију. И данас се још у латиници пишу у неким случајевима за један глас спојеви од два слова према Бабукићевој реформи, иако је било покушаја да се писање упрости у духу Гајевог правописа.
Ранији језик виших слојева Хрватске
I.
За последњих неколико векова пре "Илирског препорода" у свим пределима данашње Хрватске био је страни а не хрватски, не уопште словенски званични језик. Сви истакнути слојеви Хрватске, који су сачињавали народ у тадашњем државно-правном смислу (у Посавској Хрватској то су били племићи и свештеници), говорили су такође између себе и споразумевали се страним језиком. Прецизне податке ћемо изнети мало за овим, пуштајући друге, углавном стране (не српске) писце да се о томе изјасне.
И у првобитној Хрватској, средњевековној, није био хрватски званични језик, већ латински. О томе пише највећи хрватски историк Фердо Шишић (13, стр. 133) да је за разлику од Бугарске и Србије "где је увођењем у цркву словенског језика он постао и остао стално јединим књижевним језиком у читавом народу", "у Хрватској је словенски језик, поред доминантнога латинскога, само животарио, и не обзирући се још напосе на љуту борбу Латина и њихових приврженика против његове екзистенције. Ово доказује крупна чињеница што се досада из читава времена хрватске народне династије од 900 до 1100, дакле за пуних двеста година није нашао баш ниједан профани запис, па чак ниједан натпис уклесан у камен словенским језиком, док их на латинском има сразмерно много."
Кад је престала хрватска државна самосталност, још мање се могло очекивати да ће званичан језик бити домаћи, хрватски.
Нас, уосталом, далека прошлост овде и не интересује, већ она која је била од утицаја на данашњост, нарочито на појаве које се имају у овом делу претрести. Неколико језика долазе овде у питање, само не хрватски.
Хрвати стално трубе о њиховој хиљадугодишњој државности, чак непрекидној и непрекиданој до 1918. А у тој њиховој држави, сваки језик је могао доћи до изражаја сем хрватског.
Далмација није сачињавала саставни део Хрватске, то сви знамо. Она је неколико векова била под Млецима. Да је званични језик био италијански, и то знамо. И то је логично. Али да се сва друштвена елита католичка, сав горњи слој, сам служио италијанским језиком (за разлику од православних, који су увек и свагда српски говорили), то није сасвим логично ни само по себи разумљиво. Па ипак је тако било.
Ево шта о томе други кажу, у првом реду Хрвати сами. Ми се нећемо држати хронолошког реда писаца, већ ћемо пре свих других цитирати проф. Ферда Шишића, најбољег хрватског историчара, јер се код њега налази и историјат целог предмета.

II.
После Пожунског сабора целокупне Угарске, који је одржан новембра 1805, и који је први пут увео обавезан маџарски језик као званичан "унутар граница Угарске", "састао се Хрватски сабор у Вараждину (28 нов.) а тај закључи на извјештај својих пожунских посланика да у овим краљевинама (Д.Х.С.) и у њиховим јуридичким и политичким пословима ннкад, ни у једно доба, нема бити мађарски језик службеним, нити икоји други већ само латински, јер су на овом језику — који је исто тако стародреван као и ово краљевство и њезин устав, написани сви закони и записници, а кад би се укинуо, онда би пропала и култура и народ, који не би коначно више разумјевао својих права и закона."
Ово је пренето према преводу и тексту проф. Шишића (55, стр. 94). Као што се види, Маџари први пут у историји уводе свој националан језик као званични. Хрвати га неће, и то им служи на част. Али они инзистирају на латинском језику, који је стар као и сама "краљевина" и на коме су сви акти њени бележени. Ако би се он укинуо, пропала би и хрватска култура и хрватски народ. Ево, на каквим је темељима почивао тај народ! На латинском језику!!
Кад се крајем 1825 опет састао Сабор у Пожуну, пише Шишић (55, стр. 102): "затраже Мађари да се мађарски језик уведе у све школе и уреде по свим земљама круне Св. Стјепана, дакле и у Хрватској, и то овдје послије десет година. Но Хрвати то одбију и одмах дометну да треба нагласити 'унутар граница Угарске', као што је досада било, али на то скочи на њих читава Доња кућа тврдећи да су по заједничким законима и привилегијама и Хрвати 'рођени Угри', дакле политички Мађари, и тако су дужни учити 'народни језик'.
Иза тромјесечне дебате коначно ствар се сврши уз припомоћ Горње куће, чији чланови највећим дијелом нису знали мађарски, па су Хрвати и опет спасли латински језик као уредовни, али су зато на уста свог протонотара Јосипа Кушевића... дне 28 фебруара 1826 признали да 'увиђају корист и потребу мађарског језика, пак јер желе срећу и напредак својим потомцима, да ће све могуће учинити да младеж хрватска научи мађарски'...
И одиста, кад се након распуста Пожунског сабора састао дне 10 септембра 1827 Хрватски у Загребу, буде на предлог посланика закључено да младеж има у свим школама облигатно учити мађарски језик, јер да иначе не би могла наћи намјештења у заједничким уредима... "
После су ове одлуке разрадиле "жупаније хрватске: загребачка, вараждинска и крижевачка, које су тада сачињ